Za i protiv vakcinacije

Hronika smutnog vremena – od Kenije do Ukrajine

Piše Vladimir Dimitrijević

Donošenje državnog Zakona o obaveznom vakcinisanju dece, uz ozbiljne pretnje roditeljima ako ih ne vakcinišu, nešto je što, posebno u svetlu bezmalo jezivih iskustava zemalja „trećeg sveta“, protivureči slobodi čoveka, zdravom razumu i svakoj humanosti, a naročito medicinskoj

Potpisnik ovih redova ne bavi se metodom vakcinisanja kao takvom. On smatra da vakcine protiv ozbiljnih zaraznih bolesti mogu biti potrebne i korisne. Takođe smatram da svaka zemlja mora da ima svoj zdravstveni suverenitet i zdravstvenu bezbednost, pa je dužna da, pored sopstvene proizvodnje, ima i vrhunsku kontrolu cepiva. I, naravno, da je donošenje državnog Zakona o obaveznom vakcinisanju dece, uz strahovite pretnje roditeljima ako ih ne vakcinišu, nešto što protivureči slobodi čoveka, zdravom razumu i svakoj humanosti, a naročito medicinskoj.

Kroz pitanja i odgovore, to bi izgledalo ovako.

Da li postoje virusi i bakterije koji izazivaju bolesti, od kojih su najopasniji oni što se epidemijski ili pandemijski šire?

Postoje.

Da li sve vakcine treba zabraniti ako one sprečavaju širenje zaraznih bolesti?

Sve vakcine ne treba zabraniti, ali sve vakcine treba proveriti. I treba ih, po mogućstvu, svesti na najmanju meru.

Da li proizvođači vakcina daju garanciju da će one pružiti apsolutnu zaštitu?

Ne daju.

Da li proizvođači vakcina kriju da dodaju jako opasne materije koje mogu dovesti do propratnih neželjenih posledica?

Ne kriju.

Da li postoje dokazi da se veliki broj vakcina koje ne zadovoljavaju standarde EU ili su pred rokom isteka ne uništava, već se prosleđuje kao humanitarna pomoć ili prodaje u zemljama „trećeg sveta“?

Postoje.

Da li je, raznim skandalima i nesavesnošću, naš nekad izvrsni Institut „Torlak“, koji je proizvodio vakcine, skoro razoren, zbog čega uvozimo nepouzdane vakcine iz inostranstva?

Jeste.

Ali, da, u potrazi za odgovorima, krenemo iz sveta.

[restrictedarea]

SLUČAJ KENIJE

Godina 2014. Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF su finansirali i organizovali kampanju vakcinacije Kenijki protiv tetanusa čiji je rezultat trebalo da bude masovna sterilizacija.

Vakcine Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i UNICEF-a su, na incijativu lokalnih lekara i Rimokatoličke crkve, ispitane u južnoafričkim laboratorijama, a rezultat je bio otkriće da SZO i UNICEF spremaju genocidnu kampanju protiv crnog stanovništva u Africi. Kenijska vlada je bila prinuđena da prekine program vakcinacije Svetske zdravstvene organizacije i UNICEF-a protiv tetanusa, jer je otkriveno da bi peta doza (kako SZO i UNICEF preporučuju) uzrokovala sterilizaciju dva miliona i trista hiljada žena uzrasta od 14 do 49 godina.

Stefan Karandža, predsednik Udruženja katoličkih lekara Kenije i član Izvršnog odbora Zdravstvene komisije Biskupske konferencije u toj zemlji, za italijanski sajt tempi.it naveo je rezultate zajedničke akcije Rimokatoličke crkve i naučne zajednice, kada su se 11. novembra 2014. sastali sa članovima Parlamentarnog odbora za zdravstvo: „Srećan sam. Suočeni sa naučnim dokazima (parlamentarci) priznali su da smo u pravu i prekinuli vakcinaciju /…/ Još u aprilu su Udruženje katoličkih lekara i Biskupska konferencija (Kenije) postali sumnjičavi spram prakse propagiranja vakcinisanja, jer situacija u vezi sa tetanusom nije bila alarmantna. Zato su ove organizacije analizirale šest uzoraka vakcina u laboratoriji i utvrdile da deluju abortivno (izazivaju sterilizaciju i pobačaj). Uprkos dokazu, ministar zdravlja je tvrdio da je vakcina sigurna, a nije pružio nijedan dokaz za to. Do sada je milion žena dobilo tri od pet predviđenih doza. Još milion i trista hiljada bi dobilo vakcine u narednim mesecima. Pošto smo se suočili sa takvom opasnošću, zajedno sa sekretarom Biskupske konferencije i drugim stručnjacima tražio sam prijem na zasedanje Parlamentarnog odbora kako bismo sprečili Svetsku zdravstvenu organizaciju da ušprica četvrtu i petu dozu (ženama) i zaustavili program /…/ Bili su šokirani i uplašeni kada su videli rezultate naučnih ispitivanja. Članovi Odbora su govorili jedan drugom: ‚S obzirom na dokaze, treba li još uvek da sumnjamo ko laže (SZO ili kenijski lekari)?‘ Članovi Odbora su zaključili da, pošto je vakcina dobijena od SZO, više se neće moći davati dok vlada zajedno sa lekarima i (Rimokatoličkom) crkvom ne obavi analize /…/ Srećom, da bi žene postale sterilne, bilo je potrebno da prime svih pet doza. Dakle, da, sve su se spasle. Ne smem da zamislim šta bi bilo da se stvar drukčije odigrala (da nisu reagovali) /…/ Osim što nije bilo krize ili epidemije koje bi opravdale slične mere protiv tetanusa, zapitali smo se: ‚Zašto se vakcinišu samo žene uzrasta 14−49 godina? Zašto se to (procedura) radi prikriveno? Zašto je osoblje UN angažovano da sprovodi vakcinaciju a ne lokalno zdravstveno osoblje?‘ Afrička crkva je svesna da se ne može slepo slušati Svetska zdravstvena organizacija. Dovoljno je podsetiti se da je 1972. pokrenut program istraživanja vakcina protiv fertiliteta (plodnosti) i da je 1992. (nakon 20 godina) proizvedena vakcina protiv fertiliteta koja je u sebi imala dva sastojka, beta Hcg i antitetanus. Kampanja ovde započeta identična je onima koje su sprovedene na Filipinima, u Meksiku i Nikaragvi a sponzorisale su ih iste organizacije (SZO i UNICEF) /…/ Beta Hcg je hormon neophodan za trudnoću koji se razvija (u telu) kada žena zatrudni. Ako se ubrizga ženama koje nisu trudne u kombinaciji sa toksoidnim tetanusom, stvara antitela i protiv tetanusa i protiv hormona beta Hcg uzrokujući trajni sterilitet.“

POD VLAŠĆU „ISTOČNOINDIJSKE KOMPANIJE“

Dr Slobodan Janković, koji je svojevremeno sa italijanskog preveo tekst o vakcinaciji u Keniji, podseća nas: „Svetska zdravstvena organizacija, koja je primila nekadašnjeg višemandatnog ministra zdravlja Srbije Tomicu Milosavljevića u svoje redove, optužena je 2010. od mnogih zemalja da je izmislila pandemiju ptičjeg gripa kako bi velike farmaceutske kompanije zaradile milijarde dolara. SZO je tada procenila da će se dve milijarde ljudi zaraziti virusom ptičjeg gripa a da će milioni umreti ako se ne izvrši masovna vakcinacija. Osim što je ovo bio treći pokušaj širenja panike zbog ove bolesti, to je bio i treći put da je uz pomoć SZO američki političar Donald Ramsfeld, kao deoničar firme koja proizvodi ‚tamiflu‘, zaradio silan novac. Brojne države, uključujući i Srbiju, izgubile su milione i milijarde kupujući nepotrebni (i možda vrlo opasni) lek.“ A sada su − u Srbiji − vakcine postale obavezne. Izglasala Skupština, jednoglasno. I vlast i opozicija.

Dr Zoran Čvorović, ukazujući na činjenicu da se domaći zakoni sve više oblikuju prema interesima multinacionalnih kompanija kancer kapitalizma, postavlja pitanje: „Da li se donošenjem ovog zakona, koji će odgovarati farmaceutskim megakorporacijama što proizvode vakcine, Srbija stavlja u položaj Indije, kojom je izvesno vreme upravljala ne Engleska, nego njena ‚Istočnoindijska kompanija‘?“ Što se tiče priče o tome kako „nema dokaza“ da vakcine izazivaju autizam, ili bilo šta drugo, ne sme se zaboraviti: za multinacionalne kompanije koje se bave proizvodnjom i plasmanom GMO hrane „nema dokaza“ da je ona štetna (ako Seralini dokaže da jeste, i da izaziva tumore, Seralini se proglašava za „budalu“ i „nenaučnika“ po hitnom postupku); za NATO „nema dokaza“ da je osiromašeni uranijum štetan po bombardovane (to što svako u Srbiji zna za bar desetak ljudi koji su umrli od kancera od 1999. naovamo nije nikakav dokaz, zar ne?); za Vašington „nema dokaza“ da je Ukrajina pod vlašću neonacista, pa je treba snabdeti svakom vrstom pomoći u genocidu nad stanovništvom Novorusije i u borbi protiv Moskve… Jednostavno, nema dokaza ni za šta od onoga što ne želimo da vidimo.

„GARDASIL“ – AMERIČKA DONACIJA ZA UKRAJINU

Jedan od najuglednijih ruskih informativnih portala, „Ruskaja vesna“ (Rusko proleće) preneo je, početkom 2015, izjavu Ruskinje iz Ukrajine Jevdokije Ščerbine: „Moja je ćerka pobegla od rata i s dvoje dece otišla u Dnjepropetrovsku oblast. Starijoj devojčici je deset godina. Pre nekoliko dana dete je došlo iz škole i donelo cedulju gde je pisalo da se od roditelja traži da potpišu saglasnost radi vakcinacije preparatom ‚gardasil‘. Ćerka me je zamolila da se kod naših doktora raspitam da nije to možda opasno po dečje zdravlje. Sutradan sam otišla kod našeg pedijatra da se posavetujem. Od onoga što sam saznala obuzeo me je užas. Pokazalo se da ‚gardasil‘ ili ‚cervariks‘ kobajagi sprečava nastanak papiloma (bradavica) i raka grlića materice, a u stvari ta injekcija dovodi do besplodnosti. Zato ju ni po koju cenu ne treba davati ni devojčicama, ni devojkama, ni ženama“, rekla je Ščerbina. U to vreme, za Ukrajinu je iz Amerike poslato 42 miliona doza ‚gardasila‘, pisala je „Ruskaja vesna“. Naši poslanici, očito, ne čitaju „Rusko proleće“.

Roditelji koji su, udruženi u društvo za odbranu prava na neobaveznost vakcinacije, pisali svim relevantnim faktorima na vlasti u Republici Srbiji pre donošenja Zakona o obaveznom vakcinisanju izneli su nekoliko osnovnih, zdravorazumskih teza. Pre svega, pozvali su se na ljudska prava garantovana Ustavom RS, na Međunarodnu konvenciju o ljudskim pravima u primeni biomedicine, kao i na prava pacijenata (mada zdrava deca nisu pacijenti). Ukazali su na činjenicu da deca nisu i ne mogu biti vlasništvo države. U evropskim zakonima (a mi idemo u EU, zar ne?) zabranjeno je vršiti invazivne metode nad pacijentom bez njegovog pristanka, a po tim istim zakonima, svaki ubod se smatra invazivnom metodom. Kako invazivni postupak može odjednom da postane preventivni? Na osnovu čega? Na osnovu proglasa?

Povjereništvo za medicinsku etiku Hrvatskoga liječničkoga zbora još je u januaru 2012. jednoglasno donelo odluku da prisilno vakcinisanje protiv zaraznih bolesti nije u skladu sa lekarskom etikom i da lekar ima pravo da odbije prisilnu vakcinaciju pozivajući se na priziv savesti. I kod nas, među pedijatrima, lekarima drugih specijalnosti, pa i farmaceutima takođe ima onih koji smatraju da je roditelj taj koji treba da snosi odgovornost i donosi odluku o vakcinaciji, jer su svesni šta znači preuzeti na sebe rizik da se nekome upropasti zdravlje i život.

SMRT OD VAKCINE I NJENO TUMAČENJE

Evo šta je navedeno na zvaničnom sajtu Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, na strani 32 Izveštaja o imunizaciji za 2013. godinu: „Broj registrovanih neželjenih reakcija nastalih nakon imunizacije ne odgovara očekivanom broju koji se navodi u uputstvima proizvođača za primenu vakcina koje se primenjuju u Programu imunizacije. Neophodan je kvalitetniji nadzor nad neželjenim reakcijama nakon imunizacije po standardima SZO, po kojima su jasno definisani entiteti koje treba prijavljivati /…/ Pojedini okruzi ne dostavljaju prijave neželjenih reakcija, što govori o neadekvatnom nadzoru i nepoštovanju Pravilnika. Prisutni su ograničavajući faktori koji utiču na kvalitet nadzora: pedijatri/lekari nedovoljno zainteresovani/motivisani za prijavljivanje, ne poštuje se procedura prema Pravilniku za dostavljanje obrazaca, dostupna dokumentacija zaključaka i potvrda stručnih timova je nepotpuna, nepostojanje stručnog tima na nacionalnom nivou, saradnja sa Agencijom za lekove i medicinska sredstva je neadekvatna.“ Bajno stanje u oblasti imunizacije, zar ne? Roditelji su postavili pitanje − kako je moguće da pacijent koji je životno ugrožen (kancer, leukemija) ima pravo da odbije predloženu meru lečenja, a roditelji zdrave dece nemaju izbor? Kako je moguće da osobe nosioci i prenosioci zaraznih bolesti (AIDS, hepatitis C, hepatitis B, mononukleoza, koksaki virus itd.) imaju pravo da odbiju svaku vrstu lečenja, da ne budu diskriminisani, da im se garantuju njihova ljudska prava, a zdrava deca nemaju?

Kako je moguće da poslanici dobro znaju kakav status ima Srbija u SZO (mi smo „zemlja u razvoju“) i da su vakcine koje stižu u našu zemlju škart, nepotrošene ili eksperimentalne, a da ipak toliko insistiraju na tome da se takve vakcine zakonski nametnu kao obaveza za svako zdravo dete? Kako je moguće da se u zemljama u razvoju, po novim kriterijumima SZO, smrt deteta uzrokovana vakcinama ne beleži kao smrt od vakcine? Zar su naša deca i njihovi životi manje vredni od života dece iz razvijenih zemalja? Postavlja se i najnovije pitanje: da li je istina da je „Torlak“ počeo da se preorijentiše na proizvodnju vakcina sa GMO sastojcima?

Roditelji na svoja pitanja nisu dobili odgovor. Naravno. Ali, pitanja i dalje treba postavljati.

[/restrictedarea]