Ruski front protiv korupcije

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Za zemlju kao što je Rusija, gde postoje ogromne mogućnosti za pljačku državnog budžeta, neophodne su još odlučnije i strože mere, bez pauze i predaha, i to, izgleda, upravo počinje da se dešava

Nekoliko proteklih nedelja, a posebno prethodna, u Rusiji su bile obeležene borbom protiv korupcije. Ovo društveno zlo – po kojem je Rusija, često i prenaduvano, bila prepoznatljiva u izveštajima zapadnih medija i specijalizovanih organizacija – sada je dospelo pod uveličavajuće staklo najšire javnosti. Ali, što je mnogo značajnije, njenim suzbijanjem u samim vrhovima vlasti najozbiljnije su se pozabavili nadležni državni organi. Ako su Gogolj, a zatim Iljf i Petrov, pisali knjige na temu korupcije, u ruskom tužilaštvu je u poslednje vreme postala veoma popularna nova vrsta štiva, u kojem se detaljno opisuju šeme mahinacija i krađe državnih resursa. Autor ovih korisnih beležaka, po čijem tragu su odmah krenuli inspektori i specijalni istražni organi, jeste – Opšteruski narodni front (ONF) društvena organizacija nastala na talasu podrške kandidaturi Vladimira Putina uoči predsedničkih izbora 2012. godine.

Ako su se svi pitali zašto je Putinu bila potrebna „nadpartija“ ONF, kad već iza njega stoji moćna Jedinstvena Rusija (JR) i zašto je predsednik tražio da se ovoj skupini ubeđenih putinista dodeli veliki broj mesta na izbornoj listi vladajuće stranke, sada je stigao jasan odgovor. Kao Putinovi insajderi i „novajlije“ u vlasti, delegirani iz najširih društvenih slojeva, frontaši su se prihvatili najtežih i najnezahvalnijih poslova. Nije ni čudo da ih iskusni činovnici iz JR ne vole: ne samo što ih često istiskuju iz toplih fotelja u koje su pustili korenje već ih sve češće, baš po navođenju ONF, policija direktno iz kabineta sprovodi u ćelije.

[restrictedarea]

SEDAM VELIKIH ŽARIŠTA

Narod je zadovoljan, ruskom lideru rejting i dalje raste. Posle obračuna sa najokorelijim domaćim tajkunima nasleđenim iz Jeljcinove epohe, što je obeležilo prvi Putinov mandat (2000‒2004) a zatim i sa strancima koji su ordinirali po Rusiji, što je učinio u drugom mandatu (2004‒2008) sada se predsednik okrenuo mangupima u sopstvenim redovima   – bez čije podrške ne bi uspeo da obavi prva dva zadatka. Dmitrij Medvedev, dok je bio na čelu države, formirao je 2008. predsednički Savet za borbu protiv korupcije, a zatim sastavio i Nacionalni plan za suzbijanje korupcije. U periodu do 2012. sproveden je čitav niz istraživanja u cilju lociranja problema, usvojena je i odgovarajuća zakonodavna baza, uključujući i ključni zakon iz decembra te godine, kojim se uvodi nadzor i kontrola nad prihodima i rashodima državnih činovnika.

Međutim, mnogi od njih ni tada nisu shvatili kuda sve to ide. Nisu svi bili uplašeni ni kada je tokom 2012. i 2013. godine pokrenuta prva ozbiljna antikorupcijska kampanja na više od sedam velikih žarišta – od svemirskih istraživanja, preko vojske, poljoprivrede i ribarstva, pa do energetike. Za godinu dana, sa funkcija je sklonjeno više od 800 visokih državnih funkcionera, uključujući i gubernatore, pokrenute su brojne istrage, koje su rezultirale osuđujućim presudama. Međutim, za takvu državu kao što je Rusija, gde postoje ogromne mogućnosti – i viševekovna tradicija – za državnu pljačku i korupciju, i gde je samo prošle godine iz zemlje izneto više od 150 milijardi dolara, neophodne su još odlučnije i strože mere, bez pauze i predaha. I to, izgleda, upravo sada počinje da se dešava. Samo u poslednje dve nedelje, nekoliko državnih funkcionera najvišeg ranga završilo je sa lisicama na rukama. Koliko su ovi ljudi, do juče nedodirljivi, strpali novca u svoje džepove, i džakove, može samo da se nagađa. Razmere njihovog kriminala zastrašuju ako se zna da su po jednom „poslu“ uzimali najmanje milion dolara. Sve ponude ispod toga nisu ni razmatrali. A takve transakcije za njih su bile gotovo svakodnevna pojava.

Jedan od njih, general-pukovnik Aleksandar Rejmer, koji je do 2012. bio na čelu Federalne službe za izvršenje sankcija, optužen je da je sa svojim saučesnicima prisvojio tri milijarde rubalja. U to vreme, po kursu, to je iznosilo preko 100 miliona evra – i to je samo ono za šta postoje dokazi. Na primer, Rejmer je optužen da je narukvice za osuđenike u kućnom pritvoru naručivao od samog sebe, po ceni sedam puta većoj od realne. Porudžbine je, zaobilaznim putem, realizovao preko firme koju je lično kontrolisao. Osim toga što je drsko naduvavao cene, Rejmer je takođe isključivao sve ostale ponuđače, pa su njegove „ponude“ uvek bile jedine i najbolje.

SIVA KNJIGA OSTAPA BENDERA

Na put su mu stali učesnici projekta „Za poštene nabavke“, pod okriljem Putinovog Opšteruskog narodnog fronta. Oni su izdali i posebnu publikaciju, pod nazivom „Siva knjiga Ostapa Bendera: 24 šeme krađe državnih sredstava i načini njihovog sprečavanja“. Učesnici projekta opisali su šeme po kojima već godinama nestaje novac iz državne kase: kako kradu činovnici, kako uklanjaju tragove, ali i kako ih uhvatiti i kazniti. Ljudi iz ONF i projekta „Za poštene nabavke“ najpre diskretno upozoravaju državne činovnike da „imaju određena saznanja“ o njima i zahtevaju da odmah prekinu koruptivne šeme. Ukoliko odbiju, svoja saznanja predaju tužilaštvu i državnom revizoru, koji zatim postupaju po službenoj dužnosti.

U mrežu Putinovog OMF tako je upao i gubernator dalekoistočnog Sahalina Aleksandar Horošavin. Njihovu pažnju najpre je privukla suma koju je gubernator ulagao godišnje u sopstveni pi-ar iz budžeta Sahalina: 700 miliona rubalja, odnosno oko 15 miliona dolara. Klupko je zatim počelo da se odmotava, pa je otkriveno da je, recimo, za samo tri dana provedena na jednom forumu u Krasnojarsku, raspojasani gubernator potrošio bezmalo pola miliona dolara. Živeo je u najskupljem apartmanu, provodio se po klubovima i restoranima, a lokalnoj devojci za poslovnu pratnju, u znak zahvalnosti za 72 sata provedena s njom, podario je džip vredan skoro 100.000 dolara. Horošo!

Kad su Horošavinu pretresli kuću, iznenađenje je bilo još veće. Samo u kešu gubernator je čuvao milijardu rubalja, odnosno oko 20 miliona dolara. Tu je bila i gomila dragocenog nakita, kolekcija satova vredna skoro dva miliona dolara, ali i naliv-pero koje košta više od 600.000 dolara. Kako u šali kažu ruski novinari, moguće da je upravo tim, basnoslovno skupim perom, potpisao štetni ugovor o izgradnji novog energetskog bloka južno-sahalinske termoelektrane, za šta je na ruke dobio šest miliona dolara. Prema činjenicama koje ističu u tužilaštvu, ovo je samo jedna od brojnih kriminalnih epizoda bahatog gubernatora. Iako je Sahalin najudaljenija ruska provincija, pa je Horošavin pomislio da daleko od očiju Kremlja može da vlada kao kralj, pravda ga je ipak sustigla i tamo.

REZULTAT VAŽNIJI OD PROCEDURE

Kako ističu u ONF, tri su osnovna oblika zloupotreba i korupcije: trošenje državnih para za sopstvene potrebe i zadovoljstva, klasična krađa prilikom javnih nabavki i zaključivanje ugovora uz proviziju. Dosadašnja praksa je pokazala da su korupcionaši veoma vešti u tome da sva dokumentacija bude potpuno u skladu sa zakonom i teško je dokazati elemente krivičnog dela u njihovim postupcima. Očigledno, ruske vlasti su odlučile da promene pristup i da deluju ofanzivno. „Osnovni i temeljni princip je u tome da se ne gleda procedura, već rezultat“, objašnjava zamenik ministra za ekonomski razvoj RF Jevgenij Jelin. Zato je njegovo ministarstvo pripremilo novi zakon po kojem će biti unošeni svi podaci o svim javnim nabavkama, uključujući i sve tokove novca posle obavljenog posla. Tako će se lakše utvrditi ko realno stoji iza svega. Podaci će biti zauvek sačuvani u arhivama i provere mogu uslediti i posle više godina. Kako objašnjava Jelin, funkcioneri nikada neće biti sigurni da im kroz pet godina neko neće zakucati na vrata i taj strah će bitno uticati na njih kada budu razmišljali da li da oštete državu.

Naravno, oni koji traže, pronaći će rupe i u novom zakonu. Međutim, sigurno je da će njihove mogućnosti biti mnogo manje, a prostor za korupciju sužen. Posebno je važno to što je državni vrh Rusije odlučio da mnogo veću pažnju posveti ovom problemu, što je od presudnog značaja u uslovima ekonomskog i hladnog rata sa Zapadom. Ako je ranije Moskva mogla sebi da dozvoli luksuz da gleda kroz prste onima koji „kraduckaju“, sada je neophodno zavrnuti čvrsto sve slavine koje cure. Prvi i najvažniji korak jeste da se oštro zaseče upravo među svojima, što je bolna tačka svake vlasti. Putin je svestan da globalni rat protiv Zapada može dobiti samo ako mobiliše sve resurse za dobrobit države. Za takvu mobilizaciju neophodan je Narodni front. Sad se mnogo bolje vidi da ga Putin nije slučajno stvorio još 2011. godine.

[/restrictedarea]