SRBIJA I NATO – Hronika tihe okupacije

Piše Nikola Vrzić

Pripadnici američke vojske imaju pravo da slobodno ulaze i izlaze iz Srbije i da se po njoj slobodno kreću pod oružjem, uživaju imunitet a i ugovori koje u Srbiji sklapaju sa trećim stranama podležu američkim a ne srpskim zakonima, NATO vrši bezbednosne procene i utvrđuje lojalnost i pouzdanost pripadnika naših vojnih i državnih organa, NATO ima svoju kancelariju u našem Ministarstvu odbrane, sprovodi reformu naše vojske i države u skladu sa svojim interesima… Srbija se, ukratko, nalazi pod neproglašenom američkom okupacijom, i zato i nije čudno što je tiho i bez milosti, pred našim očima a da mi to ne vidimo, uvlače u NATO

Kada se, u svom sada već legendarnom govoru na 43. minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 10. februara 2007. godine, predsednik Rusije Vladimir Putin obratio učesnicima konferencije, obratio se zapravo i svima nama. „Želeo bih“, rekao je tada Putin, „da citiram reči generalnog sekretara NATO, g. Vernera u Briselu 17. maja 1990. On je tada rekao: ‚Činjenica da nećemo raspoređivati NATO vojsku izvan teritorije Nemačke Sovjetskom Savezu pruža snažnu garanciju bezbednosti.‘ Gde su sada te garancije?“ I još: „Jedna zemlja i to, naravno, prvo i pre svega Sjedinjene Države, prešla je svoje državne granice u svakom pogledu. To je vidljivo u ekonomskoj, političkoj, kulturnoj i obrazovnoj politici koju nameću svim ostalim nacijama.“

Kada se, u svom sada već legendarnom govoru na 43. minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 10. februara 2007. godine, predsednik Rusije Vladimir Putin obratio učesnicima konferencije, obratio se zapravo i svima nama. „Želeo bih“, rekao je tada Putin, „da citiram reči generalnog sekretara NATO, g. Vernera u Briselu 17. maja 1990. On je tada rekao: ‚Činjenica da nećemo raspoređivati NATO vojsku izvan teritorije Nemačke Sovjetskom Savezu pruža snažnu garanciju bezbednosti.‘ Gde su sada te garancije?“ I još: „Jedna zemlja i to, naravno, prvo i pre svega Sjedinjene Države, prešla je svoje državne granice u svakom pogledu. To je vidljivo u ekonomskoj, političkoj, kulturnoj i obrazovnoj politici koju nameću svim ostalim nacijama.“

AMERIČKI INTERES Svoje (tada) i naše (i dalje, eno ih i ove srede ministri Ivica Dačić i Bratislav Gašić u Briselu, u sedištu evroatlantskog vojnog pakta) NATO partnere, dakle, predsednik Rusije nazvao je, uz neoboriv dokaz, prevarantima koji daju garancije kojih ne nameravaju da se drže, i to agresivnim prevarantima koji svoju politiku naturaju i svima drugima, ne zato što je ta politika dobra i za druge već samo zato što je dobra za Ameriku. O čemu su, uostalom, nehotično posvedočili i sami Amerikanci, objasnivši u svojoj diplomatskoj depeši 06BELGRADE842, koju je uz četvrt miliona drugih raskrinkao „Vikiliks“, da reforme srpske vojske u kojima nam NATO pomaže „obezbeđuju vojnu orijentaciju i stav koji će biti u našem“ – a kad Amerikanci kažu naš, misle na američki – „interesu“. A budući da, rečima Zbignjeva Bžežinskog, „NATO predstavlja glavni mehanizam za sprovođenje uticaja SAD na evropska pitanja“, ono naturanje sopstvene politike i interesa svima drugima, o kojem je 2007. govorio Putin ali ga tada nismo dovoljno pažljivo saslušali, sprovodi se uglavnom preko saradnje sa američkom vojnom alijansom. Pa otuda i ono spektakularno „Pečatovo“ otkriće da nam NATO ne reformiše samo vojsku već i ekonomiju i pravosuđe, pa čak i uvodi javne beležnike i sudske izvršitelje, u skladu sa Individualnim akcionim planom partnerstva (IPAP) Srbije i NATO…

 

[restrictedarea]

Ali kako smo do toga došli, a da nismo ni primetili da do toga dolazimo? Hronološki pregled saradnje Srbije i dokazano prevarantskog NATO-a – o njegovim zločinima da i ne govorimo, o tim zločinima već dovoljno govore i naša 1999. godina, i okupacija Avganistana, Iraka, temeljno razvaljivanje Libije i Sirije preko džihadističkih posrednika, sve to u samo 16 godina – hronološki, dakle, pregled saradnje Srbije i američke alijanse predstavlja zapravo hroniku tihe okupacije Srbije. Čiji će logičan ishod, ako bude po njihovom, biti i ulazak Srbije u NATO. I to ne sme da nas zatekne nespremnima jer ne samo da Amerikanci priznaju (depeša 10BELGRADE324) da „nije pitanje ‚da li‘ (će) nego ‚kada‘“ Srbija ući u NATO već u skladu s tim i srpsko Ministarstvo odbrane, u kojem je NATO i formalno prisutan još od 18. decembra 2006. godine da u njemu sprovodi zadatke koje dobije od Komande združenih snaga NATO u Napulju, navodi da su odnosi Srbije i NATO takvi da se samo „za sada“ – za sada! – „isključuje učešće Srbije i u Akcionom planu za članstvo (MAP) kao mehanizmu Programa ‚Partnerstvo za mir‘ za sveobuhvatne pripreme u procesu pristupanja neke države alijansi“…

 

UVOD U NATO INTEGRACIJE Zvanična istorija saradnje Srbije i NATO posle NATO bombardovanja Srbije počinje 19. juna 2003, kada je tadašnja Državna zajednica Srbija i Crna Gora podnela zvaničan zahtev NATO-u da bude primljena u Program „Partnerstvo za mir“ (PzM). Već 30. juna, da bi nas pripremio za taj prijem, NATO je pokrenuo prvi od programa namenjenih našoj vojsci, „Prilagođeni program saradnje“ (TCP).

Ovom početku saradnje, međutim, prethodilo je nekoliko poteza koji su taj početak učinili mogućim. Povlačenje baš tih poteza tražili su Amerikanci, a izvođač radova bio je, pre svih, tadašnji ministar odbrane SCG Boris Tadić. Tako, makar, proističe iz analize Međunarodne krizne grupe (MKG) od 17. jula 2003, pri čemu MKG treba smatrati uticajnom i dobro obaveštenom organizacijom budući da joj je tada predsedavao Marti Ahtisari a u njenom Upravnom odboru sedeli su i Vesli Klark, Zbignjev Bžežinski, Džordž Soroš… Elem, ovaj izveštaj otkriva da je Tadić „11. aprila 2003. naredio da se raspusti Komisija Vojske SCG za saradnju s Haškim tribunalom“ jer je „ovo poluzvanično telo, sastavljeno od 28 penzionisanih generala, imalo pristup svim poverljivim vojnim arhivama. Njegova osnovna uloga nije bila saradnja sa Hagom, već obezbeđivanje dokumenata od pomoći srpskim branjenicima, poput Slobodana Miloševića, i opstruiranje pristupa dokumentaciji Haškom tužilaštvu“, zatim je „18. aprila izdao naredbu koja je obavezivala oficire da izveštavaju o svakom kontaktu sa licima sa haških optužnica“ (podsećanja radi, nedovoljna saradnja s Tribunalom nas je tada ometala i u pristupu PzM-u) i pride je „6. maja Generalštab zvanično stavljen pod okrilje Ministarstva odbrane, i odgovoran je ministru“, a „druga ključna reforma sastojala se u izmeštanju vojne obaveštajne službe i jedinica bezbednosti (KOS) iz nadležnosti Generalštaba… Sada su direktno podređene Ministarstvu odbrane koje će, nadajmo se, uspeti da umanji njihovu političku ulogu“. Tadić je pohvaljen i zbog izjave da se „oružane snage moraju reformisati i prilagoditi kako bi odgovorile stvarnim bezbednosnim potrebama Srbije. Prema planu novog Ministarstva odbrane, brojno stanje vojske treba da se smanji sa 78 000 na otprilike 50 000 vojnika. Izgleda da je Ministarstvo takođe napravilo radikalan plan penzionisanja brojnih viših oficira do kraja godine, naročito onih koji su kompromitovani ratnim zločinima ili tesnom saradnjom sa bivšim režimom“.

Štaviše, izvestila je tada Međunarodna krizna grupa, „još jedan problem koji stoji na putu članstvu u ‚Partnerstvu za mir‘ jeste spor koji Srbija vodi protiv NATO pred Međunarodnim sudom pravde zbog bombardovanja 1999. godine. NATO je prijem u PzM uslovio povlačenjem tužbe“. Ovaj problem rešen je takođe: Vuk Drašković i G17 izjasnili su se za povlačenje tužbe, DSS protiv toga a DS je mudro ćutao, da bi na kraju sam Sud 15. decembra naredne, 2004. godine rešio problem tako što se proglasio nenadležnim za naš slučaj.

Tek, pisala je MKG, „možda je stav same vojske najveća prepreka za članstvo u PzM. Tvrdokorni elementi ne žele to članstvo… Požurujući vladu da podnese zahtev za prijem, oni praktično pripremaju političku scenu zbog koje bi Srbiji takav zahtev bio odbijen. Normalno je da zemlje, koje žele da se pridruže, podnose zahtev tek kad su sigurne da su ispunile sve kriterijume, i tada bivaju gotovo odmah primljene. Srbija je još uvek daleko od ispunjavanja tih kriterijuma, a generalni sekretar NATO ju je obeshrabrio u pogledu preranog apliciranja. Pa ipak, Srbija i Crna Gora je 20. juna (zapravo, 19. juna – prim. aut.) podnela formalni zahtev za prijem u članstvo, i to navodno uprkos Tadićevom protivljenju (što je MKG-u, kako se navodi u fusnoti, rekao neimenovani diplomata iz NATO). Tvrdokorni nacionalistički elementi u vojsci i vladi se nadaju da će odbijanje ovog zahteva naneti štete vladi i njenoj politici evroatlantske integracije“.

PRILAGOĐENI PROGRAM SARADNJE Ovaj manevar tvrdokornih nacionalista, međutim i nažalost, nije uspeo; problem preranog podnošenja kandidature za pristupanje PzM-u rešen je spomenutim TCP-om, tim „Prilagođenim programom saradnje“ koji je bio „poseban program za Srbiju i Crnu Goru“ a NATO-u je poslužio kao svojevrsni most da nas ne odbaci kao što su oni tvrdokorni priželjkivali, ali i da nas, istovremeno, ne primi odmah kao što je uobičajeno po podnošenju kandidature, jer još nismo bili dovoljno pripremljeni… U čemu je bio problem, kako nas je to trebalo pripremiti? Kako je to Amerikancima rekao general major (eh) Zdravko Ponoš koji je bio „u srcu reforme sistema odbrane“ (američka depeša 06BELGRADE842) i koji je (depeša 06BELGRADE880) „nedvosmislen oko strateške opredeljenosti srpskih oružanih snaga ka ulasku u PzM i konačnom učlanjenju u NATO“, izazov u toj reformi bilo je „smanjenje ljudstva na 27 hiljada umesto postojeće 62 000, velika redukcija i zatvaranje vojnih baza, i usvajanje moderne strukture vojnih snaga“, ali, „kao najvažnije, Ponoš je rekao da promena stanja svesti oružanih snaga, a naročito oficira, predstavlja najveći izazov“.

U rešavanju ovih izazova od pomoći je bio upravo spomenuti TCP, koji su inače „sastavili eksperti iz Sekretarijata NATO i koji je podržao Savet NATO“. U okviru prvog TCP 2004. godine, za naše oficire kojima je trebalo promeniti svest organizovani su kursevi u NATO školi u Oberamergau, a za one kojima svest nije mogla da se promeni, početkom 2005. pokrenut je drugi TCP koji je – kako je 2005. pisao naš pokojni ambasador pri NATO Branislav Milinković, u tekstu „Učešće SCG u TCP i šire“ – podrazumevao ozbiljniju „NATO pomoć u reformi sektora bezbednosti, a posebno u programima povezanim sa konverzijom ili relokacijom viškova vojnog osoblja“, kao i „dva projekta za razoružavanje“ naše vojske, pri čemu „postoji veliko interesovanje među državama NATO i PzM da finansijski podrže ove projekte“. Istovremeno, pisao je Milinković, „otvoreni su razgovori sa NATO kako bi se identifikovali načini i sredstva da se podrže reformski orijentisane snage u SCG na putu ka punom učešću u PzM“, što će reći da se razgovaralo i o direktnom NATO mešanju u naša unutrašnja politička pitanja…

GRUPA SRBIJA-NATO Te 2005. godine formirana je i Grupa Srbija – NATO za reformu našeg sistema odbrane, zajedničko telo našeg Ministarstva odbrane i NATO čiji je primarni cilj – kako se navodi u tekstu „Karika koja nedostaje“ Centra za evroatlantske studije, jedne od NATO lobističkih organizacija u Srbiji – bio da „poveća podršku alijanse u procesu sistema odbrane u Srbiji i Crnoj Gori“. Ova je grupa, navodi se dalje, formirana kroz Politički komitet i Političko-vojni nadzorni komitet PzM, „predstavljala je jedinstveni mehanizam saradnje između Srbije i NATO, kakav alijansa nije razvila ni sa jednom drugom državom“, i imala je zadatak da ubrza i pruži podršku reformi sistema odbrane i da „Srbiju i Crnu Goru pripremi za angažovanje u ‚Partnerstvu za mir‘“, što svoj puni smisao dobija tek kada se pročita depeša 10BELGRADE324, koja navodi da je „važno za interese SAD i naših saveznika da nastavimo da istražujemo načine za produbljivanje učešća Srbije u PzM“.

 

TRANZITNI ARANŽMANI Ovo produbljivanje produbljeno je 18. jula 2005, kada je potpisan Sporazum između Srbije i Crne Gore i Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO) o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim operacijama. Zahvaljujući okupaciji Kosova NATO je tada dobio saglasnost da okupira i ostatak Srbije. Ovim sporazumom, naime, a sve u cilju podrške mirovnoj misiji NATO na Kosovu, NATO-u je dozvoljen „slobodan prolaz/tranzit preko teritorije Srbije i Crne Gore, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode“, i to za „bilo koju vrstu tereta“ a „NATO nema obavezu da dostavlja spisak inventara“, dok „organi Srbije i Crne Gore olakšavaju svim adekvatnim sredstvima sve pokrete osoblja, vozila i/ili materijala preko luka, aerodroma ili drumskim putem“. NATO, velikodušno, stoji u članu 4 Sporazuma, „ne zahteva da bude izuzet od plaćanja razumnih cena za tražene i pružene usluge, ali“ – u nastavku latentna pretnja i da se zna čija je konačna u našoj zemlji – „ali se neće dozvoliti ometanje tranzita usled pregovora o plaćanju takvih usluga“. Štaviše, član 6, pripadnici NATO „poštuju zakone Srbije i Crne Gore“, ali, samo „u meri u kojoj je poštovanje tih zakona u skladu s poverenim zadacima/mandatom“. Nije to sve. Član 8 kaže da „osoblje NATO može posedovati i nositi oružje“ i „nošenje uniforme nije uslov za posedovanje i nošenje oružja“, a na to se nadovezuju članovi 10 i 11, prema kojima „osoblje NATO podleže, u svim prilikama i uvek, isključivoj pravnoj nadležnosti svojih nacionalnih elemenata u pogledu krivičnih ili disciplinskih dela koja eventualno počini u Srbiji i Crnoj Gori“, i pritom „uživa imunitet od hapšenja i držanja u pritvoru“. I najzad, član 12 kojim smo pokazali koliko smo velikodušni prema našim okupatorima: „Srbija i Crna Gora izuzima osoblje NATO i njegovu konkretnu pokretnu imovinu u tranzitu preko Srbije i Crne Gore od plaćanja svih dažbina koje se mogu ustanoviti.“

SOFA SPORAZUM Usledio je – potpisao ga je 7. septembra 2006. u Vašingtonu Vuk Drašković, ratifikovan je tek posle odlaska vlade Vojislava Koštunice, 29. maja 2009. godine – tzv. SOFA sporazum Srbije i SAD, „Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji“, kojim Srbija omogućuje SAD „pristup i korišćenje onih objekata“ koji su SAD potrebni, „uključujući, ali ne ograničavajući se na prevoz, magacine i objekte za obuku“. I to „bez naknade“. Osoblje SAD, naravno, „ima pravo na slobodu kretanja u Republici Srbiji“, i „da nosi oružje dok je na dužnosti ukoliko je na to ovlašćeno sopstvenim naredbama“, i oslobođeni su plaćanja poreza i ostalih dažbina, i mogu da „uvoze, izvoze i koriste u Republici Srbiji“ sve što požele („opremu, zalihe, materijale, tehnologije…“) i pritom su „izuzeti od postupaka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja…“, uostalom, baš kao što će i „vazduhoplovi, vozila i plovila Sjedinjenih Država biti izuzeti od postupka inspekcije“, što znači da su se možda i po Srbiji nalazili tajni CIA zatvori. Suvišno je reći, ali da kažemo: recipročna obaveza za SAD, da Srbiji u Americi dozvoli ono što je Americi dozvoljeno u Srbiji, ne postoji. Da li je to partnerski, ili okupatorski odnos? Tek, Amerikanci u Srbiji „ne podležu (ni) plaćanju taksi za navigaciju, prelet, korišćenje terminala“, a ono što ipak moraju da plate, „odgovarajuće naknade za tražene i pružene usluge“, uključujući i komunalne usluge, struju i vodu, platiće „u iznosu ne manje povoljnom od onog koji plaća Vojska Srbije“. Naravno da ni ovo nije sve. Član 8 predviđa i da Ministarstvo odbrane SAD može s kim god hoće i o čemu god hoće da zaključuje ugovore koji će biti sprovođeni u Srbiji, ali oni neće podlegati srpskim zakonima već će biti „u skladu sa zakonima i propisima Sjedinjenih Država“. Zauzvrat, Srbija se članom 9 odrekla prava da „podnosi zahteve u vezi sa štetom, gubitkom ili uništenjem imovine“, dok će zahteve trećih lica, dakle građana Srbije, u vezi sa eventualnom štetom nastalom na teritoriji Srbije, „rešavati Sjedinjene Države u skladu sa zakonima i propisima Sjedinjenih Država“… Pa čija je ovo zemlja u kojoj mi živimo, zaboga?

 

NATO KANCELARIJA U SRPSKOM MINISTARSTVU ODBRANE U sklopu priprema za prijem Srbije u PzM – još do PzM nismo ni stigli – bilo je dogovoreno i otvaranje NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, i to nigde drugde do u zgradi Ministarstva odbrane Republike Srbije, s pogledom na bombardovane zgrade Generalštaba one vojske koja je bila naša i branila nas od neprijatelja umesto da nam dokazuje da su nam neprijatelji zapravo saveznici i partneri… NATO kancelarija u srpskom ministarstvu otvorena je 18. decembra 2006. godine, a nadležna komanda joj je u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, odakle je inače komandovano i NATO agresijom na Srbiju 1999. godine, ali ko još za to mari.

PARTNERSTVO ZA MIR A konačno stigao je i dan, 29. novembar 2006, u kojem smo dobili toliko željeni poziv da uđemo u NATO Program PzM. Poziv smo prihvatili i Boris Tadić, tada već kao predsednik Srbije koji „veruje da Srbija ne može zauvek da ostane izvan NATO, ali to ne izgovara često zbog toga što je ovo pitanje politički osetljivo“ (depeša 10BELGRADE25) 14. decembra 2006. u Briselu potpisuje NATO Okvirni dokument, „čime je Srbija i formalno postala učesnica Programa ‚Partnerstvo za mir‘“. Istom prilikom smo im predali i Prezentacioni dokument u kojem su opisani naši ciljevi članstva u PzM, s tim što će se ispostaviti da ni taj dokument nije baš sasvim naš…

Okvirni dokument je tipski, isti za sve članice PzM, a interesantan je utoliko što, iako dokument o saradnji s jednom vojnom organizacijom kao što je NATO, govori o rešenosti partnera da „prodube svoje političke i vojne veze“. Ova će opšta formulacija svoju konkretizaciju doživeti u nedavno potpisanom IPAP-u.

Prezentacionim pak dokumentom „Republika Srbija iskazuje svoj interes da saradnja sa NATO obuhvati razvijen politički dijalog, kao i razne oblike konkretne saradnje, saradnju u reformi sistema odbrane“ i „osnovno je polazište budućeg aktivnog učešća Republike Srbije u Programu ‚Partnerstvo za mir‘. Ovaj dokument se temelji na jasnom političkom opredeljenju da Republika Srbija razvija partnerski odnos sa NATO, na osnovu postojećih sadržaja Programa i dosadašnje saradnje sa NATO koja se u poslednjih nekoliko godina razvijala u duhu ‚Partnerstva za mir‘“. U Prezentacionom dokumentu izrazili smo spremnost da učestvujemo u radu Saveta za evroatlantsko partnerstvo (EAPC – Euro-Atlantic Partnership Council) kao i u svim njegovim pratećim telima i komitetima, da pristupimo Procesu planiranja i revizije (PARP – Planning and Review Process) „koji predstavlja osnovu za normativno uređenje, formiranje i procenu snaga i osposobljenosti za multinacionalnu obuku, vežbe i operacije u saradnji sa NATO snagama“, da učestvujemo u Akcionom planu partnerstva protiv terorizma (PAP-T) u Akcionom planu partnerstva za izgradnju institucija odbrane (PAP-DIB) u IPAP-u, u Konceptu operativnih sposobnosti (OCC) u Programu unapređenja obrazovanja i obuke (TEEP) u komitetu Nauka u službi mira i bezbednosti (SPS) u Poverilačkom fondu ‚Partnerstva za mir‘ (PfP Trust Fund) Individualnom programu partnerstva (IPP) izrazili smo i spremnost da izvršimo „harmonizaciju doktrina i programa sa državama NATO i PzM“, da prihvatimo „sva načela Sporazuma o standardizaciji NATO 6001 (STANAG 6001)“…

Uprkos ovolikoj, i još široj i dubljoj i obuhvatnijoj nego što je to ovde nabrojano integraciji Srbije u NATO strukture, često se ističe kako se u Prezentacionom dokumentu ne navodi da je cilj Srbije da posle PzM postane i punopravna članica NATO. To je tačno, i utoliko tačnije što se, recimo, u crnogorskom Prezentacionom dokumentu, ova želja, za učlanjenjem u NATO posle PzM, ističe izričito. S druge strane, međutim, istina je i da se u našem Prezentacionom dokumentu, isto tako, ne kaže eksplicitno i da članica NATO ne želimo da postanemo. Štaviše, naš Prezentacioni dokument kaže i da „Republika Srbija iskazuje svoju spremnost da učestvuje u svim oblicima saradnje predviđenim (…) u okviru Programa ‚Partnerstvo za mir‘“, što je veoma značajno utoliko što naše Ministarstvo odbrane govori o „Akcionom planu za članstvo (MAP) kao mehanizmu Programa ‚Partnerstvo za mir‘ za sveobuhvatne pripreme u procesu pristupanja neke države alijansi“, što će reći da je i ovaj MAP, kao stepenica posle IPAP koji je stupio na snagu 15. januara ove godine, zapravo već predviđen našim Prezentacionim dokumentom…

Dok smo još kod Prezentacionog dokumenta kojim smo praktično rekli, iako ne i sasvim otvoreno, da možda i hoćemo u NATO iako tvrdimo da nećemo, naše Ministarstvo odbrane ističe i da ga je Srbija, „kao svaka država partner, samostalno izradila“, te da je, štaviše, „ovo jedini dokument koji partnerske države samostalno izrađuju“. Poverljiva američka depeša 07BELGRADE160 koju je sačinio tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt, međutim, dokazuje da ova tvrdnja predstavlja žalosnu neistinu. Ova depeša pokazuje da su Amerikanci i te kako učestvovali u pisanju našeg Prezentacionog dokumenta: „Predstavnici ambasade su se 2. februara (2007.) sastali sa Milanom Milanovićem, šefom NATO direktorata u Ministarstvu spoljnih poslova, kako bi razmotrili najnoviji nacrt Prezentacionog dokumenta. Milanović im je uručio kopiju najnovijeg nacrta na srpskom jeziku, i rekao da će verzija na engleskom biti gotova do 6. februara… Novi dokument je i dalje obilato začinjen direktnim i okolišnim navodima o Kosovu, ali su konfrontirajući izrazi, koje smo podvukli u prethodnim razgovorima, izbačeni ili ublaženi.“

 

SPORAZUM O BEZBEDNOSTI INFORMACIJA A posle ulaska u PzM usledio je, u oktobru 2008. godine, i Sporazum o bezbednosti informacija, koji će u Skupštini Srbije biti ratifikovan tek u julu 2011. Sporazumom se Srbija i NATO obavezuju da će „štititi i čuvati informacije i materijal koji pripadaju drugoj strani“, s tim što je jedna od dve strane ovog sporazuma, ipak, nešto ravnopravnija. Članom 2, naime, Vlada Republike Srbije „prihvata obavezu da svi njeni državljani“ koji mogu da dođu u dodir sa osetljivim NATO materijalom „budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbednosnoj proveri pre nego što im se odobri pristup takvim informacijama i materijalu“. Štaviše, kako se navodi u sledećem stavu i to već zaista vređa i ono malo ponosa što nam je ostalo posle sve dosadašnje partnerske saradnje i reformi, „postupci bezbednosne provere biće osmišljeni tako da se utvrdi da li pojedinac, uzimajući u obzir njegovu lojalnost i pouzdanost, može imati pristup poverljivoj informaciji bez opasnosti po njenu bezbednost“. Opet, suvišno je to isticati, ali ipak: na sličnu bezbednosnu procenu lojalnosti i pouzdanosti onih NATO pripadnika koji će doći u dodir s našim poverljivim informacijama i materijalima, naše službe bezbednosti nemaju pravo. Imamo pravo da budemo provereni i lojalni, ali ne i da sami proveravamo njihovu lojalnost nama. Nema sumnje, teško neko partnerstvo, makar i ako je za mir.

IPAP A posle svega ovoga usledio je i IPAP, taj „najviši oblik saradnje sa NATO kroz ‚Partnerstvo za mir‘ koji ne podrazumeva članstvo u alijansi“. Kada smo njegove detalje, pre dve nedelje, prvi put otkrili široj javnosti Srbije, konstatovali smo da se „ovaj plan srpske kolaboracije sa zapadnim vojnim paktom ne bavi samo vojnim pitanjima. A ponajviše služi svakovrsnom usisavanju naše zemlje u službu produbljivanja američke hegemonije nad Evropom, ubacujući nas u taj (NATO) mehanizam za sprovođenje uticaja SAD na evropska pitanja“. Ova naša konstatacija svoju potvrdu ima i u već spomenutom tekstu „Karika koja nedostaje“ Centra za evroatlantske studije, gde se, na osnovu intervjua s NATO zvaničnicima, navodi: „Tek sa IPAP, osetljivije ‚političke‘ teme (…) postaju deo saradnje sa NATO.“

IPAP, dakle, s jedne strane, nastavlja i produbljuje sve one reforme naše vojske koje su zapravo izvedene, kako smo u međuvremenu saznali, u američkom a ne u interesu naše vojske i bezbednosti naše zemlje. Otuda je s tog, vojnog stanovišta, ponajveća novost to što IPAP povrh svega predviđa i stacioniranje NATO trupa u Srbiji, u bazi „Jug“ kod Bujanovca, do kraja 2017. godine. Ali to je valjda i logična posledica onakvih reformi.

S druge strane, ovim NATO sporazumom prvi put su obuhvaćene i civilne teme koje su, nedokučivom logikom tihe okupacije Srbije, i same dospele u nadležnost Severnoatlantskog vojnog pakta, to jest, Amerike. U IPAP sporazumu sa NATO, tako, obavezujemo se da sa puta EU integracija skrenuti nećemo – „U skladu sa svojim proklamovanim ciljevima, Republika Srbija izražava spremnost da u predstojećem periodu usvoji i primeni pravne tekovine EU kao i da sprovede SSP. Ojačaće administrativne i institucionalne kapacitete u cilju primene standarda EU, kao i sposobnost primene programa i projekata EU“ – obavezujemo se i na nastavak briselskog dijaloga s Kosovom, i da ćemo unaprediti položaj LGBT osoba, da ćemo nastaviti „sa sprovođenjem sveobuhvatnih reformi kako bi se obezbedila vladavina prava i poštovanje međunarodnih standarda“ uključujući tu i notare i sudske izvršitelje, da ćemo završiti proces privatizacije i ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, a sve to biće zaslađeno „aktivnom i sveobuhvatnom informativnom kampanjom o (…) karakteru, obimu i koristima saradnje sa NATO u okviru ‚Partnerstva za mir‘, uključujući i IPAP (…) Podrška Odeljenja za javnu diplomatiju NATO će biti važna za uspešno sprovođenje ove strategije, kao i saradnja i podrška kontakt ambasade za saradnju sa NATO, NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu, kao i članica i partnera u NATO.“

I posle svega se od nas traži da poverujemo da Srbija u NATO ne ide. Kako u to da poverujemo, kad je NATO već tu, u svim oblastima našeg javnog života? Kako da poverujemo, kad su se od 5. oktobra naovamo na vlasti promenili baš svi, a nije se promenio samo naš kurs sve većeg primicanja NATO-u, uprkos proglašenoj vojnoj neutralnosti koja se očigledno tumači toliko labavo da nikoga ne obavezuje ni na šta? Kako da im poverujemo, najzad, kad nam je Putin onomad i onako lepo, samo jednom citiranom rečenicom, dokazao da je reč o pukim prevarantima? Naravno da ne možemo da im poverujemo. Tako da je pravo pitanje šta sa tim saznanjem, saznanjem da nas krišom uvlače u NATO, nameravamo da učinimo. Pre nego što nam svima ne promene svest, pa im poverujemo da se sav naš interes zaista sastoji samo u ispunjavanju američkog interesa…

[/restrictedarea]