Kad Hrvatska dostojanstveno proslavlja zločin

Piše Igor Jovanović

U Okučanima se 1. maja okupio ceo državni i vojni vrh Hrvatske, hiljade uzbuđenih civila, ustreptali veterani u paradnim uniformama, jedinice Garde sa sve sabljama. U Beogradu, na parastosu u Crkvi Svetog Marka, jedva dvestotinak starijih ljudi. Hiljade i hiljade drugih na izletištima, uz roštilj i pivo, daleko od bilo kakve pomisli da se tog dana obeležava i godišnjica masovnog proterivanja Srba iz Zapadne Slavonije. Takve slike su u svet poslale Hrvatska i Srbija na 20-godišnjicu vojne operacije „Bljesak“

Hrvatska, iako sada članica Evropske unije, ni 20 godina posle akcije tokom koje je hrvatska vojska osvojila važno područje kontrolisano od Srba i tako najavila i skori slom cele Republike Srpske Krajine, nestale u akciji „Oluja“, sprovedenoj samo tri meseca nakon „premijere“ u „Bljesku“ i masovnog izgona Srba, nije pokazala mnogo empatije prema srpskim žrtvama. Na svečanosti u Okučanima okupio se ceo državni vrh, što je poslednjih meseci retkost zbog netrpeljivosti koju međusobno gaje premijer Zoran Milanović iz Socijaldemokratske partije i predsednica Kolinda Grabar Kitarović iz Hrvatske demokratske zajednice. Sada su, međutim, zajedno posmatrali svečanu povorku u kojoj su u Okučanima 1. maja učestvovali pripadnici brigada „Gromovi“, „Tigrovi“, „Kune“ i „Sokolovi“, kao i Specijalne policije MUP-a i „branitelja“. Hrvatski lideri su zatim položili vence na spomen-obeležje poginulim  vojnicima. No, u svom govoru, Kolinda Grabar Kitarović nije govorila o progonu Srba iz Slavonije 1995. godine. Ona je samo kazala da je obeležavanje „Bljeska“ − „dan kada doista treba slaviti zajedništvo“. „Zajedništvom smo pobedili u ‚Bljesku‘, kasnije u ‚Oluji‘, oslobodili Hrvatsku i poveli je na put članstva u EU i NATO. Zajedništvom ćemo je povesti na put blagostanja“, rekla je predsednica Hrvatske u okučanskoj školi, gde je otvorila Braniteljske sportske igre.

 

IMA LI KRAJA EKSHUMACIJAMA? Dakle, ni reči o nevinim ljudima koji su masovno stradali u hrvatskoj akciji pre 20 godina. A brojke i činjenice su neumoljive. Naime, tokom dvodnevne operacije „Bljesak“, koja je počela oko pet sati ujutro artiljerijskim napadom na Pakrac, stradao je veliki broj srpskih civila, a oko 30 000 njih napustilo je to područje. Prema izveštaju Hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava od 24. jula 2003, u akciji su pripadnici hrvatske vojske ubili ukupno 83 srpska civila. Od tog broja, 30 je ubijeno u napadima na izbegličke kolone, a 53 osobe u svojim kućama. Podaci Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ iz aprila 2003. još su porazniji za Hrvatsku. Prema tim dokumentima, prvih dana maja 1995. ubijeno je ili nestalo 283 Srbina iz Zapadne Slavonije.

[restrictedarea]

Iako je broj civilnih žrtava zastrašujući, a mnogi od njih ubijeni su u napadima na izbegličke kolone, niko od hrvatskih zvaničnika zbog operacije „Bljesak“ nije odgovarao pred Haškim tribunalom, niti je poznato da su neki osuđeni pred hrvatskim sudovima. Prema dostupnim podacima, Tribunal je zbog zločina u „Bljesku“ i „Oluji“ pripremao optužnicu protiv prvog predsednika nezavisne Hrvatske Franje Tuđmana, ali je on umro 1999. godine, pre nego što je i zvanično postao haški optuženik. U aprilu 2001. haški istražitelji saslušali su i bivšeg načelnika Generalštaba hrvatske vojske Petra Stipetića, ali je on posle istrage oslobođen sumnji za zločine počinjene tokom akcija „Medački džep“, „Bljesak“ i „Oluja“.

Haški istražitelji su, potom, saslušali više osumnjičenih hrvatskih oficira, ali protiv njih nisu podignute optužnice. U julu 2005. Haško tužilaštvo je primilo prijavu protiv generala Mladena Kruljca zbog ratnog zločina u Zapadnoj Slavoniji, a ista prijava prosleđena je i nadležnom tužilaštvu u Slavonskom Brodu, ali protiv njega nikada nije podignuta optužnica. Tačnije, samo mesec dana nakon prijave protiv Kruljca, tadašnji hrvatski predsednik Stjepan Mesić unapredio je generala u čin general-pukovnika.

Sa druge strane, Srbi su posle „Bljeska“ samo mogli da broje optuženike i leševe ekshumirane širom Hrvatske. Naime, dan posle napada na Zapadnu Slavoniju predsednik RSK Milan Martić naredio je raketiranje Zagreba, koje je trajalo dva dana, zbog čega je kasnije optužen pred Haškim sudom i osuđen na 35 godina zatvora. Smatra se da su vojnici RSK ispalili na glavni grad Hrvatske 23 projektila, a u napadima je poginulo šest ljudi, dok je 176 ranjeno. Kako se približavala EU, tako su u Hrvatskoj pronalažene i masovne grobnice Srba nestalih u „Bljesku“, ali to nije sprečilo hod Zagreba ka Briselu. Tako je u julu 2010. na mesnom groblju u selu Medari u blizini Nove Gradiške u Zapadnoj Slavoniji ekshumirano 28 tela, među njima i dece, iz zajedničke grobnice nastale tokom akcije „Bljesak“. U maju 2011. ekshumirano je 48 Srba ubijenih na groblju u selu Vrboljani, a godinu dana kasnije u opštini Novska još 28 tela.

Ukratko, Komisija za nestala lica Vlade Republike Srbije saopštila je u julu 2014. godine da su iz registrovanih grobnica na teritoriji Hrvatske, od 2001. do 2013. ekshumirani posmrtni ostaci 1 035 žrtava srpske nacionalnosti stradalih u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. U maju 2013. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije saopštilo je da tesno sarađuje sa Tužilaštvom Hrvatske na rasvetljavanju ubistava 21 srpskog civila prvog dana akcije „Bljesak“, ali ishod istrage nije poznat javnosti.

U svetlu ovih činjenica, kao i izostanka bilo kakve počasti za srpske žrtve, gotovo je neshvatljiva izjava predsednika Hrvatske demokratske zajednice Tomislava Karamarka u Okučanima da je godišnjica „Bljeska“ obeležena „dostojanstveno“. „Imamo hrvatsku državu koju smo pre 20 godina oslobodili od velikosrpsko-četničke agresije. Hrvatska je bila raskomadana, prema tome, veliki su to datumi. Što više vreme prolazi, oni su i značajniji. Predsednik Franjo Tuđman nam je sve veći i značajniji, kao i naši branitelji“, rekao je tom prilikom Karamarko.

 

POVRATAK KOJEG NEMA A u Beogradu, među ljudima koji se još sećaju „Bljeska“, samo pomirenost sa sudbinom. Okupljeni na parastosu u crkvi na Tašmajdanu tvrdili su da nemaju nameru da se vraćaju u Hrvatsku, jer „da ih tamo žele, ne bi ih ni progonili pre 20 godina“. „Nikada nisam želela da se vratim. Zašto? Pa zato što, kako da vam kažem, nema nama života tamo. Oni nas da su hteli i želeli tamo, oni nas ne bi ni oterali“, rekla je Dušanka Kojić iz Okučana, kojoj je „Bljesak“ odneo muža. Savo Štrbac iz „Veritasa“ rekao je da sada u Zapadnoj Slavoniji, 20 godina posle akcije hrvatske vojske, živi tek oko 1 500 Srba, i to uglavnom starijih ljudi.  „Još ima mnogo, mnogo da se traga za žrtvama, to su ipak najstrašnije posledice jednog rata, izgubljeni ljudski životi, a malo se ljudi vratilo. Znači, 20 godina kasnije, na području odakle je najmanje 15 000 ljudi izbeglo u samoj akciji, u ovom trenutku živi samo 1 500 njih i to je staračka populacija, koja se smanjuje, ne raste, od popisa do popisa“, rekao je Štrbac za beogradske medije.

O razlozima zbog kojih se Srbi ne vraćaju u Hrvatsku govorio je i predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta . „Hrvatska treba da se stidi činjenice da se dve decenije od završetka rata i dalje sistematski krše ljudska i manjinska prava Srba i ne čini ništa da se pokrene ekonomski razvoj krajiškog područja“, rekao  je on. Dodao je i da je „žalosno što Srbi ne mogu da povrate svoje otete stanove, kuće, zemlju i ne mogu da dobiju naknadu štete za uništenu imovinu, što im se ne isplaćuju zaostale penzije i devizna štednja i ne priznaje deo radnog staža, što ne mogu da koriste srpsko pismo i ćirilicu u javnom životu, što se ne priznaju srpske žrtve i ne procesuiraju hrvatski zločinci već se slave kao heroji“.

Situacija je utoliko teža jer su odnosi Srbije i Hrvatske značajno pogoršani poslednjih meseci, zapravo od novembra prošle godine kada je u hrvatskom predizbornom životu povratak Vojislava Šešelja iz Haškog tribunala postao dominantna tema. Od tada se dogodilo svašta – od hrvatskog lobiranja da se naredi Šešeljev hitan povratak u pritvor u Sheveningenu do spaljivanja zastave Hrvatske na jednom skupu Srpske radikalne stranke u Beogradu. Bilo je i nediplomatskih izjava pa je tako, posle burne polemike, hrvatski ministar branitelja Predrag Matić rekao na kraju srpskom ministru za rad Aleksandru Vulinu „Idi, bre, pa se leči“, da bi dobio odgovor da se Matić „nikad neće izlečiti od ustaštva“.

Uz to, početak predsedničkog mandata Kolinde Grabar Kitarović obeležili su gafovi prema srpskoj zajednici. Ona je tako rekla da sve Srbe koji žive u Hrvatskoj smatra Hrvatima, ne precizirajući da li su onda i Hrvati u Srbiji Srbi, a Hrvati iz Bosne Bošnjaci. Posle toga, nova predsednica je izbegla da se pojavi sa ostatkom hrvatskog državnog vrha u Jasenovcu na nedavnom obeležavanju 70 godina od početka proboja logoraša pravdajući se činjenicom da je počast žrtvama odala sama, bez prisustva medija, i uz saopštenje osude gnusnih zločina počinjenih u vreme Nezavisne Države Hrvatske. Na kraju, Kolinda Grabar Kitarović najavila je da će kod Blajburga prisustvovati obeležavanju streljanja onih koji su za te zločine NDH i odgovorni.

Sa druge strane, i u Srbiji i u Hrvatskoj su svesni da odnosi dve države umnogome diktiraju tempo na celom Balkanu. Uza sve to, Zagreb može biti važna adresa za Beograd kada je reč o daljim evropskim integracijama, koje su prioritet aktuelne vlade Srbije. Ne treba gajiti iluzije da Hrvatska može samostalno blokirati Srbiju na tom putu, jer se ključne odluke ipak donose u Briselu i Berlinu (neki bi rekli, pre svega u Vašingtonu) ali se stavovi u EU donose konsenzusom, pa Hrvatska, kao najnovija, 28. članica, može biti izvesna prepreka Beogradu. Tako je hrvatski ministar pravde Orsat Miljenić već zapretio Srbiji da njeno pridruživanje EU neće biti moguće bez odlučnijeg procesuiranja optuženih za ratne zločine pred domaćim sudovima. Možda bi trebalo postaviti pitanje o hrvatskoj sudskoj praksi u istoj oblasti, ali kako je Hrvatska članica EU, a Srbija ne, Beograd bez jakih saveznika to pitanje neće moći da iznese. Kao uostalom ni pitanje većih prava za srpsku zajednicu u državi gde u pojedinim krajevima ni 20 godina posle rata ne mogu da tolerišu ni ćirilične table. U svemu tome nimalo ne pomaže istina da je sudbina stradalih u „Bljesku“ ove godine zainteresovala svega 200 ljudi u Beogradu, dok su drugi prednost ipak dali roštilju i pivu.

[restrictedarea]