Milorad Vučelić / glavni urednik
Teško je slaviti, obeležavati, praznovati ili osporavati Prvi maj u zemlji u kojoj nema respektabilne levice. Socijalistička partija Srbije se tim imenom pokatkad okiti a posebno uoči izbora, dok u međuvremenu služi kao snaga koja se svim silama trudi da osujeti, obruka ili čak zatre svaki levičarski trag. Nema čak ni pokušaja da nomenklatura vajnih srpskih socijalista sebe dovede u neku vezu sa grčkom „Sirizom“ ili španskim „Podemosom“. Oni od toga beže kao đavo od krsta. Na naše sindikate i njihovu sramnu ulogu ne treba ni trošiti reči. Posezanje za „Sirizom“ od nekih pripadnika bivšeg žutog kartela nije ništa drugo nego parodiranje ili travestiranje nečega što ima veze sa levicom.
Levica je nezamisliva bez pojmova kao što su kapital, višak rada, eksploatacija, emancipacija, socijalizam, profit, jeftina radna snaga, klasa i klasna svest, proletarijat, pravična raspodela, socijalna sigurnost, solidarnost, ravnopravnost, sloboda… Ništa od toga nije prisutno ni u jednom ozbiljnom teorijskom, kritičkom i praktičnom političkom uvidu u našu stvarnost. O akciji da i ne govorimo. Levica kod nas nije čak ni onakva kako je nipodaštavajući karakterišu u svetu, imenujući je kao „neoliberalizam minus“ ili „plus“, svejedno.
Sve je iščililo u neki magloviti socijalni dijalog, društvo jednakih šansi, borbu protiv siromaštva, poštovanje ljudskih i manjinskih prava sa naglaskom na onim homoseksualnim. Jedino čime se vođstvo nazovi levice Socijalističke partije diči jeste Parada ponosa. Sva njihova socijalna i slobodarska energija tu počinje i tu se završava.
[restrictedarea]Levica bi da je ima morala na nov način posebno problematizovati pojam patriotizma a pogotovo zbog svojih istorijskih hipoteka i zabluda u vezi sa internacionalizmom, jugoslovenstvom i kosmopolitizmom. A s tim u vezi je i očuvanje slobode, nezavisnosti i suverenosti svoje države i očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda te odlučne borbe protiv svakog oblika okupacije, bilo tvrde bilo meke ili pak imperijalne globalizacije. Brojni pripadnici vlastoljubivog vođstva prosto se utrkuju u tome ko će više obrukati svoju prošlost i ko će se više šegačiti sa pravim osnivačima SPS-a i kojim će redom i po ubrzanom postupku sahraniti sve ideje socijalne države i socijalne pravde, a demokratski socijalizam niko i ne sme da pomene.
Borba za očuvanje javne svojine i prirodnih resursa morala bi, takođe, biti jedna od osnovnih vrednosti za koje se levica zalaže. Posebna pažnja morala bi biti posvećena baštinjenju borbe protiv fašizma i neprihvatanju lažima i falsifikatima nametnutih krivica srpskom narodu.
Ali, kao što znamo i vidimo, ništa od svega toga. Sve sami kukavelji i sluge svakojega režima.
Ni sa desnicom stvari ne stoje ništa bolje. Odavno niko nije čuo da se neki srpski političar ili javni intelektualac pozvao na srpsku tradiciju, veru pravoslavnu, crkvu, majku Rusiju, slovenstvo, srpsku ideju, staru državu, Božju pravdu ili Boga… Ne čuje se gotovo nigde „Za krst časni i slobodu zlatnu“.
Ali, valjda kao i u ostatku onog, kažu, naprednog i demokratskog sveta kojem treba da težimo, podela na levicu i desnicu ionako je prevaziđena. Obe sada služe istom, krupnom kapitalu.
Baš zato je, zato što razlike između levice i desnice danas više nema, u Srbiji mnogo važnija podela na državotvorne, i one koje bi da nam državu razgrade po modelu koji nam propisuje Evropska unija. A Srbija je, možda, toj Evropskoj uniji ovog utorka rekla svoje „ne“, i prava je šteta, premda ne i čudo, što to skoro niko nije primetio.
U Beogradu je, naime, ovog utorka boravio nemački vicekancelar i šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer. Nije nam doneo nove uslove, samo je ponovio stare. Ali važnije od onoga što je rekao Štajnmajer bilo je ono što je izgovorio srpski premijer Aleksandar Vučić. A on je najpre javno priznao ono što čitaoci „Pečata“ odavno znaju, da naše EU integracije ne zavise od reformi koje ćemo sprovesti već od odnosa sa Kosovom, i da Srbija nezavisnost Kosova nikada neće priznati, što znači da je evropski put Srbije unapred osuđen na propast. Štaviše, ako EU i nemački uslovi ostanu kakvi su danas, nećemo dobiti ni otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja jer, rekao je Vučić, nema ni govora o prepuštanju 100 odsto hidropotencijala jezera Gazivode prištinskim vlastima, što je inače jedan od nezvaničnih nemačko-evropskih uslova: „Na to me niko na kugli zemaljskoj neće naterati. Ako neko želi dogovor, onda mora da to i pokaže, a odluka je na EU.“
Po našim starim, i desnim i levim, običajima, gosti kada ti dolaze u kuću na slavu, ručak ili večeru, ako je kuća tvoja i ako su gosti pozvani a ne nezvani, donose flašu rakije ili vina i domaćici cvet ili buket cveća. Kod nas se izgleda ustalio jedan novi i moderni običaj. Ko god naljegne u još uvek i te kako našu državu on donosi neke uslove, ocenjuje nas, stavlja primedbe, ljuti se i breca na nas, daje nam naloge i naredbe a da i ne govorimo o tome kako nas posle javno ogovara i kudi. I kada nas neko od tih gostiju i pohvali on odmah doda da treba još puno da radimo i mnogo toga da dovršimo.
Gotovo svi gosti iz EU nam saopštavaju da mir na Balkanu i u svetu zavisi samo od nas i naše spremnosti da sarađujemo u njihovom interesu. Oni odista misle da mi ne znamo da iz sve snage pomažu stvaranje velike Albanije, da nisu čuli da OVK zaposeda delove Makedonije koja je već faktički prepolovljena, da nemaju pojma da vehabije ubijaju srpske policajce u Zvorniku i da je to samo početak, da ne pokušavaju da svim drugim silama ukinu Republiku Srpsku, da ne guraju Grčku u bankrot i da se i sami nalaze pred slomom evra i EU, da ne znamo da nastavljaju sa sankcijama prema Rusiji i da se u Ukrajini i dalje podgreva ratni sukob, da ne znamo da se svim silama trude da zaustave ruski gasovod preko Turske i Grčke… Sve to je tobože u redu i sve to nije ništa što ugrožava mir i stabilnost u regionu i šire – ako mi priznamo šiptarsku nezavisnu državu Kosovo!
Nije nego, ili – malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.
[/restrictedarea]
