PISMO SA KOSMETA ILI MI ČEKAMO SRPSKU VOJSKU

JANJA GAĆEŠA

Ta rečenica je kod Srba na Kosovu i Metohiji sveta. Koliko god to zvučalo čudno – mi od srpske vojske ne odustajemo

Mića Šurbatović poginuo je na karauli Košare pred sam kraj bombardovanja. Imao je 27 godina. Rođen je i odrastao u Prištini. Bio je sin jedinac veoma cenjenog doktora Luke Šurbatovića.

Srpske vojske na Kosovu i Metohiji nema već skoro 16 godina, i nikada se nismo navikli na tu činjenicu. Pre nekoliko godina je moja prijateljica jednom beogradskom novinaru, na njegovo pitanje šta očekuje da će se u budućnosti dogoditi na Kosovu, odgovorila: „Očekujem da se vrate srpska vojska i policija“. Bila je prilično začuđena kada je on počeo da se smeje, jer je ona to ozbiljno mislila.

Ta rečenica je kod Srba na Kosovu i Metohiji sveta. Koliko god nekome to zvučalo čudno – mi od srpske vojske ne odustajemo.

Kako se sećamo Miće i svih ostalih heroja 16 godina posle?

KAKO SE SRBIJA SEĆA MIĆE

Vladika raško-prizrenski imao je preča posla 24. marta od služenja parastosa stradalima u NATO agresiji, a bio je na Kosovu i Metohiji. U Gračanici se narodu obratio takozvani zamenik kosovskog premijera Branimir Stojanović. Povodom prvog zajedničkog sastanka Skupština opština sa srpskom većinom, koji je nedavno održan u Gračanici, radnici su pod radnom obavezom dovedeni ispred Doma kulture da sa razglasa slušaju prenos sednice. Na skromnom obeležavanju 16 godina od početka NATO agresije u Gračanici nije bilo organizovanog okupljanja naroda.

Zašto sam se setila Miće?

Mića je bio dobrovoljac. On se nije sakrio 1999. godine, a mogao je. Obukao je uniformu i otišao na Košare, na granicu sa Albanijom, i stao na crtu pripadnicima moćne NATO mašinerije. Tu ih je čekao sa još više od stotinu hiljada hrabrih srpskih vojnika da krenu zvanično u kopnenu ofanzivu. Odbrana zemlje je za sve njih bila čast i dužnost.

Ove godine Srbija ih se seća sakrivena iza bezalternativnog puta u Evropsku uniju sa porukom „da smo naučili lekciju i izvukli pouke“.

Možda se Vučićeve reči u centralnoj Srbiji mogu drugačije tumačiti, ali, ako ih tumačimo iz ove naše dimenzije, koju su ti isti agresori u junu 1999. godine nazvali „Zajednički zaštitnik“, u kojoj nema prava i pravde, gde su sve norme na kojima počiva savremeno i civilizovano društvo srušene pre 16 godina sa prvom eksplozijom, one zvuče zastrašujuće i izazivaju bes. Upravo su one prvi korak ka zaboravu svih žrtava NATO agresije, jer su, ako dobro razumemo šta je rekao, te žrtve posledica lekcije koju smo dobili, a lekcije se drže neposlušnima i krivima. Lekcije koje su nam delili tukući nas 78 dana kasetnim bombama i bombama sa osiromašenim uranijumom su pouka da je sve to bilo za naše dobro, samo da bi mi nešto naučili. To što mi na Kosovu i Metohiji živimo u getima verovatno je jedna od tih lekcija, kao i promena svesti kod Srba.

Prizrenci bi na sve ovo rekli: Bog da čuva!

KAD POMISLIMO DA SMO SLOMLJENI…

Okupirani i nemoćni da sami bilo šta promenimo, uz politiku zvaničnog Beograda koja nam jasno stavlja do znanja da su od nas digli ruke, nama nije ostalo ništa drugo nego da čekamo povratak srpske vojske i policije. Da li je to realno ili nije? Da li će nam se neko smejati i nazvati nas ludima? Iskreno, ne zanima nas.

Ko nam može oduzeti to pravo kada živimo u delu sveta gde nam struju isključuju za dva evra duga samo zato jer smo Srbi, a znamo da ogroman broj Albanaca struju uopše ne plaća. Policija nam naplaćuje kazne od 500 evra jer nemamo takozvani kosovski atest za gas (atest urađen u centralnoj Srbiji ne priznaju), a znamo da ga gotovo niko od Albanaca nema, i da ne samo da im ne naplaćuju kaznu već bez njega registruju automobile koje voze na gas – bez problema. Policija isključuje iz saobraćaja đačke autobuse samo zato što voze srpsku decu. Znate li da su za pet đaka u Osojanskoj dolini policajci napravi punkt usred polja, i zaplenili staru ladu kojom su deca putovala do škole u Osojanu? To se dogodilo pre nekoliko godina.

Po Kosovu i Metohiji se grade putevi čije trase najvećim delom prolaze preko srspke zemlje. Meštanima Ugljara kod Kosova Polja eksproprisano je preko 200 hektara najplodnijih oranica. Više od 30 odsto Srba iz tog sela ostalo je bez stope zemlje. Ima i onih koji gledaju u svoju njivu preko tog puta, ali joj mogu prići samo kružnim putem od nekoliko kilometara. I tako dalje. Mogu do sutra da nabrajam, a to su tek sitnice u odnosu na torturu koju trpimo.

Na Kosovu i Metohiji se najbolje oseća sva pokvarenost onih koji zagovaraju demokratiju u kojoj prva lekcija počinje bombama. Stvorili su „državu“ gde je jedino ljudska patnja čista, a sve ostalo trulo. Njihov cilj je da što bolje tu patnju sakriju, a trulež pokažu i ubede nas da je to ono dobro i ispravno. Tako živimo, i ko može da nam zabrani da se nadamo srpskoj vojsci?

Zato ćemo da pamtimo pokojnog Miću, braću Miliće iz Prištine i sve druge mučenike koji su stradali u agresiji sa samo jednom dobro utvrđenom lekcijom – oni koji su bili naši neprijatelji 1999. godine to su i dalje. Sve dok se ne okrenu pravdi i priznaju svoje greške. Svesni smo koliko svima smetamo što smo na Kosovu i Metohiji ostali jer ih podsećamo da su možda dobili bitku, ali rat sigurno nisu.

Možda je sve ovo nekome neralno – i neka je. Nama je nerealno mišljenje da se situacija oko Kosova i Metohije može rešiti sedeći za stolom. Ne inatimo se nikome, ne pretimo, već ih podsećamo da najviše snage u čoveku ima baš onda kada pomisliš da je mali, nemoćan i da si ga slomio.

http://www.standard.rs/politika/31391-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B8-%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D1%83