U sazvežđu Tomasa Bernharda

PREMIJERA NA SCENI „RAŠA PLAOVIĆ“

Piše Raško V. Jovanović

Susret sa dramatičarem koji u teatru nije ulepšavao svet

Poznati austrijski književnik Tomas Bernhard, pored više dela pripovedačke i romaneskne proze, napisao je i brojne dramske tekstove, koji su se od 1972. godine izvodili na uglednim austrijskim pozornicama, kao što su bečki Burgteater, salcburški Festival i dr, ali i u nemačkim pozorištima u Štutgartu, Hamburgu, Bohumu i drugde. Brzo je stekao ugled buntovnog pisca, budući da se nije ustezao da, često sa sarkastičnom komikom i bez ulepšavanja, istinito prikazuje zbivanja u savremenom svetu. Kao dramatičar Bernhard je najpre pod uticajem Beketa i teatra apsurda, ali će ubrzo doći do vlastitog dramskoga izraza, gde u satiričko-kritičkom procenjivanju životne stvarnosti primenjuje više različitih stilskih postupaka počev od inventivne igre reči i aluzija, uz humor i ironiju, sve do sarkazma i groteske. U osnovi njegovog dramskog stvaralaštva nalazimo dva tematska područja: u jednom se prikazuje malograđanština i njen negativni odnos prema vlasti, naročito u vreme nacionalsocijalizma, što je prikazao u dramama „Pred penzijom“ i „Trg heroja“ (obe prikazivane na beogradskim scenama) kao i odnos umetnika i malograđanskog društva, koji obrađuje u komadima „Mineti – portret umetnika u starosti“, „Izgled vara“, „Teatermaher“ i dr. Premijere njegovih komada ne jednom izazivale su oštra reagovanja i skandale. Uprkos tome, ne mogu mu se osporiti iskrenost i težnja za boljim i humanijim svetom.

[restrictedarea]

Za razliku od Kafke, u čijem delu nalazimo negativnu sliku sveta u metaforičkoj ravni zasnovanoj na radnji, Bernhard neposredno negativno karakteriše određene društvene pojave i njihove aktere. Kritički odnos prema savremenom svetu, kojim su prožeti komadi ovog autora, nailazi na povoljni prijem i kod naših gledalaca. To je verovatno navelo Maju Pelević i Slobodana Beštića da realizuju scenski projekat „Moje nagrade“. O tome šta je mislio o nagradama uopšte, pa i o mnogobrojnim svojim što ih je dobijao tokom života, Bernhard je rekao i ovo: Čovek je uvek konačni produkt onoga u čemu je sam učestvovao, što je sam iskusio ili video. I što je intenzivnije nešto posmatrao, tim više se udaljava od sebe, logično. Više videti znači dalje pobeći. Jer postaje sve opasnije. Što je neka stvar jasnija, to postaje groznije. I samo u beg, sasvim svejedno, bilo da je književnost ili su to ljudi, čak i priroda – tako je. Kada je sočivo malo zamućeno, onda čovek pre izdrži. U momentu kad čovek sebi nešto razjasni, već se instinktivno udaljava. Dakle, nije tačno da približavanjem sve postaje jasno i podnošljivo, nego upravo obrnuto. To je verovatno nagon prirode za održavanjem. Inače bi se sve već slomilo. Ne znamo šta je to. Svi dobitnici Nobelove nagrade zajedno. Kada se sve to skupa sabere šta su oni mislili, i kada se povuče crta, sve je to jedna velika glupost. Ništa nije proizašlo iz toga. Osim starih ljudi sa lentom oko vrata i ordenom na grudima i nekom neukusnom vilom i velikim pozivima kod saveznih ministara i predsednika, to je jedino što je proizašlo iz toga. I izdašne večere.

Slobodan Beštić oživeo je Tomasa Bernharda pronašavši odgovarajuću intonaciju i stav u monodramskom kazivanju: povremeno sa cinizmom, katkad i sarkastično, izlagao je sećanja na različita zbivanja, najčešće u situacijama kada su mu uručivane brojne nagrade. Bilo je tu različitih dešavanja – počev od apsurdnih sve do komičnih, recimo zbog pogrešnih navođenja naziva njegovih dela ili dremanja jedne ministarke dok su se čitala obrazloženja dodeljene mu nagrade. Pričao je o tome Beštić ponekad ležerno, kao o nečem posve normalnom i razumljivom, nekad donekle ironično, a katkad rezolutno i cinično – kao da se pita čemu sve to, odnosno šta znače nagrade uprkos tome što se dodeljuju upravo njemu i što ih on prima. Nijednog trenutka Beštićevo tumačenje nije pretenciozno: govorio je spontano i bio je primetan jedan intelektualni odnos prema Bernhardovom poimanju životnih okolnosti koje su ga pratile, posebno onih kada su mu uručivane nagrade. Tomas Bernhard, koji je znao i umeo da prkosi savremenosti, društvenoj hipokriziji, posebno u umetničkim krugovima, imao je u Slobodanu Beštiću idealnoga tumača.

Predstava se izvodi uz prisustvo suflerke Gordane Perovski, koja sedi po strani i prati predstavu i nekoliko puta dobacuje, „podsećanja radi“, određene pasaže teksta. Bili su to dobro odabrani scenski znakovi, doprinosili su spontanom „odmotavanju“ čitave priče, koja gledaoce odvodi u Nemačku, što će reći u Evropu, otkrivajući njeno pravo lice. U tome vidimo i smisao izvođenja ove predstave.

[/restrictedarea]