Svetislav Božić /kompozitor/ NAD VISOKOTURAŽNOM PRAZNINOM NAŠEG DOBA

Razgovarala Mila Milosavljević 

Opera Melanholični snovi grofa Save Vladislavića čekala je u fioci gotovo deceniju, dok se u realnom audio -vizuelnom sloju nije oglasila na sceni Nacionalnog teatra. Otpori, ometanja, svakovrsna spoticanja pratili su delo sve do 28. februara 2015. godine, kada su se zavese tog sna razmakle, a Grof se iza njih oglasio, setan, umoran, tih i onostrano zabrinut, rasut po mnoštvu i drugim znamenitim ličnostima našega roda, čiji tekstovi i sadržaji snova govore umesto njega

Melanholija je dobro duhovno, pa i duševno stanje, iz kojeg se smireno, ne gubitnički, sagledava minulo vreme, sluti agonija dnevnosti i maglovito nazire izvesna budućnost. Melanholična ličnost i melanholične projekcije odraz su izvesne urednosti koja je korisna za pojedinca, a pri tome ne bremeni okruženje agresivnim nametanjem sopstvenih uverenja. To hipotermičko stanje svesti i smirenoumlja korisno je i dragoceno za ovo vreme, koje je prepuno visokoturažne praznine i prenaglašene trubne jeke ispraznih sadržaja i pseudomoralističkih poučanija, kaže u intervjuu za „Pečat“ Svetislav Božić, kompozitor, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti.

Krajem februara u Kolarčevoj zadužbini premijerno su izvedena njegova dela Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog i Četa, a na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu premijera njegove prve opere Melanholični snovi grofa Save Vladislavića.

Kakve utiske ste poneli nakon premijere svoje

prve opere?

Premijera moje opere u Narodnom pozorištu donela je pregršt slojevitih utisaka. Najvažniji su umetnički i oni su u potpunosti pozitivni i u kreativnom smislu podsticajni, kako za mene kao autora, tako i za izvođače i prepunu salu koja je ovacijama pozdravila događaj. Otvoreno je novo poglavlje u životu Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, aktiviran je elan umetnika, probuđen tragalački i istraživački impuls kod reditelja, dirigenta, koreografa, scenografa, kostimografa i, najvažnije, kod izvođača. Na sceni je aktivno preko 200 aktera koji ne samo da pevaju i sviraju već se promišljeno kreću, pomeraju granice koreografske umetnosti a sve to prate inventivni kostimi i promišljena scenografija. Libreto opere koji sam sačinio predstavlja izbor iz tekstova Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića i Dejana Medakovića. Naravno, tu je i najbitniji tekstualni sloj, liturgijsko štivo Svetog Jovana Zlatoustog, iskazan kroz osnovnu molitvu, Simvol vere – Vjeruju. Iz svega rečenog može se naslutiti kako je složen ovaj poduhvat i kako je reč o kompletnom umetničkom delu koje je rezultat prožimanja nekolikih umetnosti, nekolikih darova pojedinaca i kolektiva.

[restrictedarea]

Kako je nastala ideja o ovoj operi i šta je bilo presudno da  odgovorite na inspiraciju Vladislavićem? Sama radnja opere je, kažete, izmeštena i dotiče pitanje našeg postojanja, podstičući nas da ostanemo samobitni, autohtoni a da pritom ne budemo suviše inertno ukopani u vrednosti koje treba da dožive emancipaciju, te da se to postiže duhom, jer duhovnost nudi i praktična rešenja − ,,Ako duh uspavamo, utopićemo se, jer smo mali narod…“

Melanholični snovi grofa Save Vladislavića je i naziv moje opere, ali i naslov moga duhovnog stanja i kontinuiranog traganja za kvalitetnijim duhovnim arhipelagom od onoga koji se nasilno odigrava nad nama. Vladislavić je istovremeno daleka, ali i dnevno aktuelna metafora preko koje možemo nekažnjeno da komuniciramo sa žuđenom suštinom. Više je nego očigledna potreba, i moja i mnogih kreativnih ličnosti, da kroz eterične parabole pothranjujemo putovanja ka onim visinama na kojima postoji razumno primanje i razmenjivanje sadržaja višega reda. Dnevnost nas je obremenila teretima nesagledivo virtuelnog pragmatizma kroz koji se teško putuje, a još manje smisleno i dugoročno uviđa i kazuje. Vladislavić je i metafora kojom se beži od nesmotrenih reagovanja na samoubilački koloplet pitanja i odgovora što nas vode do paklene obamrlosti i rasplamsavanja ledenih strahova u venama. Vladislavićem se zaustavlja linearno kretanje ka smrti, ili barem diskretno usporava hod smrti na koji smo upućeni. U tom smislu su melanholični snovi odraz potencije, a ne impotencije određenih duhovnih zona kojima možemo da se koristimo, a da pri tome njihovo dešifrovanje ne znači i naš ubrzani kraj. Vladislavić, iako sanja, a i mi kroz njega, ne želi da ostane nadromantičarski sam bez strasti i bez žudnje. On, to jest Mi, traži i realan fizički prostor za svoje snove, za svoj osnovni i produženi eho života, duboko svestan dramatičnih sužavanja svih oblika materijalne, ali i duhovne teritorijalnosti. Vladislavićev san je artikulisani melanholični glas opomene svim akterima ovoga tla da su i snovi predmet poništavanja, a ne samo − golim okom i praznim umom − sagledani materijalni sloj života. Melanholija je dobro duhovno, pa i duševno stanje iz kojeg se smireno, ne gubitnički, sagledava minulo vreme, sluti agonija dnevnosti i maglovito nazire izvesna budućnost. Melanholična ličnost i melanholične projekcije odraz su izvesne urednosti koja je korisna za pojedinca, a pritom ne bremeni okruženje agresivnim nametanjem sopstvenih uverenja. To hipotermičko stanje svesti i smirenoumlja korisno je i dragoceno za ovo vreme, koje je prepuno visokoturažne praznine i prenaglašene trubne jeke ispraznih sadržaja i pseudomoralističkih poučanija.

Opera Melanholični snovi grofa Save Vladislavića čekala je u fioci gotovo deceniju, dok se u realnom audio-vizuelnom sloju nije oglasila na sceni Nacionalnog teatra. Otpori, ometanja, svakovrsna spoticanja pratili su to delo sve do 28. februara 2015. godine, kada su se zavese tog sna razmakle, a Grof se iza njih oglasio, setan, umoran, tih i onostrano zabrinut, rasut po mnoštvu i drugim znamenitim ličnostima našega roda, čiji tekstovi i sadržaji snova govore umesto njega. Za slabovideće i nedovoljno obrazovane, nesklone snu i prostorima duhovne urednosti ovakvo pozicioniranje libreta i sklanjanje glavne ličnosti u poziciju senke ili cveta koji najdivnije miriše svojim odsustvom učinilo se manom. Taj kobni socrealistički mehanizam i crvena praktika mutiranih internacionala oslepila je mnoge slojeve naše duhovnosti. Tako isprazno pismeni, deskriptivni i bujično ambiciozni koji su gledali i slušali ovo delo nisu mnogo razumeli. Ono se i ne bavi njihovom koncepcijom stvarnosti, niti društvenog uređenja te stvarnosti. Njihove obezduhovljene revolucije nisu uspostavile urednost, nego nasilje. Nasilje i nad činjenicama koje govore iz dubina − duboko bez zlokobne namere da vladaju (da materijalno nad ljudima i u ljudima nadvladaju). Otuda su u nas borbe za mesta upravnika, direktora, ministara, onih koji pišu o umetnosti ili je čak i sami stvaraju tako ostrašćene i estetski, pa i etički drske i nesmotrene. Melanholični snovi su mogući lek od takvih teških oboljenja, koja se poput pandemije šire i uzimaju duše, pa čak i tela nezasito ambicioznih i nesmotrenih. Obaveza mislećih i snevanju sklonih ličnosti je da artikulišu sebe i prostor oko sebe, da ne prave toliko zaglušujuću buku, koristeći se izvesnim pogodnostima koje im daje trenutni položaj. Melanholični snovi su tiha svetlost kroz koju uranjamo nezlobivo u svet dobrih vibracija i mirnih rešenja onih pitanja na koja mi možemo da damo kreativan odgovor.

Ne čini li vam se da je duh naroda našeg dobrano zašao u predvorje sna, pospanosti, klonuća? Kako iz te opijenosti, kako i kuda dok još nije kasno?

Melanholični san ili melanholični snovi grofa Save Vladislavića nisu posledica nikakvih anestetika, opijata, droga, estradama raznoga nivoa ni porekla demontiranih pojedinaca ili dela zajednice. Vladislavićev san ne uspavljuje narod niti ga priprema za loše radnje, gubilišta ili nesmotrenosti. On je san budnoga bića koje je zamaklo sa scene ispraznog tutnjanja i meteža u suštinu, na onaj nivo dodira koji budi kreativnost, a ne uspavljuje mentalnu i duhovnu budnost. Vladislavićev san je put ka središtima naše slovesnosti koja se obnavlja i leči osobenim duhovnim terapijama i radnjama za koje nam nisu potrebne tako velike doze značajnih iskustava Frojda i Junga (čije domašaje naša duhovna struktura ne uzima spontano i prirodno). Svojim snovima prizivamo one medikamente i duhovna stanja koji su nam razumljivi te zbog toga i višestruko korisni. Prizivajući takvu lekovitost, mi se ne izopštavamo iz šarolikosti sveta u kojem živimo, već tražimo ono mesto gde možemo da opstanemo i sa kojega možemo kreativno da delujemo. Izgon je na delu, ali i borba gonjenih mora da bude adekvatna silini progonstva. Adaptacija na izgon i amneziju nije nikakvo rešenje. Konverzija još manje.

Izjavili ste da ste dosegli „zlatnu žicu svog govora kroz muziku“. Da li to znači vrhunac u umetničkom stvaranju?

Svako ko budno i odgovorno radi svoj posao, a pri tome ima dovoljno iskustva da uposli dodeljenu mu darovitost, oseti zlatni presek svojih potencijala i vreme u kojem su se oni skladno odigrali.

Faktor vremena nije nevažan, jer se kroz mukotrpan i dugotrajan rad pojave vrednosti koje mogu da bez dvoumljenja prikažu kreativnu ličnost i njene domašaje. To što mi se u nekoliko poslednjih godina dešava govori da sam dodirnuo zlatni arhipelag svojih moći i da nisam uludo potrošio više od dve trećine života. Koncerti kod kuće i u inostranstvu i dela koja su se tu oglasila svakako su moj zlatni iskorak, ta zlatna žica. Naravno, to je moja vertikala i moj put ka visinama. Osećam da ima još prostora za podizanje kvaliteta i na tome intenzivno radim, klešući tonsku skulpturu u nijansama koje razdanjuju moj život meni samom, ali i sapatnicima i sladostrasnicima čarobnog ozarenja koje se zove muzika. Pre nekoliko dana, tačnije 26. i 28. februara 2015. godine, odigrale su se tri premijere mojih dela. Najnovija, Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog za mešoviti hor (četvrta do sada) nastala je 2010. godine. Njena tonska slika rezultat je minulih iskustava i bliskih susreta sa manastirom Hilandarom. Spoj mora i mirisa grčke zemlje, pomešan sa duhom naših Nemanjića, Svetog Simeona Mirotočivog i Svetoga Save, čini ovu liturgiju osobenom. Reč je o dobrom kreativnom preseku nesagledivo zanosnog hoda i dejstva minulih vekova sa trenutkom vremena u kojem sam se zadesio na tako znamenitom toposu našeg postojanja. Tropar-epitaf Četa Patrijarha Pavla za mešoviti hor napisan je na duboke i narodski artikulisane stihove pesnika Petra Pajića. Delo je posvećeno uspomeni na minulu ovozemaljsku sen Njegove svetosti Patrijarha Pavla. No suština energetskog potencijala ovog dela govori o velikom udesu našega roda, o nezaceljivom krvoliptaju svuda prisutnog jasenovačkog i prebilovačkog arhipelaga smrti, o toj rani koja bi morala da u našem ponašanju svemu prevashodi. Sva je sreća da je prepuna sala Kolarčeve zadužbine razumela usamljenost protagonista, kao i blaženu milost Svetog Simeona Mirotočivog, čija je sen, Strašna sen, bila naš domaćin i u ovoj večeri. Zanimljiv je bio prizor kada je šef-dirigent Mešovitog hora i Simfonijskog orkestra Radio televizije Srbije sedeo u publici, a njegov tek stasali student dirigovao ova dva složena dela. Veliko poverenje prema mladima, ali i deo strategije koja je mogla da spotakne mladost i unizi umetnički kvalitet izvedenih dela. Na svu sreću, mlada i darovita Olga Milićević uspela je da sa veoma kvalitetnim i posvećenim Horom RTS-a napravi dobar rezultat. Ove dve premijere, uz treću, operu Melanholični snovi grofa Save Vladislavića, govore o opusu koji neko može da piše celog života. To su veliki događaji za mene, veliki udari i velika iskušenja. Na svu sreću, sa više nego malo vremena za spremanje ovako složenih dela, ta dva dana mogu se upisati zlatnim slovima u mojoj biografiji. Osim uprava navedenih institucija (prepunih predizbornih priča o brizi za nacionalnu muziku i stvaralaštvo) koje nisu bile naročito zainteresovane za uspeh ovih dela (čak bi se moglo govoriti o njihovoj bezvoljnosti i želji da se stvari otaljaju i tako neuredne bace u zapećak) sami protagonisti (posvećeni solisti i prvaci, nadahnuti Mešoviti hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i veliki Simfonijski orkestar i internacionalni balet, predvođeni izvanrednim dirigentom Đorđem Pavlovićem, inteligentnim i senzitivnim rediteljem Aleksandrom Nikolićem, te maštovitim koreografom Aleksandrom Ilićem, intuitivnim scenografom Borisom Maksimovićem) dali su ogroman doprinos nedvosmisleno dobrom utisku koji je publika ponela sa ovih koncerata. Količina moje muzike izvedene u ta dva dana na sceni Kolarčeve zadužbine i Narodnog pozorišta u Beogradu više je nego značajna činjenica, koja se u našem poslu ne dešava često, čak ni u svetskim muzičkim centrima.

Kakav je vaš stav o pitanju Nacrta zakona o kulturi i o kulturnoj politici uopšte?

Ako pričamo o kulturi, kulturnoj politici, radnicima u kulturi, čini mi se da su ove premijere moj odgovor i doprinos urednoj slici naše kulture i njene duhovne panorame. Ja ne biram ministre, niti upravnike nacionalnih institucija. Ja im nudim sadržaj kojim mogu da se koriste, ukoliko to žele ili procene za potrebno. Ja ne sudim o njihovoj strasti i potrebi za vlašću, jer mi nije bliska. Zbog čega neko voli da bude ministar ili upravnik, to on najbolje zna. Zbog čega su te bitke tako velike i kobne i tako mučki sponzorisane silama sa boka i iz dubina, odgovor treba da daju lično zainteresovani i imenovani resorni likovi. Umetnici proizvode, daju sadržaj i smisao kulturi. Ukoliko se bave distribucijom svoga proizvoda, stvari se komplikuju, neumitno usložnjavaju. Stepen ambicije uslovljava i spontanost kompatibilnosti. Vreme je da se otreznimo od neprosejanih strasti i velikih ambicija i da svoje darove čuvamo za urednije pozicije od večito nesigurnih i nerazgovetnih vlastodržačkih u kulturi,  kulturnoj politici.

„Samopovređivanje koje smo dopustili sebi moralo bi da prestane“, izgovorili ste, između ostalog, u poslednjem intervjuu za „Pečat“. Kako nas u ovom času vidite u toj doslednosti u samopovređivanju, koje ima posledice reflektovane i u sadašnjem vremenu, ali, očito je, i u budućnosti?

Kompozitor svojim delom obavlja mnoge strukovne, ali i sociokulturološke i estetsko-etičke radnje. On vrlo često o tome ne govori, niti gura u podnaslov svoja promišljanja i iskustva. Delo sobom, svojim slojevima biva jasno onima kojima su takav sadržaj i poruka bliski i potrebni. Delo se kreće na fonu određene višeslojne matrice ili ju samo tvori. Kontekstualizacija umetničkog dela je kreativan posao, a ne larmadžijski entuzijazam protivnika ili simpatizera. Prenadraženim analizama izvesne ideološke potke dela čini se loša usluga kako samom delu, tako i njegovim korisnicima. Ovo isuviše analitičko, a istovremeno i samoubilačko vreme okrenulo me je ka tišini i traženju onih nivoa smislenosti koji neće druge neuputno uzbunjivati. Ma kako to bilo teško, ili na ivici izvodljivosti, moramo da vazljubimo naše resurse, našu duhovnost i da samerivo sa tim ustrojavamo naše institucije. Život na aparatima je gorak, mučan i završava u strašnim mukama. Moraćemo da izdržimo, bez konverzije, bez patetike, bez sumorne slutnje, na tom strašnom mestu, jer da je to lako, ne bi nas zapalo.

 

[/restrictedarea]

 Biografija

Svetislav Božić je redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Autor je knjiga, udžbenika, ogleda, esejističkih osmatranja koji se bave harmonijom i mnogo čime što uslovljava harmoniju kako u muzici, tako i u prelivima kojima se muzička harmonija iz kreativnog života napaja. Napisao je preko 220 kompozicija različitih žanrova (horskih, orkestarskih, vokalno-instrumentalnih, kamernih i solističkih) ne želeći da brojem, već mnogolikim osmatranjima i ogledima priđe tonskoj suštini. Njegova muzika je izvođena u dvadesetak zemalja. U toj frekvenciji i na tom kontinuiranom zamahu njegova dela su zapisana na 14 autorskih CD-ova kao i na nekoliko DVD izdanja.
Povezao je svoj zlatni studenički period sa 10 kapitalnih dela duhovne, ali i svetovno-duhovne muzike, 13 autorskih koncerata u Beogradu, kao i potonje svetovne proseve koji su se odigravali u Moskvi, Sankt Peterburgu, Kijevu, Zaporožju, Londonu, Parizu, Vašingtonu, Habarovsku, Hirošimi, Glazgovu, Čeljabinsku, Sofiji, Varšavi, Beču, Rimu, Trstu, u izvođenju vrhunskih domaćih i stranih umetnika. Primao je, i mnogo češće dodeljivao nagrade, starajući se kao selektor ili umetnički direktor o umetničkom kvalitetu značajnih manifestacija kao što su: Mokranjčevi dani u Negotinu, Festival Putevima pravoslavlja u Novom Sadu, Beogradske muzičke svečanosti. Bio je član žirija međunarodnih festivala u Zaporožju (Ukrajina) Prijedoru, Bijeljini, Nišu, Banjoj Luci, Šapcu, Beogradu.
Držao je master klas na Konzervatorijumu Čajkovski u Moskvi, Državnom institutu za umetnost u Vladimiru, na Međunarodnom klavirskom bijenalu u Banjoj Luci…