Evropska pretnja Velikom Albanijom

Piše Nikola Vrzić

Evropska unija a uz nju i Sjedinjene Američke Države skoro pa otvoreno pružaju podršku stvaranju Velike Albanije, na koju je još 2007. godine upozoravao predsednik Rusije Vladimir Putin. Služi li tom cilju i briselski dijalog Beograda i Prištine?

Kada je jesenas boravio u svojoj istorijskoj poseti Beogradu, premijer Albanije Edi Rama dao je intervju televiziji B92, tokom kojega je odbacio svaku pomisao da bi projekat Velike Albanije mogao da bude njegov politički cilj. „Velika Albanija je zastareli mit koji nema veze s nama“, ustvrdio je nedužno, i pozvao da mu se ukaže na „makar jedan dokaz“ za takvo zalaganje „u mojoj karijeri ili karijeri bilo kog albanskog političara“. Nije mnogo prošlo, a ove dokaze, dokaze da, izgleda, ipak mašta o Velikoj Albaniji, počeo je da pruža sam Rama, na čemu mu se Evropska unija ovog utorka inače i zahvalila, i pohvalila ga zbog konstruktivnosti u regionu…

I dok nam se ovaj proces odvija pred očima, Srbija ga ne primećuje. Zabavljeni smo raznoraznim glupostima koje su nam servirane kao tema o kojoj treba da razmišljamo. A posle ćemo se čuditi šta nam se to dogodilo.

Ali krenimo redom.

SVEDOČANSTVA AMERIČKE DIPLOMATIJE Da li je, dakle, Velika Albanija samo mit, zastareli izraz naših ksenofobnih strahova i prevaziđenog podozrenja prema komšijama s kojima smo danas zajedno na evropskom putu, ili pak realni projekat koji počinje da se ostvaruje? Da li zaista počinje da se ostvaruje? Uz čiju podršku? I zašto baš sada?

„Vikiliks“ i tajne depeše američke diplomatije, koje su se pre nekoliko godina neočekivano pojavile u javnosti, pokazuju da Velika Albanija, ako je i mit, nije samo naš mit.

Depeša 06MOSCOW12549, tako, prepričava razgovor koji su 15. novembra 2006. vodili (tadašnji) pomoćnik američkog državnog sekretara Danijel Frid i prvi zamenik ruskog šefa diplomatije Vladimir Titov: „Titov je takođe postavio pitanje Velike Albanije, tvrdeći da Kosovari za sada ćute, ali da će pokrenuti ovu ideju čim dobiju nezavisnost. Ovo će voditi destabilizaciji prilika na Balkanu, što izaziva brigu među susedima Kosova ali i Rusije.“ Frid je na to – ovo je važan momenat, koji ćemo podrobnije analizirati uskoro – uzvratio da su „SAD jasno stavile do znanja Albaniji da njeni odnosi sa SAD zavise od albanskog obuzdavanja iredentističkih tendencija. Tirana do sada nije iskazala bilo kakve (iredentističke tendencije)“.

Poverljiva depeša 07MOSCOW475, od 5. februara 2007, govori o sastanku koji su u Sočiju 23. januara imali predsednik Rusije Vladimir Putin i tadašnji premijer Italije Romano Prodi. Izvori iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova i italijanske ambasade u Moskvi Amerikancima su otkrili da je „Putin rekao Prodiju da je ozbiljno zabrinut zbog (stvaranja) ,Velike Albanije‘ u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost. Prodi je odgovorio da kosovska nezavisnost ne znači automatski integraciju sa Albanijom, i da bi to moglo da se izbegne ako bi ,nadgledana‘ nezavisnost bila implementirana“. Nadgledana nezavisnost Kosova, inače, okončana je još 2012. godine. 10. septembra 2012.

[restrictedarea]

I 07SOFIA619, depeša takođe označena kao „poverljiva“, od 18. maja 2007, citira Vladimira Putina, u susretu s tadašnjim bugarskim premijerom Sergejem Staniševim: „Nezavisnost Kosova biće prvi korak ka stvaranju Velike Albanije i predstavljaće muslimanski klin u Evropi.“

O Velikoj Albaniji se, uoči jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, govorilo i na drugom kraju Evrope. Depeša 07LISBON2046, politički direktor portugalskog Ministarstva spoljnih poslova Vasko Bramao Ramoš „upozorio je da bi nezavisnost Kosova, koju ne bi podržale Ujedinjene nacije, potpomogla onima koji podržavaju formiranje ,Velike Albanije‘“. I rumunski ministar spoljnih poslova Adrijan Čorojanu je, u razgovoru s već spomenutim funkcionerom američkog Stejt departmenta Danijelom Fridom (depeša 07STATE138761) „zabrinuto“ upozorio da „koncept Velike Albanije neće biti pozitivan za region“, na šta mu je, nimalo ospokojavajuće, Frid uzvratio da će „Albanija ili biti zadovoljena i približiti se Evropi, ili će ući u ekspanzionističku fazu, što je i najbolji argument da se Albanija uvede u NATO, i argument protiv pretvaranja Kosova u frustriranu državu“. Najzad, i Evangelos Venizelos, lider grčkog PASOK-a, pored ostalog i bivši ministar nacionalne odbrane Grčke, upitaće (depeša 08ATHENS536) svog američkog sagovornika „Da li američka politika, uprkos svim svečanim uveravanjima da nije tako, zapravo vodi ka konceptu Velike Albanije?“.

A kad smo kod ovih uveravanja kojima ni Venizelos, ni Putin, ni mnogi drugi nisu poverovali, tu je i depeša 06TIRANA408. Ona pokazuje da je sumnja u ta uveravanja zapravo bila sasvim opravdana. Pokazuje da uveravanja u američko protivljenje Velikoj Albaniji nisu bila iskrena nego su imala sasvim konkretnu i trenutnu političku svrhu: „Ambasador (Frenk) Vizner posavetovao je vladu Albanije da načini dodatni napor da ublaži brige ostalih država u regionu da ne postoji nikakva namera novog crtanja granica i stvaranja ,Velike Albanije‘. Cilj svega ovoga je da se Srbija privuče do pozicije u kojoj će moći mirno da koegzistira sa nezavisnim Kosovom, i da učestvuje u regionalnom napretku.“

JAVNO PRIZNANJE NAMERA U svakom slučaju, sve do ove godine i albanski i prištinski političari brižljivo su pazili da ne izazovu sumnju u namere o Velikoj Albaniji iako su, kako je to priznao bivši albanski premijer Sali Beriša svom savetniku, Amerikancu Vizneru (depeša 06TIRANA408) „svi odgajani da veruju u Veliku Albaniju“. Ćutali su Albanci, sasvim u skladu sa Viznerovom preporukom, sasvim u skladu i sa onime što im je rekao i Danijel Frid.

A onda, iznenada i odjednom, o ujedinjenju Kosova i Albanije počelo je da se govori čak i javno.

Najpre je, 23. marta, u Tirani održana zajednička sednica vlada Albanije i Kosova; ništa (previše) sporno, zajedničke sednice održavaju i vlade Srbije i Republike Srpske. Ali zajednička sednica vlada Albanije i Kosova održana je pod zvaničnim geslom „Jedna zemlja, jedan narod, jedan san“ koje je odabrao lično premijer Albanije Edi Rama, i možemo samo da pretpostavimo šta bi se dogodilo kada bi se Aleksandar Vučić ili Milorad Dodik usudili da zajedničku sednicu svojih vlada održe pod sličnom idejom. Štaviše, i kada su se posle te sednice obratili novinarima, Edi Rama i njegov kolega iz Prištine Isa Mustafa obratili su im se pred geografskom kartom na kojoj nije bilo ucrtane granice između Albanije i Kosova.

Dve nedelje potom, Edi Rama i kosovski šef diplomatije Hašim Tači, inače dugogodišnji prijatelji i saveznici, 7. aprila u zajedničkom intervjuu televiziji „Klan Kosova“, u Ulcinju koji je još u Crnoj Gori, govore o ujedinjenju Albanije i Kosova koje će se, rekao je Rama, dogoditi na jedan od samo dva načina. Ujedinjenjem u Evropskoj uniji, ili, „ako EU nastavi da zatvara vrata integraciji Kosova“, onda će „dve zemlje biti prinuđene da se ujedine na klasičan način“. To je, nadovezao se Tači, „realnost koja se može ostvariti u budućnosti“.

Da bi prošlog petka 17. aprila albanski premijer Edi Rama ponovio da je „ujedinjenje Kosova i Albanije neupitno“. „Rekao sam da je ujedinjenje za nas nešto neizbežno i neupitno i dogodiće se na putu ka Evropi, kako ja smatram. Ali, moguće je da se to dogodi i na drugi način, ukoliko se Evropa ne umeša u strateške kalkulacije balkanskih država i promenu izgleda Balkana.“

Bez obzira na sva naknadna pojašnjenja da su njihove reči pogrešno interpretirane ili da je samo reč o ujedinjenju kroz EU integracije, činjenica je da slične najave/upozorenja doskora javno nismo mogli da čujemo. Imajući u vidu i ono što je rekao Ramin prethodnik Sali Beriša, kako su ga citirale američke diplomate – „svi smo odgajani da verujemo u Veliku Albaniju“ – nema sumnje ni da Velika Albanija, makar u vidu ujedinjenja Albanije i Kosova, jeste, Raminim rečima, njihov zajednički san. Drugim rečima, ništa novo, osim što je o tome počelo da se govori javno.

Što nas zapravo i dovodi do suštinskih pitanja. Zašto je o tome počelo da se govori i javno? Zašto baš sada? Imaju li u tim svojim javnim nastupima albanski lideri i podršku sa strane?

U pomoć najpre prizivamo logiku. Ako su, kao što su pokazale depeše američke diplomatije koje je obelodanio „Vikiliks“, oni ćutali o Velikoj Albaniji zato što su im Amerikanci to rekli, da li su im Amerikanci sada rekli da o tome mogu da počnu da govore i javno?

Ili su, nasuprot tome, Rama i ostali o Velikoj Albaniji počeli da govore bez ove podrške? Teško, i ne samo zato što su brižljivo ćutali kada im je tako bilo naloženo.

Depeša 09TIRANA453 Edija Ramu opisala je kao potencijalnog premijera – ova će se američka prognoza, očigledno, i ostvariti – koji je do te mere kooperativan, to jest poslušan, da je bio spreman čak i da američkoj ambasadi podnese „listu potencijalnih ministara radi odobrenja, pre nego što ozvaniči bilo čije postavljenje na položaj“. Otuda i pitanje da li bi se Rama usudio da neposlušnost Amerikancima iskaže oko pitanja koje je kudikamo važnije od pitanja ko će biti albanski ministar ekologije ili prosvete.

Ali glasnije od svega govore reakcije Brisela i Vašingtona na Ramine najave stvaranja Velike Albanije. Njih, naime, nije bilo, osim u vidu podrške albanskom premijeru. Ne samo da posle poslednjeg Raminog velikoalbanskog incidenta nije usledila ni reč blage kritike već je Federika Mogerini, EU šefica diplomatije, na Raminu najavu ujedinjenja Albanije i Kosova, ovog utorka u Briselu posle sastanka sa Ramom ujediniteljem, Rami pružila podršku: „Pozdravljam čvrstu opredeljenost premijera Rame za evropski put Albanije, uključujući neophodne reformske poslove. Razgovarali smo i o regionalnoj dimenziji i izrazila sam zahvalnost za kontinuirane napore Albanije da bude konstruktivni partner u regionu i šire.“ A istovremeno su, u ponedeljak u Vašingtonu, SAD i Albanija, njihovi šefovi diplomatija Džon Keri i Ditmir Bušati, potpisali sporazum o strateškom partnerstvu između dve zemlje.

Pametnome dosta? Da, nema nikakve sumnje da se Ramina ofanziva Velikom Albanijom sprovodi uz prećutno i ne sasvim prećutno odobrenje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

SUZBIJANJE RUSIJE Ali zašto? Zašto su im Albanci toliko prirasli srcu da su se i Brisel i Vašington upregli da ostvare njihov san o jednom narodu u jednoj zemlji? Pri čemu je sigurno da nije reč o američkoj principijelnoj podršci narodima da budu okupljeni u sopstvenim državama, jer, da jeste, taj bi princip podržali i u slučaju Srba i ujedinjenja Srbije i Republike Srpske, ili Kurda na primer. I zašto baš sada? A ne, recimo, pre dve godine.

Stvar je u tome što se u odnosu na pre dve godine geopolitička situacija u svetu promenila dramatično. Pisali smo o tome u više navrata, pa sada samo ukratko. Sukob Sjedinjenih Država i Rusije, podstaknut ali ne i izazvan ukrajinskom krizom već željom Rusije (i Kine) da svet oslobodi američke hegemonije, prelio se i na ove naše prostore. Podsećamo, da bi sprečili širenje ruskog uticaja na Balkanu i dalje ka Evropi, Amerikanci su preko Evropske komisije a i direktnim pritiskom (govorio je o njemu senator Kristofer Marfi) već onemogućili izgradnju gasovoda „Južni tok“. Uz sve ostale elemente američke balkanske strategije – koja po nuždi uključuje i drobljenje Srbije, i kao centralne balkanske zemlje i kao osvedočene ruske saveznice – tu je i pregalački rad na ojačavanju najvernijeg američkog saveznika na Balkanu, a to su bez sumnje Albanci. O mogućem stvaranju Velike Albanije, kako smo videli, govorilo se i mnogo pre izbijanja aktuelne svetske krize, a ta kriza u odnosima SAD i Rusije je velikoalbansku američku strategiju samo ubrzala. I otuda podrška Ediju Rami, i otuda ta podrška baš sada.

Uzgred budi rečeno, ima ova podrška i svoje istorijske korene. Velika Albanija postojala je već, u Drugom svetskom ratu, kao krvavo kopile fašističke okupacije. Nastala je pod okriljem fašističke Italije, a Italijanka je, eto, i Federika Mogerini. Dok je deda predsednika Evropskog saveta, Poljaka Donalda Tuska, Jozef, bio Hitlerov vojnik… Jeste sve ovo samo splet okolnosti, ali jeste i istorija učiteljica života, što su znali još i stari Rimljani. A Srbi, kao i Rusi uostalom, bili su na suprotnoj strani od kreatora Velike Albanije i u vreme Drugog svetskog rata, a na toj su, to jest zajedničkoj, strani i danas, kao što će se lepo i videti 9. maja na Crvenom trgu u Moskvi.

Elem, baš u ovom svetlu – u svetlu evroameričkog nastojanja da se preko Velike Albanije Rusija istera sa Balkana – treba protumačiti i ono što se u Makedoniji, u selu Gošince u opštini Lipkovo nadomak Kosova i Metohije, dogodilo ovog utorka, kada je četrdesetak naoružanih pripadnika OVK zauzelo stanicu makedonske policije. Kakve to veze ima s Rusijom? Ima, preko potencijalnog gasovoda „Turski tok“, alternative pokojnom „Južnom toku“. Pre dve nedelje, 7. aprila, ministri spoljnih poslova Turske, Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske dogovorili su se – na svom prvom sastanku u tom formatu – da formiraju ekspertsku grupu koja će izraditi studiju izvodljivosti ovog ruskog gasovoda. Makedonija je u ovom nizu, očigledno, najslabija i najranjivija tačka, i ono što se u utorak dogodilo u selu Gošince bilo je upozorenje Makedoniji na ono što će joj se dogoditi ako u projektu bude pokušala da ostane. Uostalom, da li zaista iko može da poveruje da je grupi od 40 naoružanih muškaraca uspelo da sa Kosova pređe u Makedoniju, i da se nazad na Kosovo vrati, a da to ne primeti Kfor, to jest NATO, to jest Amerikanci? I nije li čudno zabrinjavajuće što još niko od EU ili SAD zvaničnika nije reagovao i osudio ovaj oružani, teroristički upad na makedonsku teritoriju?

Aktuelna evroatlantska podrška stvaranju Velike Albanije – koja je mit samo ako ćemo Ediju Rami da poverujemo pre nego Vladimiru Putinu, „Vikiliksu“ i sopstvenoj sposobnosti logičkog rasuđivanja – baca novo svetlo i na briselski dijalog Beograda i Prištine. Ovaj dijalog, naime, mogao bi da posluži i stvaranju Velike Albanije. Kako? Zapravo, sasvim jednostavno. Konačni cilj ovog dijaloga je, kao što smo više puta pisali, uzajamno priznanje Srbije i Kosova; o tome, uostalom, svedoči i „Vikiliksova“, to jest američka depeša 10BRUSSELS85: „Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je ukazala da je od ključne važnosti da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi procesa ulaska u EU. (…) Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da treba da posavetujemo vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“ A i Doris Pak, nemačka poslanica Evropskog parlamenta, kazala je ove srede da Srbija „mora da promeni svoj Ustav da bi priznala Kosovo“, što je inače uslov koji je ugrađen i u naš Pregovarački okvir za pregovore o eventualnom ulasku u EU. A naše priznanje nezavisnosti Kosova, Kosovu bi otvorilo i put ka ulasku u Ujedinjene nacije. I tada bi ujedinjenje Kosova i Albanije u Veliku Albaniju bilo sasvim u skladu sa međunarodnim pravom, protiv kojega niko ne bi imao prava da se pobuni… I zato, dok još nije prekasno, ključno je pitanje, kad smo već kod prava, imamo li mi prava da dozvolimo da se obistini san Edija Rame i svih njegovih inspiratora. Imamo li prava da ne primetimo proces koji nam se odvija pred očima, pogleda zamagljenog EU integracijama koje ionako ne vode nikuda?

[/restrictedarea]

Tačijeva presuda

Hašim Tači ipak nije došao u Beograd. Pozivu nevladine organizacije Omladinski odbor za obrazovanje (OOzO) isprečila se odluka Srbije da poštuje presudu svojih pravosudnih organa.

Kao što je poznato, ova NVO, dosad uglavnom nepoznata široj javnosti, pokušala je da Tačija praktično prokrijumčari u Beograd, na Konferenciju evropske integracije Zapadnog Balkana: Zajedno možemo bolje, zakazanoj za petak 24. april.

NVO OOzO je ovu konferenciju organizovala u saradnji sa ambasadom Velike Britanije u Beogradu. Među „donatorima, sponzorima i prijateljima“ OOzO-a na sajtu ove organizacije (ova stranica je u međuvremenu izbrisana) navedeni su i ambasada SAD u Beogradu, američki Stejt department, Evropska komisija… a da se negde među njima zaista i nalaze pravi inspiratori pozivnice upućene Tačiju potvrdila je i reakcija Evropske unije. Portparolka Maja Kocijančić, naime, kazala je da je „tokom dijaloga o normalizaciji dogovorena procedura uzajamnih poseta srpskih i kosovskih zvaničnika“, i, što je zapravo ključno, da „u EU očekuju da se ta procedura poštuje i u ovom konkretnom slučaju“.

Zvanični Beograd je na ovo očekivanje EU odgovorio da će Tači biti uhapšen ako dođe u Srbiju. Rečima premijera Aleksandra Vučića: „Presudu Tačiju nismo ukinuli, pa pošto nije ukinuta, Srbija će se tako i ponašati, u skladu sa zakonom.“

Ovom obrazloženju nije se imalo šta zameriti, te se nedugo potom udarilo po njenom osnovu, po presudi od 10 godina zatvora koju je zbog terorističkog delovanja u ime naroda a protiv Hašima Tačija 11. jula 1997. godine doneo Okružni sud u Prištini. Ulrike Lunaček, poslanica Evropskog parlamenta, u Prištini je naime ovih dana izjavila: „Vlasti u Beogradu treba da ponište nalog za hapšenje ministra spoljnih poslova Kosova koji datira iz vremena Miloševića.“ A da razmišljanje Lunačekove o ukidanju presude Tačiju (uz taj genijalni argument da presuda datira „iz vremena Miloševića“, što bi valjda trebalo da znači da treba da ukinemo sve presude iz tog vremena) nije usamljeno, posvedočio je i Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose, rekavši da „sada pravosuđe mora da vidi šta da radi sa ovim slučajem. Revizija postupka je nešto što jeste neprijatno za Srbiju, a može da se postupi kao u Blerovom slučaju“.

U svakom slučaju, iako ovaj pokušaj dovođenja Hašima Tačija u Beograd na mala vrata nije uspeo, vrlo je verovatno da će takvih pokušaja biti još. I Srbija će ponovo dobiti priliku da pokaže da li je pravna država, ili pak kolonija Evropske unije u kojoj zakoni i sudske presude važe samo dok EU ne kaže suprotno.