Nana Tereza i njezina deca

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

Orden koji je Nataša Kandić dobila od predsednice Kosova još jedno je odličje među svim onim pristiglim iz bivših jugoslovenskih država i pokrajina – onih gde Srba više nema

Njeno veličanstvo, kako se u saopštenjima na karikiranom srpskom katkada obraća manjinskim građanima Kosova njihova predsednica Atifete Jahjaga, počastvovala je povodom „dana suvereniteta Prištine“ gospođu Natašu Kandić Ordenom Majke iliti na albanskom, Nana Tereze „za izuzetnost na polju humanitarne delatnosti“. Ovim je najpoznatija srpska humanitarka pridodala još jednu medalju na svoje poprsje, gde joj se jedva našlo mesta međ‘ odličjima pristiglim iz svih glavnih gradova bivših jugoslovenskih republika i pokrajina – onih gde Srba više nema.

 

PRIZNANJE IZ FERIZAJA Okićena je gospođa Kandić tako više nego general Diković, koga je njen (sad bivši, ali po njoj i dalje prepoznatljiv) Fond za humanitarno pravo nedavno optužio za zločine na tom istom Kosovu i kome je samo Nikolić Tomislav, na sablazan građanski emancipovanih Srbijanaca, udelio Belog orla sa prvostepenim mačevima. Ono što pak Nikolića povezuje sa narečenim Dikovićem jeste što je i on od strane iste nevladine udruge svojevremeno bio optužen za zločine nad civilima.

A dobila je gospođa Kandić na Kosovu bez Metohije još ranije i nagradu Kosovskog instituta za mir, dok joj je „u znak priznanja za vrhunsku posvećenost i postignuća na polju ljudskih prava“ Civilno društvo Ferizaja (nekada Uroševca – prim. aut.) dodelilo i titulu „Zaštitnik slobode i doprinositelj miru“. Nedavno ju je i gradonačelnica Đakovice Mimoza Kusari predložila za počasnog građanina tog grada. Ne znam da li je gospođa Kandić dobila u ruke ključeve ove metohijske, pardon, dukađinske varoši, ali znam da ih sigurno nije zvanično odbila uz javni protest  zbog tradicionalnog običaja kamenovanja bivših stanovnika ovog grada srpskoetničke pripadnosti kada god pokušaju da obiđu svoje kuće i groblja za kojekakve Zadušnice, slave, Božiće i Vaskrse.

Gospođa Kandić je ove godine, među drugim uvaženim zvanicama, bila u Prištini za vreme proslave proglašenja kosovske nezavisnosti, a mislim i tokom nekih od sada već brojnih obljetnica iste. Zbog svoje za Srbe tako retko čiste, nezločinačke prošlosti i ispravnih svetonazora mogla je, sigurna u svoju bezbednost, da prošeta prištinskim ulicama. Obezbeđene su indiskretno, tek da se ne desi da neko čuje njen srpskohrvatski pa da pomisli da je srpski i da još i neprosvećen ne zna ko je, bre, ona.

 

U REDU ZA KOSOVSKA ODLIČJA Ima u redu za kosovska odličja još puno njih, manje ili više znanih i bitnih, neopravdano zapostavljenih. Recimo, izvesni novinar Luković se, ne čekajući priznanja, sam preduzimljivo upisao na spomenik posvećen rođenju najmlađe evropske demokratije „Njuborn“, i ubi se pišući kako je Priština modernija i lepša od Beograda. I razvojvoda Drašković Vuk se, izgleda, nada kakvoj medaljičici, sve ispitujući pravovernost koalicionih kolega u briselskoj posvećenosti. O onom direktoru „Fidelinke“ – onaj što planinari po Himalajima i bilduje, slika se go do pasa i poliva javno kantama vode – da i ne govorimo. Što se ne seti makar da umesto kakvim sportistima i pevaljkama pošalje ledeni izazov studentskoliderskom kolegi Kurtiju da se i ovaj pospe kakvom smrzlom tekućinom i ohladi glavu, koja, za razliku od njegove, ne shvata lepote internacionalizma. I da ne nabrajamo sve zaslužne. Mnogi ministri u prošloj vlasti bi makar nekakve zahvalnice sa grbom Kosova trebalo da dobiju na zid da pokače.

Jedino nam je ova vlast, izgleda, zastranila pa će se, ako ovako nastavi, načekati ordenja. Dočekujući u Beogradu direktora kosovske policije, ministar naš unutrašnji reče u brk kamerama da nam u posetu dolazi, a da to on ni sam ne zna, zapravo direktor NAŠE policije u NAŠOJ pokrajini. Ostaje nejasno šta sa njim ima da pregovara o masovnoj smeni srpskih pripadnika NAŠE kosovske policije na severu NAŠE pokrajine, koju namerava da sprovode nekakvo samoproglašeno ministarstvo unutrašnjih dela u Prištini? Da i ono ne otkazuje poslušnost i ne štrajkuje kao pripadnici srpskog MUP-a na Kosovu i Metohiji kojima je briselskim dekretom određena (dez)integracija u NAŠU kosovsku policiju? Što mu, kao NAŠEM, jednostavno ne naredi da postupi po naređenju resornog ministra, tj. sebe?

Gre‘ota će biti da ovako srbuje pa da i on zbog ludosti svoje nešto ne dobije na rever da zakači. A šuška se da će i Nobeli padati kada u potpunosti normalizujemo odnose.

[/restrictedarea]