Та реченица је код Срба на Косову и Метохији света. Колико год то звучало чудно – ми од српске војске не одустајемо
Мића Шурбатовић погинуо је на караули Кошаре пред сам крај бомбардовања. Имао је 27 година. Rођен је и одрастао у Приштини. Био је син јединац веома цењеног доктора Луке Шурбатовића.
Српске војске на Косову и Метохији нема већ скоро 16 година, и никада се нисмо навикли на ту чињеницу. Пре неколико година је моја пријатељица једном београдском новинару, на његово питање шта очекује да ће се у будућности догодити на Косову, одговорила: „Очекујем да се врате српска војска и полиција“. Била је прилично зачуђена када је он почео да се смеје, јер је она то озбиљно мислила.
Та реченица је код Срба на Косову и Метохији света. Колико год некоме то звучало чудно – ми од српске војске не одустајемо.
Како се сећамо Миће и свих осталих хероја 16 година после?
КАКО СЕ СРБИЈА СЕЋА МИЋЕ
Владика рашко-призренски имао је преча посла 24. марта од служења парастоса страдалима у NATO агресији, а био је на Косову и Метохији. У Грачаници се народу обратио такозвани заменик косовског премијера Бранимир Стојановић. Поводом првог заједничког састанка Скупштина општина са српском већином, који је недавно одржан у Грачаници, радници су под радном обавезом доведени испред Дома културе да са разгласа слушају пренос седнице. На скромном обележавању 16 година од почетка NATO агресије у Грачаници није било организованог окупљања народа.
Зашто сам се сетила Миће?
Мића је био добровољац. Он се није сакрио 1999. године, а могао је. Обукао је униформу и отишао на Кошаре, на границу са Албанијом, и стао на црту припадницима моћне NATO машинерије. Ту их је чекао са још више од стотину хиљада храбрих српских војника да крену званично у копнену офанзиву. Одбрана земље је за све њих била част и дужност.
Ове године Србија их се сећа сакривена иза безалтернативног пута у Европску унију са поруком „да смо научили лекцију и извукли поуке“.
Можда се Вучићеве речи у централној Србији могу другачије тумачити, али, ако их тумачимо из ове наше димензије, коју су ти исти агресори у јуну 1999. године назвали „Заједнички заштитник“, у којој нема права и правде, где су све норме на којима почива савремено и цивилизовано друштво срушене пре 16 година са првом експлозијом, оне звуче застрашујуће и изазивају бес. Управо су оне први корак ка забораву свих жртава NATO агресије, јер су, ако добро разумемо шта је рекао, те жртве последица лекције коју смо добили, а лекције се држе непослушнима и кривима. Лекције које су нам делили тукући нас 78 дана касетним бомбама и бомбама са осиромашеним уранијумом су поука да је све то било за наше добро, само да би ми нешто научили. То што ми на Косову и Метохији живимо у гетима вероватно је једна од тих лекција, као и промена свести код Срба.
Призренци би на све ово рекли: Бог да чува!
КАД ПОМИСЛИМО ДА СМО СЛОМЉЕНИ…
Окупирани и немоћни да сами било шта променимо, уз политику званичног Београда која нам јасно ставља до знања да су од нас дигли руке, нама није остало ништа друго него да чекамо повратак српске војске и полиције. Да ли је то реално или није? Да ли ће нам се неко смејати и назвати нас лудима? Искрено, не занима нас.
Ко нам може одузети то право када живимо у делу света где нам струју искључују за два евра дуга само зато јер смо Срби, а знамо да огроман број Албанаца струју уопше не плаћа. Полиција нам наплаћује казне од 500 евра јер немамо такозвани косовски атест за гас (атест урађен у централној Србији не признају), а знамо да га готово нико од Албанаца нема, и да не само да им не наплаћују казну већ без њега региструју аутомобиле које возе на гас – без проблема. Полиција искључује из саобраћаја ђачке аутобусе само зато што возе српску децу. Знате ли да су за пет ђака у Осојанској долини полицајци направи пункт усред поља, и запленили стару ладу којом су деца путовала до школе у Осојану? То се догодило пре неколико година.
По Косову и Метохији се граде путеви чије трасе највећим делом пролазе преко срспке земље. Мештанима Угљара код Косова Поља експроприсано је преко 200 хектара најплоднијих ораница. Више од 30 одсто Срба из тог села остало је без стопе земље. Има и оних који гледају у своју њиву преко тог пута, али јој могу прићи само кружним путем од неколико километара. И тако даље. Могу до сутра да набрајам, а то су тек ситнице у односу на тортуру коју трпимо.
На Косову и Метохији се најбоље осећа сва поквареност оних који заговарају демократију у којој прва лекција почиње бомбама. Створили су „државу“ где је једино људска патња чиста, а све остало труло. Њихов циљ је да што боље ту патњу сакрију, а трулеж покажу и убеде нас да је то оно добро и исправно. Тако живимо, и ко може да нам забрани да се надамо српској војсци?
Зато ћемо да памтимо покојног Мићу, браћу Милиће из Приштине и све друге мученике који су страдали у агресији са само једном добро утврђеном лекцијом – они који су били наши непријатељи 1999. године то су и даље. Све док се не окрену правди и признају своје грешке. Свесни смо колико свима сметамо што смо на Косову и Метохији остали јер их подсећамо да су можда добили битку, али рат сигурно нису.
Можда је све ово некоме нерално – и нека је. Нама је нереално мишљење да се ситуација око Косова и Метохије може решити седећи за столом. Не инатимо се никоме, не претимо, већ их подсећамо да највише снаге у човеку има баш онда када помислиш да је мали, немоћан и да си га сломио.
http://www.standard.rs/politika/31391-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D0%B8-%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D1%83
Dok ima ovakvih Srba ima i nade.A volja je naj jaca energija.Ja sam ubedjen da nasi neprijatelji mofu da izmere tu energiju volje.I upravo je to ono sto ih plasi zato nam ne daju mira.
Po zanimanju sam hemicar-tehnolog.NE postoje bombe sa “osiromasenim”uranijom.To su bile bombe obogacene sa U92.
Ne znate koliko mislimo na vas i decu na Kosovu svakodnevno, mozda vam to nesto znaci, ako kada budemo mogli vise (i sami smo proterani), sigurno je Kosovo prvo na redu. Nista ova vlada ne ostavlja bolji osecaj, osim ledene strepnje, kod nas po Srbiji, nego kod vas. Nas lako ignorisu, rastureni smo od nemila do nedraga i nismo povezani. U slozi je moc.