Kumanovska bitka za balkanski rat

Piše Nikola Vrzić

Nameru koja stoji iza terorističkog napada u Kumanovu ponajbolje su razotkrili Džozef Diogardi u Vašingtonu i Amos Hohštajn u Atini, naravno, uz sve ostale evroatlantske zvaničnike koji ni rečju nisu osudili albanske teroriste u Makedoniji

Možemo samo da se nadamo da su srpske bezbednosne službe u potpunosti obradile neimenovanog nemačkog državljanina koji je 9. maja – inače, na dan sukoba makedonske policije sa teroristima Albancima u Kumanovu – uhapšen na graničnom prelazu Batrovci zato što su kod njega pronađena 1.002 detonatora za aktiviranje eksploziva.

Toliki detonatori, naime, odgovaraju ne manjoj količini eksploziva, i ko zna kolikoj mogućoj smrti u njihovim eksplozijama. Očigledno da nije reč o legalnom uvozu za, recimo, potrebe Vojske Srbije, a tolika – 1.002 – količina detonatora isključuje i mogućnost njihovog krijumčarenja za potrebe neke od kriminalnih grupa. Ostaje, dakle, terorizam. A kako je ovaj neimenovani nemački državljanin ulazio u Srbiju – uzgred, nije nezanimljiva ni ta lakoća s kojom je, odakle god, stigao do srpske granice – logično je i pretpostaviti da su detonatori, eksplozije i smrt i namenjeni baš Srbiji ili njenom najbližem okruženju, to jest, da nisu na proputovanju ka Siriji ili nekom drugom, udaljenom žarištu; tamo svega toga, uostalom, već ima u dovoljnim količinama. Briga za našu bezbednost je utoliko veća što se zaplena – na kojoj srpskim službama bezbednosti svakako treba čestitati sa zahvalnošću – dogodila baš u vreme razbuktavanja napetosti i oružanog sukoba u našoj neposrednoj blizini, u Makedoniji i to nadomak srpske granice, u Kumanovu, pa otuda i nada da je ovaj slučaj, kako rekosmo, policijski i bezbednosno obrađen u potpunosti, dakle, uključujući i komunikaciju sa nadležnim nemačkim službama, i bilo bi zaista zanimljivo proučiti sadržinu njihovog odgovora.

HARADINAJEVE VEZE Zašto? Zato što postoje više nego snažne indicije da je u terorističku akciju u Kumanovu umešan Ramuš Haradinaj, nekadašnji komandant OVK za „Dukađin“, tj. Metohiju, a sam Haradinaj – kako pokazuje jedan presek saznanja o njemu koji su izradile srpske službe bezbednosti – ima bezbednosno interesantne veze i sa nemačkim i američkim obaveštajnim službama.

[restrictedarea]

Teroristička grupa koju je makedonska policija likvidirala u Kumanovu proteklog vikenda, 9. i 10. maja – uz 8 ubijenih policajaca i 14 ubijenih terorista, kao i 28 uhapšenih – sa Haradinajem je povezana višestruko. Na tu vezu ukazuje ukrštanje naših informacija – svakako, nepotpunih – sa, takođe nepotpunim ali dovoljnim, informacijama koje je objavila makedonska policija (nisu, naime, objavljena imena svih koji su ubijeni u akciji). Beg Rizaj, jedan od vođa terorističke grupe koje je makedonska policija likvidirala, „bivši pripadnik OVK pod komandom Ramuša Haradinaja“, kako navodi dokument naših bezbednosnih službi koje spominjemo, „tokom juna 2006. godine u dva navrata posredstvom telefona upućivao je pretnje svedoku Tužilaštva (Haškog tribunala u procesu protiv Ramuša Haradinaja) CCT7/30, pri tome navodeći da su mu ‚za petama‘ Maljić Ndrecaj i Princ Dobroši“. Spomenuti Haradinajev saradnik Maljić Ndrecaj pak u rođačkim je i saboračkim vezama sa Mirsadom („komandant NATO“) i Hamdijem („Panteri“) Ndrecajem, koji su takođe likvidirani u Kumanovu a 23. septembra prošle godine su – zajedno sa spomenutim Maljićem, Fadiljem, Avnijem, Abdulom i Jusufom Ndrecajem – uputili jedno otvoreno pismo gde su najavili borbu za „Republiku Iliridu“ koja bi trebalo da nastane na prostoru današnje Makedonije. Dem Šehu, uhapšen u Kumanovu, bio je Haradinajev telohranitelj. Muhamed „Mališeva“ Krasnići i Lirim Krasnići, uhapšeni u Kumanovu, pripadaju klanu odakle je i Ramušov saborac Adrijan Krasnići koji je ubijen 1997. godine prilikom napada na stanicu naše policije u Klini, kao i Muj Krasnići „Kapuči“, za koga Haradinaj u knjizi „Doprinos ratu i slobodi“ navodi da ima „posebno poštovanje“ jer je „u teškim trenucima bio čuvar naše porodice“. Među uhapšenima u Kumanovu su i Fadilj i Bajram Eljšani; njihov rođak Ahmet Eljšani 17. februara 2002. bio je osuđen u grupi sa Dautom Haradinajem, a kao „pripadnici klana Ramuša Haradinaja“ u spomenutom materijalu naših službi bezbednosti navedeni su i Adem i Ramadan Eljšani, koji su u međuklanovskom obračunu 5. oktobra 2000. ubili Ismeta Musaja a teže ranili Samija Musaja – drugi Musaj, Sadik, pre toga je 7. jula 2000. teško ranio Ramuša Haradinaja, ručnom bombom – zbog čega je klan Musajevih mesec dana kasnije napao vozilo u kojem su bili Eljšanijevi, kada je ubijen Virgil a teže ranjeni Adem, Granit i Isuf Eljšani. Štaviše, „nakon okončanja oružanih sukoba na KiM i demilitarizacije OVK, Ramuš Haradinaj je formirao kriminalno -terorističku grupu ‚Crni orlovi‘, čije jezgro čini desetak iskusnih pripadnika bivše tzv. specijalne jedinice sa istim nazivom koja je funkcionisala u okviru operativne zone OVK ‚Dukađin‘“, a aktivnosti ove grupe „organizuju porodice Eljšani i Ahmeti“. Dodajmo i da su Agim, Ahmet i Adem Eljšani bili navedeni kao pripadnici „tzv. grupa za zastrašivanje svedoka“ protiv Ramuša Haradinaja. Uhapšeni Valdet Zekaj takođe je povezan sa Haradinajem, što vidimo po vezama klana Zekajevih sa klanom Haradinajevih – Bekim Zekaj, i sam pripadnik spomenutih „Crnih orlova“, i Ramušov brat Daut zajedno su osuđeni zbog ubistava pripadnika suparničkih klanova 2002. godine, a Rizon Zekaj, pripadnik Kosovske policijske službe u Regionalnoj stanici u Prištini, „identifikovan je“ – stoji u materijalu naših bezbednosnih službi – kao „bliska veza klana Haradinaj“…

Sve u svemu, što direktno, što indirektno preko klanovskih veza, već na osnovu ovih nepotpunih podataka vidimo da su sa Ramušom Haradinajem povezana devetorica terorista ubijenih i uhapšenih u Kumanovu. Da je povezan samo jedan, to bi i mogla da bude slučajnost, pa i dvojica, i trojica, ali devetorica… I to uz ozbiljnu mogućnost da se ni na njima ovaj spisak ne završava.

Najzad, da zaista ima osnova da se posumnja na Ramuša Haradinaja kao organizatora kumanovske terorističke grupe, osim ovih imena, govori i podatak naših službi bezbednosti da je on „krajem 1999. i početkom 2000. godine učestvovao u formiranju Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) na jugu Srbije, kao i Oslobodilačke nacionalne armije (ONA) koja je delovala na području Makedonije“, a postoje i „saznanja da je bio uključen i u aktivnosti u vezi sa uspostavljanjem Albanske nacionalne armije (ANA) koja je, prema zamisli albanskih ekstremista, trebalo da predstavlja tzv. krovnu organizaciju svih albanskih terorističkih i separatističkih grupa u regionu, odnosno na područjima većinski nastanjenim albanskim stanovništvom… Haradinaj se lično angažovao na planu prikupljanja finansijskih sredstava na KiM i u dijaspori za potrebe pripadnika ANA“.

Ali kakve sve to veze ima sa onim nemačkim državljaninom koji je uhapšen na Batrovcima sa 1.002 detonatora za eksploziv, i zašto smo tako žarko poželeli da vidimo šta su nemački bezbednjaci u vezi sa tom osobom otpisali našima, naravno, ako su im se naši obratili kao što bi morali? Veza o kojoj govorimo sastoji se u Haradinajevoj vezi sa nemačkim, a uz njih i američkim obaveštajnim strukturama. Materijal srpskih bezbednjaka kojim raspolažemo, nažalost, bavi se Haradinajevim kriminalnim delovanjem posle rata, tako da posebna pažnja ovakvim vezama nije posvećena. Ipak, i ovde nailazimo na nekoliko podataka koji ukazuju na to da veza i te kako postoji, ako se već dovoljna veza ne nalazi u činjenici da su pripadnici OVK, a Ramuš Haradinaj je bio jedan od njenih vođa, 1999. godine delovali kao kopnene snage NATO agresora koji nas je bombardovao. I nemamo nikakvog razloga da poverujemo da su veze, uspostavljene uoči NATO agresije zarad izvođenja te agresije, po njenom okončanju i prekinute.

U svakom slučaju, materijal naših bezbednosnih službi opisuje kako su nemački vojnici pomogli Haradinaju da se otarasi suparničke grupe iz Oružanih snaga Republike Kosovo (FARK): „Pripadnici brigade FARK pod nazivom ‚Mergimi‘, predvođeni Tahirom Zemajem, juna 1999. pokušali su da se vrate na KiM… Navedena jedinica ušla je na područje Pokrajine iz pravca Kuksa preko Prizrena, a potom uz obezbeđenje pripadnika nemačkog sastava KFOR-a do Peći, gde su bili razoružani, a zatim po nalogu Ramuša i Dauta Haradinaja odvedeni u štab u selu Ratiš, gde su ispitivani, zlostavljani, a pojedini i likvidirani (navode se i imena četvorice ubijenih i petog koji je pobegao).“ Dok je 7. jula, u osveti zbog ovih ubistava „farkovaca“, Haradinaj „zadobio teže telesne povrede od ručne bombe bačene od strane Sadika Musaja“, posle čega je „prebačen na lečenje u američku vojnu bazu ‚Bondstil‘ kod Uroševca. Kasnije je, zbog pogoršanog stanja, upućen na dalje lečenje u Nemačkoj. Raspolaže se saznanjima da je Haradinaj nakon ranjavanja (…) stupio u kontakt sa izvesnim rukovodiocem u američkoj vojnoj bazi od koga je zatražio da helikopterom bude prebačen u ‚Bondstil‘“, a u istrazi njegovog ranjavanja „učestvovali su i obaveštajni oficiri američkih snaga KFOR-a, Džejms Biber i Giljem Pensel, koji su se, navodno slučajno, zatekli na navedenom području. Takođe, operativna saznanja ukazuju da su pripadnici regionalne jedinice policije UNMIK u Peći 8. jula bili onemogućeni da uzmu izjavu od Ramuša Haradinaja, pošto su ih nadležni u bazi ‚Bondstil‘ obavestili da je podvrgnut hitnoj intervenciji… Prikupljeni podaci od strane policije UNMIK nisu predati nadležnom opštinskom sudu, na osnovu garancije date od međunarodnog tužioca za region Kosovske Mitrovice da će lično pokrenuti istragu nakon povratka iz SAD…“

Sve nam ovo, dakle, govori i o ozbiljnoj indiciji da iza kumanovskih terorista stoji Ramuš Haradinaj, ali i o indiciji da iza Ramuša Haradinaja stoje velike, evroatlantske sile koje su morale da imaju ozbiljan motiv da bi mu priskočile u pomoć u opisanim epizodama iz 1999. godine.

SRPSKO UPOZORENJE A reakcija evroatlantskih zvaničnika na kumanovska dešavanja dodatno učvršćuje sumnju u njihovu umešanost u ta dešavanja.

Iako je, naime, reč o grupi naoružanih lica koja su napala državu koja je duboko u evroatlantskim, EU i NATO integracijama, što bi osudu ovog čina moralo da učini i brzom i jasnom, kao što je to, recimo, učinjeno u slučaju „Šarli ebdoa“, o američkom 11. septembru da i ne govorimo, nijedan od evroatlantskih zvaničnika kumanovske teroriste nije nazvao teroristima, i niko, baš niko nije osudio njihov napad na Makedoniju. Johanes Han, EU komesar za naš i makedonski slučaj, za pregovore o proširenju, samo je izrazio „duboku zabrinutost zbog dešavanja u kumanovskom regionu“ i zatražio „punu istragu događaja na objektivan i transparentan način“, američka ambasada u Skoplju izrazila je žaljenje i saučešće „porodicama mrtvih i povređenih“, što će reći i teroristima i policajcima ravnopravno, i s naivnošću francuske sobarice zatražila da se „utvrde činjenice“, EU, NATO, OEBS i, opet, američka ambasada u Skoplju ocenili su da je „naoružana grupa u Kumanovu izolovan fenomen“, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i sam je saučešće izrazio „porodicama onih koji su bili ubijeni i ranjeni“ i zatražio „transparentnu istragu koja će“ – kao da želi da poruči da ipak nije jasno šta se to dogodilo – „sprovesti transparentnu istragu“.

Ovaj zahtev za sprovođenjem istrage i, time, izazivanje sumnje u ono što bi moralo da je očigledno – a očigledno jeste reč o napadu albanskih terorista na Makedoniju, prisustvo Haradinajevih saboraca ne ostavlja prostora premišljanju – u očiglednom je dosluhu sa „Rojtersovim“ izveštajem s lica mesta koji su potom objavili i „Njujork tajms“ i drugi vodeći svetski mediji. Izveštač „Rojtersa“, naime, od svih stanovnika Kumanova s kojima je mogao da razgovara u svom tekstu citira samo jednog, i to Albanca Elhama Murada, koji kaže: „Ovo je čista manipulacija… Ovo je podvala (premijera Makedonije Nikole) Gruevskog kako bi skrenuo pažnju sa otkrića (opozicionog lidera Zorana) Zaeva. Upitan da li će ići na protest 17. maja, Murad je odgovorio: ‚Ići ću, živ ili mrtav.‘“

Da li se iza ovakvih nastojanja da se relativizuje kumanovski okršaj zapravo krije pokušaj da se sakriju njegovi pravi vinovnici i njihovi inostrani inspiratori? Drugo objašnjenje teško je pronaći.

Tek, do Zaeva i njegove uloge u ovim dešavanjima doći ćemo uskoro. Pre toga, još malo o sumnjama oko Kumanova.

U danima koji su usledili, ispostavilo se i da su srpske bezbednosne službe upozorile svoje makedonske kolege na prisustvo naoružane grupe terorista u Makedoniji još pre nego što su oni samo malo pre Kumanova, 21. aprila, zauzeli karaulu Gošince i potom netragom nestali. Ovo je u ponedeljak 11. maja javnosti obelodanio Petar Cvetković, direktor naše Vojnobezbednosne agencije (VBA). „Pečatova“ saznanja idu i korak dalje, i teško optužuju naše (i makedonske) NATO partnere: po dobijanju saznanja iz Srbije, Makedonci su ih proverili kod NATO (KFOR) snaga na Kosovu. Dobili su odgovor da je informacija netačna. Zato Makedonci ništa i nisu preduzeli na vreme; poverovali su NATO-u a ne Srbiji. A da je ova naša informacija tačna, na izvestan način je potvrdio predsednik Makedonije Đorđe Ivanov. Kako prenosi američko propagandno sredstvo, Radio „Slobodna Evropa“, Ivanov je rekao da je „o aktivnostima grupe (…) zemlja pismeno izvestila partnerske bezbednosne službe iz 17 zemalja EU i NATO, ali da to nije dalo rezultata“. Postaje li sada jasnije kako je to grupi od četrdesetak naoružanih terorista, odavno povezanih sa NATO-om, uspelo da pored NATO-a uđu s Kosova u Makedoniju? Postaju li time jasnije i citirane reakcije evroatlantskih zvaničnika i spinovanja medija pod njihovom kontrolom, koji bi odgovornost za Kumanovo sa albanskih terorista da prebace na premijera Makedonije Gruevskog?

ZAEV I SLUŽBE I sve nas to dovodi do Zorana Zaeva, lidera Socijaldemokratskog saveza Makedonije, koji je i sam deo ove priče. I njegovi su inspiratori, nalogodavci, pomagači i zaštitnici, naime, tamo gde su i kumanovskim teroristima: u istim evroatlantskim strukturama.

Dugogodišnja evroatlantska podrška Zaevu može se naslutiti već iz „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije 08SKOPJE486 iz 2008. godine, u kojoj se navodi da je, pored ostalih razloga, i način na koji je vlada Gruevskog tada uhapsila Zaeva, kao gradonačelnika Strumice, uticao na usporavanje evroatlantske integracije Makedonije. A da u tu podršku ne treba imati nikakvu sumnju, pobrinuo se sam Zaev. U ponedeljak 2. februara ove godine, naime, makedonska televizija „Sitel“ je u centralnom dnevniku emitovala, preneo je „Blic“ 4. februara, „video-snimak na kojem Zaev priznaje premijeru Gruevskom da je materijale dobio od stranih tajnih službi“. Reč je, da podsetimo, o kompromitujućim materijalima  – prisluškivanim razgovorima uglavnom – koje Zaev objavljuje tokom poslednjih meseci i koji su poslužili kao povod za masovne antivladine demonstracije u Skoplju i drugim makedonskim gradovima. Najveći dosadašnji miting treba da se održi u ovu nedelju 17. maja, i Zaev od njega ne odustaje uprkos događajima u Kumanovu koji valjda zahtevaju makedonsko jedinstvo a ne dodatno razjedinjavanje. Elem, preneo je tada „Blic“, na snimku – tajno je sniman dok je sa Gruevskim razgovarao u premijerovom kabinetu – Zoran Zaev „ponavlja premijeru da se sa ‚strancima‘ sastajao više puta i da je siguran u ono što je od njih dobio. ‚Ti mi kažeš da su ti stranci dali?‘, upitao je premijer Zaeva. ‚Stranci, da… stranci‘, odgovara Zaev. Na video-zapisu se dalje čuje da je Zaev rekao premijeru da službe od kojih je dobio materijale nisu iz susednih zemalja“.

A koji su to stranci, ako ne pre, postalo je jasno 16. aprila, kada je „Rojters“ javio da Sjedinjene Američke Države pritiskaju Gruevskog da istraži samog sebe i svoju vladu na osnovu materijala koje je obelodanio Zaev pošto ih je dobio od jedne strane tajne službe. Posle sastanka sa Gruevskim, Brajan Hojt Ji, zamenik pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland, ovaj je zahtev ponovio i javno, pred novinarima, rekavši da su vlasti „dužne da istraže sadržinu traka“ koje govore o „mogućoj korupciji zvaničnika, mogućem neprikladnom uticaju vlade na medije, na pravosuđe, o verovatnoj izbornoj zloupotrebi i drugim zloupotrebama vlasti“.

Ovime je i nepobitno pokazano da Amerikanci stoje iza Zorana Zaeva. Da su njegove namere, zapravo, američke.

Tako da su aktuelne makedonske vlasti sada zapravo izložene dvostrukom, očigledno sinhronizovanom udaru, oružanom i (para)političkom.

DVOSTRUKA NAMERA Zašto? Zašto baš sada? Šta se ovim udarima želi postići? Šta se želi postići etničkom destabilizacijom Makedonije i dovođenjem Zaeva na mesto Gruevskog? Takva se namera više i ne krije, o čemu svedoči i poziv potpredsednika Evropskog parlamenta (EP) grofa Aleksandra Lambsdorfa, koji je i jedan od osnivača Atlantske inicijative, organizacije čiji je cilj promocija nemačko-američkog prijateljstva i u čijem Bordu savetnika sedi i Čarls Kapčan, koji je u vreme Bila Klintona bio član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost zadužen za Evropu. Nemačkog grofa zato treba saslušati pažljivo, a on je ovog utorka pozvao Gruevskog da podnese ostavku: „Gruevski mora da se povuče kao prepreka na putu za smanjenje međuetničkih tenzija koje su se ponovo razbuktale, kao i za nove izbore koji će se održati u odgovarajućim demokratskim uslovima.“

Cilja su, čini se, dva. Prvi je hitniji i iznuđen, drugi strateški i nešto dugoročniji. Prvi cilj je presecanje nove ruske gasne inicijative, gasovoda „Turski tok“ na njegovom najtanjem mestu, u Makedoniji; drugi, federalizacija Makedonije kao međukorak na putu ka stvaranju „Velike Albanije“ kao novog balkanskog hegemona koji će ruski uticaj izbaciti sa ovih prostora. Otuda, uostalom, i američko-nemačka podrška čitavom projektu.

Šta nas uverava da je prva meta zaista ruski gasovod koji treba da zameni „Južni tok“? Pre svega, poznato je već, pisali smo u više navrata, koliko su napora i destruktivne energije Amerikanci uložili u miniranje „Južnog toka“. Zašto bi drugačije bilo sa „Turskim tokom“? Zatim, tu je i ta neugodna okolnost da u Makedoniji nije puklo dok je bio aktuelan „Južni tok“ koji je Makedoniju zaobilazio, nego je puklo – inače, bez ikakvog vidljivog povoda kada su Albanci u pitanju – baš kada je „Južni tok“ zamenjen turskim, koji bi trebalo da prođe i kroz Makedoniju o čemu se vlada Gruevskog u načelu već saglasila. I treće, kako piše „Njujork tajms“ 8. maja, Amerikanci su i Grke pokušali da nateraju da odustanu od „Turskog toka“, zbog čega nema baš nikakve sumnje da isto – samo malo drugačijim sredstvima – sada rade i u Makedoniji. „Njujork tajms“: „Izaslanik Stejt departmenta Amos Hohštajn u Atini je u petak nagovarao Grčku da se, umesto gasovodu koji namerava da izgradi Moskva, priključi zapadnom projektu koji bi Evropu povezao sa gasom iz Azerbejdžana… Amos J. Hohštajn je rekao da bi Grčka povećala privlačnost za zapadne investitore – i pomogla Evropskoj uniji da redukuje zavisnost od snabdevanja ruskim gasom – ako bi odbila da bude domaćin gasovodu koji je predložio ruski državni energetski gigant ‚Gazprom‘.“

I otuda iznenadna proizvodnja nemira i oružanih sukoba u Makedoniji koji izgradnju gasovoda čine nemogućom, otuda i pokušaj da se vlada koja na „Turski tok“ pristaje, vlada Nikole Gruevskog, smeni vladom Zorana Zaeva koja bi u tom pogledu bila daleko konstruktivnija u odnosu na američku želju da ruskog gasovoda ne bude uopšte.

A federalizacija Makedonije, kao dugoročniji cilj ove ture američkog delovanja u toj zemlji? O tome je, pred Potkomitetom za Evropu američkog Senata, 29. aprila posvedočio bivši kongresmen Džozef Diogardi, dugogodišnji albanski lobista koji se u tom svojstvu sada i pojavio pred Potkomitetom Senata: „U pogledu Makedonije, Albanci moraju da budu tretirani kao jednak partner u novom Ustavu ove zemlje koja propada, ili moramo da se suočimo sa opcijom federalizacije, koja će Albancima omogućiti da preuzmu (…) kontrolu nad svojom sudbinom kao deo makedonske federacije etničkih Albanaca i etničkih Makedonaca. Makedonija je već zemlja aparthejda, u kojoj glavne etničke grupe žive odvojeno ali ne i ravnopravno, i to se mora ispraviti.“ A da ovde nije reč samo o želji albanskog lobiste već i o planu koji se razrađuje, pokazuje i poziv Iva Vajgla, stalnog izvestioca EP za Makedoniju, koji je od makedonskih vlasti posle Kumanova zatražio – kakav otrovni cinizam! – da konstruktivno reše političku krizu i pokažu „inkluzivnost“ prema tamošnjim Albancima. Najzad, važno je u ovom kontekstu podsetiti i da, kako rekosmo, kumanovski teroristi nisu nazvani teroristima već naoružanom grupom; sa teroristima se, naime, ne pregovara, ali može da se pregovara sa naoružanom grupom koja se bori za ostvarenje svojih prava… I misli li iko da bi Zaev, koji bi na vlast u Skoplju došao uz svu opisanu američku pomoć, mogao da odbije američki nalog da sa ovim naoružanim grupama, koje su Amerikanci i naoružali, sedne i dogovori se o ustavnom preuređenju Makedonije koje bi Albancima dalo još veća prava, i od Makedonije praktično načinio i treću albansku (kvazi)državu na ovom prostoru, na putu ka njihovom ujedinjenju u „Veliku Albaniju“?

Do prekida „Turskog toka“ i nekog vida federalizacije Makedonije može doći nasilnijim, ili nešto manje nasilnim putem ako Zaev uskoro preuzme vlast. Koje će od ta dva rešenja biti izabrano, moći će da se nasluti već u ovu nedelju, kad Zaev bude organizovao protest na koji će „Rojtersov“ Kumanovčanin Elham Murad stići živ ili mrtav. Da li će to biti makedonski 5. oktobar, ili makedonski „Majdan“ gde će, kao u Kijevu, neke nepoznate puške zapucati po demonstrantima i naterati ih da nasilno sruše legitimnu vladu? Ili će, ipak, Gruevski prevladati? U tom slučaju, uvereni smo, treba očekivati nastavak terorističkih napada u Makedoniji.

I ne samo u Makedoniji. Iznenadna, i očigledno sinhronizovana poplava UČK (Oslobodilačka vojska Kosova) grafita po Kraljevu i Nišu, koji treba da izazovu nekakvu srpsku kontrareakciju u vidu polupanih izloga na pekari nekog Albanca, što bi onda izazvalo proteste obespravljenih Albanaca na jugu Srbije i destabilizaciju naše zemlje, predstavlja ozbiljno upozorenje. O onom nemačkom državljaninu sa 1.002 detonatora u gepeku da i ne govorimo.

U svakom slučaju, nalazimo se usred veoma, veoma opasne situacije. Miriše na novi balkanski rat, u čijem je izazivanju i suština dvodnevne kumanovske bitke. Zbog toga, potrebne su nam ozbiljne službe bezbednosti, kojima verujemo kada nas na opasnost upozore. I baš zato, na opasnost dodatno upozoravaju i svi oni silni i kontinuirani medijski napadi na srpsku policiju, vojsku i njenu bezbednosnu agenciju VBA, koji uporno pristižu iz ovdašnjih krugova čiji evroatlantski pokrovitelji stoje i iza kumanovskog i skopskog napada na Makedoniju. Kakvi god da su, nisu Nebojša Stefanović i Bratislav Gašić mete stalnih napada zato što nama nisu dobri – ima ih još takvih pa ih ovdašnji zastupnici evroatlantskog interesa ne diraju – već zato što je potrebno poljuljati naše poverenje u institucije na čije su čelo oni dospeli. I koje sutra, ne daj Bože, treba da nas odbrane od ovih koji su danas napali Makedoniju…

[/restrictedarea]