Bitka za Makedoniju, bitka za Srbiju

Piše Nikola Vrzić

Da li je Karl Bilt Srbiji i Republici Srpskoj pripretio makedonskim scenarijem „obojene revolucije“ začinjene albanskim terorizmom?

Bilo je simbolike, i više od simbolike, u zastavama koje su se Skopljem vijorile u nedelju, na mitingu opozicije predvođene Zoranom Zaevim, i u ponedeljak na mitingu podrške premijeru Makedonije Nikoli Gruevskom. U nedelju zastave Makedonije i Albanije, u ponedeljak, Makedonije i Srbije. Simbolično, ali, i više od simbolike; bilo je tu, naime, i izvesne organizacije. Jer, videlo se na snimcima iz Skoplja u ponedeljak uveče, zastave Srbije koje su se zavijorile u podršku Gruevskom bile su sve potpuno nove, sve iste kao da su iz istog paketa; na miting ih je, videlo se takođe na jednom od snimaka, donela jedna grupa ljudi; probili su se kroz masu ka bini s govornicima i TV kamerama, a onda se u masi razišli tako da su zastave Srbije kojima su mahali pokrile još veći prostor i bile uočljivije – makar se po jedna mogla videti na svakom kadru koji je prikazivao okupljene – nego što bi bile da su ostale u grupi i na jednom mestu.

Upravo ovaj manjak spontanosti, nadoknađen viškom organizacije i koordinacije, pokazao je da nije baš reč o novootkrivenom makedonsko-srpskom prijateljstvu već je, radije, predstavljao značajnu neverbalnu poruku, poruku da sadašnja bitka za Makedoniju predstavlja i bitku za Srbiju. Poruku da nam je neprijatelj zajednički i da ćemo zajedno i da mu se suprotstavimo…

[restrictedarea]

 

TIHA IZGRADNJA ODNOSA Ali krenimo redom, da bismo videli zašto srpske zastave na mitingu Gruevskog ne predstavljaju iznenađenje taman koliko ni albanske na mitingu njegovog rivala Zaeva. I šta bi sve to moglo da znači za našu budućnost.

Odnosi Srbije i Makedonije su, ispod radara šire javnosti, krenuli da napreduju posle smene vlasti u Srbiji nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine. Počelo je loše, tako što je i makedonski predsednik Đorđe Ivanov, kao i ostali eks-ju lideri, odbio da dođe u Beograd na Nikolićevu predsedničku inauguraciju. Tajna diplomatija je, međutim, u međuvremenu i očigledno odradila posao, pa je u oktobru 2012. Nikolić boravio u zvaničnoj poseti Skoplju, prijateljski izrazio razumevanje za makedonske muke s Grcima oko imena države a premijer Gruevski Nikoliću u čast održao svečani prijem. Tada je, inače, prvi put i lansirana ideja da se političari uključe u rešavanje jednog od pitanja koja opterećuju odnose dve države, u spor između srpske i takozvane makedonske pravoslavne crkve, spor dodatno otežan zatvorom u kojem se nalazio arhiepiskop SPC u Makedoniji Jovan Vraniškovski. U januaru 2013, uprkos protivljenju koalicionog partnera Nikole Gruevskog, lidera albanske Demokratske unije za integraciju (DUI) Alija Ahmetija, državna delegacija Srbije, na čelu s tadašnjim premijerom Ivicom Dačićem, boravi u zvaničnoj poseti Makedoniji; potpisuje se nekoliko međudržavnih sporazuma, Dačić Srbiju proglašava najboljim prijateljem Makedonije i zajedno sa Gruevskim 27. januara proslavlja Savindan, koji je makedonska vlada proglasila za nacionalni i državni praznik Srba u Makedoniji. Već sledećeg meseca tadašnjeg šefa srpske diplomatije Ivana Mrkića u Skoplju primaju i predsednik Ivanov i premijer Gruevski, kada se i potpisuje sporazum Srbije i Makedonije o saradnji u evrointegracijama. U aprilu 2013. delegacija makedonskog Sobranja boravi u Srbiji i sastaje se s Nikolićem i Dačićem uz sve prateće izjave o dobrim i bliskim susedskim odnosima i saradnji, da bi već sledećeg meseca, u maju 2013, svi ovi izlivi prijateljstva počeli i da se konkretizuju pošto predsednik Makedonije Ivanov, po želji Srbije, Republike Srpske i Rumunije, a uz protivljenje Albanije, Hrvatske, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, na ohridski Samit Procesa saradnje Jugoistočne Evrope nije pozvao i predsednicu Kosova Atifete Jahjagu iako je i Makedonija Kosovo priznala kao nezavisnu državu (samit je na kraju otkazan, zato što su Albanija i Hrvatska pripretile bojkotom). U junu 2013. u Beogradu se održava i zajednička sednica vlada Srbije i Makedonije, u decembru ministri policija dve zemlje otvaraju zajednički Centar za policijsku saradnju. Tokom 2014. godine postiže se i dogovor o saradnji dve vojske, postiže se i dogovor o zajedničkim ambasadama Srbije i Makedonije, srpski premijer u januaru te godine boravi u Skoplju, u Beograd dolaze makedonski šef diplomatije a zatim i predsednik koji se sastaje i sa novim premijerom Aleksandrom Vučićem i (ponovo) sa predsednikom Nikolićem koji posle toga saopštava da je „politički dijalog Srbije i Makedonije u poslednje dve godine intenziviran, produbljen i kvalitativno unapređen posetama i susretima na najvišem nivou“. 2. februara 2015. iz zatvora je – konačno – pušten i arhiepiskop Jovan, a 16. februara održava se, ovog puta u Skoplju, i nova zajednička sednica dveju vlada na kojoj je potpisano novih sedam međudržavnih sporazuma…

Sve u svemu, sa izuzetkom Republike Srpske što je i prirodno, aktuelna srpska vlast ni sa kim u regionu nije uspostavila toliko blisku saradnju u proteklom periodu kao što je to učinila s Makedoncima Nikole Gruevskog.

Srpsko-makedonski odnosi, međutim, ne bi bili od tolikog značaja, ni za „Pečat“ a kamoli za državu, da nije i šireg konteksta u kojem je došlo do unapređenja tih odnosa. Oni su, naime, unapređeni paralelno sa makedonskim unapređenjem – ili, makar, očuvanjem – dobrih odnosa sa Rusijom usred ukrajinske krize (Makedonija, baš kao ni Srbija, uprkos svom statusu večitog kandidata za ulazak u EU i u NATO, nije uvela sankcije Rusiji kada su to učinili njeni i naši evroatlantski partneri. Predsednik Đorđe Ivanov je, čak, kao i Tomislav Nikolić, prisustvovao i Vojnoj paradi u Moskvi 9. maja povodom Dana pobede nad nacizmom i fašizmom u Drugom svetskom ratu.) i istovremenim i, bez sumnje, posledičnim hlađenjem odnosa aktuelne makedonske vlasti i njenih evroatlantskih partnera, uprkos svim javnim zaklinjanjima u suprotno. Ovo nas, zapravo, i vodi suštini priče.

ZAEV, SOROŠ I STRANE SLUŽBE A jedan od ključeva za njeno razumevanje nalazi se u makedonskoj aferi prisluškivanja, u onom nizu prisluškivanih razgovora makedonskih zvaničnika koje lider opozicije Zoran Zaev objavljuje već mesecima da bi ih kompromitovao a koje je – snimke presretnutih razgovora – Zaev dobio od „stranih tajnih službi“, kako je i sam priznao pred kamerom za koju doduše nije znao da postoji u kabinetu Nikole Gruevskog, kada je pokušao da ga tim presretnutim razgovorima uceni i natera da ode s vlasti.

Nije sporno da Zaev radi protiv Gruevskog, ali, u čijem interesu on to čini osim u sopstvenom? Reakcije na ovu aferu pružile su prilično jasan odgovor na to pitanje. Posle optužbe Gruevskog da je Zaev, ovom ucenom i materijalom koji je dobio od stranih službi, pokušao da izvrši državni udar, rusko Ministarstvo spoljnih poslova pružilo je podršku Gruevskom već i time što je „izrazilo nadu da će biti izvršena sveobuhvatna istraga neuspelog pokušaja puča u Makedoniji“, upozorivši pritom da bi „pogoršanje situacije u prijateljskoj Makedoniji moglo da izazove opasnu eskalaciju međuetničkih sukoba u državi“. Nasuprot Rusima i Gruevskom, EU je zatražila da se poštuje pretpostavka nevinosti Zorana Zaeva, američka ambasada saopštila je i da sa zabrinutošću prati krivični postupak protiv ovog opozicionog lidera, a američki ambasador u Skoplju Džes Bejli je nedavno novinarima, obraćajući im se u ime svojih kolega iz EU, Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije, rekao da su svi oni premijeru Gruevskom „izrazili zabrinutost zato što njegova vlada nije napravila napredak u kontekstu optužbi na njen račun proizašlih iz prisluškivanja. Ovo kontinuirano nepreduzimanje delovanja baca ozbiljnu sumnju na posvećenost vlade Makedonije demokratskim principima i vrednostima evroatlantske zajednice“…

Pametnome dosta? Ako nije, krunski dokaz nalazi se u prisustvu predstavnika EU misije u Makedoniji na mitingu Zorana Zaeva protekle nedelje u Skoplju, kao i tamošnjeg ambasadora Holandije Simonea Filipinija, i nekolicine evroparlamentaraca među kojima je bio i Nemac Knut Flekenštajn (inače, izvestilac Evropskog parlamenta za – zanimljivo – Albaniju) koji je nedavno od Srbije tražio da otkaže najavljenu vojnu vežbu s Rusijom dok je, praktično istovremeno, za izjavu albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova rekao samo da „nije mnogo srećna“ a na direktno pitanje, da li je to zalaganje za Veliku Albaniju neprihvatljivo, odgovorio „ja to ne želim da kažem, ali podvlačim da je ujedinjenje kroz članstvo u EU pravi put“… Dodajmo svemu ovome i da je, prema pisanju uglednog i „mejnstrim“ američkog časopisa „Forin afers“, nemačka ambasadorka u Makedoniji Kristina Althauzer „otvoreno zatražila da vlada podnese ostavku“, i da je nedavno grčki „Katimerini“, pozivajući se na diplomatske izvore u Atini, objavio da su ostavku Gruevskog – koju traži i Zaev – zatražili i ambasador SAD i ambasadorka Nemačke u Skoplju.

Pri čemu iz vida ne treba izgubiti ni ulogu koju u iznuđivanju ostavke od Gruevskog ima i američki milijarder Džordž Soroš. Njegov Fond za otvoreno društvo u Makedoniji i otvoreno se pridružio protestima Zaeva, a dugogodišnji direktor Fonda u Makedoniji Vladimir Milčin RT-u je priznao čak i da ova organizacija „finansijski podržava sadašnje događaje u Makedoniji“. Otuda i ne čudi što je, obraćajući se u ponedeljak svojim pristalicama, premijer Gruevski rekao i da Zaeva, koji „šuruje sa stranim službama“, „vodi međunarodni milijarder koji kontroliše polovinu medija u Makedoniji, pa misli da sa svojim parama može da gospodari narodom“.

Najzad, tu je i nedavni obračun makedonske policije sa albanskim teroristima u Kumanovu. U prošlom broju „Pečata“ ukazali smo na ozbiljnu, smrtno ozbiljnu mogućnost da je kumanovska grupa terorista imala podršku evroatlantskih struktura. Uostalom, nijedan od predstavnika ovih struktura nije ih ni nazvao teroristima a čak je izraženo i saučešće članovima porodica onih terorista koji su nastradali u obračunu s makedonskom policijom. Teroriste teroristima nije nazvao ni Zoran Zaev, ali ni koalicioni partneri Gruevskog iz DUI-a Alija Ahmetija; naprotiv, i on i svi pobrojani zatražili su istragu kumanovskog sukoba čiji je cilj da se krivica ukloni sa očiglednih krivaca (da je zaista tako, potvrđuju reči evroposlanice iz Austrije Ulrike Lunaček: „Mora se sprovesti nezavisna istraga o tome šta se tamo dogodilo. Moraju se ispitati optužbe da je Nikola Gruevski, uz rusku podršku, inscenirao oružane sukobe“). Nasuprot svima njima, teroriste su teroristima nazvali i Gruevski i njegova vlada, ali i vlada Srbije – „Najnovija događanja u Kumanovu, ali i nedavni napad na policijsku stanicu u Zvorniku, potvrđuju da je terorizam sve prisutniji“, rekao je ove srede u Tirani ministar policije Nebojša Stefanović. Replicirao mu je Rama: „Ništa se opasnije ne može dogoditi u borbi protiv terorizma od uključivanja termina ‚terorizam‘ u događaje u Makedoniji. Mešanje ovih termina je neprihvatljivo za nas, kao i teror koji su preživeli nedužni građani Kumanova.“ – i uz Srbiju Rusija, čiji je šef diplomatije Sergej Lavrov, preneo je RT, prošle nedelje rekao da je njegova zemlja „ozbiljno zabrinuta“ da su „poslednji događaji u Makedoniji“ ‒ „rezultat dobro planiranog čina terorizma“.

Sve u svemu, karte su podeljene poprilično jasno. S jedne strane Zaev, Albanci, Soroš i evroatlantski partneri, sa druge Gruevski, Rusija glasnije i Srbija glasno koliko sme da se usudi, što nije mnogo ali je dovoljno da bude primećeno u svakoj ozbiljnoj analizi.

 

SKOPSKI MAJDAN Prisustvujemo li pokušaju sprovođenja ukrajinskog scenarija „obojene revolucije“ u Makedoniji? Da, s primesama lokalnog kolorita u vidu albanskih terorista. Demonstracije opozicije kojima otvorenu podršku daju evroatlantski političari, sve sa kampovanjem u centru glavnog grada dok aktuelna vlada ne odstupi, uz naoružane i za borbu obučene mladiće u prvim redovima borbe za NATO demokratiju – Zaev ih, priznao je u intervjuu za makedonsku TV „Nova“, pod svojom komandom ima dve hiljade koji „znaju karate i kik-boks“ – a sve začinjeno medijskim izveštajima o korupciji aktuelnih vlastodržaca („Premijer Makedonije Nikola Gruevski je simbol korupcije, ekonomskog nazadovanja i rasipništva“, piše ovih dana, primera radi, nemački „Zidojče cajtung“) izazivaju jasnu asocijaciju na kijevski Majdan i svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča. Nedostaju samo snajperisti da raspale masu i omoguće nasilnu smenu vlasti. Ali zato su tu albanski teroristi. Makedonske vlasti i provladini mediji ustvrdili su da su teroristi nameravali da udare u sadejstvu i sinhronizovano sa Zaevljevim demonstracijama, što bi moglo da se protumači i kao pokušaj kompromitacije političkog protivnika, međutim, osnovana je i sumnja da i Zaev i teroristi imaju iste inspiratore. I da su ovi inspiratori, kako smo pisali prošle nedelje, teroristima omogućili da uđu u Makedoniju i pride Makedonce slagali da su upozorenja o takvoj nameri terorista, koje je Skoplje prethodno dobilo od Beograda, neistinita. I sva je prilika da ih je, teroriste, makedonska policija napala bez odobrenja svojih evroatlantskih partnera – o čemu svedoči, u osnovi, negativna reakcija tih partnera na kumanovske događaje – i to 9. maja dok su ovi bili pritajeni kod svojih jataka u Kumanovu, što će reći da su se tek spremali da napadnu. A to otvorenom ostavlja upravo mogućnost da su se, da napadnu, spremali baš u nedelju 17. maja u vreme mitinga Zaeva i njegovih pristalica, kao što provladini makedonski mediji i tvrde. Na ovom su se mitingu, uostalom, i vijorile zastave Makedonije i Albanije, sve uz povike „UČK“ kako je javio „Blic“, što već samo po sebi nosi izvesnu poruku…

Pravovremenim udarom u Kumanovu, kao i mitingom svojih pristalica u ponedeljak uveče na kojem se – prema različitim procenama – okupilo između 30 i 90 hiljada pristalica vlasti naspram maksimalno dvadesetak hiljada prisutnih na mitingu opozicije, Nikola Gruevski je ovu rundu udara izdržao na nogama; može se čak reći i da ju je dobio na poene. Šta mu sledi? Bez sumnje, novi udari, i spolja i iznutra. Spolja, Edi Rama već preti albanskim vetom na dalje NATO integracije Makedonije zahtevajući nove povlastice makedonskim Albancima – zatražiće uskoro i federalizaciju Makedonije, najavili smo to prošle nedelje – evropski partneri istovremeno, i dosad bezuspešno, pokušavaju da nagovore Gruevskog, ubedljivog pobednika prošlogodišnjih izbora, da vlast, do raspisivanja novih izbora, podeli sa izbornim gubitnikom Zaevim, i istovremeno nastavljaju sa sinhronizovanom kampanjom medijskog blaćenja i političkog insistiranja na istrazi sadržine onih prisluškivanih razgovora koje su sami i dostavili Zaevu. Iznutra, i koalicioni partner Ali Ahmeti počeo je da okreće leđa Gruevskom, što se videlo i po tome što je bio upadljivo odsutan s mitinga podrške vladi čiji je član, i po tome što se, praktično, i sam priključio Zaevljevim optužbama, potvrdivši ove nedelje da su snimci prisluškivanih razgovora autentični. Tako da sada ostaje da sačekamo da Ahmeti dobije mig da napusti vladu Gruevskog, a taj će mig dobiti čim bude procenjeno da će van vlade inostranim autorima onih prisluškivanih razgovora biti korisniji nego što je sada, dok je i dalje član te vlade.

Najsigurnija karta onih koji bi da smene Gruevskog, a istovremeno i najopasnija za čitav Balkan, jeste rasplamsavanje međuetničkog sukoba u Makedoniji. Sada, pošto je Zaev pokazao da nema snage da sruši Gruevskog, ova opasna mogućnost postaje i kudikamo izvesnija. I za to su osnove već počele da se spremaju, budući da su zapadni mediji, kao po komandi, miting opozicije prikazali kao divno multietničko okupljanje (Bi-Bi-Si: „Stojeći zajedno na mitingu, ljudi iz različitih etničkih grupa poslali su poruku da su jedinstveni u svom cilju da izdejstvuju ostavku dugogodišnjeg premijera Nikole Gruevskog.“) što sugeriše da je Gruevski, osim što je već proglašen za korumpiranog kleptomana, na korak da zasluži i etiketu zadrtog i opasnog nacionaliste koji stoji na putu mirne koegzistencije albanskog i makedonskog naroda u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Drugim rečima, usuđujemo se da prognoziramo ne samo da će se u Makedoniji uskoro pojaviti nova grupa albanskih terorista već i da će pojava te grupe biti sinhronizovana sa Ahmetijevim istupanjem iz vlade Nikole Gruevskog. Time će u Makedoniji biti zapaljen međuetnički požar koji će, oni koji su ga i potpalili, onda iskoristiti da Gruevskog nateraju da ode, što će biti predstavljeno kao jedina mogućnost da požar bude ugašen… Odbije li Gruevski, kao što odbija za sada, Makedonija neće doživeti ukrajinski, već sirijski scenario, i Gruevskom bi bilo dobro da se oko toga raspita kod Bašara Asada.

A da ova mračna prognoza nimalo nije bez osnova, govore već i reči samog Zaeva, koji je „RIA novostima“ rekao da će se „Makedonija suočiti sa ratom, baš kao Ukrajina“ ako Gruevski ne podnese ostavku, a i Sorošev Milčin je RT-u preteći rekao „nadam se da se sve, kao u Ukrajini, neće završiti krvoprolićem“…

RUSKI GAS Ali zašto? Zašto je evroatlantistima toliko stalo da Nikola Gruevski ode, kad se i sam zaklinje u vernost evroatlantskim integracijama Makedonije? „Moja stranka i dalje radi na pristupanju NATO-u i Evropskoj uniji“, uveravao je ovih dana. Da, ali, kako konstatuje nemački državni Radio „Dojče vele“, „paradoks je to što obe strane govore o istim ciljevima: članstvu u Evropskoj uniji i NATO, integraciji u zapadni svet. Samo, kod jedne strane, one vladajuće, nije baš sigurno da li to ona zaista želi“…

To nas vraća na njegovo zbližavanje sa Srbijom i Rusijom. Trasom najavljenog „Turskog toka“, i ne može tu da bude mnogo slučajnosti. U decembru je predsednik Rusije Vladimir Putin, objavivši obustavu „Južnog toka“ preko Bugarske, najavio izgradnju „Turskog toka“ preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije prema Mađarskoj i centralnoj Evropi. U januaru Rusi tu svoju pretnju, pretnju da će Evropi ovim putem dostaviti gas koji joj je preko potreban, pojačavaju najavom da tranzit gasa preko Ukrajine, zato što je nestabilna i nepouzdana, i definitivno prestaje 2019. godine, kad istekne sadašnji ugovor o tranzitu. Makedonija je u tom momentu postala ključni igrač. Gruevski ovom projektu daje punu podršku. I već krajem januara i početkom februara, Zaev počinje sa svojim „bombama“, prisluškivanim razgovorima koje je dobio od zapadnih službi zainteresovanih da „Turskog toka“ ne bude. Na kraju krajeva, nikome od njih korumpirani Gruevski nije smetao, baš kao ni Viktor Janukovič, dok se nije suprotstavio zapadnom interesu u svojoj zemlji.

A „Turskog toka“ ne sme da bude iz istog razloga iz kojega nije smelo da bude ni „Južnog toka“. Zato što – američka diplomatska depeša 09STATE80223 – „SAD ostaju zabrinute zbog evropske zavisnosti od uvoza ruskog gasa… Štaviše, zabrinuti smo zbog sposobnosti Rusije da izvrši uticaj na evropske vlade i ekonomije koje su preterano zavisne od snabdevanja ruskim gasom.“ To bi, naveli su dalje, „moglo da se pretvori u zabrinjavajuće političko prisustvo u inostranstvu“ koje po svojoj prirodi potiskuje američko prisustvo u tom istom inostranstvu. Sve ovo su, pritom, Amerikanci pisali još 2009. godine, kada su se rusko-američki odnosi činili bezmalo idiličnim, posle „resetovanja“ odnosa koje je inicirao novi američki predsednik Barak Obama. I nije potrebno mnogo mašte i analitičke pronicljivosti da bi se pretpostavilo kako danas oni gledaju da mogućnost dostavljanja ruskog gasa i pratećeg političkog uticaja Evropi.

Reč je, dakle, o ruskom gasu i ruskom uticaju, što nas vraća i na Srbiju i na Republiku Srpsku. Oni koji su izazvali haos u Makedoniji da bi sprečili širenje ruskog gasa i političkog uticaja, bez sumnje, spremni su to da učine i u Srbiji i Srpskoj. O tome svedoči i Karl Bilt, bivši švedski premijer i uticajni evroatlantista čiju mudrost ovih dana javno hvali i vodeći američki geostrateg Zbignjev Bžežinski. Ovu pohvalu svoje mudrosti Bilt je zaslužio govorom pred Centrom za evroatlantske studije u Vašingtonu 29. aprila, u kojem je Rusiju i Putina označio kao glavnu pretnju „ne samo osnovama bezbednosti našeg kontinenta već sve više i našim otvorenim, liberalnim i sekularnim društvima“. „Režim u Kremlju“, nastavio je, „pokušava da (nas) podeli, traži slabosti i sigurno će biti nemilosrdan u korišćenju prilika koje mu se ukažu… Kohezija Evrope i Zapada nalazi se pod pretnjom.“ Ovaj uticajni rusofob Bilt je, boraveći nedavno u Beogradu pa ga zato sada i spominjemo, na svom Tviter nalogu imao dve stvari da primeti. „Gazpromov“ bilbord sa spojenom ruskom i srpskom zastavom, uz prateći komentar u skladu s citiranim govorom da je „Rusija aktivna u pokušajima da proširi svoj uticaj na Balkanu. To je deo njenih pokušaja da podeli EU i njene prijatelje“, i, „uznemirujuće je čuti g. Dodika koji u Bosni počinje da sprovodi ideje o raspadu zemlje. Ovo je zaista igranje s vatrom“.

Da li je ovo pretnja „obojenim revolucijama“ u Srbiji i Republici Srpskoj? U svakom slučaju, nije daleko od toga; ove Biltove komentare ne treba shvatiti olako, zato što otkrivaju način razmišljanja u onim krugovima koji su sad potpalili Makedoniju jer radi ono što radi i Srbija. Otuda, kao što smo već konstatovali, bitka za Makedoniju predstavlja i bitku za Srbiju; na kraju krajeva, ako padne Makedonija, ništa od ruskog gasovoda u Srbiji, a o mogućem prelivanju nasilja i svim opasnostima koje iz toga proističu da i ne govorimo.

Istovremeno, međutim, otpor Nikole Gruevskog pokazuje da je – čak i ako ste izbušeni i ranjivi koliko je to Makedonija, a Makedonija je i izbušena i ranjiva čak i više nego Srbija – otpor zaista moguće pružiti. Njegov otpor, takođe, i Aleksandru Vučiću oduzima pravo da poklekne, a baš to će se – da mogući „Turski tok“ Vučić prekine u Srbiji ako već on ne bude prekinut u Makedoniji Nikole Gruevskog – od njega zatražiti sasvim uskoro, već kada početkom juna u Vašingtonu bude razgovarao sa potpredsednikom SAD-a Džozefom Bajdenom. Nadu da Vučić neće ispuniti ovu Bajdenovu želju pruža već i diskretna srpska podrška Nikoli Gruevskom. A tu je, konačno, i ruski faktor. Informacija „Fajnenšel tajmsa“, prema kojoj „zapadne diplomate i lokalni novinari kažu da je Moskva značajno povećala broj osoblja u svojoj ambasadi u Skoplju“ pri čemu „Makedonija postaje potencijalno žarište geopolitičkog suočavanja Rusije i Zapada“, pruža nadu da će Rusi učiniti ono čega se Bilt i pribojava, i konačno pružiti ozbiljniju podršku svojim balkanskim saveznicima. Lišeni Ukrajine kao svog puta u središte Evrope, uostalom, ako od Evrope ne nameravaju i potpuno da odustanu, mnogo drugog izbora i nemaju nego da pokušaju da se održe na Balkanu. U ovome, istina, leži opasnost od potpaljivanja Balkana, ali i jedina ozbiljna nada da će Balkan izbeći sudbinu koja mu je inače namenjena, a ta je sudbina ocrtana granicama Velike Albanije i MMF-ovskom ekonomskom politikom koja će nas sve učiniti još i siromašnijima nego što danas jesmo, a uz to i strancima u ostatku sopstvene, rasprodate zemlje. Nada jeste tanka, no, napokon se ukazala. Ali najpre Makedonija ne sme da padne.

[/restrictedarea]