Aleksandar Čepurin, ambasador Rusije u Srbiji – Pobeda je u genetskom kodu Rusa i Srba

Razgovarala Biljana Živković Fotografije Milorad Milanković

Odluka predsednika Srbije Tomislava Nikolića da učestvuje u prazničnim događajima u Moskvi, bez obzira na očigledan pritisak Zapada, ne može a da ne izazove poštovanje

Uoči obeležavanja 70 godina od završetka Drugog svetskog rata i proslave pobede nad nacizmom i fašizmom, ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin za „Pečat“ govori o povampirenju nacizma i fašizma u svetu, Danu pobede u Moskvi 9. maja, ukrajinskoj krizi, odnosima Srbije i Rusije…

Razgovor započinjemo proslavom Dana pobede.

„Za Rusiju je 9. maj vrlo svetao dan i ona ovaj praznik obeležava sa velikom radošću. Ujedno, to je i jedan od najomiljenijih praznika za naš narod. On ima svoju simboliku koja je višestruka. Ipak ću, u tom smislu, navesti nekoliko momenata. U prvom redu mislim na Paradu, koja se tradicionalno obeležava 9. maja na Crvenom trgu. Ovogodišnja Vojna parada u Moskvi će biti organizovana povodom 70-godišnjice pobede nad fašizmom. Sa zadovoljstvom sam pre više od desetak dana ispratio jedinicu Vojske Srbije koja će učestvovati na Vojnoj paradi u Moskvi. Mladi srpski vojnici su mi tom prilikom rekli da je odlazak na Vojnu paradu u Moskvi i učešće na njoj za njih velika čast. Još su se šalili da svaki vojnik u životu mašta da bude general i da korača u počasnom stroju na nekoj velikoj paradi. Ova druga želja im se ostvaruje. A što se tiče prve – sve je ispred njih. Drugi veoma važan simbol obeležavanja Dana pobede  jeste traka Svetog Georgija Pobedonosca. Georgijevska traka u svojstvu lente bila je uvedena u Rusiji davne 1769. godine. Bilo je to u vreme Ekaterine Velike, čuvenog vojskovođe Aleksandra Vasiljeviča Suvorova. Tada je buktao rat sa Turskom radi oslobođenja severne obale Crnog mora od turskog osvajača. Danas, u ruskoj modernoj tradiciji, ove dve boje lente, crna i narandžasta, simbol su dima i plamena. U 18. veku, to je imalo religijski značaj, crno kao simbol smrti, a narandžasto znamenje spasavanja, vaskrsenja. Vojnik se suočava sa smrću, a čudom Božjim biva spasen. Ovo važno odličje dobijali su, kroz istoriju, samo vojnici koji su bili neposredno na ratištu. Takođe, u tadašnjoj carskoj vojsci i samoj Rusiji gajilo se veliko poštovanje prema ratniku koji je bio odlikovan Lentom Svetog Georgija. Kad bi se desilo da vojnik, nosilac Georgijevskog krsta sa lentom, ulazi u prostoriju, visoki oficiri su morali da ustanu i da ga pozdrave. Georgijevska lenta je vezana i za Drugi svetski rat. Naime, naš maršal Pobede Georgije Žukov – uzgred rečeno, takođe Georgije – učestvovao je u Prvom svetskom ratu, kada je bio odlikovan Krstom na Georgijevskoj lenti. Posle Drugog svetskog rata Georgijevska lenta je postala simbol antifašizma. Zbog toga našu lentu ne vole oni koji imaju nešto zajedničko sa fašizmom. Poznato je da je Drugi svetski rat u SSSR odneo 26 miliona ljudskih života. Tadašnja fašistička Nemačka i njeni sateliti izgubili su oko 12 miliona. Pritom, moram da kažem da je od 26 miliona izgubljenih života u SSSR, čak 17 miliona običnih ljudi, civila, progutalo fašističko ratno grotlo. To u određenom stepenu pokazuje „civilizacijski nivo“ onih koji su došli kao osvajači u našu zemlju. Oni su bili neprijatelji i nama i Srbima. Mi smo se borili i pobedili. Da nismo pobedili – možemo samo da pretpostavimo šta bi se desilo sa čovečanstvom. A posle pobede ojačale su i dve velike slovenske države, SSSR i Jugoslavija! U istoriji, prošli smo teške periode. Pamćenje nam daje unutrašnju snagu, sećanje da su naši narodi sposobni za mnogo. Ne samoponiženje, nego nauk o dostignućima i pobedi jeste uslov našeg preporoda i naše prosperitetne budućnosti, kakve su naši narodi dostojni.

I pored otvorenih pritisaka koje Srbija mesecima trpi od zapadnih sila, srpski predsednik Nikolić dolazi u Rusiju na proslavu, a srpski narod ne krije zadovoljstvo zbog toga…

Mislim da je teško izbrisati zajednički praznik iz narodnog sećanja. Na celom postsovjetskom prostoru se, takođe, obeležava, iako u nekim državama pokušavaju da umanje značaj ovog velikog praznika. Kod nekih postoje čak i neskrivene želje da se pridruže onima koji su nekada bili na strani fašista u Drugom svetskom ratu. To su aktuelne vlasti baltičkih zemalja i Kijeva.

Van svake sumnje, tri istočnoslovenska naroda, zajedno sa Srbima, podnela su najveće žrtve. Spasili su svet i Evropu. A neke nacije su spasili od totalnog uništenja. Spasili su i nemački narod i oslobodili ga od fašizma. Zbog toga smatramo da je potpuno prirodno da naši prijatelji dođu kod nas u Moskvu i da zajedno proslavimo Dan pobede. Videćemo ko će doći. Svi regioni Rusije će biti predstavljeni na Paradi, kao i veterani koji mogu da dođu. Biće nam drago ako dođu i naši saveznici. Mi to veoma cenimo, kao i njihov doprinos pobedi nad fašizmom. Očigledno je, međutim, da neki pokušavaju da od velikog praznika i Vojne parade u Moskvi naprave politički spektakl. Lideri zemalja koji imaju kičmu i koji imaju osećanje vlastitog dostojanstva, čuvajući sećanja na podvig svog naroda, doći će u Moskvu. I neće biti manje prisustvo nego na prethodnim paradama. Videćemo stvarnost 9. maja! Uostalom, rat se vodio i u Evropi, i u Aziji. Znam da će jedan od najvažnijih gostiju biti predsednik Kine Si Đinping.

Smatramo da odluka predsednika Srbije Tomislava Nikolića da učestvuje u prazničnim događajima u Moskvi, bez obzira na očigledan pritisak Zapada, ne može a da ne izazove – poštovanje. Upravo takav njegov gest pokazuje usmerenje većine Srba. Ja mislim da je predsednik Nikolić iskusan političar, sa dobrim političkim osećanjem. Drugačiju odluku predsednika Srbije teško da mogu da zamislim. Narodi bivše Jugoslavije, a pre svega srpski narod, dali su veliki doprinos u rušenju fašizma. U Jugoslaviji, u godinama Drugog svetskog rata, bio je organizovan najmasovniji pokret otpora na teritoriji Evrope. Faktički, može da se kaže da je to bio drugi front borbe protiv fašizma. U jedinicama jugoslovenskih partizana ratovalo je više od 500 000 ljudi. Skrenuo bih pažnju – ratovali su od prvog do poslednjeg dana rata. Nisu čekali ko će pobediti kod Staljingrada! Oni su se borili do Pobede. U Moskvi, u Aleksandrovskom parku kod Kremlja, nalazi se Spomenik neznanom junaku. Tamo su uklesane reči: „Ime tvoje nije poznato. Podvig tvoj je besmrtan“. To je deo istorijskog sećanja.

[restrictedarea]

Neke države otvoreno podržavaju buđenje nacizma, huškajući druge. Neke to rade iz osvete. Šta to govori o stanju svesti u čovečanstvu, ali i odgovornosti (po mir u svetu) takve politike pojedinih zemalja?

Smatram da je podsećanje na to strašno vreme – veoma važno. Rusija, naravno, beleži rast broja pokušaja da se falsifikuje, ili da se revidira istorija najstrašnije i najveličanstvenije kataklizme. Beležimo pokušaj da se od crnog napravi belo. Postoje i pokušaji dodvoravanja nekim centrima moći, da se stave na isti tas nacizam i komunizam. Primer takvih akcija jeste, recimo, odbijanje poljskih vlasti da preko svoje teritorije propuste ruske motocikliste „Noćne vukove“, koji idu „Putevima pobede“. Ta akcija je usmerena i na odavanje počasti i poljskim vojnicima koji su ratovali zajedno sa Crvenom armijom.

Kada već govorimo o fašizmu i komunizmu, moramo da se setimo ko je, i gde, došao da osvaja. I brojki o kojima sam govorio na početku razgovora, o masovnom uništavanju civilnog stanovništva od strane Nemaca na okupiranom području. A kada su ruski vojnici ulazili u Nemačku, možete da zamislite, zemlja naša je bila potpuno srušena, mnogo bližnjih – ubijeno. U takvim okolnostima Staljin (mada on nije moj kumir) obratio se vojnicima Crvene armije mudrim rečima: „Hitleri dolaze i odlaze, ali nemački narod ostaje.“ Tako da u nemačkom stanovništvu nije bilo ni približno tolikih žrtava. Baš zato moramo da se sećamo užasa koji je donosio fašizam. Posebno oni narodi koje je Hitler pokušao da uništi! Što se tiče Srba, nama Rusima lako vas je razumeti. Ne samo zbog našeg zajedničkog korena i zbog naše zajedničke istorije. Ne samo što imamo zajedničko pismo – ćirilicu nego i zbog toga što imamo zajedničke svetitelje. Video sam kako je predsednik Nikolić govorio: „Mi Srbi nećemo nikada biti protiv Rusa.“ Isto tako ni Rusija ništa i nikada nije uradila protiv Srbije. Nekada je Rusija bila snažna, nekada manje snažna. Ponekad nije mogla da uradi mnogo u korist Srbije. Ali nikada nije ništa činila protiv Srbije. Znate, to je veoma bitna istorijska činjenica za naša dva naroda, i to moramo da sačuvamo!

U „Direktnoj liniji“ ruski predsednik Vladimir Putin predvideo je (na osnovu iskustva SSSR) neminovni raspad SAD. Putin je prokomentarisao zabrinjavajuću činjenicu o visini američkog duga koji katastrofalno može uticati na svetsku privredu. Teška ekonomska kriza u svetu posledica je upravo takve ekonomske politike SAD. Da li se slažete?

Znate, nema sumnje u to da svetski ekonomski sistem nije pravedan. Amerika svim silama i na sve načine pokušava da ga sačuva. Sa druge strane, svetski ekonomski sistem je krajnje osetljiv za bilo koje krizne situacije. Naravno, zabrinjava situacija sa državnim dugom SAD, koji prevazilazi bruto domaći proizvod i postepeno se povećava. Štampa se novac bez pokrića. Istovremeno, u skladu sa procenama stručnjaka, ako oni tako ne rade – neće moći da se reše svog duga. Sve to može dovesti do sloma čitavog svetskog sistema kreditne politike. Sada više zemalja aktivno pokušava da odustane od dolara. Pogledajte BRIKS, nove svetske banke. Kakve će biti posledice, videćemo. SAD bi, naravno, želele da žive bogatije i o trošku drugih, bukvalno iscrpljujući, po svojoj tradiciji, sve privredne sokove iz mnogih država, čuvajući dominaciju, ali svet nije više monopolaran, i to je realnost! „Narandžaste revolucije“ se vraćaju kao bumerang u SAD u vidu nemira u Baltimoru, Fergusonu…

Što se tiče raspada, 1987. godine niko na svetu nije mogao da zamisli da će se SSSR raspasti. A to se desilo veoma brzo. Za tri godine jedna ogromna, jedinstvena zemlja se raspala. A kada govorimo o EU ili SAD, sve te njihove građevinske konstrukcije nisu dovoljno čvrste. Mogu da opstanu isključivo u uslovima kad se razvijaju, kada nade ljudi bivaju ostvarene. U toj istoj EU treba stvarati uslove da se sve zemlje razvijaju, dakle i one na periferiji, a ne samo u centru. Da se ne bi dešavalo da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Velike razlike postoje u Evropi, istorijske, kulturne, emotivne. U principu, radi razvoja od vitalnog značaja jesu resursi Rusije. Rusija poseduje više od 20 odsto svetskih resursa. Evropa ima značajne finansijske mogućnosti. Ako u budućnosti želimo da vidimo Evropu na vrhu privredne piramide, onda je potrebno da se ujedine svi napori, potrebna je sinergija. Oni koji žele da se Evropa udavi, oni, naravno, hoće da odvoje Evropu, da odvoje istočnu od zapadne Evrope. Najpoželjnije je kada se stvori neko ratno žarište, koje bi poput žive rane ubijalo perspektivu i budućnost Evrope. Konkurenti ne spavaju.

Rusija, i pored sankcija, iznalazi nove puteve, države, partnere, stabilizujući svoju zemlju, privredu, tehnologiju. Primetno je negodovanje određenih zemalja zbog mudre i žilave unutrašnje i spoljne politike RF. Kako to tumačite?

Uvođenje sankcija protiv Rusije, van svake sumnje, negativno je uticalo na ekonomski razvoj zemlje. Poremećene su mnoge poslovne veze, smanjena su spoljna ulaganja. Sa druge strane, nastala situacija jeste dobra šansa za izlazak zemlje na novi razvojni nivo. Prema našoj dobroj ruskoj i srpskoj tradiciji, mi ispoljavamo svoju snagu tek kada se nađemo u borbi. Ono o čemu smo godinama razgovarali dešava se: sada Rusija razrađuje program razvoja. Pre sankcija, naša poslovna politika je bila usmerena na izvoz nafte i na uvoz hrane. Hranu smo uvozili za 40 milijardi evra godišnje. Takođe, u industriji, posebno u visokotehnološkim granama, za to su odavno sazrele okolnosti. I, eto, da bismo mogli aktivno da radimo, nama su potrebni izazovi. To je u našoj zajedničkoj tradiciji, karakteru. Verovatno vam je poznato da se ruska privreda stabilizovala. Postojale su dve pretnje: drastičan pad cene nafte i gasa, drugo – sankcije. Sada se privreda stabilizovala, i rublja, koja je bila na nivou da se za evro plaćalo 100 rubalja, vratila se na mnogo bolje stanje – 55 rubalja za evro, a pre krize je bilo za evro – 45 rubalja. Industrija, sa nešto jeftinijom rubljom, postala je konkurentnija. Pogledao sam ovih dana film „Predsednik“, gde su bili prikazani statistički podaci kako se Rusija razvijala u periodu od 2000. do 2014. U 90-im godinama, mi smo se trudili da živimo u skladu sa pravilima Zapada. Jeljcina su jako voleli na Zapadu. I uopšte, na Zapadu „vole“ one koji su slabi, koji traže humanitarnu pomoć. Dakle, ako radi protiv svog naroda, onda ga vole. Kada on određuje i brani svoje interese, njega pokušavaju da tuku. Šta nam je donelo 10 godina u vreme Jeljcina: zemlja se nalazila u punom teritorijalnom raspadu, u Čečeniji se vodio strašan rat, mnoge islamske republike Severnog Kavkaza bile su u teškom položaju zbog terorizma koji je cvetao, ruska vojska potpuno zastarela… Danas je u Rusiji sasvim druga priča – politička podrška predsedniku je veoma jaka. Čečenija je sada preporođena. Idite u Grozni, to je danas prelep savremen grad, prosperitetan. U Čečeniji Rusija uživa veliku podršku. I kada govorimo o mogućnosti Rusije da napravi velike skokove u ekonomskom razvoju, radi se, razume se, o političkoj konsolidaciji društva. A bilo koji razvoj zahteva i nepopularne mere. Vlast zato mora da bude snažna da bi mogla da ostvari pomenute reforme. Vrednost bruto domaćeg proizvoda za ovih 10 godina se udvostručila, što je vrlo impresivno, jer na prste jedne ruke mogu da se nabroje zemlje sa sličnim porastom. Realna primanja su se trostruko povećala, oružane snage su osavremenjene i ponovo uspostavljene. Čak i pod sankcijama sposobni smo za značajan ekonomski rast. Uopšte, Rusija je tokom ovih godina postala sasvim drukčija. Ko je imao prilike da poseti Rusiju 90-ih i ove godine, mogao je da se uveri u očigledne pozitivne promene. I još jedan važan detalj. 1990-ih, svake godine se stanovništvo smanjivalo, za čak milion ljudi. Drastičan negativni prirodni priraštaj! Jedne godine 145 miliona stanovnika, zatim 144, 143… miliona. Čak su UN predvidele da će se do 2035. broj stanovnika u Rusiji smanjiti do 80 miliona. Uspeli smo to da zaustavimo. Poslednje dve godine zabeležen je pozitivni prirodni priraštaj od 100 hiljada godišnje. Ljudi se osećaju spokojnije, mogu da rađaju, vaspitavaju svoju decu. To je unutrašnje, veoma jako osećanje. Ili, kako bi Solženjicin rekao, to je „sačuvanje naroda“. Osim toga, Rusija je postala privlačna za stranu radnu snagu. Trenutno zauzima drugo mesto u svetu po broju ljudi koji iz drugih zemalja dolaze da rade kod nas. U pitanju je 11 miliona ljudi, iz centralne Azije, sa Kavkaza, iz Ukrajine, Moldavije i drugih zemalja. Koliko znam, u Rusiji radi i između 50 i 80 hiljada Srba; grade hotele, mostove, termoelektrane, sve su to srpske firme. Za Rusiju je bitna kvalifikovana radna snaga, koja bi mogla da radi visokokvalifikovane poslove.

Rusija se od početka ukrajinske krize zalaže za uspostavljanje mira. U Ukrajini žive u velikom procentu Rusi pravoslavci, ali i Ukrajinci koji su bliskog porekla. Sa druge strane, Zapad čini sve kako bi se sukob rasplamsao, do te mere da SAD otvoreno angažuju svoje instruktore za specijalnu obuku ukrajinskih vojnika.

Ukrajinci, to je jedan od nama najbližih naroda. Današnja Rusija je rođena iz Kijevske Rusije. U Carskoj Rusiji uopšte nije bilo razlike između Rusa, Belorusa i Ukrajinaca. Nikolaj Vasiljevič Gogolj rođen je, recimo, u Ukrajini, studirao je i pisao u Sankt Peterburgu, pisao je na ruskom jeziku. Sebe je smatrao ruskim čovekom – pre svega zbog toga što nije razdvajao Ruse i Ukrajince. U Moskvi postoji takozvani Prsten promenada, udaljen dva-tri kilometra od Kremlja. Jedna od ovih promenada nosi Gogoljevo ime. Tamo je pre revolucije bio podignut velelepni spomenik, koji je izradio vajar Andrejev, sa Gogoljem koji sedi i bareljefima karaktera iz njegovih dela „Mrtve duše“, „Revizor“ i „Taras Buljba“. Pod spomenikom se obično pišu posvete, na primer, „velikom sovjetskom“ ili „velikom jermenskom piscu“. Pojavilo se pitanje – kakav bi natpis trebalo uklesati ovde? Odluka koja je bila doneta 1954. i sa moje tačke gledišta jeste genijalna – „Velikom majstoru ruske reči od sovjetske vlade“. Nikoga nisu uvredili.

A o savremenoj krizi posle državnog udara pre godinu dana, pripremljenog od strane Amerikanaca, kao u priči sa Hitlerom, možemo da pođemo od toga da Jacenjuki i Turčinovi dolaze i odlaze, a ukrajinski narod ostaje. Sada traje stravičan unutarukrajinski konflikt. I ne samo između Kijeva i Donbasa. Smatramo da za njega nema vojnog rešenja. Imamo Minski sporazum od 12. februara, smatramo da je važno da se poštuje. Smisao Minskog sporazuma može da se svede na dve rečenice. Da se prekine sa ubistvima i vojnim nasiljem, i da se i jedna i druga strana dogovore kako će živeti zajedno. Oni imaju različite heroje, ponekad različiti jezik i veru, ali drukčije odluke nema! A da jedna strana uništi drugu, kao što je slučaj sa našim sunarodnicima u Donjecku, Lugansku, Kijevu, Odesi, Harkovu, Dnjepropetrovsku ‒ to Rusija ne može da dozvoli. Mi znamo da bi neko želeo da Ukrajina bude rana narednu deceniju, ili kako to „neki“ kažu: „Ratovati u Ukrajini, do poslednjeg Ukrajinca!“ Ne znam koliko to može biti korisno za Evropu, ali za Rusiju svakako nije. Mi kažemo: hajde da se ispoštuje Minski sporazum i da se ne usmeravaju američki instruktori i vojna tehnika da ne bi neko time pokušao da uništi drugu stranu. Na Zapadu za sve okrivljuju Moskvu, zahtevajući od nje da ona izvrši pritisak na jugoistok Ukrajine. Naravno, potrebno je vršiti uticaj i na Kijev za mirno regulisanje sukoba.

SAD vrši pritisak od prvog dana na zemlje EU, povodom sankcija Rusiji, ali i konkretno, radi produženja rata u Ukrajini, grubo se mešajući u politički život tih država. Da li to znači da EU nema svoj stav i samostalnost?

Odluke EU o uvođenju sankcija protiv Rusije dugoročno štete rusko-evropskim vezama, predstavljaju mač sa dve oštrice. Rukovodioci praktično svih evropskih kompanija koje sarađuju sa ruskim partnerima govore o negativnim posledicama sankcija za svoj posao. Ali, kao i rukovodstvo EU tako i šefovi većine zemalja članica sprovode jedinstvenu antirusku politiku, umnogome se usmeravajući na interese SAD. Možemo za primer da navedemo ugovor o isporuci francuskih nosača helikoptera „Mistral“ Rusiji. Sve to svedoči o činjenici da neke zemlje u okviru vojno-političkog bloka NATO, gde su gazda SAD, gube deo svog suvereniteta idući protiv vlastitih nacionalnih interesa.

Povratak Krima Rusiji posle 60 godina, u čijem sastavu je bio vekovima, izazvao je burne reakcije zapadnih država. Krim i Kosmet, i pored osobenih istorijskih okolnosti i razlika, imaju nešto zajedničko. Da li se slažete?

Krim za Rusiju i Kosovo i Metohija za Srbiju imaju više sličnosti. U prvom redu, u pitanju su duhovne kolevke naših naroda. Kako je rekao Vladimir Putin, upravo na krimskom tlu su se naši preci, prvi put i zauvek, osetili kao jedinstven narod. Upravo na Krimu se nalazi duhovni izvor raznovrsne, ali monolitne ruske nacije. Centar ruske državnosti, države, Krim i Sevastopolj imaju za nas sakralni značaj. Krim, za razliku od KiM, nije bio na silu otrgnut kao rezultat rata ili bombardovanja. Čak 97 odsto Krimljana izjasnili su se da žele da se vrate kući, otadžbini. Tokom vraćanja Krima u okrilje svoje matice nije poginuo nijedan čovek. Krim je ušao u sastav Rusije zahvaljujući svenarodnom referendumu, koji je bio legitiman. KiM su odvajali od Srbije uz pomoć bombi sa osiromašenim uranijumom, putem sile, uz snažnu podršku SAD i njihovih satelita. Oni su u suprotnosti sa međunarodnim pravom učinili sve da sruše srpsku državu, kao što su pre toga činili sve da bi raskomadali druge slovenske države, SSSR, Jugoslaviju, Čehoslovačku. A drugim zemljama su dozvoljavali da se ujedine. Danas je jasno, ako sami ne zaštitimo svoje interese i prava, ništa dobro nećemo dočekati od tih naših partnera. Potrebno je da odredimo svoje interese i da ne dajemo povoda da neko pomisli kako smo spremni da odustanemo od njih.

Politika vojne neutralnosti je bila bitna u dosadašnjem vojnom i spoljnopolitičkom životu Srbije. Međutim, izgleda da se iznalaze metodi pritiska da se Srbija približi NATO, što srpski narod, sudeći po anketama, neće prihvatiti. Šta ako oni koji trenutno vode Srbiju odustanu od neutralnosti?

S poštovanjem se odnosimo prema politici vojno-političke neutralnosti koju sprovodi Srbija i koja se temelji na zakonodavnom nivou. Smatramo da je odluka o učešću ili neučešću zemlje u vojno-političkom blokovima suvereno pravo svake države. U isto vreme, nije tajna da bi u nekim zapadnim prestonicama, poštujući neutralnost Beograda samo na rečima, želeli da prevaziđu trenutno usmerenje Srbije i da je involviraju u sferu uticaja alijanse koja je usmerena protiv Rusije i služi interesima SAD koje su izgubile poziciju hegemona. Ne sumnjamo da će srpsko rukovodstvo moći da uvidi realne pretnje za vlastiti nacionalni interes, uključujući i saradnju sa Rusijom.

Činjenica je da su se za „Turski tok“ sem Turske, Grčke, zainteresovale zemlje sa kojima Rusija vodi pregovore. „Turski tok“, pišu mediji, prihvatljiv je za Brisel ako se poštuju propisi EU. U kojoj meri su ti EU propisi u skladu sa interesima Rusije i budućih zemalja potpisnica?

Rok važenja tranzitnog ugovora sa Ukrajinom ističe 2019. i on se neće produžavati. O tome su više puta govorili ministar energetike Rusije Aleksandar Novak i predsednik Deoničkog društva „Gazprom“ Aleksej Miler. Druga očigledna stvar jeste da su Evropi, uključujući i zemlje jugoistočne Evrope, potrebne isporuke prirodnog gasa. U dugoročnoj perspektivi, ove potrebe će se samo povećavati. Trenutno, evropske zemlje troše oko 525 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a do 2035. biće potrebno oko 700 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Značajan deo potreba može da isporučuje Rusija; trenutno se isporučuje 180 milijardi kubnih metara. Ruski gas ostaje stalni element evropskog gasnog tržišta. Danas je jasno da će ruski gas ići u Evropu preko Turske i Grčke, preko „Turskog toka“. Zbog toga se planira da se na tursko-grčkoj granici izgradi gasni čvor, koji će distribuirati 47 milijardi kubnih metara. Pregovori u vezi sa izgradnjom ove gasnotransportne infrastrukture se vode. Ruta bi trebalo da ide na sever preko Makedonije, Srbije, Mađarske u Austriju. Dužina srpske deonice će se povećati u poređenju sa „Južnim tokom“, od 422 km na 650 km. Samim tim će se povećati i dohodak od plaćanja tranzitnih taksi. Evropska komisija je već post factum tražila da se uvedu nova pravila igre na gasnom tržištu. „Južni tok“ bio je miniran, uz pozivanje i na zahtev Trećeg energetskog paketa EU, koji je usvojen da bi naštetio „Gazpromu“ i Rusiji. U tim uslovima izgradnja „Južnog toka“ bila bi za „Gazprom“ ekonomski besmislena.

Evropska komisija se zalaže za stvaranje procesa trgovine u gasnim habovima. Upravo takav čvor „Gazprom“ planira da izgradi na tursko-grčkoj granici. Dalji projekat će biti ostvaren u striktnom skladu sa Trećim energetskim paketom EU. Ruska strana je zainteresovana da nastavi energetski dijalog sa EU i sa zemljama potrošačima i tranziterima. Ona je spremna da razmatra najteža pitanja i da pronađe kompromise za njih. Interes EU je očigledan, ako razmišlja o svojoj konkurentnosti u svetu, i neka bar malo razmišlja o interesima zemalja jugoistočne Evrope.

Da li ste zadovoljni ekonomskom saradnjom Srbije i Rusije, budući da je bilo direktiva iz EU da Srbija „ne koristi trenutnu situaciju“, do direktnih pritisaka kojima je Srbija, srećom, odolela?

Objektivno postoji više mogućnosti za povećanje robne razmene. Robna razmena između naših zemalja 2014. porasla je za 13 odsto i premašila je 3,3 milijarde dolara. Ali, istina je da je zbog sankcija zapadnih zemalja, zbog pada cena energenata i devalvacije rublje početkom godine, došlo do određenog smanjenja opsega uzajamne trgovine. Rusija se nalazi među tri najveća trgovinska partnera Srbije. Prošle godine skoro da su se udvostručile isporuke srpske poljoprivredne proizvodnje za rusko tržište, od 180 miliona dolara do 300 miliona. Razmatra se mogućnost povećanja ovih isporuka, narednih godina i do vrednosti od 500 miliona dolara. To je apsolutno realno. Najvažnije je da se proširi proizvodnja u Srbiji, da se učvrste pozicije na ruskom tržištu i uspostavi efikasan sistem prevoza i skladištenja proizvoda. Zatim, da se uspostave odnosi sa ruskim distributerima i trgovinskim lancima. A za to postoje sve neophodne mogućnosti. Srpski proizvodi, poznato je, imaju povlašćen pristup ruskom tržištu. Takav režim obezbeđuje Sporazum o slobodnoj trgovini, potpisan 2000. godine. Skoro sva srpska proizvodnja tokom uvoza u Rusiju ne potpada pod režim carine. Zahvalni smo Srbiji što se u proleće 2014. nije pridružila zapadnim sankcijama prema Rusiji. Takva odluka, siguran sam, odgovara interesima Srbije. Rusija sa svoje strane nije uvela uzvratne sankcije. To daje šansu da se značajno poveća naša ekonomska saradnja. I mi treba da iskoristimo ovu šansu u domenu nafte i gasa, energetike, privrede, građevinarstva, investicija, turizma. To je zaista velika šansa!

 

Hvala srpskoj braći!

Učestvovaćemo 9. maja u centralnoj proslavi našeg zajedničkog praznika, koju organizuje Republika Srbija. U 11.30 ćemo položiti vence na Groblju oslobodilaca Beograda. U sklopu programa biće prikazan film „Bitka za Sevastopolj“, koji je istovremeno primer rusko-ukrajinskog prijateljstva, jer je snimljen u koprodukciji. Planiramo, takođe 9. maja, na Trgu Republike – ambasada Rusije u saradnji sa Ruskim domom uz učešće ambasada Azerbejdžana i Belorusije – da održimo i veliku proslavu na otvorenom. Od 9 do 10 časova u direktnom prenosu preko RTS na velikim ekranima će se emitovati Parada Pobede, gde će svi građani moći, uz dobar vojnički pasulj, da pogledaju svečani korak srpskih gardista na Crvenom trgu. Čitav dan na Trgu Republike će trajati veliko slavlje uz pesme umetnika koji će zbog toga doputovati iz Moskve, kao i uz arhivske i igrane filmove o ratu. Hvala svoj srpskoj braći, koja se po čitavoj zemlji brinu o spomenicima i grobovima crvenoarmejaca poginulih za oslobođenje Beograda. Duboko se klanjamo Srbima-veteranima!

 

[/restrictedarea]