Istina o Slobodanu Peneziću Krcunu / 3. deo / Kontinuitet albanskog separatizma

Priredila LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ

U nastavku svoje ispovesti o Slobodanu Peneziću Krcunu, Rajko Vidačić, njegov nekadašnji saradnik i nosilac Partizanske spomenice 1941, za „Pečat“ govori o jačanju separatističkih tendencija na Kosmetu, infiltraciji albanskih ekstremista u najviše organe vlasti i o ideološkoj indoktrinaciji albanske omladine…

Aprila 1962. na jednom od ključnih sastanaka Ustavne komisije u Peći prisustvovali su, između ostalih, po mom sećanju, dr Jovan Đorđević, dr Balog, dr Leo Geršković, kao i Stanoje Aksić, Ali Šukrija i Džavid Nimani iz Prištine. Krcun je imao uvodno izlaganje i oštro zahtevao da niko ne pominje konfederaciju i konfederativne elemente Jugoslavije. Predložio je da se izjednači status Kosova i Metohije sa Vojvodinom, odnosno da Kosmet dobije status pokrajine, što je i usvojeno, pa je promenjen i naziv Oblast u Pokrajina. Kosmetski rukovodioci Šiptari tražili su da se prošire još neka autonomna prava za Oblast Kosovo i Metohiju. Krcun je i to prihvatio, pozivajući se na Plenum CK SKJ, marta 1959. godine, na čijem je dnevnom redu bio položaj nacionalnih manjina u SFRJ. Na tom Plenumu donete su posebno značajne odluke: da se posveti naročita pažnja i pruži pomoć Kosovu i Metohiji u rešavanju ekonomskog razvoja da bi se prevazišla ekonomska neravnopravnost i zaostalost ove, tada u Jugoslaviji najzaostalije pokrajine, kao i da se pristupi rešavanju drugih društvenih problema, u korist i u interesu građana.

Na ovom sastanku u Peći najviše su se lomila koplja oko nadležnosti autonomije Pokrajine, ali i oko obrazovanja i vaspitanja mladih naraštaja. Džavid Nimani je insistirao da visoko školstvo i Univerzitet u Prištini bude na albanskom jeziku. Krcun je to kategorički odbio. Prihvatao je da se u obrazovnom sistemu nastava na jeziku nacionalnih manjina može predvideti samo u srednjim školama. Ukazivao je da će biti štetno za Albance ako sa univerziteta izađu njih hiljade, a da ne znaju drugi jezik osim albanskog. Pitao je prisutne – gde će naći zaposlenje!

Posle tog sastanka Krcun je ostao u lovu još dva dana. Bio je očigledno opterećen predviđanjem da „zapadni jezuiti neće odustati od svoje politike za nezavisnost svojih republika i rasturanje Jugoslavije“, što može dovesti srpski narod do katastrofe, kao u Prvom i Drugom svetskom ratu. Za njega je „Srpstvo“ bilo sav srpski narod, koji živi i van Srbije, pre svega u Bosanskoj Krajini, Lici i Hercegovini. Krcun je ipak verovao da do toga neće doći, jer „Jugoslavija ima dva stuba na kojima počiva: Jugoslovensku narodnu armiju i Službu državne bezbednosti“. Ta vera ga je umirivala kada je u pitanju položaj Srba na Kosmetu gde je, pored Kosovskog korpusa, postojalo još osam pukova JNA.

[restrictedarea]

ĐACI EMIGRIRAJU U ALBANIJU Na Kosmetu se zaključcima Plenuma CK SKJ od marta 1959. godine poklanjala posebna pažnja. Političari i nastavno osoblje su iskompromitovali suštinu zaključaka, izazivajući negativnu euforiju, naročito među školskom omladinom šiptarske nacionalnosti. Navodno, na Kosmetu srpska vlast ima nepravedan odnos prema Šiptarima i to je bio izvedeni razlog nagle emigracije učenika u Albaniju. Samo za mesec dana u zagraničnom pojasu od Đakovice do Peći emigriralo je u Albaniju oko stotinu učenika, mahom maloletnika. Služba bezbednosti je o tome obavestila politički vrh u Pokrajini i insistirala da se to tretira kao politički, a ne bezbednosni problem. Pokrajinska vrhuška je bila prinuđena da ozbiljno i hitno preduzme mere da se ta bruka spreči.

Tada je određena poveća grupa najistaknutijih političara iz Pokrajine kao i neki političari sa Kosmeta koji su bili na dužnosti u Beogradu, među kojima je i Ismet Šaćiri.  S obzirom na to da sam se sa njim znao još iz vremena okupacije 1942. godine, kada je on bio član Sreskog komiteta u Uroševcu, zajedno smo pošli na sastanak političkog aktiva u Đakovicu, odakle je on rodom. Usput ga pitam šta misli o toj emigraciji đaka u Albaniju, budući da je po profesiji bio profesor i direktor gimnazije u toku rata u Peći i Uroševcu.

On mi odgovori: „To nije veliki problem. Preterano i neopravdano se digla velika prašina oko toga. Oduvek su ljudi iz ovih krajeva emigrirali u Albaniju. Eto, i ja sam prebegao iz Đakovice, jer nisam mogao da podnosim velikosrpsku vlast i neravnopravnost, pa sam se tako školovao i postao komunista.“ Moj komentar je bio da je to neuporedivo, jer sadašnja omladina ima u ovoj zemlji sva prava, obrazovanje na maternjem jeziku i drugo. On ostade pri svome.

Na sastancima političkih aktiva i rukovodilaca škola iz kojih je bilo najviše prebeglih đaka u Albaniju, političari iz Prištine i Beograda tražili su da se utvrdi glavni uzrok zašto ta dečurlija beži u Albaniju, gde je vladao surovi staljinistički režim Envera Hodže. Odgovori su bili različiti: da se radi o siromaštvu, ekonomskoj zaostalosti, nezaposlenosti roditelja, do navodnih nepravdi koje je izvršila srpska vlast sprovođenjem agrarne reforme, kada su u agrarni kompleks obuhvaćene i površine pod šumama koje su Šiptarima služile za ogrev, iako nisu bile u njihovom vlasništvu. Rečeno je da to deca slušaju od svojih starijih i da ih to inspiriše da mrze ovdašnje vlasti i da beže. Kao đavo od krsta, učesnici u ovim razgovorima uzmicali su od pomena uticaja albanske propagande iz Tirane, što je, u stvari, bio glavni razlog za ovu pojavu.

Krcun je bio adekvatno i realno obavešten da ti maloletnici nisu krivi, nego oni koji ih vaspitavaju, jer su regrutovani iz begovskih porodica i porodica saradnika okupatora iz Drugog svetskog rata, koji su bili u kvislinškom aparatu tzv. „Velike Albanije“. Po jednoj analizi SDB, koja je rađena po saznanjima operativaca šiptarske narodnosti na području Dečana, Junika i Glođana, 90 odsto nastavnika i učitelja bili su privrženi separatističkoj orijentaciji, koja im je usađena kroz prosvetno usavršavanje, jer je na čelu glavne pokrajinske prosvetne institucije bila grupa okorelih proalbanskih nacionalista i separatista, kao što su Zekirija Redža, Sulejman Riza, Sokolj Dobroši i dr. Albanski institut u Prištini formiran je kao državna ustanova, na državnom budžetu i kroz njega su prolazili svi budući profesori i nastavnici za osmogodišnje i srednje škole na albanskom jeziku. A u Institutu se uglavnom izučavala, prilagođena propagandi, albanska nacionalna istorija i albanski jezik. Polaznicima programa Instituta uporno je ponavljano da su Albanci, posle Ilira, najstariji stanovnici Balkana, pa i Kosova i Metohije; da su oni direktni potomci ilirskih vladara kraljice Teute, kralja Genca i dr.

ALBANSKI DRŽAVLJANI NA ČELU KOSMETSKOG INSTITUTA Kada se saznalo da čelnici Instituta Zekirija Redža i Sulejman Riza nemaju naše državljanstvo, što je bilo neophodno za državne službenike, o tome je obavešten Krcun. On je naložio da se upozore na tu okolnost i da prime jugoslovensko državljanstvo. Oni su to kategorički odbili i izjavili da imaju državljanstvo Albanije i da im drugo ne treba. Kada im je saopšteno da će zbog toga biti otpušteni iz državne službe, odgovorili su da će optirati (izabrati) Albaniju. Uskoro je došla naredba da se proteraju, što je i izvršeno.

Interesantna je odiseja tih ljudi. Redža je studirao filozofski, a Riza pravni fakultet, kao imigranti u Albaniji, a diplomirali su u Francuskoj, odnosno Italiji. Kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije vratili su se u zavičaj, u Đakovicu. Redža se bavio profesorskom nastavom i učestvovao je u NOP. Bio je glavni redaktor ozloglašene Rezolucije u Bujanu poslednjeg dana 1943. i prvog dana 1944. godine, gde je prisustvovao kao delegat iz Đakovice, dok je Riza bio na drugoj strani i bavio se advokaturom u Đakovici. Obojica su vrlo uspešno izvršili svoj antisrpski, separatistički zadatak i usadili u glave svojih učenika i sledbenika svoje ideje velikoalbanskog nacionalizma i separatizma iz programa Prve i Druge prizrenske lige. Tako vaspitani, mnogi profesori, učitelji i nastavnici legalno su kroz prosvetne institucije pripremili aktere i jurišnike za ostvarenje glavnog cilja: ujedinjenje svih etničkih teritorija na kojima Albanci (navodno) predstavljaju većinsko stanovništvo.

Dakle, sprovođenje odluka Centralnog komiteta SKJ marta 1959. godine značajno je uticalo na zaoštravanje i pogoršavanje međunacionalnih odnosa na Kosovu i Metohiji. Iz Beograda i Prištine svakodnevno su, po čitavoj teritoriji Autonomne Pokrajine, kružili političari i državnici kao što su bili Svetozar Vukmanović-Tempo, Miloš Minić, Jovan Veselinov, Ali Šukrija, Džavid Nimani i dr. Takođe su dolazili i Edvard Kardelj, Blažo Jovanović sa delegacijom Crne Gore i mnogi drugi funkcioneri i diplomate. Svi oni su javno ponavljali obećanja o podizanju značajnih privrednih objekata do infrastrukture.

I zaista, u svim gradovima Pokrajine nicale su nove fabrike: u Prištini Predionica, pa Fabrika amortizera; u Peći Agrokombinat sa šećeranom i pivarom, u Prizrenu fabrika „Printeks“; u Đakovici fabrika „Metaliku“ itd. Tempo je inicirao da se od Peći prema Prizrenu asfaltira put, ali pošto nije bilo asfalta, postavljena je kocka itd.

MILOŠ MINIĆ I KRCUN U PEĆI Bilo je i posebno zanimljivih događaja. Na primer, u Peći je zakazana sednica političkog aktiva sreza, povodom dolaska Miloša Minića, koji je tada bio predsednik Izvršnog veća (vlade) Srbije. U Peći je boravio i Krcun, ali njega niko nije pozvao na taj skup. Ipak je došao, a mislim da ga je o tome obavestio Aljuš Gaši, predsednik SNO, njegov bliski prijatelj. Na sastanku je glavnu reč vodio Miloš Minić. I on je govorio o odlukama jugoslovenskog političkog vrha o merama da se ekonomska zaostalost Kosmeta prevaziđe i pomenuo planiranu izgradnju brojnih privrednih objekata. Između ostalog, rekao je: „Mi moramo u Pokrajini izvršiti takve napore za prevazilaženje zaostalosti da bi Kosmet dostigao ekonomsku razvijenost Hrvatske i Slovenije.“

Kada je Minić završio svoj pledoaje, Krcun je zatražio reč i obratio se Miniću: „Miloše, pobogu! Kakve su to tvoje iluzije da Kosmet dostigne u ekonomskom razvoju Hrvatsku i Sloveniju. To bi, možda, moglo da se desi za 50 godina, pod uslovom da oni stanu sa ekonomskim napretkom. Ali oni nisu ludi da to čine, jer kako su do sada napredovali, tako imaju bolje uslove da još više napreduju i oni će tako produžiti.“

Minić ga upita: „Dobro, Krcune, šta ti predlažeš?“

Krcun odmah odgovori: „Pošto je Kosmet deo Srbije, normalno je da se razvija zajedno sa svim regionima u Srbiji. Ali, pošto i Srbija mnogo zaostaje za Hrvatskom i Slovenijom, prevashodno treba i u svakom većem gradu Srbije, kao i na Kosovu i Metohiji – da uložimo sve napore i planski podignemo bar po jedno veće preduzeće. Na primer, kako mašinsku industriju u Nišu, železaru u Smederevu, fabriku automobila u Kragujevcu, a tako i na Kosmetu, kao što se planiraju šećerana i pivara, da se i u drugim gradovima izgrade adekvatni privredni objekti. E to može biti nukleus za ekonomski napredak okoline tih centara, da se ljudi izbave iz siromaštva i poboljšaju kvalitet života.“

Radenko Mandić Mandala i Miloš Minić

U Srbiji je Služba državne bezbednosti uspešno izvršila zadatak političke i bezbednosne stabilizacije zemlje, likvidacijom preostalih brojnih četničkih grupa i pojedinaca, pri čemu je krunski uspeh bila akcija hvatanja Draže Mihailovića i grupe oko njega. U tome je ključnu ulogu odigrao Krcun, izuzetno talentovan kontraobaveštajac i znalac u izboru ljudi, koje je angažovao na tom poslu. U vezi sa tim, obavezno moram pomenuti Radenka Mandića Mandalu, koji je odigrao grandioznu ulogu na realizaciji tog plana. Mandić je u toku Drugog svetskog rata sve vreme proveo u okolini Čačka, kao komandant Čačanskog partizanskog odreda i uspešno vodio borbe protiv četnika, ljotićevaca, nedićevaca i okupatorskih snaga. Sa svojim odredom, koji je imao 20 do 30 partizana, opkoljavan je više puta, ali se uvek uspešno izvlačio, nanoseći više žrtava neprijatelju nego što je on imao gubitaka. Odlikovan je Ordenom narodnog heroja i slovi kao prvi heroj Srbije.

I posle rata, Mandić je sačuvao svoju hrabrost i čestitost. Ostao je da se pamti jedan događaj, kada je SUBNOR (Savez udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata) Čačka 1966. godine odlučio da podigne spomenik jednom svom istaknutom borcu. Na tu svečanost su došli i svi narodni heroji i drugi prvoborci iz tog kraja, kao što su Miloš Minić, general Sreten Urošević, Dragoslav Mutapović, Radenko Mandić i drugi borci i prijatelji poginulog partizanskog prvoborca. Porodica je pre otkrivanja spomenika pozvala goste u kuću i kada su posedali, mladić koji je posluživao goste, inače student, upita Miloša Minića, koji je u to vreme bio poseban autoritet čačanskog kraja:

„Druže Miniću, narodu nije jasan ovaj Četvrti (Brionski) plenum. Ljudi misle da je to upereno protiv Srba i Srbije.“

Minić odgovori: „To neka ti objasni Mandić. On zna šta je radio Ranković.“

Nastao je tajac, a Mandić je smireno odgovorio:

„Miloše, mi se dobro znamo. Da li si ti čuo da sam ja nekad pucao na mrtvog čoveka?“ Minić odgovori da nije. A Mandić će njemu: „Dakle, to i ne priliči meni, nego tebi, koji metka nisi mrčio!“

Fadilj Hodža

Posle Krcunove smrti, Fadilj Hodža je rešio i taj otežavajući problem na putu separatizma Kosmeta, tako što je, kao član Predsedništva SFRJ, uticao na rasformiravanje pukova JNA na Kosmetu. Hodža je opravdavao ovu odluku time „što Albanija stalno protestuje zbog toga što je toliko vojske stacionirano u Pokrajini i tumači da to predstavlja pretnju Albaniji da Jugoslavija priprema agresiju“. Kao posledica rasformiravanja pukova JNA, najveći broj oficira sa porodicama je napustilo Kosmet, a uz njih i mnoge druge srpske i crnogorske porodice.

[/restrictedarea]