Taj strašni i posebni „ljubavni spektar”na Balkanu

EKSKLUZIVNO

Piše Radovan Karadžić

LJUBAV KAO LJUDSKOST:  Nad jednom Andrićevom pričom

Ivo Andrić nas zapletom priče U musafirhani još jednom podseća da se ljudski poduhvati moraju procenjivati u sveukupnosti, uključujući i krajnju konsekvencu, stanicu u kojoj se moraju zaustaviti, i rezultat koji moraju dati. To se u najvećoj meri odnosi na sve ideološke i masovne poduhvate, koji nas opsene početnom primamljivošću i početnim, prihvatljivim i obećavajućim zelenim plodovima. Ako je na kraju nekog puta moguće zamisliti zlo, poduhvat će najverovatnije završiti u tome zlu, bez obzira na namere…

Andrić se može uvek i nanovo čitati, uočavajući u različitim vremenima različite fasete značenja. Veliki majstor stvara slobodnolebdeće slike zbivanja i učesnika, bez ikakvog vrednosnog ili moralnog suda i definisanja, osim minimalnog vremenskog i prostornog određenja. Onako kako je i sam preporučivao, „…da rečima bude tesno, a mislima prostrano“. Štedljiv u upotrebi materijala, sa finom merom lokalnog kolorita, Andrić otvara prostor za univerzalna značenja svojih zgusnutih slika, da onaj „ko ima oči…“ – iznova, u svakom čitanju vidi još nešto.

KRUG SLOVENSKIH „STARACA” Evo kratkog sižea Andrićeve priče „U musafirhani“, za koju je Andrić našao da je vredi napisati i uključiti u svoj opus. Iz skitnje, između nekih borbi i sukoba (za Andrića nema značaja kojih, a bilo ih je toliko, pa može da se odnosi na bilo koje, prošle ili buduće, odavde do Vidina ili Krima, kuda se kreću Andrićevi bosanski junaci) dolaze Turci janjičari i ostavljaju svoga bolesnog saborca Mameledžiju u musafirhani (prostoriji za goste) kreševskog franjevačkog manastira, na brigu fra Marku, koji vodi musafirhanu.

Fra Marko je, što nije bez značaja, priprost i neuk, i služi za podsmeh svojoj učenoj sabraći, školovanoj na visokim školama u Rimu, na kojima je i on uzalud boravio. On je više sa seljacima i više u teškom fizičkom poslu nego u crkvenim zbivanjima, ali Andrić naveštava da u fra Marku postoji bezmerna duša, kojom on, priprost, neuk i nevešt, svojim podsmešljivim sadruzima ume i do samoga Boga da dopre. Srpski patrijarh Pavle je, braneći nekoga siromaška od naših pokuda, znao reći: „Možda on ovako izgleda mali i beznačajan, a možda je on pred Bogom veliki.“

Fra Marko po ceo dan mrmlja svoje molitve, blagosilja svaki struk kupusa koji posadi (kao što Starac Zosima Dostojevskog poučava da sve treba blagosiljati, ili Njegošev Iguman Stefan, da „svačemu treba nazdraviti“) i meša te svoje molitve sa gorkim prigovorima Bogu, koji zna na sav taj trud poslati gusenice da sve upropaste, kao prošle godine. Fra Marko je manje filozof od Zosime i Igumana Stefana, ali po nečemu je u istom krugu slovenskih „staraca“ – po delatnoj ljubavi za sirotu božju tvorevinu, uprkos svakovrsnim gusenicama, koje upropaštavaju svaki čovekov trud, pa i sam njegov život na zemlji.

Kako je, zaboravljen od drugova koji su ga ostavili dok se ne vrate po njega, janjičar sve više slabio, tako je i fra Marko napuštao gunđanje i sve više i istinski brinuo o zdravlju ovoga neželjenog gosta. Fra Marko gunđa na Boga samo kad je prejak za njegova pleća, a kad se suoči sa patnjom božjeg stvora, u njemu se oslobađa ona „delatna ljubav“ kakvu Starac Zosima savetuje svojim monasima. Kad već postaje jasno da će zaboravljeni Osmo Mameledžija umreti, fra Marko se neumorno trudi da ga pokrsti pre smrti kako bi na onom svetu našao mir i milost kod Gospoda i Spasitelja. Obuzet svojim bolovima i mislima, Mameledžija o toj temi uglavnom ćuti, a fra Marko sa nadom osmatra svaki pokret na njegovom licu ne bi li uočio makar i najtananiji znak pristanka. Osmo Mameledžija sve to trpi i ne daje znaka od sebe, sve dok mu fra Marko ne prinese krunicu sa raspećem da ih Mameledžija poslednjom snagom poljubi. Mameledžija, međutim, tu poslednju snagu upotrebi da pljune na svetinju. Okrene se ka zidu sa grčem na licu i usnama, i ubrzo umire. Poraženi i „ojađeni“ fra Marko nijednom mišlju ili rečju ne baca se na pokojnika, već sebi prebacuje kako nije „mogao ni umio“ da spasi tu dušu, za koju se sada, obuzet teškim radom kao pokorom, moli, „pa gdje bila da bila“.

[restrictedarea]

MERA NAŠEG BIĆA Cela priča, tako jednostavno ispričana, zvuči tako balkanski, ili ako hoćete, bosanski, i može poslužiti za brzo i pogrešno zaključivanje o našim načinima. Priča se nije mogla ni desiti u prostranim stepama i tajgama, već samo na „drobnom“ Balkanu, pretesnom za toliko vera i snažnih uverenja. Zato se ne sme zadržati na njenom manifestnom značenju, jer da je tako jednostavno, Andrić je ne bi ni napisao, ni ostavio u svojim delima.

Andrićev fra Marko je „jedan od nas“, običan čovek, i po tome može da bude mera naših postupanja. On nije špiclov sa zadnjim primislima, nije „školovan gad“ (R. P. Nogo) niti neki „namazanko“, kod koga treba dugo čeprkati dok se u njemu dođe do čoveka. A velikim umetnicima je to prvi zadatak – doći do autentičnog čoveka, neobrađenog i nenamazanog. U detinjstvu smo imali jedan neobrađen i nekultivisan deo bašte, prekriven lopuhom i drugim visokim travama, koje niko nije dirao. Ostatak bašte je bio kultivisan i doveden u red, između ostalog i zato što su zrele šljive otresane i kupljene na tom delu. Nas decu mnogo više je zanimao onaj neobrađeni deo bašte, u kome je bilo nepoznato, tajnovito i opasno zbog zmija, koprive i drugih nepripitomljenih životnih bića. Tako se i u delima velikih, od Dostojevskog, preko Bore Stankovića, Andrića, do ranih filmova Emira Kusturice, nepatvoreni čovek nalazi u tim „neobrađenim“ delovima božje bašte,

Fra Marko je jedan od takvih „neobrađenih“ primeraka našeg čoveka, i on zaokuplja Andrićevu pažnju, a ne njegova učena sabraća. Svi „učeni“ su formirani na sličan, uniforman, konfekcijski način, i u dobrom delu liče jedan na drugoga, a autentični su rođeni takvi i ostali takvi.

Fra Marko se odlučuje na ovaj „poduhvat“ pokrštavanja Mameledžije ne radi lične polze, niti radi ovozemaljskih stvari kako bi, na primer, njegova zajednica i crkva imale više članova, ili, ne daj bože, trijumfovale u jednom samrtnom trenutku. On za to ne očekuje pohvalu i nagradu ni od koga; naprotiv, dok je na ovom svetu, fra Marku i njegovom manastiru taj njegov postupak može izazvati velike nevolje, mnogo veće od uobičajene novčane globe nizašta, i on svoje napore da pokrsti Mameledžiju drži u tajnosti od svih. On se na to odlučuje u trenutku kad postaje izvesno da će Mameledžija umreti – ne, dakle, da bi mu Mameledžija bio spasen na ovom, nego na onom svetu – i čini svoje pokušaje u najdubljem uverenju prirođenom njegovom biću da, kako je revnosno spasavao njegovo telo, sada treba da spasi i njegovu dušu.

MNOŠTVO „GORKIH TRAVA” Iako čvornovata i rogobatna, fra Markova ljubav za toga „dženabeta“ od Mameledžije, koji i u samrtnom času poseže za ženskim dimijama, nesumnjiva je i duboka, bezgranična i bezobzirna u najdoslovnijem smislu reči: ne obazire se na opasnosti, ne zaustavlja se na nekoj usputnoj stanici, ne zadovoljava se delimičnim postignućem, već se zaputila ka krajnjem svom odredištu – ka svome konačnom delu. Tako nas Andrić još jednom podseća da se ljudski poduhvati moraju procenjivati u sveukupnosti, uključujući i krajnju konsekvencu, stanicu u kojoj se moraju zaustaviti, i rezultat koji moraju dati. To se u najvećoj meri odnosi na sve ideološke i masovne poduhvate, koji nas opsene početnom primamljivošću i početnim, prihvatljivim i obećavajućim zelenim plodovima. Ako je na kraju nekog puta moguće zamisliti zlo, poduhvat će najverovatnije završiti u tome zlu, bez obzira na namere, kako je, istom genijalnošću Dostojevski u „Zlim dusima“ video gde će završiti.

To važi i za ljubav, koja mora da bude delotvorna, kaže Starac Zosima Dostojevskog. Ne apstraktna, kao subjektivno osećanje, koje je blagotvorno za „volitelja“, a bez koristi za „voljenoga“. Ali, ni fra Markova ljubav prema Bogu, ispoljena kao duboka odanost, nije bez čvorova i gunđanja, a nije zbog toga ništa manja. Čak i kad je „negativno rečena“ (Krleža) to je ipak ljubav, a nije ni mržnja, čak ni ravnodušnost kakvu bi u tim teškim prilikama nalagao civilizovan razum, već ljubav ispoljena kao ljudskost. Ako je verovati zakletim psihoanalistima, sve se može svrstati ili u libidinozno, ljubavno, ili u agresivno, mrziteljsko, ili još drastičnije, u biofilno ili nekrofilno, a „nešto između“ ne postoji, jer nije moguće. Tako ni ravnodušnost ne može ostati između, a po svemu, ona nikako ne može da se svrsta u „ljubavni spektar“ – već pre u suprotni, makar se nazvala i „političkom korektnošću“ (još jedno jezičko kopile modernog doba). Iz ravnodušnosti se nikad i nikako ne može roditi ni najbljutavija ljubav, pogotovo ne visoka, shvaćena kao ljudskost, kao što ni na vrbi ne može roditi ni najlošije grožđe.

Teški uslovi života će kod autentičnih ljudi uticati samo na formu, ne i na suštinu ljudskosti. „In rebus modus est“, sama stvar sadrži i načine ispoljavanja, i samo to je razlika između Starca Zosime, Igumana Stefana i drugih blagorodnih „staraca“, i ovoga fra Marka. Njegova ljudskost se može prometati u stotinu vidova, i ispoljavati se kao neka od mnoštva „gorkih trava“, ali će krajnji cilj ostati isti.

A naše ljubavi na Balkanu nije lako podneti, a još ih je teže shvatiti, sve dok se ne stave u opšteljudski kontekst. Ne putena, već viša, sveobuhvatna ljubav, koja u našoj kulturi, po modelu po kome autentična kultura rešava čovekove protivrečne težnje, završava u nekim slučajevima kao prijateljstvo, pobratimstvo, posestrimstvo, ali u svim slučajevima kao čovečnost, koja je više od obične dužnosti. A ovom razumevanju Andrića možda je doprineo i užasni kraj dvadesetoga veka kod nas.

[/restrictedarea]

Objavljujemo tekst koji je za „Pečat” napisao dr Radovan Karadžić, današnji zatočenik pritvorske jedinice Haškog tribunala, i nekadašnji lider bosanskih Srba i prvi predsednik Republike Srpske