Kraj bez nade, čoveka i boga

Piše Vladislav Panov

Nagrada žirija na nedavno minulom FEST-u pripala je bez konkurencije najboljem filmu ovogodišnje ponude, ruskoj drami „Budala“ (Durak) mladog sineaste Jurija Bikova. Iako u mnogo čemu sličan „Levijatanu“, koji se čak domogao i nominacije za Oskara, „Budala“ je upravo iz istih razloga kao taj toliko pominjani ruski film surovog neorealizma u sebi poneo mnogo kontroverze, društvenog beznađa i očaja…

Iza naizgled nezgrapnog, neozbiljnog, za neke možda i neprihvatljivo rogobatnog naslova „Budala“, krije se jedno od sigurno najpotresnijih ruskih ostvarenja novije produkcije, koje smo nedavno videli na FEST-u, izuzetno i u drugim aspektima koji ga čine čak možda i superiornim, moćno realističnim, preciznim i dokumentarističkim. Da li zbog autocenzurisanog okrilja   „sigurice“ kojom se obezbedio žiri ovogodišnjeg, prvog inače takmičarskog FEST-a kada je glavnu nagradu dodelio ni blizu tako značajnom arapsko – britanskom filmu „Vuk“, u poređenju sa „Budalom“ u pogledu svega što njegov sadržaj nudi potpuno inferiornom, ruski je biser hiperneorealističkog pravca u jurišnom zamahu tamošnje filmske produkcije ostao u nezasluženom drugom planu. Zanimljivo je da je slično pozicioniran i na ruskom terenu. Prošlogodišnji udarni ešelon najkvalitetnije ponude ogromne ruske filmske produkcije vodio je nezasluženo, kao kontroverzno ostvarenje nametnuti „Levijatan“, koji se na talasu oprečnosti, političke škakljivosti i društveno osuđujućeg sadržaja domogao čak i nominacije za Oskara, usput napravivši skandalozni odjek na domaćoj sceni, uključujući čak i brojne pozive da ne bude distribuiran u Rusiji. Za sve to vreme bioskope je bez problema pohodio treći režiserski poduhvat mladog i izuzetno talentovanog Jurija Bikova „Budala“, u kojem ima kontroverze, društvenog beznađa i očaja, političke tragedije i duboke osude savremenog društvenog stanja u Rusiji za tri „Levijatana“. Otkud, dakle, njegov ostanak u drugom planu?

[restrictedarea]

 

Pakao kapitalističkog društva Bikovljev je kenloučovsko-kaprijanski poduhvat u bavljenju paklom postsovjetskog ruskog surovo kapitalističkog društva u „Budali“ tako moćno realističan, dubok i višeslojan da je potpuno u drugi plan potisnuo vizuelne i estetske atribute koji ističu jedan film, a na kojima on nije insistirao. Pošto se vrednuju i te stvari kada se uzima u obzir „vaganje“ filma za bilo kakvo nagrađivanje, „Levijatan“, koji uz društveni komentar i osudu, takođe mračnu i bolno duboku, poseduje i dominantni estetski kvalitet, bez teškoća preuzima poziciju favorita gde god da se pojavi. „Budala“ je, s druge strane, gotovo dokumentarističko igrano ostvarenje mladog režisera, koji nije uspeo da se odupre tragičnoj dubini svoje priče. Rad na vizuelnom izgledu filma nije bio primaran, pa ni neophodan. Otud nezasluženi drugi plan u njegovom pozicioniranju na svetskoj festivalskoj mapi i uopšte kada je reč o njegovom vrednovanju za nagrade. Tako je i žiri premijernog nagradnog FEST-a pokazao da mu je prioritet da istakne svoje duboko poznavanje argumenata kojima se brani odluka o vrednovanju filma u skladu sa svetski uspostavljenim aršinima. Dobro, možda im se „Vuk“ zaista više dopao, ali deluje da je to tako jer je ipak bilo mnogo jednostavnije i bezbednije prikloniti se „umetničkijem filmu“ svetski aktuelno-prikladnog arapskog pedigrea. Što je, naravno, pogrešna i nepotrebna snishodljivost. Svakako, „Budala“ Jurija Bikova nije lak film za gledanje, a još manje za branjenje odluke da se nagradi bilo kojim priznanjem. Opravdanje njegovog isticanja u prvi plan, isto kao i kada se radi o podršci i prijemu „Levijatana“, najpre stiže od publike, koja je sklona hrabrijim i realističnijim delima. Mada, u oba slučaja, publika nema nikakav razlog da se oseti povređenom ili isprovociranom. Ona svakodnevno živi ova dva filma. Kao i druge slične filmove koji se odvijaju u njihovim životima dok uživaju u blagodetima kapitalističkog oslobođenja dovezenog sa prosperitetnog Zapada.

Kritika provincijske korupcije Oba se ostvarenja, naime, vešto, drastično realistično i u svakom elementu (režija, pisanje, gluma) kvalitetno i uverljivo bave posledicama u duboko korumpiranom savremenom ruskom društvu u provinciji. Oba u stilu najboljih američkih socijalno angažovanih klasika iz sedamdesetih godina prošlog veka u prvu ravan priče postavljaju pojedinca u sukobu sa moćnim sistemom koji predstavljaju beznadno pokvareni i do srži korumpirani vlastodršci. I dok se „Levijatan“ bavi direktnim sukobom jednog silnika u nekoj ruskoj zabiti sa „malim čovekom“, koji je isprva neodlučan, ali je na kraju ipak potpuno suprotstavljen, sve do svoje kompletne tragedije, u „Budali“ dobijamo mnogo sveobuhvatniju kritiku provincijske korupcije u preseku cele piramide vlasti, čija je korumpiranost apsolutna i na videlo izlazi od prvog momenta u sasvim odlučnoj i smišljeno provokativnoj konfrontaciji čitave te potkupljive, gadne i svim zlim radnjama isprepletene klike ljudi sa jednim jedinim tvrdoglavim poštenim čovekom koji ne pristaje da bude deo mase za čerupanje ili potkupljivanje. On je, dakle, budala, baš kao što je to slučaj i kod nas, jer je, avaj, iskreno pošten. On je čak i čovekoljubiv, što je, zapravo, njegova najveća mana u novom sistemu kapitalističkog prosperiteta, u kojem ubrzano u potpunu degeneraciju napreduju ruske mase gazeći se međusobno, bezdušno i sebično, baš kako i nalažu pravila sveta gde je vrlina biti pohlepan, pokvaren i samoživ. Taj jedini preostali pošteni čovek, ta budala, u jednostavnoj ali neverovatnoj i zato potpuno uverljivoj priči, mladi vodoinstalater u provincijskom gradu, otkriva da će se stari, nikada održavani (zbog, naravno, korupcije koja doseže do samog vrha lokalne vlasti) soliter sa osamsto stanara, tokom predstojeće noći sunovratiti i verovatno smrtonosno zatrpati sve svoje žitelje. Budalasta poštenjačina kao bez duše juri do predstavnika vlasti i svojih šefova, koji baš u tom momentu proslavljaju rođendan gradonačelnice. Način na koji su predstavljeni, kako oni koji su deo bezosećajne, zadrigle i do srži korumpirane vlasti, tako i oni sa dna, kao talog zametnut baš u zgradi koja se ruši, izaziva duboko razočaranje u ljudski rod, u naš navodno napredni svet i lažnu civilizovanost u civilizaciji zla, pakosti, poročnosti, grehova svih vrsta i intenziteta, u čistom zlu u kojem se valjaju i oni „dole“ i oni „gore“. Razlika je samo u njihovom imovnom stanju. A sve pokušava da ih pomiri, popravi, čak i spasi naš junak iz naslova. Naravno, taj budalasti spasilac, kao neka vrsta današnje isusovske stradalničke figure, nailazi na prezir, nerazumevanje i odbijanje svih. Čak i svoje porodice, koju je prinuđen da napusti jer pokušava da se suprotstavi njegovim principima. Vrhunac jada, međutim, nije trenutak razlaza sa porodicom u momentu kada u sopstvenoj ženi prepoznaje isto seme zla, istu ravnodušnost prema nevoljama drugih i pohlepu u borbi za materijalno blagostanje, što vidi i svuda oko sebe, već je to superiorna negativna katarza u raspletu priče, kada hrabri vodoinstalater biva bukvalno linčovan od stanara napuklog solitera koje je izveo na ulicu ne bi li ih spasao od pogibije! Čovek koji se usudio da bude pun ljubavi prema bližnjima dobija batine jer se osmelio da bude bolji od njih i da ih spasava od sopstvene bede. Takav kraj ne ostavlja nikakvu nadu. Čoveka više nema, a ni boga. Moralno pročišćenje izostaje, a postojeća kontaminacija duše svim užasima i otrovima koji su svetu poznati dobija novu negativnu dimenziju u brutalnom gaženju junaka čiji je jedini greh što je pošten i čovekoljubiv. Najgore od svega je što je sve to istina koju žive skoro svi na ovoj planeti i koju svakodnevno konzumiraju na globalističkoj trpezi, uvereni da je takav život sasvim ispravan, odnosno jedino moguć. Samo sveprisutna hipokrizija čini da su zvanični stavovi horde samoživih i zlih prividno drugačiji, mada ipak sasvim vidljivo lažno humanistički.

Jurij Bikov, koji je, baš kao i prilikom rada na svoja prethodna dva filma („Major“ i „Živeti“, gde se takođe bavio, u najširem smislu, društvenom i ljudskom korupcijom, kao i preispitivanjem savesti savremenog čoveka suočenog sa trovanjem sopstvenog života) ponovo bio kompletan autor, dakle pisac i režiser, ovde ipak deluje najzrelije, najpromišljenije i najangažovanije. Njegov rad, inače, traje tek nekoliko godina, iako deluje mnogo iskusnije. Ako je svojim bizarnim debijem poluciničnog naslova, filmom „Živeti“ (govori, na veoma poseban način, zapravo, o smrti, bukvalnoj, fizičkoj, i društvenoj) postavio temelje svom predstojećem, tekućem neorealističkom opusu, onda je sa potresno osuđujućom korupcijom u policiji u „Majoru“ istrčao polumaraton u istom smeru društvene kritike – a sa „Budalom“ ga je dovršio. Nema nijednog autora koji je tako znalački, fokusirano, angažovano i moćno započeo karijeru ne samo filmskog autora već i društvenog komentatora i kritičara. Njegov budući angažman, koji se sada nastavlja radom na televizijskoj seriji, rimejku kultnog američkog „Dekstera“ (policijski forenzički stručnjak koji je u slobodno vreme serijski ubica!) trebalo bi da bude nestrpljivo iščekivan od svakog poklonika kvalitetnog filma. Biće mu obezbeđen mnogo veći prostor, sredstva i podrška da taj angažman u pomenutim pravcima nadgradi, a onda i dostavi brojnijem auditorijumu nego do sada.

 

[/restrictedarea]