Istina o Slobodanu Peneziću Krcunu / 1. deo /

EKSKLUZIVNO

Priredila LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ

Rajko Vidačić, nekadašnji saradnik Slobodana Penezića Krcuna, za „Pečat“ govori o nekadašnjem načelniku Odeljenja za zaštitu naroda Srbije (OZNA)  ministru unutrašnjih poslova Srbije i predsedniku Izvršnog veća, od čije je pogibije proteklo više od 50 godina

Ime Slobodana Penezića Krcuna (1918–1964) još uvek je znano. Poginuo je u svojoj 47. godini, kao narodni heroj, u tom momentu predsednik Izvršnog veća Srbije (današnja Vlada) na drumu kod Šopića, na tzv. Krcunovom putu prema Užicu, 6. novembra 1964. Putovao je sa svojim vernim saborcima. Kraj puta, evo 50 godina, opstaje kameni krajputaš.

Do njegove sasvim iznenadne pogibije narod je javno i potajno voleo i poštovao tog neobičnog čoveka, Krcuna. Nije da mu nisu znali i mane, ali smatrali su ga zaštitnikom. Bio je i strogi hrabri revolucionar i Srbenda, boem i nemilosrdni islednik i sudija izdajnika, odnosno onih koji su to bili po njegovom shvatanju. Pevao mu je narod kradom pesme, zabranjene – nacionalističke… I posle smrti, u čiji uzrok i dan-danas sumnjaju, nastavili su opet nekako kradom da pevaju „Ide četa, četa čela namrštena, jer međ‘ njima najboljega nema, nema njima Krcun Slobodana…“

O Krcunu za „Pečat“ svedoči Rajko Vidačić, član Komunističke partije Jugoslavije od 1940. godine, nosilac Partizanske spomenice 1941, odlikovan sa još osam odlikovanja za ratne i posleratne zasluge. Raritet je što je odlikovan sa dva Ordena „Bratstva i jedinstva“ – sa srebrnim i sa zlatnim vencem; onaj sa zlatnim vencem dodeljen je Vidačiću i Radenku Mandiću 13. maja 1964. godine, povodom dvadesetogodišnjice osnivanja Službe državne bezbednosti, na lični zahtev Slobodana Penezića Krcuna. Taj orden je spadao u najviši rang odlikovanja bivše Jugoslavije.

Vidačić je objavio dve knjige: „Obračun sa balistima 1944–1945.“ (1990) i „O korenima separatizma i terorizma na Kosovu“ (2000).

Rođen je1924. u Trebinju. Vidačići su se naselili na Kosovo, zajedno sa oko 200 hercegovačkih porodica početkom 30-ih godina prošlog veka.  Vlasti Kraljevine Srbije dodelile su im po pet hektara zemlje, sve šikara i ledina! Na toj krčevini, nedaleko od Uroševca, nastalo je selo Grbole, koje će imati poseban značaj u slobodarskoj istoriji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji… Rajko Vidačić branio je Kosovo od balista i separatista, od nacionalista i izdajnika. To na svoj način čini i danas. Njegova biografija je istovremeno i savremena istorija Kosova i Metohije, a Brionski plenum je presudni „detalj“. Te 1966. godine, ljude njegovog kova partijsko-državna jugoslovenska politika prognala je sa Kosova i Metohije. Tako je Srbija proterana sa svoje teritorije.

[restrictedarea]

ŠIPTARSKA POBUNA

Sa Krcunom sam se, započinje Vidačić svoje sećanje, upoznao odmah posle Drugog svetskog rata 1944. godine. On po oslobođenju Beograda postaje načelnik OZNE za Srbiju, a nešto kasnije ministar unutrašnjih poslova Srbije. A ja sam po oslobođenju Kosmeta, novembra 1944, kao dvadesetogodišnjak, pripadnik NOVJ, stupio kao operativac u Opunomoćstvo OZNE u Uroševcu. Kada je formirano Okružno odeljenje OZNE, određen sam za referenta na zadacima uništenja odmetničkih bandi balista i otkrivanja neprijateljskih zavereničkih organizacija. U Drenici je buktala pobuna oko 30 000 Šiptara protiv nove narodne, jugoslovenske vlasti. Posle dva meseca ogorčenih okršaja, preživeli pobunjenici su se prestrojili u balističke grupe po Metohiji. Bilo je oko 2 000 odmetnika, a na njihovom čelu bili su uticajni Šiptari, bivši funkcioneri fašističkog upravnog aparata sa Kosova i Metohije, najčešće predsednici opština. Pripadnici OZNE i KNOJ natčovečanskim naporima su se borili protiv njih, a žrtava je bilo sa obe strane.

Krcun se pomno bavio situacijom na terenu i najozbiljnije shvatao opasnost od odmetnika. Mi smo uspeli da do 1947. godine svedemo njihov broj na pedesetak, ali su i oni likvidirani do 1950. godine. Posle izvedenih akcija, redovno sam slao Krcunu koncizne depeše, kao na primer: „Sinoć smo likvidirali Avdulja Duru i njegove telohranitelje“; ili, „Sinoć smo likvidirali u planini Južni Žegovac Riza Gogu i njegovu trojku“. Potpis – Rajko! Krcunu se dopalo to kratko izveštavanje i najpre me je po tome zapamtio.

A kada je potom akcija oduzimanja ilegalnog oružja izazvala jako nezadovoljstvo među Šiptarima i destabilizovala političku situaciju, naročito u Metohiji, Aleksandar Ranković je poslao Svetislava Stefanovića Ćeću i Krcuna da reše probleme. Posle konsultacija sa pokrajinskim političkim vrhom, odlučeno je da mene postave za načelnika SUP Peć. Tako je počela naša saradnja i pretvorila se u iskreno prijateljstvo između Krcuna i mene. Njegova pogibija me je pogodila kao grom iz vedra neba, iste jačine kao kada mi je poginuo moj jedini brat 1943. godine na Kosovu.

Povodom Krcunove smrti, duboko u sećanju su mi ostale reči našeg najvećeg pisca Dobrice Ćosića:  „Kakva smo mi to zemlja kada nam na putu ginu predsednici vlada, kao što je poginuo taj vitki i nesavitljivi Slobodan Penezić Krcun.“

Nesavitljivost je sinonim hrabrosti, a Krcun je bio bezumno hrabar čovek, poput najhrabrijih heroja naše tradicije i istorije. U ratu i po oslobođenju. Kada bi dolazilo do nesuglasica, ili kada bi uočio kakve nepravilnosti, Krcun se nije ustručavao da skreše istinu u oči ni najvećim političkim jugoslovenskim autoritetima, posebno neprikosnovenom autokrati Josipu Brozu Titu.

Nemam ambiciju da dajem biografske ocene i karakteristike o Krcunu, ali družio sam se sa njim na Kosmetu do same njegove smrti i opčinio me je hrabrošću, rodoljubljem, pronicljivošću i mudrošću. Po tome je odskakao od svih Srba, svojih savremenika. Po hrabrosti je bio ravan i sličan, na primer, Hajduk Veljku („Glavu dajem, Krajinu ne dajem“) kada je u pitanju Kosmet.

O Krcunu su još za života kružila krajnje različita mišljenja. Srbi su ga uglavnom obožavali, mada je bilo i onih koji mu nisu oprostili beskompromisnu borbu protiv četničkog ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića. U Hrvatskoj i Sloveniji pak u visokim političkim krugovima smatralo se da je korifej velikosrpstva. A on je samo bio posvećen srpskom jedinstvu i zaštiti srpskog naroda.

 

KRCUNOV RATNI PUT

To je onaj Krcun koji je 1941. pokrenuo narodni ustanak u zapadnoj Srbiji, kada je oslobođeno njegovo Užice, jedini slobodni grad u porobljenoj Evropi, i formirana partizanska Užička republika. To je impresioniralo čitav slobodoljubljivi svet, a naš narod opevao: „U Srbiji podigla se buna protiv Švaba, savremenih Huna. Pred bunom su i Krcun i Lune, dva heroja ponikla iz bune.“

To je hrabri Krcun koji organizuje uspešno povlačenje partizana i naroda prema ondašnjem Sandžaku, kada su nemački fašisti osvojili Užice. Potom, Krcun učestvuje u formiranju Druge proleterske brigade, kao i Druge proleterske divizije, koje su se zvale „Krcunove jedinice“ i bile poznate kao najslavnije partizanske jedinice u našoj Narodnooslobodilačkoj borbi, posebno po bombašima, koji su činili čuda od junaštva, kao što su Boško Buha, Lune i ostali.

Posle povlačenja partizanskih snaga iz Užica u Sandžak i Bosnu formirana je Druga proleterska brigada, februara 1942. Krcun je bio glavni organizator formiranja brigade, iako je formalno to bio Aleksandar Ranković u ime Vrhovnog štaba NOV. Ta brigada je jedna od najproslavljenijih i najhrabrijih partizanskih jedinica u NOB.

Krcun je imao odlučujuću reč u teškim borbama svoje Proleterske brigade u Petoj ofanzivi: na Košuru, Vučevu, Miljevini. Zbog hrabrosti i snalažljivosti koje su pokazali, Krcun je bio veoma ponosan na svoje borce. Posebnu pažnju poklanjao je ranjenicima.

Kada su se posle proboja nemačkog obruča, iz krvave paklene bitke na Sutjesci prikupili kod Balinovca, Krcun je odlučio da se sa grupom boraca vrati na poprište i izbavi ranjenike koji su tamo ostali. Kada su mu drugovi skrenuli pažnju da je to smrtonosni rizik, jer Nemci kontrolišu taj teren, i da neće moći da izvuče živu glavu, Krcun im je samo odbrusio: „Što je moj život skuplji od života tih naših nesrećnih ranjenika!?“

Otišao je, ali se i vratio. Zahvaljujući njemu, brigada je iz haosa iznela i spasila 32 teška i više desetina lakših ranjenika.

Tu brigu za ranjenike vodio je Krcun i posle rata. Između ostalog i tako što je u resoru unutrašnjih poslova zadržao jedan broj ratnih ranjenika, kao što su Srećko Milošević, Pavić Radović, Milan Šijan i mnogi drugi.

Po oslobođenju Beograda, Krcun je dobio zadatak da organizuje OZNU i izabere saradnike sa kojima će rešavati teške i urgentne bezbednosne zadatke. U toj ekipi bili su sve provereni prvoborci iz NOB.

Notorna istina je da je naša prestonica, Beograd, pretrpela najsuroviju okupaciju i neverovatna zločinstva od okupatora i domaćih kvislinga, posebno od specijalne policije, koja je imala razgranatu mrežu svojih saradnika i doušnika. O tome najbolje svedoči stratište Jajinci na periferiji Beograda, gde leže grobne humke oko 80 000 mahom nevinih građana Srbije, usmrćenih u logorima Banjica, Sajmište, zatvoru Glavnjača i na drugim gubilištima,  a tamo su sejali smrt bezdušni okupatori i domaći kvislinzi. Mnogi od njih ostali su u oslobođenom Beogradu, jer nisu uspeli da pobegnu sa okupatorom, a rodbina stradalih vapila je u svom bolu za osvetom, jer su većinom znali ko su krivci za hapšenje i stradanje njihovih bliskih srodnika. Taj mučan ali neizbežan posao otkrivanja izdajnika dobila je OZNA.

 

ZAVERENIČKI KOMPLOTI

Ima neko vreme kako se u javnosti šire verzije o mnogobrojnim grobnicama u Beogradu i okolini, gde su, navodno, oslobodioci streljali nevine ljude. Verovatno je bilo i velikih grešaka od strane oslobodilačkih snaga, jer su tada pri svim našim jedinicama radili ratni tribunali koji su kažnjavali ratne zločince po prijavi građana. Vojska je uglavnom izricala kazne streljanjem. Tada nisu postojali sudovi koji bi meritorno sudili po pozitivnim zakonskim propisima, te su bile možda neizbežne i teške greške koje se mogu pripisati revolucionarnoj ostrašćenosti oslobodilačke vlasti.

Želim da svedočim i demantujem dezinformacije koje se uporno plasiraju u našoj javnosti da je partizanska oslobodilačka vlast streljala svoje neprijatelje i dve godine posle oslobođenja. Ja sam lično dešifrovao 12. januara 1945. godine šifrovanu depešu Aleksandra Rankovića gde on naređuje da se prestane sa kažnjavanjem ratnih zločinaca dok se ne formiraju redovni sudovi i da se svi pohapšeni koji se okrivljuju za izdaju i ratne zločine zadrže u zatvoru do uspostave sudova i da se predaju sudovima na suđenje. Posebno je naglašeno da će svako kršenje te naredbe biti strogo kažnjavano. Od tada je u oslobođenoj Srbiji prestalo svako kažnjavanje okrivljenih bez sudske presude.

Beograd je uoči Drugog svetskog rata bio u čitavoj Evropi znan kao slobodarski i antifašistički grad, jer je većina studenata Beogradskog univerziteta bila levičarski orijentisana, po nekim procenama oko 80 odsto. Isto tako bila je orijentisana i radnička i srednjoškolska omladina, organizovana u patriotske organizacije i SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije). Beogradska specijalna policija je o tome dostavljala podatke okupatorskim vlastima, koje su besomučno i divljački preduzimale najokrutnije mere da suzbiju i onemoguće organizovanje antifašističkog pokreta među studentima i omladincima Beograda. Nemilosrdno su hapsili osumnjičene studente, slali ih u kazamate, logore i stratišta.

Prema omladincima profašistima postupali su drugačije. Organizacija „Zbor“, najverniji nemački saveznik, predložila je i sačinila plan da se srednjoškolska skojevska omladina maloletničkog doba prevaspitava. Najpoznatiji logor za prevaspitavanje bio je u Smederevskoj Palanci. Tamo su ljotićevski vaspitači, odnosno učitelji i profesori, garantovali svim omladincima da slobodno iznose svoja napredna i marksistička ubeđenja i, sučeljavanjem sa njihovim nacionalističkim ubeđenjima, utvrde ko je u pravu. Sudbina ljotićevskih vaspitača bila je u domenu interesovanja OZNE.

Takođe, u okupiranom Beogradu delovala je ilegalna organizacija ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića pod nazivom „Beli orlovi“, čiji je zadatak bio da preuzme vlast posle povlačenja Nemaca i da spreči uspostavljanje partizanske vlasti i to oružanom silom. Glavni organizator i vođa pokreta bio je Saša Mihailović, komandant Beogradskog korpusa JVO (Jugoslovenske vojske u otadžbini) Draže Mihailovića, pod čijom komandom je izvršen stravični zločin u selu Vraniću kod Beograda u leto 1944. godine. Tada su pobijene sve porodice partizana, pripadnika Kosmajskog partizanskog odreda, koji je operisao u blizini tog sela. Taj zločinac ostao je u Beogradu posle oslobođenja i aktivirao rad svoje terorističke organizacije sa ciljem da se preduzimaju terorističke akcije protiv oslobodilačke vlasti i da se vrše atentati na njene istaknute čelnike i rukovodioce. Kada je bio otkriven, pokušao je da pobegne iz zemlje, navodno je neki diplomata iz neke strane ambasade trebalo da mu to omogući preko aerodroma u Zemunu. OZNA je saznala za tu njegovu nameru i postavila mu zasedu na Novom Beogradu. Kada je Mihailović naišao, ispred njega se isprečio major OZNE Đ. Bošković, prvoborac i junak iz borbe na Sutjesci, i kada je pokušao da ga zaustavi i uhapsi, zločinac ga je preduhitrio i ubio ga iz pištolja. Ali nije umakao, jer ga je brza potera sustigla blizu aerodroma i likvidirala.

To je samo deo problema sa kojima se Krcun suočavao odmah posle rata u OZNI i jasno je da je prioritetan zadatak bio da se otkrivaju zaverenički komploti da bi se stabilizovalo stanje i politička situacija u Srbiji. Pogotovo zato što je iskrsao problem likvidacije mnogih odmetničkih grupa i pojedinaca u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, kompromitovanih tokom rata, jer su sarađivali sa okupatorom i, boreći se protiv NOV i POJ, činili zločine i nečasna dela. Krcun je dobro znao kakva opasnost od odmetničkih grupa preti i da će inostrani krugovi koji nisu podnosili levičarsku vlast u Jugoslaviji nastojati da ih iskoriste u svom interesu. Zato je od organa bezbednosti zahtevao da ulože krajnje napore da se to zlo eliminiše.

Dobro je poznato da je po njegovom planu uhvaćen Nikola Kalabić, komandant četničke Kraljeve garde u pokretu Draže Mihailovića, koji je bio idol svih odmetnika. Krcun je čak bio odlučio da on predvodi grupu za hvatanje „gorskog cara“, o kome su po Srbiji pevali: „Drma mi se, trese mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo, ko za Dražu neće.“ Ali, desilo se da je baš toga dana, kada je trebalo da pođe na izvršenje ovog zadatka, u listu „Politika“ na naslovnoj strani objavljena njegova slika, uz vest da je postavljen za ministra unutrašnjih poslova Srbije. Logično je bilo pretpostaviti da bi odmetnici oko Draže i njegovi jataci prepoznali Krcuna. Zato je odlučeno da on ne ide.

A na Kosovu i Metohiji su se oslobodilačkim, partizanskim snagama suprotstavile profašističke snage Druge prizrenske lige, koje su organizovale četiri zone odbrane tzv. etničkih teritorija. Snage Vermahta iz Grčke i Makedonije odlučile su da se prema Nemačkoj povlače preko Kosova i Sandžaka, jer im je pravac povlačenja preko Niša bio zaprečen od jakih partizanskih snaga. Vermaht je sklopio dogovor sa štabom šiptarskih fašističkih snaga da vulnetari Šiptari budu zaštitna vojska Nemaca u povlačenju i zato su ih do zuba naoružali. Tako je obezbeđeno da se nemačke trupe bezbedno povuku, rušeći za sobom sve infrastrukturne objekte: mostove, tunele, saobraćajne objekte; sekli su svaki prag i minirali železničke šine. Zato na deonici dužoj od 100 km, od Đeneral Jankovića do Raške, u takvoj rušilačkoj operaciji nije poginuo nijedan nemački vojnik.

Posle oslobođenja Kosmeta naša NOV (Narodnooslobodilačka vojska) zaposeda sve gradove, formira komande mesta, organe bezbednosti sreske i opštinske NOO (narodno-oslobodilačke odbore) i preduzima sve mere da konsoliduje i stabilizuje narodnu vlast. Neprijatelj se organizuje u ilegalne profašističke organizacije, a mnogi pripadnici kvislinške vlasti, ratni zločinci i saradnici okupatora odmeću se u šumu, sve do masovne pobune u Drenici i u Šalji i Bajgori kod Kosovske Mitrovice, uz podršku i dvojice nemačkih oficira.

Posle ugušene pobune u Drenici preživeli pobunjenici odmeću se u balističke grupe, kojih je tada na teritoriji Kosmeta bilo oko stotinu. Oni su imali veliku podršku šiptarskog mesnog stanovništva. Sejali su strah i trepet i vršili zlodela prema mesnim organima vlasti. Prioritetan zadatak narodne vlasti bio je da se balističke grupe i pojedinci neutrališu i likvidiraju. Taj mukotrpni zadatak poveren je organima bezbednosti, brigadi KNOJ (Korpus narodnog oslobođenja Jugoslavije) i Narodnoj miliciji.

Narodni heroj Slobodan Penezić Krcun bio je član KPJ od 1939. godine, zamenik političkog komesara Užičkog NO odreda (1941) šef partizanske obaveštajne službe Užičke republike (1941) šef obezbeđenja Tita i Vrhovnog štaba u Srbiji (1941) zamenik i politički komesar Druge proleterske brigade i divizije (1942/1943)kooptiran za člana PK KPJ za Srbiju i određen za prvog načelnika OZNE za Srbiju (1944, Vis).
Član CK i Politbiroa CK KP Srbije (1945) ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi NR Srbije (1946/1953) član CK KPJ (1948). Kao predsednik vlade NR Srbije poginuo je u saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca.
Na putu za Titovo Užice, 6. novembra 1964, u Šopićima kod kolubarskih kopova, automobil VS-20-55 marke „oldsmobil“, kojim je upravljao vozač Milorad Lomić, usled magle i klizavog puta udario je u stub branika, zatim je prešao na drugu stranu, oborio branik, niz nasip se sjurio na travnatu ledinu tridesetak metara i udario u debelo stablo jasena. Krcun je sedeo do vozača, u trenutku udara, bio je poluokrenut i upitao je vozača: „Šta to bi, Lomiću?“ Čovek koji ga je vozio blizu 20 godina nije stigao da odgovori. Kažu – to su bile poslednje reči Slobodana Penezića Krcuna.

Nastaviće se

[/restrictedarea]