NA(TO) lepom plavom Dunavu

Da li je pristupanje Atinskom multinacionalnom koordinacionom centru za strateški pomorski transport još jedan korak Srbije ka NATO-u

Piše Nataša Jovanović

Pre nekoliko godina tada generalni sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmusen, u intervjuu za agenciju „Beta“ rekao je da je Srbiji mesto u NATO-u.

Dve nedelje kasnije, nije štedeo reči hvale za državno rukovodstvo Srbije, „politički odlučno da se nađe rešenje koje otvara put za pokretanje pregovora o članstvu u Evropskoj uniji sa Srbijom“.

I najvatreniji zagovornici političke i vojne neutralnosti, kao i oni koji su još naivno verovali da put u EU nije obavezno i onaj što će nas uvesti u NATO, morali su da se suoče sa činjenicom da zapadna vojna alijansa nije završila sa Srbijom. Niti je Srbija, pokazaće vreme, završila sa NATO-om.

put do crnomorske luke Posle nedavnog u Briselu potpisanog dokumenta kojim je formalno ozvaničeno stupanje na snagu tzv. „Individualnog akcionog plana saradnje“ (IPAP sporazum) između Republike Srbije i NATO-a, potpisanog 15, januara ove godine, još jedan dokument ništa zlokobnijeg sadržaja nalazi se na razmatranju u nadležnim ministarstvima.

Reč je o dokumentu kojim Srbija uzima učešće u radu Atinskog multinacionalnog koordinacionog centra za strateški pomorski transport (AMSCC) čija se suštinska funkcija sastoji u pružanju podrške državama Evropske unije, NATO-a, kao i državama učesnicama u mirovnim misijama pod okriljem UN u procesu snabdevanja njihovih vojnika.

Centar, formiran 2004. godine, pruža potrebne kapacitete u brodovima kojima se vojnici pomenutih država prevoze na područja vojnih operacija, brine o njihovom snabdevanju vojnim materijalom, pomaže pri povratku sa misije i pruža podršku u procesu izvođenja vežbi strateškog transporta. AMSCC se, kako stoji na njihovom sajtu, bavi pronalaženjem najpovoljnijih provajdera za usluge brodskog transporta, pripremom sporazuma i kasnijom kontrolom iznajmljenih kapaciteta.

Centar pruža logistiku NATO državama u vođenju vojnih operacija. U njegovom okviru organizuju se tenderi radi dobijanja opreme po najpovoljnijim tržišnim cenama, koja će kasnije biti korišćena u vojne svrhe. Centar je formiran upravo zbog potreba veće fleksibilnosti i lakše koordinacije u procesu saradnje između država članica NATO-a. Trenutno je deset država pristupilo Centru (Italija, Slovenija, Češka, Poljska, Rumunija, Kipar, Slovačka, Mađarska, Portugalija i Bugarska).

Kakve obaveze Srbije proističu iz pristupanja Centru? Da li bi u perspektivi, ukoliko bi NATO krenuo, recimo prema Krimu, Dunavom prema Crnom moru, njemu na raspolaganju bili naši brodovi, sa svojom posadom?
Razlog zaključivanja Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Grčke o saradnji u okviru Atinskog multinacionalnog strateško-pomorskog koordinacionog centra (AMSCC – Athens Multinational Strategic-sealift Coordination Centre) kako nam je rečeno u Ministarstvu odbrane, sadržan je u potrebi uspostavljanja strategijskog transporta za potrebe snaga za brzo upućivanje u operacije/vežbe predvođene Evropskom unijom ili koje se sprovode pod mandatom Ujedinjenih nacija.

„Nacrt memoranduma baviće se odredbama koje se odnose na bezbednost i zaštitu podataka, odštetne zahteve i odgovornosti, pitanja u vezi sa rešavanjem sporova i slično.“
[restrictedarea] U SKLADU SA NATO PRECUDARAMA Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije nisu ponudili odgovor na pitanje da li se ovim dokumentom Srbija obavezuje da bude kiridžija za potrebe NATO-a, ali iz dopisa koji je stigao u Redakciju „Pečata“ trebalo bi zaključiti da bojazan ne postoji jer Srbija „ne poseduje kapacitete za transport jedinica, vojnih sredstava i opreme na veće udaljenosti brodovima za pomorski transport, a posebno van teritorije Republike Srbije“.
„Potrebe“, navodi se u dopisu, „za pomorskim transportom vojnih sredstava i opreme javljale su se, pre svega, prilikom upućivanja pripadnika VS u multinacionalne operacije u Liban i na Kipar. Takve potrebe će se, svakako, javljati i ubuduće – kada treba transportovati vojna sredstva i opremu u različite multinacionalne operacije u kojima Republika Srbija prihvati učešće. S obzirom na to da u svojini R. Srbije – Ministarstvu odbrane nije registrovan nijedan brod za pomorski transport, ne postoji ni mogućnost da se našim brodovima prevoze naoružanje, jedinice, tenkovi ili oprema za potrebe NATO-a. Ukoliko bi MO nabavilo brod, pristupanje Centru ne podrazumeva njegovo angažovanje za potrebe AMSCC.“
Iako Ministarstvo odbrane sugeriše da je Centar osnovan za potrebe snaga za brzo upućivanje u operacije/vežbe predvođene Evropskom unijom ili koje se sprovode pod mandatom UN, ne pominjući NATO, Ministarstvo saobraćaja, zaduženo za rečnu i pomorsku plovidbu, insistira na tome da je reč o prevozu vojne opreme i vojnih vozila u skladu sa procedurama uspostavljenim od strane NATO-a, propisima EU i nacionalnim zakonodavstvom Grčke.

„Atinski multinacionalni koordinacioni centar za prevoz morem ima za cilj da za potrebe država članica ovog centra pronalazi na međunarodnom tržištu brodskog prostora slobodne kapacitete za prevoz vojne opreme i vojnih vozila u skladu sa procedurama uspostavljenim od strane NATO-a, propisima EU i nacionalnim zakonodavstvom Grčke. S tim u vezi, Ministarstvo odbrane pokrenulo je pre dve godine postupak pristupanja Srbije navedenom koordinacionom centru. Ministarstvo saobraćaja, čije je poslove preuzelo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, pozitivno se izjasnilo o potrebi pristupanja Srbije ovom centru imajući u vidu da bi pristupanjem ovom centru namenska industrija Srbije namenjena za inostranstvo imala mogućnost da pronalazi raspoloživi brodski prostor po povoljnijim uslovima nego danas“, ističu u Ministarstvu saobraćaja.

Kada je reč o samoj nadležnosti ovog Ministarstva u odnosu na pomorski prevoz robe, po osnovu pristupanja Centru iz Ministarstva ukazuju da se radi o prevozu isključivo vojne opreme i vojnih vozila za čije je ugovaranje nadležno Ministarstvo odbrane i institucije pod nadležnošću tog Ministarstva, te da navedeno nije pod nadležnošću Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

USTUPAMO LI PLOVNI TOK? Iako Ministarstvo odbrane navodi da naše obaveze kada pristupimo AMSCC-u ne postoje, ukoliko ne koristimo usluge Centra, priroda ovog dokumenta nameće, uprkos uveravanju nadležnih, pitanje: zašto Srbija pristupa jednom pomorskom centru ako već ne poseduje ni more niti ijedan pomorski brod, niti ima bilo kakve obaveze, te da li trgovački brodovi, ili tek oni registrovani u Srbiji ipak mogu poslužiti u zadovoljenju zadatih ciljeva Centra i opravdati naše učešću u njemu? Jer, ono što bi moglo da objasni celu ovu priču jeste činjenica na koju Ministarstvo nije ukazalo, a to je da svaki civilni, trgovački, iznajmljeni, ili brod registrovan u Srbiji, na kojem se vijori srpska zastava jeste plovilo koje može da služi u te svrhe. I bez mora i bez pomorskog broda.

Dalje, ulaskom u Atinski pomorski centar Srbija ustupa plovni tok (u ovom trenutku od posebnog značaja, budući da se jedan krak Dunava uliva u Crno more) koji predstavlja najbrži put do crnomorskog priobalja, preko Odese do Krima. O značaju ovog toka svedoči činjenica da je posle poraza Rusije u Krimskom ratu Pariskim mirovnim ugovorom predviđeno oduzimanje Dunava iz ruku Carske Rusije i vazalnih kneževina Srbije, Moldavije i Vlaške. Još jedan istorijski podatak govori da teška, duga i dobro skrivena nit zapadnih interesa vezanih za Dunav nikada nije prestajala. Srbija je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. pod jednim ulovom – da Austro-Ugarskoj preda kontrolu nad Đerdapom.

U ovom trenutku, ne manje intrigantnim čini se pitanje: da li je izbor pao na Srbiju, zemlju koja „nema svoja plovila“, ali prihvata obavezu da za potrebe NATO-a prevozi naoružanje i opremu, i to u uslovima neobjavljenog rata, zbog toga što ovakvo prevoženje civilnim brodovima sa srpskim zastavama ne bi privlačilo preveliku pažnju?

Odgovor možemo potražiti opet u istoriji. U vreme kneza Mihaila, početkom šezdesetih godina 19. veka, Srbiji, koja još uvek nije zvanično izvojevala svoju nezavisnost, Rusija civilnim brodovima, mimo znanja zapadnih sila koje su bile garant njenog suvereniteta i Otomanske imperije, šalje naoružanje za potrebe narodne vojske. Brodovi na kojima se vijorila srpska zastava prevozili su, uz saglasnost Rumunske kneževine, sanduke municije Dunavom do granice Rumunije. Ovaj transport oružja nije izazivao podozrenje zapadnih sila, jer, osim toga što je reč bila o civilnim brodovima, ništa, ponajmanje srpska zastava, nije ukazivalo da teret dolazi iz Rusije.

Da li će, potpisujući ovaj Memorandum, tri veka kasnije, našim civilnim brodovima ili plovilima zakupljenim, ili tek registrovanim kod nas, Srbija prevoziti naoružanje za potrebe NATO-a, ovaj put u suprotnom pravcu, ka zemlji koja nam je u 19. veku pomogla u sticanju nezavisnosti i izgradnji prvih oružanih snaga. Da li pristupanje Atinskom centru i ova, još jedna mera sprovođenja NATO standarda čini pitanje da li je Srbija zvanično u NATO-u, ili ne, tek formalnim?
___________________________________________________________________________________

OBUKA U ZAGREBU I PORTOROŽU
Zanimljivo je da nad transportom vojnog tereta preko Srbije nadležnost ima ne samo Ministarstvo odbrane već i Ministarstvo saobraćaja, koje je pre nekoliko godina pojedinim odredbama Zakona o pomorskoj plovidbi zbog navodnog neispunjavanja standarda onemogućilo produžetak licence državnim institucijama za obuku pomoraca u našoj zemlji. Sadašnja situacija je takva da naši građani koji su zainteresovani za dobijanje pomorskih sertifikata za, recimo, trgovačke brodove moraju da idu u Zagreb i Portorož i plate neuporedivo više nego što su to morali u Srbiji do donošenja Zakona o pomorskoj plovidbi. Budući da je taj novac išao direktno u budžet Republike Srbije, postavlja se pitanje kojim motivom smo se mi rukovodili donoseći taj zakon te kolika sredstva smo izgubili, a koliko je zapravo dobio budžet Republike Hrvatske i Republike Slovenije. Da li je obustava školovanja pomoraca u našoj zemlji, u centrima koji raspolažu najsavremenijim brodskim simulatorima i od strane EU svetski priznatim licencama za oblast školovanja pomoraca, u vezi, i kakvoj, sa dokumentom kojim se mi obavezujemo da ćemo za potrebe NATO-a prevoziti naoružanje?

U Ministarstvu tvrde da domaćim institucijama i organizacijama nije produženo odobrenje za obavljanje poslova obrazovanja i obuke pomoraca jer su način obuke u ovim institucijama i nivo stečenih znanja i veština bili povod da ovom Ministarstvu Međunarodna pomorska organizacija 2010. godine uputi zahtev da se preispitaju uslovi pod kojima su ove institucije dobile odobrenje za rad 2006. i 2008. godine, s obzirom na veliki broj prijava svetskih pomorskih kompanija u odnosu na kvalitet pomoraca iz Republike Srbije.

„Tokom vanredne kontrole rada dve institucije koje su ranije dobile odobrenja za obuku pomoraca utvrđeno je da ne ispunjavaju skoro nijedan od zahteva propisanih tadašnjim Pravilnikom i Međunarodnom konvencijom o standardima za obuku, izdavanje uverenja i vršenje brodske straže pomoraca (STCW konvencija) zbog čega ova odobrenja, koja su isticala 2011. godine, nisu produžena. Zbog tadašnje neusaglašenosti domaćeg zakonodavstva sa propisima UN i EU u oblasti pomorske plovidbe, 2011. godine usvojen je Zakon o pomorskoj plovidbi kojim su u domaće zakonodavstvo unete odredbe svih relevantnih međunarodnih konvencija usvojenih pod okriljem UN, kao i propisa EU. Posledično, ovaj Zakon dobio je pozitivna mišljenja kako Evropske komisije, tako i Međunarodne pomorske organizacije (specijalizovane agencije UN za pomorstvo). Nakon toga, Evropska komisija je posredstvom Evropske agencije za pomorsku bezbednost sprovela kontrolu rada srpske pomorske administracije u odnosu na sprovođenje odredaba STCW konvencije i marta 2014. godine dala pozitivno mišljenje o merama koje su preduzete na sprovođenju međunarodnih standarda u oblasti obrazovanja i obuke pomoraca, kao i o preduzetim merama u odnosu na kontrolu rada institucija koje su ranije bile ovlašćene da obavljaju ove poslove. Ovakva kontrola, ovog puta od strane Međunarodne pomorske organizacije, najavljena je za sredinu 2016. godine. Ukazujemo da su sprovedeni nadzor nad radom ovih institucija i neprodužavanje odobrenja za rad istim iz 2011. godine otklonili opasnost da 5 000 srpskih državljana koji rade kao pomorci na prekookeanskim brodovima budu iskrcani sa brodova i vraćeni u zemlju. S tim u vezi, ukazujemo da su UN (IMO) uputile poslednju opomenu Republici Srbiji 2011. godine da se preduzmu odgovarajuće mere u odnosu na standarde pod kojima ove institucije obavljaju delatnost jer će u suprotnom Republika Srbija biti skinuta sa takozvane ‚bele liste‘ pomorskih administracija. Skidanje sa ‚bele liste‘ imalo bi za posledicu skidanje sa brodova svih srpskih pomoraca i njihovu repatrijaciju u Srbiju.“

Objašnjenja koja smo dobili iz resornog Ministarstva nisu ubedljiva i kose se sa mišljenjima vrhunskih pomoraca. Naime, dokumenta koje „Pečat“ poseduje govore u prilog tome da se veliki broj prijava svetskih pomorskih kompanija u odnosu na kvalitet pomoraca iz Republike Srbije odnosio na lažne i falsifikovane dozvole izdavane u kapetanijama Srbije i Crne Gore, a ne i na lica, koja su, kako tvrdi Ministarstvo, školovana u našim centrima. Pritom, sve pomenute prijave odnose se na period do 2005, dok nijedna opomena iz 2011. nije data na uvid nijednom centru u R. Srbiji.

Kako je moguće da centri, gde su obuku stekli vrhunski operativci koji služe na Svetskom trgovinskom brodu hrane, ne mogu da odškoluju „belo osoblje“ na trgovačkim brodovima, za kojim je najveća tražnja, a čini ga 90 odsto od pomenutih 5 000 naših pomoraca? Da li je slučaj Sare Janjić, koja je uspela da se spasi iz pomorske nesreće „Kosta konkordije“, a koja je licencu dobila u Srbiji, pokazatelj da obuka koju je prošla kod naših pomoraca zadovoljava standarde? Konačno, ako Međunarodna pomorska organizacija podstiče države u razvoju da osnaže svoje centre, zašto ih Srbija nacionalnim zakonima gasi? Da li su pomorci koji završavaju bezbednosnu obuku u Zagrebu viđeni kao prihvatljivije osoblje na plovilima koja opslužuju NATO od onih koji znanje stiču na Vojnoj akademiji ili Brodarskoj školi u Beogradu?
[/restrictedarea]