Put pomirenja

Milorad Vučelić / glavni urednik

Odnedavno srpske medije prosto opseda jedan novi autoritet koji se izdiže iznad svih zvanja i funkcija, a tom je autoritetu ime – bivši ambasador ili bivša ambasadorka. Nema tema kod nas i u svetu na koje se besprizivno, i sa neopozivim sudom i zaključkom, ne oglašavaju bivši ambasadori. Reč je pre svega o stranim, ali  ne manjkaju ni ove „naše ekselencije“.

Tako je izvesna Svoni Hant, bivša američka ambasadorka SAD u Australiji, sa svim autoritetom ove uzvišene titule, a sa naslovne stranice jednog beogradskog dnevnog lista, saopštila veliko otkriće koje glasi: „Žene su utrle put pomirenju na Balkanu.“

Ako se na Balkanu, a posebno u Srbiji, išta zna onda se zna da su Madlen Olbrajt, Hilari Klinton, Karla del Ponte i recimo Doris Pak i Kristijan Amanpur više nego efikasno, i to bombama  i krvavim terorom, utrle tlo Srbije i Republike Srpske! Na stranu to, kako bi rekao jedan moj sarkastični prijatelj, što bi većina njih „pala iz fizionomije“. Na stranu još mnogo štošta, ali niko nikada, kao što su to činile i čine one, nije podržavao albanski terorizam i realizaciju projekta velike Albanije i za sva zla ovoga sveta osuđivao Srbe. Zar nije onda krajnje cinično i potcenjivački da se medijski ponovo ističe ovo poznato opšte mesto? Ako je neko i zaboravio na ove ženske zasluge onda ga na to svakodnevno podseća suočavanje sa pravim epidemijama kancera i leukemije koje su nastale kao posledica bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom. Zato pomenuta bivša ambasadorka  Hant naprosto klikće: „Kao prijateljica i saradnica sekretarke Klinton, oduševljena sam njenom najavom kandidature. Ona je pravi šampion među ženama, u zemlji i širom sveta…“

[restrictedarea]

Ako nešto i propusti neka bivša ambasadorka, onda je tu neka evropska parlamentarka. Ne zna im se ni broja ni imena ni u jednoj evropskoj prestonici ili mediju ali se zna u Beogradu koji se, kao nikada do sada, temeljno provincijalizuje i duhovno zagađuje zapadnim otpadom i lažnim i pogubnim načinom života.

Tako je, da pomenemo i najsvežiji primer, poslanica EU parlamenta Ulrike Lunaček ultimativno zatražila od Srbije da poništi presudu Hašimu Tačiju za teške zločine zato što ona „datira iz vremena Slobodana Miloševića“. Po toj monstruoznoj logici koju demonstrira ova vajna evropska parlamentarka svaki zločin koji je počinjen u poslednjoj deceniji minulog veka mora biti opravdan, a svaka presuda za takav zločin mora biti ukinuta samo zato što je tada na čelu Srbije bio njen demokratski izabrani Predsednik.

Miloševića sa naslovne strane najstarijeg dnevnog lista naknadno i po ko zna koji put sahranjuje Ivica Dačić koji za ovu priliku u masovnu grobnicu upućuje i sve one što i danas poštuju velikog srpskog državnika. Budući da naše kritičke moći odavno nadilaze politički lik i delo pomenutog političara te da je gotovo nemoguće u ovoj prilici stvari podići na nivo bilo kakve zaista valjane kritike moramo iz krajnje očiglednih razloga posegnuti za ruskim autorom Aleksandrom Razuvajevom i njegovim tekstom nedavno objavljenim pod naslovom „Zašto papa govori o staljinizmu“, u prevodu Želidraga Nikčevića. Razuvajev ovako govori o odnosu prema prošlosti:

Obraćajući se vernicima na dan praznovanja pravoslavnog Vaskrsa, rimski papa Franja izjavio je da je čovečanstvo u prošlom veku preživelo tri „velike užasne tragedije“ – nacizam, staljinizam i genocid Jermena.

Poslednja tema, naravno, veoma je vruća, uskoro će stogodišnjica tih tragičnih zbivanja. Razumljivo je što je takav pogled na istoriju naišao na odlučan protest od strane Turske. Šef turske diplomatije papinu izjavu o genocidu Jermena nazvao je „neosnovanom“. Zvanična Ankara opozvala je ambasadora u Vatikanu i saopštila ambasadoru Svete stolice da saradnju dveju država može otežati „problem poverenja“.

Pa ipak, nas Rusa tiče se druga tema, i nije sasvim jasno zbog čega ćuti naše Ministarstvo inostranih poslova. Previše se u svetu pojavilo onih koji žele da postave znak jednakosti između Staljina i Hitlera. Cilj je razumljiv – lišiti Rusiju i Ruse statusa glavnog pobednika u Drugom svetskom ratu. Jer je u tom ratu pobedio upravo Staljin.

Staljin je ličnost sporna i višestrana, i mi o njemu imamo pravo da sudimo. Ali samo mi, a ne građani i političari drugih zemalja!

Drag i dobar je bio, sasvim sigurno, poslednji ruski car, i on se pokazao potpuno neadekvatan u surovom vremenu. Nije spasio ni Imperiju, ni sebe, ni svoju porodicu. Cifre staljinskih represija koje su se pojavile u štampi na talasu perestrojke krajem 80-ih čine se preuveličanim. Ne mogu izdržati elementarnu kritiku od strane obične logike i zdravog smisla.

Dok se mi konačno ne opredelimo u odnosu na našu sovjetsku prošlost, i najvažnije, dok ne naučimo da nju branimo, nas će u svetu „prepadati“ ko god nema drugog posla. Jer, nacija koja ne poštuje svoju istoriju i ne zaslužuje drugačiji odnos. Ko piše krvlju i parabolama, taj ne želi da ga čitaju, nego da ga uče napamet.

A na papskom prestolu leži odgovornost – ne samo za krstaške pohode, inkviziciju i antisemitizam nego i za krv pravoslavnog Konstantinopolja. Podsetimo se, postojala je i španska ekspanzija na Ameriku, i katolička ekspanzija Poljaka na teritoriju Belorusije i Ukrajine i naravno, rat u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina prošlog veka.

Najpre se za svoje grehe valja pokajati, pa onda druge vrlinama poučavati.

I tako iz dana u dan približavamo se sedamdesetoj godišnjici pobede nad fašizmom. To približavanje Danu Velike pobede konačno će nas valjda podučiti spremnosti da branimo svoju prošlost. Ali kada smo već krenuli, da se ponovo latimo jednog ruskog autora (ah, ti neodoljivi ruski autori) Anatolija Vasermana:

Dakle, spektar pretpostavljenih učesnika na Paradi naše Pobede u principu odgovara savremenom rasporedu „naših“ i „tuđih“. Spremaju se da prisustvuju samo oni koji su sa nama bliski sada i u doglednoj budućnosti, oni koji sa nama imaju srodne političke i ekonomske interese. Sadašnja Parada u čast prošle Pobede tako se pretvara u nešto slično smotri mogućih saveznika za buduće pobede.

Ne pridržavaju se baš svi u svetu britanske formule: „Nema stalnih saveznika, ni stalnih protivnika; ima samo stalnih interesa“. Naprotiv, mnogi shvataju da su u dugoročnoj perspektivi potrebni stalni saveznici, čak i ako zbog njih treba žrtvovati neki deo stalnih interesa.

(A pokušavaš li da se bacakaš na sve strane, u nadi da ćeš sakupiti sav nektar sa svih cvetova, najčešće izgubiš više nego što možeš sakupiti.)

Zbog toga se veoma nadam da će u doglednoj budućnosti značajan deo onih koji nam dolaze na ovu Paradu Pobede ostati sa nama i onda kad zajedničkom paradom obeležimo sledeću pobedu.     

[/restrictedarea]