VASKRS NA CRVENOM TRGU

SRBIJA MEĐU POBEDNICIMA 9. MAJA U MOSKVI

Piše Nikola Vrzić

Hoće li se srpsko približavanje NATO-u završiti na Paradi pobednika na Crvenom trgu u Moskvi, ili će pak to biti znak našim evroatlantistima da stupe u akciju i isprave ovu grešku istorije i naših emocija, koje u našem učešću u proslavi pobede nad nacizmom ne vide ništa pogrešno, naprotiv? A sve to, naravno, u ime naših EU integracija

Srbija je propustila izvanrednu priliku da se obruka. Crna Gora, za razliku od Srbije a zarad svojih evroatlantskih integracija, tu je priliku da se obruka iskoristila, što će reći da će se istovetna srpska propuštena prilika negativno odraziti na naše(?) evro(atlantske?) integracije. U svakom slučaju, 70 godina od pobede nad nacizmom Crna Gora će 9. maja proslaviti na centralnoj proslavi u Podgorici, a Srbija na Vojnoj paradi u Moskvi, na Crvenom trgu. Okaljani NATO integracijama, tog dana ćemo na Crvenom trgu doživeti svoj moralni vaskrs. Pokazaćemo da se ne stidimo svoje prošlosti i da se ne plašimo sopstvene sadašnjosti, što nije nimalo loš zalog za neku bolju, a svakako slobodniju i časniju budućnost od one koju nam donose naše EU integracije…

PARADA POBEDNIKA Ovog ponedeljka, 6. aprila, naime, „predsednik Nikolić doneo je odluku o učešću Vojske Srbije na Paradi u Moskvi“. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić učinio je to na osnovu svojih ovlašćenja koja ima na osnovu Ustava Republike Srbije, Zakona o odbrani, Zakona o Vojsci Srbije i Pravila službe Vojske Srbije, i naša vojska učestvovaće na Paradi pobednika „povodom obeležavanja Dana pobede na Crvenom trgu u Moskvi, 9. maja 2015. godine. Vojska Srbije učestvovaće na Paradi pobednika na osnovu poziva ministra odbrane Ruske Federacije Sergeja Šojgua, povodom obeležavanja 70-godišnjice Pobede sovjetskog naroda u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“.

Normalno. Pobeda sovjetskog naroda bila je i pobeda srpskog naroda ne samo zato što su nam Sovjeti, a uglavnom Rusi, pomogli da se oslobodimo već i zato što su oni koji su za našu slobodu ginuli, i zbog okupacije ubijeni, bili uglavnom Srbi. Samo su u Srbiji streljali 100 Srba zbog jednog nemačkog okupatora. O Jasenovcu, Jadovnu… da i ne govorimo, jer je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj čak i takva proporcija bila premala. Veliki otadžbinski rat bio je otuda i naš rat za život i za slobodu, koji smo platili skupo a uz to i krvavo.

Tako da bi Nikolićevo saopštenje, njegova odluka da se ove skupe pobede 70 godina kasnije prisetimo bok uz bok sa Rusima kao što smo je i izvojevali, pre samo nekoliko godina bila sasvim očekivana i, bezmalo, bezvredna ozbiljnije analize i promišljanja. U analizu i promišljanje, međutim, moramo; i zbog ukrajinske krize, i zbog naših EU integracija, koje se i u ovoj situaciji pokazuju kao nešto protivprirodno i protivrečno čitavoj istoriji naše borbe da budemo to što jesmo, kakvi god da smo ali smo svoji. Ta borba i ta krv, ako smo ljudi i ako smo normalni, moraju da nas obavežu da svojoj deci ne ostavimo manje od onoga što nam je ostavljeno, i svako ko se tome suprotstavlja ne radi za naše dobro, već radi protiv nas.

[restrictedarea]

To je suprotstavljanje nama (i Rusima) ako ne pre, postalo očevidno 21. novembra prošle godine tačno u 3:17:57 popodne, kada se u Trećem komitetu Ujedinjenih nacija glasalo o Rezoluciji o „borbi protiv glorifikacije nacizma, neonacizma i ostalih oblika delovanja koji doprinose raspirivanju savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i s njima povezane netolerancije“. Rusija, i Srbija, i većina pristojnog sveta, uostalom, glasali su za tu rezoluciju; za nju, međutim, nije glasala nijedna od članica Evropske unije, i nijedna od članica NATO-a.

I nikakvo čudo stoga nije što se Evropska unija, kroz usta svojih neformalnih glasnogovornika jer drugačije i ne može pošto nije dovoljno jedinstvena a i ne sme jer bi to već učinila, sad protivi našem prisustvu na Vojnoj paradi u Moskvi 9. maja.

KUKAN I KUKANI Pre samo dve nedelje, podsetimo, Edvard Kukan, šef delegacije Evropskog parlamenta koja je posetila Srbiju jer je za Srbiju odnekud postala nadležna, predsedniku Srbije zamerio je čak i na odluci da se, sam, pojavi na Paradi pobednika na Crvenom trgu. Preporučio mu je da na tu paradu ne ide, već, „ako predsednik Srbije tokom posete Rusiji, kao i ostali zapadni šefovi država, samo poseti spomenik vojnicima poginulim u Drugom svetskom ratu, niko ga neće kriviti… Zato je veoma važno šta će vaš predsednik raditi u Moskvi, da li će ići na Paradu ili ne“.

Naš predsednik je njihovom poslaniku tada odgovorio oštro – „Predsednik Republike konstatuje da je nepristojno davati savete nekome ko savet nije ni tražio“ – a ovog ponedeljka još i oštrije. Neće samo sam Nikolić otići na Paradu umesto da dan kasnije položi venac na spomenik poginulima, već će na Paradi, na kojoj Srbije uz Rusiju ne sme da bude, učestvovati i Vojska Srbije.

Pa zato i ne čudi što je Edvard Kukan odreagovao novim, i sasvim predvidljivim saopštenjem kroz koje je protkao i pretnju od koje nam se inače ledi krv u žilama, da će zbog Parade pobednika u Moskvi nastradati naše EU integracije: „Vidim odluku Nikolića o učešću srpskih vojnika na Vojnoj paradi u Moskvi u suprotnosti sa izjavama o posvećenosti procesu integracije u EU. U trenutnoj situaciji takva odluka postaje važan politički gest. Predsednik Nikolić trebalo bi da bude svestan da takvi gestovi mogu da imaju uticaj na proces evropskih integracija zemlje.“

I nije da je samo Kukan zavojštio protiv Nikolića i srpsko-ruskog sećanja na zajedničku borbu za slobodu.

Jelena Milić, plaćena glasnogovornica NATO-a u Srbiji, direktorka Centra za evroatlantske studije, u izjavi američkom Radiju „Slobodna Evropa“ izjavila je da je Srbija Šojguov poziv (naravno) trebalo da odbije jer „cela Evropska unija, sa izuzetkom Češke i još nekoliko zemalja Istočne Evrope, ima stav da ne treba ići, ne zbog povoda, povod se ne dovodi u pitanje, niti se dovodi u pitanje uloga Crvene armije, već zbog, po meni, svega što, na kraju krajeva, Putin svojom politikom diskvalifikuje… Ako (Srbija) iz ekonomskih razloga nije uvela sankcije Rusiji, ovaj poziv je mogla da odbije. U Moskvu, dakle, ne bi trebalo ići – ne zbog onoga što je bilo pre 70 godina, nego samo zbog ovoga što je sada. U moralnom pogledu to bi bila ispravna odluka, bez obzira da li tamo idu ili ne idu Evropska unija i Amerika. A treći, oportuni, razlog je: ako već idemo ka Evropskoj uniji, onda bi trebalo da budemo pouzdan i predvidljiv partner. Znači, mi imamo zaista problem sa usaglašavanjem svoje spoljne politike sa spoljnom politikom Evropske unije, u koju sami želimo da uđemo.“

I Dušan Lazić, bivši diplomata koji je sada u Forumu za međunarodne odnose koji je član Evropskog pokreta u Srbiji koji je pak deo Međunarodnog evropskog pokreta koji u najvećoj meri finansira Evropska komisija, što će reći da sve to zapravo potiče iz Brisela, na sličan će način: „Mislim da je to negativan potez… Posle takvih poteza koji nisu u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije mi možemo da se nađemo u situaciji da se proces našeg približavanja članstvu u Uniji, neću da kažem zaustavi, ali da se dobrim delom uspori, pri čemu mislim da mi već sada imamo znake usporavanja kretanja Srbije ka Evropskoj uniji i, vrlo često, nekih zaoštravanja na tom planu.“

I Florijan Biber, profesor studija Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu koga „Slobodna Evropa“ uvek rado citira kada Biber treba, kao nezavisni ekspert, da potvrdi neku od namera evroatlantske politike na ovim prostorima: „Naravno, to je samo ravan simbolike, ali tim potezima se ipak krši solidarnost Evropske unije kad je u pitanju bojkot Rusije u nekim oblastima. U nekom trenutku će Evropska unija morati da razmisli gde je granica, kako i kada je Srbija otišla predaleko. Ne očekujem to u kontekstu nekakve simboličke odluke, nego u širem kontekstu sagledavanja kompatibilnosti srpske i politike Evropske unije prema Rusiji i to, naravno, može voditi do problema u evropskim integracijama Srbije. To u budućnosti može biti mnogo ozbiljniji problem nego što izgleda sada.“

No čitav je sukob naravno mnogo širi od Evropske unije, i zapravo se tiče Sjedinjenih Američkih Država i njihovog odnosa prema Rusiji u koji žele da uvuku i EU, o čemu najuverljivije svedoči javni sukob predsednika Češke Miloša Zemana sa tamošnjim američkim ambasadorom Endrjuom Šapirom. Šapiro je, naime, kao što je Kukan u Srbiji kritikovao Nikolića, opomenuo Zemana da je njegova odluka da putuje u Moskvu 9. maja „kratkovida“ i da bi „bilo nepodesno“ da on bude, kako je rekao, jedini državnik iz EU koji će prisustvovati Vojnoj paradi na Crvenom trgu. „Ne mogu ni da zamislim da češki ambasador u Vašingtonu daje savete predsedniku SAD gde treba da putuje“, uzvratio mu je Zeman. „Neću dozvoliti nijednom ambasadoru da se meša u program mojih putovanja u inostranstvo. Bojim se da su, posle ove izjave, vrata Praškog dvorca za ambasadora Šapiroa zatvorena.“

Poruke koje su svojim rečima i nameravanim gestom učinili predsednici Nikolić i Zeman, pritom, šire su od njihovih sukoba sa nekim evroposlanikom ili američkim ambasadorom. Jer, kako je ovih dana izjavio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, „svi partneri sa kojima se sastanem kada ih posetim, ili kolege koje nam dođu u posetu, došli su pod pritisak američkog ambasadora ili nekog niže rangiranog izaslanika Vašingtona, koji su u region došli sa upozorenjem… SAD pokušavaju da ograniče odnose drugih država sa Rusijom“.

POSLEDICE 9. MAJA Tako da nema baš nikakve sumnje da je Nikolićeva odluka, odluka da otputuje u Moskvu na proslavu Dana naše pobede i da u toj proslavi učestvuje i naša vojska, izazvala ozbiljan bes i nezadovoljstvo i u Briselu i u Vašingtonu. Zašto? Zato što zbližavanje sa Rusijom automatski znači udaljavanje od uticaja Sjedinjenih Država – takva je, naime, priroda tog uticaja, sasvim isključiva – i to je nešto što Sjedinjene Države sebi ne mogu da dozvole ako žele, kao što zaista iz sve dubine svog interesa i žele, da ostanu jedini svetski hegemon.

No ključno je pitanje šta će nam, od EU i Amerike, uslediti zbog 9. maja. Zvanično i javno, praviće se i EU i SAD da se ništa značajno nije dogodilo i nastaviće da svoj interes iznuđuju od Nikolića i premijera Aleksandra Vučića sve dok nešto, što-više-to-bolje, od tog interesa od njih mogu da iznude (baš kao što su to dobijali od Borisa Tadića sve dok je on bio u prilici da im daje) i sve dok oni budu iskazivali sklonost da pod tim njihovim interesom popuste, što se u slučaju Borisa Tadića, kad ga već spomenusmo, nikada i nije dovodilo u pitanje. I istovremeno će, sve vreme tako sarađujući s Vučićem i Nikolićem, pokušavati da ih uzdrmaju raznoraznim i kakvim god aferama, tek da ih oslabe dovoljno da oni ne pomisle da su dovoljno jaki da mogu da ih u još ponečemu odbiju, i tako sve dok im ne pronađu zamenu koja će prema američkim interesima biti prijemčiva makar koliko je to bio spomenuti Tadić, čiju je kooperativnost inače sputavao samo strah od reakcije sopstvenog naroda.

I ovaj je, dakle, razvoj događaja, to jest evroatlantskih planova u Srbiji, sasvim predvidljiv. Ono što je nepredvidljivo jeste reakcija srpskog državnog vrha. Kooperativni su bili sve dok sankcije Rusiji nisu došle na dnevni red; i nastavili su da budu kooperativni oko svega – od Kosova preko MMF-ovske ekonomije do NATO-a – osim oko našeg odnosa s Rusijom, zaključno sa predstojećom Paradom pobednika na Crvenom trgu. Znači li to da jedini uzrok naše nekooperativnosti jeste bojazan da se Rusima ne zamerimo svojom (na)silnom kooperativnošću? Ili je u osnovi te nedovoljne kooperativnosti, ipak, svest o našim državnim i nacionalnim interesima? Kako god, naši državni prvaci će, šizofreno razapeti između Vašingtona i Moskve (kako je to, uvredljivo ali ovog puta istinito, primetio američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi) svoj moskovski prkos u nastavku ove sage možda pokušati da kompenzuju daljim popuštanjima u vezi sa drugim poljima američkog interesa u našoj zemlji. Ali, žestoko se zavaravaju ako misle da će ih time zadovoljiti. Jer ipak nije osnovni američki interes u našoj zemlji usmeren protiv nas, već protiv Rusije; žele da nas pokore i sebi privuku pre svega da bi Rusiju konačno izbacili sa ovog prostora i time se osigurali i na ovome svom mekom krilu, u iščekivanju konačnog obračuna. Otuda naš odlazak u Moskvu 9. maja znači mnogo, mnogo više od puke simbolike, i nije ni čudo što Florijan Biber najavljuje konkretne posledice ovog našeg simboličkog otpora američkom naumu. I baš zato, zato što nije reč o pukoj simbolici od koje nemamo ništa konkretno već o važnom političkom gestu sa ozbiljnim mogućim posledicama, naš strojevi korak među pobednicima 9. maja na Crvenom trgu mogao bi da predstavlja i korak u vaskrs Srbije. Da, za to je potrebna i odvažnost, ali, kad smo već tamo zakoračili, i to zakoračili svesni svih spomenutih posledica, zašto da ne nastavimo da koračamo? Kao što smo, u pobedu, koračali i pre 70 godina. A samo zahvaljujući tome mi danas, kako to reče češki predsednik Zeman, „u ovoj zemlji ne moramo da govorimo nemački kao poslušni kolaboranti, što ne moramo da pozdravljamo ‚Hajl Hitler, Hajl Himler, Hajl Gering‘“…

[/restrictedarea]