ZLATIBOR LONČAR ministar zdravlja Srbije – Osiromašeni uranijum je ostavio trajne posledice

Razgovarala Nataša Jovanović

Do sada niko nije dostavio pouzdane dokaze da vakcine izazivaju autizam kod dece, a sa druge strane, činjenice su neumoljive kada se analiziraju statistike o smrtnosti dece pre uvođenja obavezne imunizacije i posle nje

Jedna od žrtava dosadašnjeg toka srpske tranzicije bio je i srpski zdravstveni sistem, verno ogledalo stanja u kome nam se nalazi i čitava država. Sa dr Zlatiborom Lončarom, ministrom zdravlja u Vladi Srbije, razgovaramo o tome kako izlečiti srpsko zdravstvo, kao i o posledicama NATO agresije o kojima se nerado govori, o aktuelnim pitanjima dečijih vakcina, o sudbini „Torlaka“, korupciji u zdravstvu…

Nedavno smo obeležili 16 godina od početka NATO agresije na Srbiju, a (penzionisani) profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Slobodan Čikarić izneo je podatak da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od raka, kao i da dobar deo odgovornosti za to snose NATO bombe sa osiromašenim uranijumom. Kako komentarišete ove navode?

Profesor dr Slobodan Čikarić je sa timom svojih saradnika i kolega dugo radio na prikupljanju informacija o posledicama bombardovanja 1999. godine, posebno u pogledu povećanja broja obolelih od bilo kojeg oblika kancera. Podaci do kojih su došli, kao i uporedna statistika sa nekim ranijim periodima, ukazuju da je municija sa osiromašenim uranijumom ostavila velike i, bojim se, trajne posledice. Međutim, mi prošlost sa ove distance ne možemo da promenimo. Naše je da učinimo sve da navedene podatke o smrtnosti od raka promenimo, da našim građanima obezbedimo kvalitetno lečenje uz primenu savremenih medicinskih terapija. Bombardovanje sa kraja prošlog veka nije ostavilo samo posledice po zdravlje našeg stanovništva već i na kompletan medicinski sistem. Sve to uticalo je i na sporu obnovu i nabavku nove opreme, pre svega aparata za radioterapiju, za lečenje onkoloških pacijenata. Ali, i to ćemo promeniti. Ove godine ćemo raspisati tender za nabavku minimum deset linearnih akceleratora, za koje smo sredstva nabavili kroz kredit Svetske banke. Inače, već smo nabavili gama nož, koji predstavlja „zlatni standard“ radiohirurgije. U datim okolnostima, zaista činimo maksimalne napore da se liste čekanja smanje i da naši građani mogu da računaju na brže, efikasnije i kvalitetnije lečenje.

Objavljeni su i podaci da je Vranje najozračeniji grad u Srbiji (ne računajući KiM) što se takođe tumači „zakasnelim“ dejstvom NATO uranijumskih projektila kojima je okolina grada gađana 1999. godine. Da li je vaše Ministarstvo ispitivalo potencijalne posledice po zdravlje stanovnika tog dela Srbije, da li se uopšte time neko pozabavio na sistematičan način od bombardovanja do danas?

Ovo je pitanje za neke moje prethodnike, jer posao ministra obavljam od maja 2014. godine, dakle 15 godina od završetka bombardovanja. Slažem se da postoji potreba da se ovakve stvari ispitaju, ali isto tako, kao što sam već rekao, veća potreba je da se svim građanima Vranja i okoline, ali i drugih delova Srbije, obezbedi pravovremeno i adekvatno lečenje. Konkretno za Vranje, planirano je ove godine otvaranje nove, savremene, Opšte bolnice, što verujem da će mnogo značiti za sve ljude koji žive u tom kraju, ali i šire.

[restrictedarea]

Ko je kriv – imenom i prezimenom – za nedostatak specijalista ORL, pedijatara, radiologa, anesteziologa…? Tomica Milosavljević, koji je drastično smanjio broj specijalizanata, ili neko drugi? Šta nameravate da preduzmete u vezi sa tim, budući da situacija postaje hitna, pojedini domovi zdravlja su, primera radi, bez ijednog ORL specijaliste i to na odeljenjima za decu?

Naš posao danas nije da utvrđujemo bilo čiju krivicu. Postoje nadležni državni organi koji time treba da se bave. Naše je da učinimo sve da se stvari koje su pogrešno rađene, planirane i vođene sada u kratkom roku isprave i da obezbedimo da u budućnosti zdravstvo bolje funkcioniše. Zato smo i sproveli izmene u odobravanju specijalizacija, uveli da mogu da se odobre i volonterske specijalizacije, kao i da više nije potreban obavezan staž od dve godine u zdravstvenoj ustanovi da bi se apliciralo za specijalizaciju. Uvidevši koliko smo deficitarni u pojedinim oblastima medicine, hitno smo sproveli ove mere i u poslednjih šest meseci, u dva ciklusa, odobreno je ukupno 1.640 specijalizacija. Specijalizacije su dugotrajan proces i nećemo mi sutra dobiti lekare specijaliste, ali ako nastavimo planski i sistemski da radimo na edukaciji našeg kadra i na ulaganju u njihovo obrazovanje, više nikada ne bismo smeli da dođemo u ovakvu situaciju da nam nedostaju lekari specijalisti.

Poznato je i da u našim bolnicama ima slučajeva da su vrhunska oprema i aparati van upotrebe, jer nema osoblja i stručnjaka kvalifikovanih za njihovu upotrebu i rad na njima. Kako se može prevazići ova apsurdna situacija?

Upravo sam prethodnim odgovorom delimično odgovorio i na ovo pitanje. Mnogo je apsurdnih situacija sa kojima smo se susreli, a koje smo nasledili iz prethodnih perioda. To je stvar sistema i organizacije posla. Mi smo, na primer, kad je doneta odluka o nabavci gama noža, odmah odredili i ljude koji će, dok traje njegova ugradnja, da se obuče za rad na ovom aparatu, tako da se neće čekati nijedan dan za prve pacijente po puštanju u rad gama noža. Moram da naglasim da ovakve stvari ne može uvek da rešava Ministarstvo zdravlja, već je to i na menadžmentu zdravstvenih ustanova. Oni moraju da osposobe svoj kadar, pa tek onda da traže ulaganje u opremu.

Vaš prethodnik (ne neposredni) Tomica Milosavljević, čineći „revolucionarne“, a zapravo štetne i nepotrebne poteze i izmene politike u zdravstvu, često se ponašao kao – građevinski preduzimač! Danas se, međutim, pojedincima koji imaju pare i hoće da ih ulažu to ne dozvoljava. Ko im, i zbog čega to ne da?

Nije istina da im se to ne dozvoljava. Razlika je jedino u tome što mi insistiramo na poštovanju zakona i na maksimalnoj transparentnosti.

Kakvi su izgledi da se Srbija priključi sistemu Eurotransplanta, svest o doniranju organa ovde je veoma niska s obzirom na živo iskustvo koje imamo sa trgovinom organima na Kosovu i Metohiji, te činjenicu da niko dosad nije ponudio potpuno objašnjenje gde se čuvaju donirani organi, kome se doniraju, i konačno, da li pristankom na donatorsku karticu mi dajemo prećutnu saglasnost da se naši podaci nađu u nekoj briselskoj bazi podataka?

Za uključivanje u sistem Eurotransplanta postoje jasni kriterijumi koji moraju da se ispune i procedure koje moraju da se sprovedu. Pridruženje ovom sistemu mnogo bi značilo za naše građane i tu ne postoji ništa „zakulisno“. Donorski sistem je jedna izuzetno humana kategorija i članstvo u Eurotransplantu našoj državi daje na značaju. Upravo ovaj sistem je garant da zloupotrebe o kakvima pričate nisu moguće, jer je baza podataka kojom Eurotransplant raspolaže zasnovana na podacima koji se strogo kontrolišu.

Svojevremeno ste bili u timu naših lekara koji je radio transplantaciju jetre u Srbiji. Kako objašnjavate činjenicu da danas transplantaciju jetre i srca u Srbiji rade doktori iz Hrvatske, a da ovi zahvati nisu povereni našim lekarima? 

Ja sam i dalje u timu lekara koji obavljaju ove složene operacije. Upravo zbog nedovoljno razvijene svesti o donorskim karticama, mi danas imamo sve manje ovakvih operacija. Inače, ne vidim ništa loše u tome da naše kolege sarađuju sa stručnjacima iz inostranstva, preuzimaju od njih znanje i učestvuju u procedurama sa kojima ne mogu da se susretnu često. Isto tako, i naši lekari odlaze po pozivu i u Hrvatsku, i u druge zemlje.

Najavili ste uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema i nacionalnog zdravstvenog računa – dokle se stiglo sa tim?

Najavili smo uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema, jer je to jedan od uslova da građani dobiju efikasniju i kvalitetniju zdravstvenu negu, a Ministarstvo zdravlja ažurniji pregled troškova, potrošenog sanitetskog materijala, broja intervencija, pregleda… Javni poziv za dostavljanje ponuda zainteresovanih kompanija za učestvovanje u ovom poslu biće uskoro raspisan, a očekujem da do kraja godine sistem bude implementiran i da počne da se koristi.

Izmenama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, vakcinacija dece u Srbiji od aprila će biti obavezna. Kako objašnjavate činjenicu da je u pojedinim razvijenim zemljama EU vakcinacija stvar izbora?

Ovo objašnjavam činjenicom da te zemlje imaju obuhvat vakcinacije veći od 95 odsto, što je po SZO normativ za kvalitetnu imunizaciju stanovništva. Pojedine zemlje, koje spominjete, sprovode drugačije mere protiv onih koji ne vakcinišu svoju decu. U tim zemljama ne možete da upišete decu u vrtić, školu, ukoliko ih ne vakcinišete, a u slučaju da se dete razboli od bolesti protiv koje je trebalo da se vakciniše, morate o svom trošku da lečite svoje dete.

Izmene Zakona koje su usvojene treba da utiču na svest roditelja o obaveznoj vakcinaciji. Vakcinacija je bila obavezna i pre ovih izmena, a takve stvari se u nekim ranijim državama na ovim prostorima nikada nisu dovodile u pitanje.

Da li je bojazan roditelja opravdana ako je poznato da proizvođači vakcina traže pravno izuzeće u slučaju tužbi? Važno je pitanje i koliko je i u kojem procentu utvrđena veza između vakcine i autizma.

Medicina je nauka koja se zasniva na činjenicama. Do sada niko nije dostavio pouzdane dokaze da vakcine izazivaju autizam kod dece, a sa druge strane, činjenice su neumoljive kada se analiziraju statistike o smrtnosti dece pre uvođenja obavezne imunizacije i posle nje.

Da li je sastav vakcina isti u svim zemljama EU? Između ostalog, roditelje u Srbiji interesuje: da li i dalje postoje i da li su u upotrebi vakcine koje je proizvodio „Torlak“, a koje su – očigledno uspešno, bez neželjenih posledica – ovde primenjivane decenijama?

Ne postoji proizvodnja vakcina posebno za Srbiju, a posebno za Nemačku, na primer. Sve vakcine se prave od istih sirovina i tako se dalje distribuiraju, pod posebnim propisima koji važe za transport. Sve vakcine prolaze proveru i analizu proizvođača, ali i regulatornih zdravstvenih tela tih zemalja da bi bile registrovane. Naposletku, svaka vakcina koja se uveze kod nas mora da prođe i kontrolu naše Agencije za lekove i medicinska sredstva i da dobije njen sertifikat.

„Torlakove“ vakcine apsolutno zadovoljavaju propisane standarde i one bi se i dalje koristile, kad je u pitanju njihov kvalitet. Posle godina zapostavljanja ovog ozbiljnog domaćeg farmaceutskog giganta, koji je u svoje vreme bio među prvih pet proizvođača u Evropi, rešeni smo da pomognemo i da se ulaganjem u „Torlak“ stvore uslovi za dalji rad i razvoj ovog instituta.

Najčešće kritike na zdravstveni sistem tiču se neefikasnosti, dugih lista čekanja na specijalističke preglede i operacije, prava pacijenata, a činjenicu da građani oblast zdravstva smatraju najkorumpiranijom nedavno je potvrdio i sam direktor Kliničkog centra izjavom da u Srbiji bez veze nema ni lečenja. Javašluk, neodgovornost i nedisciplina u zdravstvenim ustanovama (istina, ne svim, dakle – čast izuzecima!) ponekad su zapanjujući. Ko je kriv za ovakvu situaciju i šta Ministarstvo radi u vezi sa ovim pitanjima?

Postoji opšte mišljenje o našem zdravstvu, koje se, nažalost, stvara na osnovu nekih usamljenih primera. Otud i ovo vaše pitanje. Ne slažem se sa vama da u zdravstvenim ustanovama vlada javašluk, neodgovornost i nedisciplina. Naprotiv. Lekari i ostalo medicinsko osoblje, odgovorno tvrdim, čine bolji sloj našeg društva. Sa velikom požrtvovanošću i u veoma delikatnim uslovima brinu o zdravlju naših građana. Sistem je glomazan, možda i prevaziđen, pa svakako dolazi do određenih problema, kojih smo svesni i koje rešavamo. Formirali smo timove, odredili stručnjake koji se bave rešavanjem lista čekanja u svojim oblastima i u proteklom periodu su te liste skraćene za minimum 15 odsto. Nismo time zadovoljni, radimo još na tome i, kao što sam obećao, rešićemo problem lista čekanja. Proglasili smo nultu toleranciju prema korupciji, a pojačan nadzor naših inspekcija daje rezultate i ovi slučajevi su sve ređi. Moramo se pogledati u oči i biti realni. Pitanje korupcije je sistemsko pitanje. To je nešto što je postalo gotovo stvar folklora. Mi to ne prihvatamo, ne želimo da „beli mantili“ budu sinonimi za korupciju. Učinićemo sve da to tako i bude, ali moraju i građani da nam pomognu u tom poslu. Često i sam čujem optužbe da je neko tražio pare za neku uslugu, ali kad tražim konkretne podatke kako bi te stvari isterali na čistac, do toga ne dolazimo.

S druge strane, želeo bih da ukažem na problem korupcije na jednom drugom nivou, koji ne dotiče direktno građane, ali ima mnogo veći uticaj na sistem zdravstva. To je korupcija prilikom sprovođenja javnih nabavki. Kontrolom ovih procesa, saradnjom sa Upravom za javne nabavke, uspeli smo da ostvarimo ogromne uštede. Ali, to je tek početak.

Po ugledu na razvijenu Evropu i u Srbiji će, kako ste najavili, pacijent moći da bira između privatne i državne prakse. Kod mapiranja privatnih zdravstvenih ustanova, kojim kriterijumima se rukovodi Ministarstvo?

Smatram da je uključivanje privatne prakse nešto što je neminovno i što je moralo mnogo ranije da se uradi, pre svega u interesu naših građana. Dao sam punu podršku Asocijaciji privatnih praksi i na njima je da tokom ove godine izrade tzv. „ličnu kartu“ svih „privatnika“ u Srbiji kako bismo tačno znali čime oni raspolažu, od opreme, kapaciteta do stručnog kadra. Za to vreme, u Ministarstvu zdravlja se radi na pripremi zakonskih i ostalih propisa kako bi ova inicijativa mogla što skorije da se sprovede u delo. Nije to jednostavan posao i ne treba očekivati da bude gotov do kraja godine, ali vas uveravam da od toga nećemo odustati.

Kakav je vaš stav o lečenju kanabisom?

Moj stav o tom pitanju je nebitan. Bitno je ono što kaže struka i stručnjaci koji se bave tom oblašću. Zato smo i formirali Radnu grupu sastavljenu od ljudi iz raznih oblasti kako bismo dobili merodavan stav, koji može kasnije da se uputi na javnu raspravu i u dalju proceduru, ukoliko tako bude rešeno.

U zdravstvenim ustanovama južno od Ibra već godinama unazad nema dovoljno lekova, sanitetskog materijala, osnovnih sredstava za rad, pri čemu je  samo na Klinički centar u Gračanici upućeno 80 000 Srba iz centralnog Kosova. Da li se i na koji način rešava ovaj problem?

Mi smo u svakodnevnom kontaktu sa zdravstvenim ustanovama na KiM. Postoje određeni problemi u distribuciji lekova, sanitetskog materijala i osnovnih sredstava, pre svega prilikom prolaska administrativnih prelaza, ali za sada zajedničkim naporima uspevamo da prevaziđemo ove probleme. Nedavno smo otvorili ambulantu u Pasjanu i u saradnji sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju i dalje ćemo sprovoditi sve neophodne mere za obezbeđivanje adekvatne zdravstvene nege za naše stanovništvo u Pokrajini.

[/restrictedarea]