Jasenovac, šifra za ratove iz devedesetih

Dan sećanja na jasenovačke žrtve

Piše JOVO BAJIĆ

Sukobe koji su se na prostoru bivše jugoslovenske države desili devedesetih godina dvadesetog veka nemoguće je razumeti bez suočavanja sa istinom o logoru Jasenovac, bez tog dubokog bola i patnje koju je preživeo i koju sa sobom nosi srpski narod

Otkako teče Sava pored Jasenovca (za poslednjih sedamdeset godina) nisu se Srbi, Jevreji i Romi dostojanstvenije sećali svojih sunarodnika stradalih u jasenovačkom paklu nego što je to bilo 18. aprila u Donjoj Gradini. Najveća jasenovačka grobnica, Donja Gradina, nalazi se na desnoj obali Save u Republici Srpskoj i pod zemljom, u korenju drveća i pod travom čuva kosti na desetine hiljada žrtava. Na ovom mestu pobijene su cele porodice, cela sela sa Kozare, iz Bosanske Krajine, sa Korduna, Banije… Ubijani su i sahranjivani ovde čim su dovedeni, a onda su zakopavani u masovne grobnice. Samo na Grobnom polju „Topole“ ima 41 takva grobnica.

 

MOLITVA NA GROBNOM POLJU  O načinu ubijanja u Jasenovcu ostavio je svedočenje i Zagrepčanin, Hrvat, antifašista Milko Rifer, koji je, po izlasku iz logora, Jasenovac nazvao „najvećim gradom Hrvatske“. Rifer  je svojim očima gledao kako hrvatska vlast zatire žitelje svoje države koji su bili Srbi, Jevreji, Romi. Gledao je kako su žrtve ubijane vezanih ruku, „većinom udarcem željeznog malja po glavi ili su živi spaljeni u kružnim pećima ciglane, dok su samo rijetki doživjeli čast da budu nožem zaklani poput ovaca“. Suviše su bili retki oni „srećnici“ koji su ubijeni „smrtonosnim metkom iz ustaškog pištolja“. Veći broj ubijenih Srba bačen je u Savu, „poslat u Beograd“. Za četiri godine koliko je logor postojao, Sava je nosila na desetine hiljada leševa, izbacujući  ih celim svojim tokom na obale, a mnogi leševi su stizali i do Beograda.

Dan sećanja na jasenovačke žrtve, čime je obeležen 22. april, sedamdesetogodišnjica bekstva logoraša iz Jasenovca, organizovale su Republika Srpska i Srbija ispred spomen-belega na Grobnom polju „Topole“ u Donjoj Gradini. Program je počeo polaganjem venaca. Zajednički venac položili su Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, i Aleksandar Vučić, predsednik vlade Srbije. U ime Republike Srpske vence su položili i Željka Cvijanović,  Nedeljko Čubrilović, delegacije vlade Republike Srpske, Vijeća naroda Republike Srpske i Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, kao i članovi udruženja logoraša i boračkih organizacija Republike Srpske, zatim predstavnici Trećeg pješadijskog (Republika Srpska)  puka, koji je u sastavu oružanih snaga Bosne i Hercegovine. U ime predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića, venac je položio njegov savetnik, prof. dr Oliver Antić i potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić. U Donjoj Gradini na ovom pomenu žrtvama Jasenovca bili su i gotovo svi ministri iz vlade Srbije. Vence su položili i predstavnici Hrvatske, Crne Gore, bratskog grada Modine iz Izraela, grada Banjaluke i Opštine Kozarske Dubice.

[restrictedarea]

Na skupu ove godine bio je i veliki broj diplomata. Vence su položili Vladimir Nikolić, generalni konzul Srbije u Banjaluci. Stigli su i vence položili i ambasadori brojnih zemalja u Bosni i Hercegovini: Vladimir Vukićević (Srbija)  Petar Ivancev (Ruska Federacija) Najdžel Kejsi (Velika Britanija) Morin Elizabet Kormak (Sjedinjene Američke Države) ambasadori Rumunije, Mađarske, Slovačke i Holandije, zatim otpravnici poslova italijanske i crnogorske ambasade.

Zvanični program počeo je molitvama. Preosvećeni episkop banjalučki Jefrem, uz sasluženje većeg broja sveštenika i pojanje hora, služio je parastos žrtvama pravoslavne vere. Molitvom na hebrejskom jeziku obratio se Isak Asiel, glavni rabin Jevrejske zajednice u Srbiji. Prvi put se na jasenovačkom gubilištu čula molitva na romskom jeziku koju je izgovorio Dragoljub Acković, predsednik Svetskog parlamenta Roma, a on je podsetio na gorku istinu da se Romi ne pominju na ovakvim pomenima.

 

NAJVEĆE STRATIŠTE Prvo se brojnim srodnicima i potomcima jasenovačkih žrtava, koji su stigli sa svih strana, a najviše iz Republike Srpske, Srbije i Hrvatske, obratio Aleksandar Vučić, predsednik vlade Srbije, rekavši da je sukobe koji su se desili devedesetih godina dvadesetog veka na prostoru bivše jugoslovenske države nemoguće razumeti bez Jasenovca, bez tog dubokog bola i patnje koju je preživeo i koju sa sobom nosi srpski narod.

„Sistem ustaškog logora smrti u Jasenovcu predstavljao je najveće pojedinačno stratište u ovoj plodnoj ravnici na prostoru nekadašnje Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata“, rekao je Vučić. „Sa obe strane reke Save, ubrzo po formiranju zločinačke Hitlerove tvorevine Nezavisne Države Hrvatske, uspostavljen je najveći logor smrti na teritoriji naše tadašnje zemlje i jedan od najvećih u Evropi i svetu. Ovde je na najmonstruozniji način vršeno sistematsko likvidiranje civila, članova pokreta otpora, pripadnika srpskog, jevrejskog, romskog i drugih naroda, žena, dece, starih, bolesnih. Stradalnici su bili krivi najčešće zato što su bili Srbi, ali i Jevreji i Romi, i ostali koji nisu želeli da služe ustaškim i okupacionim snagama. Poput Aušvica, Mauthauzena, Treblinke, Dahaua, Starog sajmišta, ovde je mračna strana ljudske vrste ispisala svoje najstrašnije stranice. Ovde na ovom mestu pokušali su da unište, da istrebe nas Srbe, srpsku pravoslavnu našu veru, da zatru naše ćirilično pismo, da nam zatru seme, bez milosti i bez griže savesti.“

 

SAKRIVENA ISTINA U svom govoru predsednik Republike Srpske Milorad Dodik pokušao je da ukaže na to zbog čega se nastojalo da se Jasenovac prekrije zaboravom i sakrije istina da su Srbi bili najveći stradalnici ne samo u Drugom svetskom ratu nego i u poslednjim ratovima koji su izbili devedesetih godina dvadesetog veka:

„Mnogi će, dok govorim o tome šta nam se desilo kroz istoriju, reći da mi se možda omakla poneka gruba reč, da možda nije trebalo da bude ta reč izgovorena. Ali ja moram da ukažem na neke stvari. Srbi su najveći stradalnici i onog rata iz četrdesetih, a i ovog iz devedesetih godina. Kada spojite stradanja Srba u poslednjim ratovima, gubitak njihove imovine i života, od Slovenije do Makedonije, i to koncentrisano izrazite, videćete da je to narod koji je najviše stradao raspadom bivše Jugoslavije. Srbi su verovali u Jugoslaviju. Mi moramo da kažemo da je to zabluda. Jugoslavija je sakrila ovde činjenice o ovakvom ubijanju. Komunistička vlast je, zbog navodnog pomirenja ili nečega drugog, sakrila istinu o tome šta je bilo ovde u Jasenovcu. Zato se to pretvorilo u mit. I zato je važno da mi danas ovde govorimo o tome. Ali ne onako kao što smo to nekad činili, kada smo, da ne bismo uvredili druge, o Jasenovcu govorili veoma, veoma stidljivo. Moramo da kažemo da je istorijska istina da je samo tamo gde su Srbi živeli u dominantnoj većini dizan ustanak protiv fašizma, i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, a da su se drugi sa ovih prostora uključivali u borbu samo kada je već bilo izvesno ko je pobednik u Drugom svetskom ratu. Srbi ne mogu više da ćute o tome, jer vidimo da se dešava prekrajanje istorije i pokušaji da drugi prigrabe sebi nezaslužene zasluge za borbu.“

Pored toga, Dodik je oglasio jedan konkretan primer borbe protiv zaborava, saopštivši kako se dogovorio sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom vlade Srbije, o pokretanju  „megafilmskog projekta o Jasenovcu“ čime bi filmskim jezikom budućim generacijama bilo prikazano sve ono zlo koje se desilo Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu.

POBEDA SVETLOSTI I NADE U Donju Gradinu stigao je i Haim Bivas, gradonačelnik izraelskog grada Modine. Ovaj grad se pobratimio sa Banjalukom. Bivas  je prethodnih godina pet puta bio u Jasenovcu, gde je ubijeno oko 32 000 Jevreja. Obraćajući se prisutnima, on je naglasio da je jevrejski i srpski narod, koji su stradali u Jasenovcu, zadesio genocid, što je tragedija koja nema presedana. Ali, kako je kazao Bivas, mora se znati i to da „pobeda savezničkih snaga nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu simbolizuje pobedu svetlosti, pravde i nade“, poručivši da je neophodno koristiti sva sredstva kako bi se podsetio svet šta se ovde u Jasenovcu dogodilo i da ta slika  bude zasađena „u naša srca, u srca naše dece i dece naše dece“. Zbog toga se treba večno sećati žrtava Donje Gradine i Jasenovca. Naglasio  je i to da jevrejski i srpski narod teže miru, ali pored toga, ta dva naroda moraju biti spremna da se i sami zaštite ako do novog genocida dođe, a garancija da do toga neće doći su Republika Srpska i Izrael.

Na kraju je usledio umetnički deo programa. Mladi banjalučki dramski i muzički umetnici pripremili su performans „Tražim pomilovanje“. Stihom, muzikom i baletskim pokretom iskazana je sva dramatika stradanja u Donjoj Gradini i celom Jasenovcu. U ovom igrokazu dominirali su stihovi iz „Jame“ Ivana Gorana Kovačića, „Stojanke majke Knežopoljke“ Skendera Kulenovića i „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović.

 

[/restrictedarea]