Može li se Ginter Gras čitati samo kao pisac?

Čini se da će u budućnosti on više vredeti kao autor koji je svojim pripovedanjem opisao nestalnost evropskog i nemačkog identiteta posle nacizma nego kao politički angažovan građanin, kako je sebe voleo da mistifikuje

Piše Nikola Marinković

Smrt jednog pisca, pogotovo dobitnika Nobelove nagrade, retko kada se poima prvenstveno kao smrt tvorca jedne poetike u okviru koje su nastala dela što su ga proslavila, već više kao smrt čoveka koji je nosilac određenih društvenih priznanja i koji je za života zauzimao određene pozicije u okviru koordinata poretka u kojem je živeo. To je slučaj i sa Ginterom Grasom (1927–2015) tim pre što u prvom talasu predstava o piscu, a on se kreira neposredno posle vesti o smrti, dominiraju njegovi politički stavovi više nego vrednosti koje su ostale među koricama knjiga. Ipak, upravo to što je ostalo među koricama u budućnosti će ponovo zauzeti dominantno mesto u predstavama koje će ispuniti njegovo ime i prezime, skoro pa ispražnjeno od značenja. Zbog toga je ovo dobra prilika da započnemo proces povratka Gintera Grasa njegovim delima.

REKONSTRUISANJE SOPSTVA Poput niza drugih pisaca (dovoljno je pomenuti Kiša i Andrića u srpskoj književnosti) Ginter Gras je počeo objavljujući poeziju, u po nju opasnom trenutku „posle Aušvica“. Ovaj izazov Gras je delimično uspeo da reši u pojedinim pesmama gde je, makar na trenutak, tematika sa duha vremena pomerena ka ljubavnim ili problemima stvaranja („voleo bih i ja trešnje/ u trešnjama kao trešnje da poznam,// ne više s rukama prekratkim“) ali je najbolja poetska ostvarenja ipak dao kombinujući određenu dozu angažovane svesti sa specifičnom upotrebom metafora, npr. u pesmama Visok vodostaj ili Moja gumica za brisanje. Ova napetost između potrebe za kritičkim angažmanom (o čemu će kasnije naširoko govoriti, posebno u vezi sa bliskošću poznatoj Grupi 47 i potonjim članstvom u Socijaldemokratskoj partiji) kao da je usmerila razvoj ovog svestranog (i multimedijalnog) umetnika ka prozi. Promena književnog roda, stoga, često označava (da parafraziramo Milovana Danojlića) i potrebu da se kaže nešto što prevazilazi izražajne okvire poezije i Grasov opus je vrlo dobar primer za istinitost ove tvrdnje, tim pre što između poezije i proze stoje i dva dramska teksta, Poplava (1957) i Trideset i dva zuba (1958).

Mogućnosti širine, koju pruža prozno pripovedanje, Gras je iskoristio da započne jedan od svojih omiljenih postupaka (donekle prisutan i u poeziji) a to je rekonstruisanje sopstva, koje neretko pripada samom naratoru, te je i pripovedanje u prvom licu često prisutno u njegovoj prozi. Već Limeni doboš (1959) roman koji ga je proslavio, sadrži ove postupke. Ovaj roman je kroz pokušaj rekonstruisanja sopstva pokrenuo i pitanje rekonstruisanja samosvesti nemačke nacije, jer radnja Limenog doboša pripada periodu uspona nacizma i Drugog svetskog rata, čime su otvorena vrata za prodor političko-istorijskog u Grasovo stvaralaštvo, što će ga pratiti do kraja života.

Romani koji su usledili posle Limenog doboša, Mačka i miš (1961) i Pseće godine (1963) takođe dele, u manjoj ili većoj meri, retrospektivno pripovedno interesovanje za društvene prilike u Gdanjsku uoči Drugog svetskog rata, tokom i posle njega, što zaista pokazuje da rekonstrukcija nemačkog sunovrata, kao i mogućnost izlaska i vaspostavljanja nove samospoznaje predstavlja to nešto što je Grasa nateralo da se okrene epskom književnom rodu. Ipak, već tri pomenuta dela, kao i neka poznija (poput zbirke priča Kutija ili žanrovski mešovite proze Plodovi mašte i razmišljanja ili Nemci izumiru) ukazuju da bi bilo previše pojednostavljeno Grasova dela posmatrati kao čisto politički i istorijski angažovana, prevashodno zbog forme, koja ih odvaja od pripovedačkih modela tradicionalno vezanih za tzv. velike teme.

SUBLIMACIJA EPOHE Na prvom mestu, to je koncentrisanje srži dela u vešto izabranim simbolima (očito dug poeziji) koji na nivou Grasovog opusa čine čitav jedan inventar predmeta u kojima je sublimisana epoha: limeni doboš, „Agfa“ fotoaparat (iz Kutije) ili ukleti brod, možda samo model broda, iz Hodom raka. Međutim, kao što je model broda na kraju romana Hodom raka uništen, tako je i Grasovo pripovedanje razuđeno do te mere da se postavlja pitanje da li je uopšte moguće rekonstruisati svet uništen nacizmom i Drugim svetskim ratom. U Limenom dobošu još smenjuju se pripovedanje u prvom i trećem licu, što je vrlo dobar znak rascepa svesti, a ovo pripovedno poigravanje perspektivom nastavlja se i u drugim delima, neretko postajući pripovedanje o pripovedanju, uz obilato podražavanje usmenog govora, poput početnih pasusa Mačke i miša: „Ja, koji sam jednoj i svim mačkama predočio tvog miša, moram sada da pišem. Čak i da smo obojica izmišljeni, ipak bih morao.“

Kao vrhunski znak nestabilnosti identiteta koji Gras pokušava da uspostavi pojavljuje se ironija, udružena sa groteskom i primesama fantastike. Ako je groteska, kako to primećuje Volfgang Kajzer (koga Gras i spominje u nekim tekstovima) znak da su izražajna sredstva jedne stilske formacije postala uska da iskažu duh vremena, nije li onda svet koji se (re)konstruiše u romanima i pripovetkama Gintera Grasa gotovo nemoguć? Znači li to i da postoji nešto neobjašnjivo u događajima od 1933. do 1945. godine što Gras pokušava da predstavi, ali ne uspeva?

U godini kada je dobio Nobelovu nagradu (1999) Ginter Gras je podržao bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Umereno kajanje što je pokazao u poslednjem intervjuu objavljenom na srpskom jeziku pokazuje da je i on, namerno ili u zabludi (Gras radije koristi reč greška) tada poistovetio zapadne vrednosti i zapadne interese. U zapadnoj javnosti veću kontroverzu izazvalo je njegovo priznanje u autobiografskoj prozi Ljušteći luk (2006) da je pred kraj rata bio deo SS jedinica, a posebno je ulje na vatru dolio pamflet Šta mora da se kaže, gde je optužio Izrael da „ugrožava svetski mir“. Obe ove kontroverze, ako se dovedu u istu ravan sa njegovim poetičkim i političkim angažmanom, pokazuju da je Ginter Gras bio deo jedne Evrope koja je umrla sa padom Berlinskog zida i da je toga postao svestan pred kraj života. Čini se, zato, da će u budućnosti on više vredeti kao autor koji je svojim pripovedanjem opisao nestalnost evropskog i nemačkog identiteta posle nacizma nego kao politički angažovan građanin, kao je sebe voleo da mistifikuje. Ipak, tek će neka nova čitanja Grasovih dela pokazati da li u njima ima potencijala da prevaziđu istorijsko-politički kontekst u kojima su napisana.