Američki san o posebnosti

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Ideja o „američkoj posebnosti“ osnova je na kojoj SAD grade moralno opravdanje za nametanje ideja koje oni smatraju za jedine ispravne čitavom svetu. Pošto su njene vrednosti izuzetne, i sama Amerika je izuzeta i iznad zakona. I sopstvenih, i tuđih, i univerzalnih. Upravo to joj daje za pravo da čini šta hoće sa ostatkom sveta

Američka posebnost predstavlja ekstremnu ideologiju koja se krije iza različitih tvrdnji koje čine američku ideologiju ili vrednosti. Ova ideologija dovela je do dve važne tačke oslonca: američkog mesijanizma i američke eshatologije. Američki mesijanizam pretenduje da obuhvati ne samo građane SAD već i drugih država. Amerikanci u okviru ovog shvatanja sebe doživljavaju kao „spasioce sveta“, što se u praksi pretvorilo u Pax Americana. Papa Lav XIII u encikliki Testem benevolentiae nostrae američku posebnost nazvao je jeres („jeres amerikanizma“) verovatno imajući u vidu njihovu posebnost u crkvenoj sferi.

Američka izuzetnost (American exceptionalism) je shvatanje koje tvrdi da SAD zauzimaju posebno mesto među državama, odnosno Amerikanci među narodima, zbog svog nacionalnog duha, te političkih i religioznih institucija koje su formirali. Izvori ovog mišljenja smeštaju se u 1630. godinu, kada je objavljena knjiga Džona Vintropa „Grad na brdu“, mada ima mišljenja da je tvorac stava Aleksis de Tokvil, koji je tvrdio da SAD zauzimaju posebno mesto, jer su stvorile prvu funkcionalnu predstavničku demokratiju. Vera u američku posebnost više je odlika pripadnika konzervativne (anglosaksonske populacije) nego sledbenika liberalne (jevrejske) ideologije. Lider konzervativaca Majk Hakabi misli da bi „negiranje američke posebnosti značilo u suštini odricanje od srca i duše ovog naroda“.

Američka istoričarka Doroti Ros smatra da postoje tri varijante razvoja američke posebnosti. Prvo, američki protestanti smatraju da američki progres dovodi do hrišćanske hiljadugodišnje dominacije, drugo deo Amerikanaca povezuje svoju istoriju sa razvojem slobode u Engleskoj i čak predlaže povratak tradicijama tevtonskih plemena, koja su osvojila Rimsku imperiju. Treće, deo Amerikanaca veruje u „hiljadugodišnju dominaciju“ Amerike, koja će onemogućiti raspad čovečanstva.

[restrictedarea]

Dodatna vrednost Amerikanaca

No, najvažniji momenat američke posebnosti predstavlja tvrđenje o tome da se SAD i njihovo stanovništvo razlikuje od drugih naroda posedovanjem viših kvaliteta, što se ogleda u prihvatanju očiglednih istina kao što su sloboda, neotuđiva prava čoveka, demokratija, republikanizam, preimućstvo zakona, građanske slobode, sveopšte blagostanje, pravednost, privatna svojina i ustavno pravo.

Kritičari američke posebnosti smatraju da je ovo očigledan primer šovinizma i nacionalizma. Naime, to nije nova ideja i postoji ili je postojala u Velikoj Britaniji, Francuskoj i nacističkoj Nemačkoj. U svakom slučaju, bilo je država koje su sebe smatrale posebnim i tim tvrdnjama oslanjale su se na mitove i uzvišene nacionalne ciljeve.

Mnogi naučnici su prihvatili obrazac američke posebnosti koji je razvio politikolog sa Univerziteta Harvard, Luis Harc, u radu „Liberalne tradicije Amerike“ (1955). Harc tvrdi da u američkom političkom životu faktički nije bilo levih (socijalističkih) i desnih (aristokratskih) elemenata, koji dominiraju u drugim državama, jer su u kolonijalnoj Americi odsustvovale feudalne tradicije, koje su utemeljivale državnu religiju, a vlasništvo nad zemljom je proizvodilo nasledno plemstvo.

No, tokom 20. veka razvila se ideja da su SAD posebne zbog „mogućnosti koje pružaju“, odnosno socijalne mobilnosti (karijera dece bez izbora roditelja, mesto stanovanja se posmatra samo kao statistički podatak, jer su ljudi mobilni i prelaze hiljade kilometara, statusno – postaju važni ugled i bogatstvo, jer omogućavaju prelazak u višu klasu. Ta težnja se opisuje kao „američki san“, jer rođenje u siromašnim slojevima nije prepreka za ulazak u najviše elemente vlasti ili za sticanje visokog statusa u američkoj kulturi).

Za vreme predsednikovanja Džordža Buša, pojam „američka posebnost“ je unekoliko istrgnut iz svog istorijskog konteksta i korišćen je za opravdanje američke politike tretiranja sebe kao države koja je „iznad zakona“, odnosno na koju se ne mogu primenjivati ovozemaljski zakoni. Sledbenik ideje je i aktuelni američki predsednik Barak Obama, koji je na pitanje novinara aprila 2009. godine u Strazburu odgovorio: „Ja verujem u američku posebnost, kao što Britanci veruju u britansku posebnost, a Grci u grčku.“

Američka eshatologija posmatra svet kroz prizmu američkog sekularizma, odnosno odsustva teokratije. Koren ove ideologije u modernizovanoj protestantskoj teologiji, koja ističe božansko poreklo i misiju SAD (SAD su stvorene zbog Božjeg promisla, a radi prosvećivanja neupućenih i navodnog oslobađanja porobljenih delova čovečanstva na Zemlji – a kako „oslobađaju“, vidimo u Iraku i Libiji). Upravo ovaj deo američke ideologije je najviše na udaru kritike zbog očiglednog licemerja. Ipak, u okviru protestantizma naširoko je propagirana posebnost Amerike i Amerikanaca, odnosno njihova bogoizabranost, pri čemu su uvek isticani ne eshatološki, već državni zadaci. Prema tome, radi se o stavljanju teologije u službu državne ideologije. Ključna figura u formiranju ideologije bogoizabranosti Amerikanaca i SAD je teolog Džonatan Edvards (18. vek) koji je tvrdio da se status „bogoizabranog naroda“ menja. Tako su nekada to bili Jevreji, a sada su Amerikanci, koji treba „da izgrade novi kovčeg spasenja“. Iz teologije, ideja o bogoizabranosti SAD i Amerikanaca je prešla u književnost i politiku. Viktorija Pavlenko sa Sibirskog univerziteta ističe da je američka ideologija zapravo „osavremenjena antička filozofija hegemona“.

Američki kulturni darvinizam

Veoma je interesantna povest Dmitrija Fedoroviča Mihejeva, fizičara, koji je svojevremeno proveo pet godina u zatvorima Sovjetskog Saveza, a potom je 1979. emigrirao u SAD, gde je dugo bio u vrhu američke nauke i politike (anglosaksonski deo). Radio je u Hadson institutu i u administraciji Ronalda Regana, gde je bio najbliži saradnik generala Vilijama Odome (šefa Agencije za nacionalnu bezbednost). U jednom intervjuu za portal pravosudovs.livejournal.com objašnjava suštinu američke ideologije. Tu ideologiju zapravo su formirali Anglosaksonci (belci, protestanti, kojih je tek sedam odsto u SAD) i skrivena je u tzv. liberalno-demokratske vrednosti.

Mihejev navodi da je anglosaksonska socijalno-politička filozofija zapravo celovit sistem. Anglosaksonci su stvorili hijerarhiju među narodima. To je teorija kulturnog darvinizma. Prema ovoj teoriji, sve rase, etničke grupe, religije i kulture se bore za resurse i dominaciju, kao što to čini pojedinac u društvu. Konkurencija i suparništvo u borbi za tržišta, uticaj i resurse – to je samo meka forma evolucione borbe, koja periodično prerasta u stadijum rata. Na taj način, nasilje, teror i propaganda su sredstva evolucije, uz čiju pomoć se odabiraju najsposobniji narodi i civilizacije. Najživotnija civilizacija pobeđuje u borbi i „postaje prirodni lider čovečanstva“. U tom smislu interesantan je podatak da 60 odsto Amerikanaca misli da je Bog poverio Americi posebnu, istorijsku misiju. Autor ideje o „sukobu civilizacija“, Semjuel Hantington, potekao je iz te ideologije, a u svom delu istrajava na posebnosti i dominaciji anglo-protestantske kulture („njene tradicije i vrednosti su izvor slobode, jedinstva, moći, procvata i moralnog liderstva“).

Američka epoha ideologije anglosaksonizma počela je pre oko 400 godina kada je 30 000 puritanaca naselilo Novu Englesku, tj. SAD, sa ciljem da stvore teokratsko društvo. Puritanci su bili ekstremna sekta, koja je učila o potrebi odricanja od zadovoljstava (zlata, duvana, alkohola, seksa …) Lepe žene su smatrali izvorom greha ili sledbenicama Satane, a imaju zadatak da iskušavaju slabe. Zato su u ranim fazama svog obitavanja, prema procenama, zapalili oko 100 000 lepih devojaka. Puritanci smatraju da Bog mora da kažnjava grešnike (kao u Starom zavetu – Jahve/Jehova) i odbacuju mekoću i ljubav Hrista. Ovaj stav je zapravo veza sa Jevrejima, koji veruju u takvog Boga. To se manifestuje i u dosadašnjoj političkoj podršci Izraelu od strane američkih konzervativaca.

Doktrina posebnosti i mesijanstva SAD ima principijelni značaj i nije moguće doći na funkciju predsednika države ako se prethodno ne potvrdi privrženost ovoj doktrini. I kada narodi koji pripadaju drugim religijama i civilizacijama traže da se Amerika odrekne politike posebnosti, odnosno mesijanstva i liderstva, odnosno politike izgradnje Novog svetskog poretka – traže nemoguće.

Španci, Nemci i Francuzi teška srca su prihvatili dominaciju Anglosaksonaca. Kada je reč o Rusima, jasno je da ne žele da se bore za neko visoko mesto u hijerarhiji Anglosaksonaca, već insistiraju na jednakosti i ravnopravnosti raznih kultura i civilizacija. Zbog toga su opasni za Anglosaksonce, jer predstavljaju suštinsku pretnju samom njihovom postojanju i dominaciji. Anglosaksonci takvo razmišljanje Rusa doživljavaju kao suštinsko, egzistencijalno ugrožavanje, zbog čega navaljuju da unište Rusiju kao državu i Ruse kao nosioce takvih vrednosti. Anglosaksonci nastoje da ruski model organizacije društva diskredituju (tvrdnjama da je najkorumpiranije, najreakcionarnije i najagresivnije).

Amerikanci će pobediti đavola

Anglosaksonci smatraju da je Bog stvorio čovečanstvo radi eksperimenta, pri čemu nije sve pošlo po njegovoj volji. Jedan od najmoćnijih anđela se pobunio protiv Boga i postao je car zla. On je zaveo Adama i Evu, stvorio bolest, smrt, prirodne katastrofe, haos… Anglosaksonci veruju da samo SAD mogu spasti čovečanstvo od zla. Iako se služe demokratijom, oni ne veruju u demokratiju. Veruju u elitizam, tj. podelu čovečanstva na izabrane i masu. Smatraju da je najveći deo ljudi po prirodi lenj, glup i pokoran.

Dmitrij Mihejev, kada je u pitanju Rusija, savetuje sledeće: „Rusija nije u obavezi da se prosto suprotstavlja Anglosaksoncima, već mora dati svetu alternativu i privlačniji civilizacijski obrazac. Umesto rasno-kulturne hijerarhije, ravnopravnost svih rasa i kultura, umesto socijalnog darvinizma i borbe za resurse i dominaciju, saradnju i uzajamno obogaćivanje. Umesto ekstremnog individualizma – ideju samorealizacije ličnosti u kolektivu. Umesto neograničene nejednakosti u posedovanju imovine i novca, razumnu jednakost i socijalnu brigu za slabe i nemoćne. Rusija mora ponuditi alternativu i anglosaksonskom altruizmu (žrtvovanje svoje snage i sredstava na osnovu reciprociteta) u vidu bezuslovnog altruizma slovensko-pravoslavne civilizacije. Naš ideal i glavna vrednost treba da bude harmonija sa ljudima i prirodom.

Danas u SAD postoje brojni naučnici koji pokušavaju da ugase mit o američkoj posebnosti jer se radi „o defektu koji je nasleđe Hladnog rata“. Levičari su prvi započeli kritiku američke posebnosti. Tačnije, to je učinio Hauard Zin u knjizi „Narodna istorija SAD“ (prvo izdanje se pojavilo 1980. godine) u kojoj tvrdi da u američkoj istoriji postoje takva nemoralna dela da ona ne može biti obrazac dobrote. Takođe američka posebnost nije niti može biti božanskog porekla, jer su Amerikanci bili sve samo ne milostivi i pravedni, posebno kada su imali posla sa Indijancima, ali i sa drugim narodima. Američki teolog Rajnhold Nibur smatra da shvatanje da su Amerikanci posebni vodi moralnoj degradaciji. Oni koji su sebe smatrali posebnim, bacili su atomske bombe na narod koji je kapitulirao, vodili sve samo ne moralne ratove u Koreji i Vijetnamu… Takođe, Amerikanci su gradili stav da su posebni jer su moralniji od komunista i SSSR, ali su potom izvršili nemoralne agresije na Jugoslaviju, Irak…

[/restrictedarea]