Zatočenik nemirne savesti

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Smrću Gintera Grasa podvučena je konačna „crta“ ispod svih kontroverzi koje su ga pratile: u konačnom zbiru što ga uvek pravi vreme ostaće najverovatnije samo jedno – veliki pisac velikog „Limenog doboša“, sve ostalo će se preseliti u fusnote

Novinske agencije javile su 13. aprila da je, u 88. godini, na klinici u Libeku umro jedan od najznačajnijih nemačkih pisaca i angažovanih intelektualaca, Ginter Gras.

U izrazima saučešća s raznih strana sveta, „ličnost nacionalnog formata“, Gras, izdvaja se, po svom literarnom delu i političkom angažmanu, u one izuzetne Nemce, među savremenicima, s planetarnim uvažavanjem i ugledom.

Ginter Gras je, inače, mogao potpisati stihove nekad slavljenog, pa gotovo zaboravljenog Vladimira Majakovskog „osećam da je JA za mene malo, neko se iz mene uporno otima…“

Ličnost višestrukih interesovanja, talenata i angažmana. Nikad „iz jednog komada“. Uvek snažne reči, poteza i gesta. I u pozitivnom i u manje pozitivnom smislu. Profesionalnom i ličnom. Literarnom, političkom i etičkom. I kad se to (sve) u njegovom, naglašeno osobenom slučaju, makar naizgled, (u)čini neodvojivo.

Pisac, po čemu će ostati upamćen, i kad bude za neke buduće generacije dolazio iz „nekog dalekog vremena“. Romansijer, s velikim brojem naslova, kojima će se, nekima od njih, jednom još samo baviti književni istoričari. Ali i autor jednog, makar manjeg broja romana, među čijim koricama će čitaoci, još dugo, uvek iznova otkrivati osobeni Grasov „magični realizam“. U omamljujućem, i kad deluje i dejstvuje kao mora, gorkom i neponovljivom „Limenom dobošu“, pre svega.

[restrictedarea]

 

REZAK STAV, JAČI OD EMOCIJA

Poeta koji je, u senci romansijera, istrajavao s uočljivim porivom i nagonom i manje uočljivim uspehom i talentom. Sa često reskim stavom jačim od emocije, (lirske) atmosfere i (muzičkog) ritma. S više političkog odjeka nego literarne rezonance, ponekad na granici afere i skandala. Poput one, jedne od poslednjih pesama koja je, pod naslovom „Ono što se mora reći“, izazvala žučne i žustre reakcije i kontroverze međunarodnih razmera.

Zbog te pesme (o čemu nešto kasnije) autoru će, koji se više i snažnije od svih nemačkih pisaca gromovito i nepoštedno obračunavao sa nacističkim zločinima i Holokaustom, biti i zvanično zabranjen ulazak u jevrejsku „svetu zemlju“ ‒ kao provokatoru i antisemiti!

U mlađim danima, makar nakratko (pre dobrovoljno nego nevoljno) u nacističkoj uniformi oružane es-es formacije (Waffen SS, oklopna divizija „Frundsberg“, nazvana po vojskovođi Georgu fon Frundsbergu iz petnaestog veka) o čemu će tvrdo ćutati punih šest decenija. Pa rudar, zatim kamenorezac. Pa na (ozbiljnim) studijama, najpre u Diseldorfu, potom u Berlinu, vajarstva i grafike, pri čemu će biti uspešniji grafičar od skulptora. Boem i „dečja duša“ u pomalo zastrašujućem „pakovanju“. Fizički stamen, pod gustim obrvama, kao (očnim) nadstrešnicama, i još gušćim (crnim, dok nisu krenule sede) „morž brkovima“. Zlopogleđa, s lulom koju ne ispušta iz usta.

Godinama neprikosnoveni literarni kritičar i bukvalno presuditelj na (zapadno)nemačkoj književnoj sceni, „pola Poljak, pola Nemac i ceo jedan Jevrejin“, Marsel Rajh Ranicki ga je, u prvom susretu (1958, dok je Ranicki još bio u Poljskoj) kao književnog gosta u Varšavi, ovako video u tamošnjem, za one prilike luksuznom hotelu „Bristol“, gde su (skoro) isključivo noćivali stranci, koji su se odećom razlikovali od domaćih: „U fotelji je bio čovek, da se blago izrazim, neuredno odeven, a i neobrijan. Kao da je činio nešto što je neuobičajeno u otmenom hotelskom holu: dremao je. Odjednom se pribrao i zakoračio prema meni. Uplašio sam se. Ali strah mi nisu zadavali njegovi moćni brkovi, nego njegov pogled, tvrd i krut, staklast, skoro divlji pogled. Ovoga, pomislio sam, ne bih voleo da sretnem u nekoj mračnoj ulici, verovatno u džepu pantalona ima, ako ne baš revolver, a ono nož.“

PRIČA O „DOBOŠU“

Pri tom prvom susretu, na (banalno) pitanje Ranickog „na čemu radite, mladi prijatelju“, dobio je odgovor: pišem roman. Da li bi nešto hteo da kaže o radnji? Da, rekao je. Piše istoriju jednog čoveka, patuljka, smeštenog u ludnici, a stvar počinje u dvadesetim godinama i seže do danas.

Ranicki je video ponovo tog „mladića“ 1958, ovoga puta u Zapadnoj Nemačkoj: Gras je na sastanku čuvene „Grupe 47“, koju su činili uglavnom levičarski opredeljeni, budući najbolji nemački pisci, čitao dva poglavlja iz još neobjavljenog „Limenog doboša“.

Tada se već moglo naslutiti da će njegov romansijerski prvenac (iz „Gdanjske trilogije“, koju će činiti još romani „Mačka i miš“ i „Pseće godine“) biti „delo koje će pomeriti granice (nemačke) književnosti“. I doneti prvi glas što će, sagom o malom Oskaru koji „odbija da odraste“ i sa nemilosrdnom kritičnošću svedočeći o usponu nacizma u nacionalno mešovitoj sredini (sam Gras je rođen u Gdanjsku, tada nemačkom Dancingu, kao „mešanac“ ‒ otac Nemac, majka Poljakinja) progovoriti jasno i snažno o nemačkoj krivici i zločinima.

Pojava romana, koji će mladom piscu doneti svetsku slavu, dočekana je u njegovoj zemlji najpre „na nož“ i anatemom. Konzervativni političari su graknuli, u Diseldorfu je čak spaljen, a onda je nacionalnu uskogrudost porazila sledeća činjenica: „Limeni doboš“ je ubrzo postao svetski bestseler.

Te činjenice setiće se sa zakašnjenjem od (punih) četrdeset godina Nobelov komitet. Najveće svetsko priznanje za književnost Ginter Gras je dobio (tek) 1999. godine, zahvaljujući upravo „Limenom dobošu“. Za članove žirija njegov prvenac predstavljao je, otkrivajući „zaboravljeno lice istorije“, svojevrsnu nagradu za nemačku književnost: bio je to „novi početak nakon decenija lingvističke i moralne destrukcije“.

Sam Gras se, u govoru povodom uručivanja nagrade, prisetio onih (davnih) burnih reakcija na roman koje su ga „naučile da knjiga može da izazove uvrede, nesputani bes, čak i mržnju“ i da se ono što je „učinjeno iz ljubavi“ prema sopstvenoj zemlji može doživeti kao „prljanje gnezda“. „Od tada sam“, podsetio je, „postao kontroverzan“.

„Doboš“ je zaista odredio, definitivno i neopozivo, stvaralački i intelektualni profil i antinacistički angažman Gintera Grasa. Hteo je očigledno, od tada, da po svaku cenu bude nastavljač one sjajne tradicije angažovanih pisaca, koji su se resko i nedvosmisleno izjašnjavali o kardinalnim pitanjima svoje epohe. Od Emila Zole, preko Bertolta Brehta i Hajnriha Bela, do Žan-Pola Sartra. Poverovao je da bi u drugoj polovini dvadesetog veka mogao da bude ono što je u prvoj bio njegov veliki prethodnik Tomas Man.

MORALNI APOSTOL

Obrušavao se, perom kao mačem, neštedimice, na sve pritvorno i nacističko, gradeći vremenom snažnu i neporecivu poziciju moralnog apostola, svesti i savesti nacije, što mu je pribavilo enormna priznanja izvan zemlje i neverovatan ugled.

Snažno se i politički neposredno angažovao na strani Socijaldemokratske partije, naročito u vreme Vilija Branta. Poneseno i zapaljivo govorio je na stranačkim predizbornim skupovima. Bio je Brantov bliski prijatelj, savetodavac i čak pisac nekih govora jednog od najuglednijih, a svakako najpopularnijih (zapadno)nemačkih kancelara.

A onda je, i upravo najviše zbog toga, 2006. došao neverovatan šok. Žestoki antinacista i nepotkupljivi moralni žrec priznao je, drastično i dramatično zakasnelo, posle šest punih decenija olovnog ćutanja, pred izlazak iz štampe njegovog autobiografskog dela „Ljušteći (crni) luk“, da je i sam, dobrovoljno, na nekoliko meseci pred kraj rata uskočio u nacističko zločinačko kolo. Isticao je i tom prilikom, i kasnije, uveren da bi to mogla da bude „olakšavajuća okolnost“, kako do ranjavanja u jednom okršaju, posle čega je odveden u američko zarobljeništvo, sam nije ispalio „nijedan metak“ i nije počinio nikakav zločin.

ŠOK JAČI OD IZGOVORA

Šok je bio jači od objašnjenja i izgovora. Krenula je medijska i politička reakcija koja ga je iznenadila žestinom jer je, po njegovom mišljenju, „prerastala u harangu“. Moralni apostol je najednom skinut s trona. Optuživan je za oportunizam, dvoličnost i – izdaju. Nad njegovom „sunčanom stranom“ nadvila se mračna i teška senka. Pojavili su se čak zahtevi da mu se oduzme Nobelova nagrada. Intelektualna javnost se oštro polarizovala. I među onima koji su ustali u njegovu odbranu, optužujući Grasove napadne kritičare za hipokriziju, bilo je dosta uglednih i uticajnih ličnosti i njegovih kolega koji su bili skloni uverenju da Gras ne bi, makar onako zakasnelo, dobio najviše književno priznanje da se u tom času znalo za njegovu „mrlju“ u biografiji.

Londonski „Gardijan“ preneo je, na vest o Grasovoj smrti, tekst američkog pisca Džona Irvinga, pisan u jeku velike i zapaljive afere, u kojem je Amerikanac žestoko ustao u njegovu odbranu. Gras, odsekao je između ostalog Irving, za mene ostaje heroj. I kao pisac i kao moralni kompas. Njegova je hrabrost, i kao pisca i kao građanina Nemačke, za primer. I ta hrabrost je samo povećana, a ne smanjena njegovim priznanjem.

Gras će i 2012. godine izazvati pravi „potres“ međunarodnih razmera (o čemu je „Pečat“, inače, pisao) politički angažovanom pesmom „Šta se mora reći“, koju su u isto vreme objavila tri ugledna i uticajna lista iz tri zemlje, nemački „Zidojče cajtung“, italijanska „Republika“ i španski „El pais“. U njoj se Gras okomio na „licemerje Zapada“ i upozorio da „nuklearna sila Izrael“ planira da preventivno napadne Iran i razori krhki mir, a da Nemačka u tome saučestvuje isporukom podmornica na atomski pogon Tel Avivu.

Zvanični Izrael je oštro reagovao, proglašavajući ga „nepoželjnom osobom“. Na Grasa se, takođe žestoko, obrušio njegov nekadašnji prijatelj, već spomenuti kritičar Marsel Rajh Ranicki. Tvrdio je da je iz „skandal majstora“ (Grasa) koji posle „zaista senzacionalno napisanog“ „Doboša“ nije imao „više šta da kaže“, u ovoj „gnusnoj pesmi“ progovorio antisemitizam, iako ranije „u literaturi nikad nije bio antisemit“.

Gras se nije mnogo oglašavao povodom žučnih napada. Rekao je, samo, da ništa u „spornoj poemi“ ne bi promenio, osim što bi, u novoj varijanti, umesto „uopšteno na Izrael“, kritiku preciznije usmerio na premijera Netanijahua, koji „nanosi najveću štetu sopstvenoj zemlji“.

Zatočenik sopstvene nemirne savesti, pokajnički se, takođe zakasnelo, posle petnaest godina, osvrnuo i na grešku koju je učinio podržavajući 1999. godine agresiju na SR Jugoslaviju. Priznao je (u beogradskom „Vremenu“, a ne u nemačkim medijima) da se već pokajao što je to učinio kad su učestale „kolateralne greške“.

Pogrešno je, kaže, procenjivao situaciju, a onda je shvatio, kad se uverio da celu stvar vode Amerikanci, da se bombardovanje neće zaustaviti samo na – Kosovu. Sa naknadnim saznanjima o prirodi američkih vojnih intervencija i njihovim posledicama, nikada ne bi pružio takvu podršku.

Gras je, inače, dva dana od početka agresije, prilikom otvaranja Lajpciškog sajma knjiga, 26. marta 1999. godine, izjavio: „Bilo je krajnje vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno…“

Grasova smrt podvukla je ispod svega crtu. U konačnom zbiru, što će ga učiniti vreme, nemilosrdno ili pravedno, ostaće, najverovatnije, samo jedno: Ginter Gras kao veliki pisac velikog „Limenog doboša“. Sve ostalo će se preseliti u fusnote.

[/restrictedarea]