MARIJA PEJAKOVIĆ, prevodilac, svetski šampion u boksu – Marijin agreman

Bokserske rukavice 

Razgovarala Nevenka Stojčević 

„Boks je plemenita veština kojom sam sasvim slučajno počela da se bavim.  Govore mi da sam u ringu surova kad uradim kontranapad, ali kad moja protivnica stane kao ukopana, ja ne mogu da nastavim sa udarcima. Ne zato što mi je žao, nego ne mogu da udaram u nju kao u džak“, kaže naša sagovornica –  svetski šampion u ženskom boksu i sportski ambasador Srbije u svetu

Marija Pejaković, Srpkinja iz Obrenovca, poslednjih pet godina živi i radi u Pragu. U Beogradu je nedavno boravila kao prevodilac grupe čeških privrednika na čelu sa narodnim poslanikom Jaroslavom Foldinom. O mogućoj poslovnoj saradnji s njima su u Narodnoj skupštini Srbije razgovarali predsednik Odbora za poljoprivredu Marijan Rističević i ugledni privrednik Miodrag Nikolić Feman. Šarmantna i visprena mlada žena tokom razgovora naprosto je plenila neposrednošću, vedrinom i odmerenošću. Kada smo u neformalnom razgovoru pomislili da je pitamo čime se bavi, ona je pretekla pitanjem – Znate li šta je moje zanimanje? Ja sam profesionalni bokser!

Iz razgovora koji je usledio bilo je jasno da je Marija kao svetski šampion u ženskom boksu postala i sportski ambasador Srbije u svetu, sa bokserskim rukavicama kao agremanom.

Kako žena koja ostavlja utisak tako prefinjene, senzibilne i emotivne osobe može da se bavi tako grubim sportom, pa još profesionalno?

Oprostite, boks je plemenita veština kojom sam ja sasvim slučajno počela da se bavim. Kao srednjoškolka igrala sam odbojku za obrenovački TENT i pre 15 godina beznadežno povredila kolena. Pošto nisam pristala na operaciju ni na bilo kakvu terapiju, odlučila sam da plivam i trčim koliko mogu. Tokom dugog oporavka pomišljala sam kako više neću moći da se bavim sportom, pa mi se u 19. godini učinilo da bi bilo dobro da naučim bar neku veštinu samoodbrane, zbog ličnog samopouzdanja. Dogodilo se da sam baš tada upoznala Milutina Mišu Ilića, svog trenera i sada životnog saputnika, koji mi je rekao da je bivši karatista, da se bavio savate i kik boksom i još nekim disciplinama.

Nije valjda da ste, „nokautirani“ ljubavlju, odmah „pali“ na boks?

Nisam htela, tako se dogodilo! Ali, bilo je tu još ljudi zainteresovanih za kik boks, pa smo osnovali svoj klub i vežbali u nekom improvizovanom prostoru. Ubrzo je u Obrenovcu organizovana „Noć borilačkih sportova“ i kako sam bila jedini ženski bokser u gradu, Miša me je pitao da li bih htela da se oprobam u nekom meču. Naravno da sam pristala, jer za mene je to, kao i danas, bio veliki izazov. Rekli su mi da je moja protivnica devojka iz Zemuna i ja sam prvi put zakoračila u ring, i prvi put navukla bokserske rukavice. Znala sam da će televizija da prenosi taj događaj uživo, pa sam mojima u kući, koji pojma nisu imali da boksujem, morala da najavim meč. Bili su zapanjeni, a jedini njihov komentar je bio – ubiće te neko! I pored toga, otac je došao sa mojom sestricom i navijali su za mene zajedno sa svim Obrenovčanima!

Znači, udarac gonga posle kojega ste prvi put ušli u ring nije vas zaplašio ni pokolebao?

Dobro se sećam tog prvog gonga, ali ne kao pretnje od neke opasnosti, već kao nečega što me je totalno oslobodilo straha. Čim sam zakoračila u ring, osetila sam se kao riba u vodi. Znala sam da su iza mene ozbiljne pripreme i da bi sada trebalo da pokažem šta sam naučila. Videla sam da je protivnica i viša i teža od mene i sva istetovirana, učinila mi se prilično opasnom. Pogledam nju, pa sebe, vidim da sam kao grančica u poređenju s njom, ali prihvatila sam meč, navukla rukavice i zauzela gard. Hiljadu i po ljudi u dvorani bukvalno je urlalo. Kad je sudija dao znak za start, osetila sam snažan adrenalin i još snažniji direkt koji sam dobila posred nosa. To je bilo dovoljno da se trgnem i započnem seriju užasnih udaraca i nokautiram je tako da je njen trener bacio peškir, a sudija bespomoćno pokušavao da me skine sa devojke. Meč je okončan u prvoj rundi, posle minut i po.

[restrictedarea]

Jeste li više bili poneseni tom pobedom nego što ste saosećali sa devojkom  koja je ostala da leži na podu?

Priznajem da sam se dobro osećala kao pobednik, ali samoj pobedi uopšte nisam pridavala poseban značaj, jer nisam ni imala ambicija da postanem šampion u ženskom boksu. Ali Milutinu je ovaj meč signalizirao da ja imam potencijala za uspeh, pa je odmah predložio da u Obrenovcu organizujemo Boksersko prvenstvo Srbije gde bih se ja oprobala sa nekom „jačom“ protivnicom. Prihvatila sam to sa mišlju – ma ok, preživeću ja i to! Sa emocijama prema prebijenim protivnicama svesno sam raščistila, jer profesionalni boks je moj izbor i moj izazov. Često su mi govorili da sam u ringu surova kad uradim kontranapad, ali kad moja protivnica stane kao ukopana, ja ne mogu da nastavim sa udarcima. Ne zato što mi je žao, nego ne mogu da udaram u nju kao u džak. Često bih u takvim situacijama mogla da završim meč, ali ja uglavnom protivnici dozvolim da ponovo dođe sebi i onda nastavim da je bijem.

Šta vam je donelo prvo Boksersko prvenstvo Srbije na samom početku karijere?

Bilo je to vreme bivše Jugoslavije. Na Prvenstvo u Obrenovcu došao je ceo ženski tim iz Lešnice, većina ih je bila u reprezentaciji i devojka sa kojom sam imala zakazan drugi meč bila je prvakinja. Meni to niko nije rekao, videla sam samo da me svi pitaju da li se bojim. I samo sam se pitala – Ma šta, bre, ovi hoće od mene! Ništa se ja nisam plašila i mi smo se jako dobro potukle. Pobedila sam je, na veliko čuđenje svih, jer niko nije očekivao da ću da prebijem prvakinju, i to u svom drugom meču. Ona je bila veoma iskusna i agresivna, radila je neke udarce iz skoka koje sam ja prvi put u životu videla. Ali ja sam definitivno kontraš i kad vidim da neko hoće da me pogazi – teško njemu. I nju sam tako dobila. Posle je krenula serija medalja, zlato za zlatom. Pet godina nisam doživela nijedan poraz!

A kad je, ipak, stigao prvi poraz, jeste li ga podneli sportski?

Na jednom od treninga doživela sam da mi je „ispalo“ levo rame, a ja sam dve ili tri nedelje posle toga ušla u ring. Sećam se, moja protivnica zvala se Olivera. Odlukom sudije prvi put sam izgubila meč sa rezultatom dva naprema jedan. Ona nije znala da mi je rame povređeno i mislila je da je bog zna kako bolja od mene, jer ona je prva koja je uspela zvanično da me pobedi. Milutin me je samo posmatrao, jer to su situacije koje lome ljude i u kojima mnogi odustaju. Verovatno je mislio da ću da plačem, da će to da mi udari na ego. A ja sam samo rekla – ok, sledeći put ću, bukvalno, da je „ubijem“. Miša je bio šokiran ovom mojom izjavom, jer nije znao da sam ja već shvatila sport kao nešto u čemu jesi ako si uspešan, ili nisi ako ne daješ sebe u potpunosti. I kakve to veze ima sa sujetom? Kad sam i najbolje moguće spremna, a devojka me pobedi, ja joj pružim ruku i kažem – Svaka čast! Tada želim da se spremim još bolje i da joj sledeći put vratim „milo za drago“.  Tako se i dogodilo. Posle izgubljenog meča imala sam i lom noge zbog kojega sam se ugojila i morala da skidam kilograme pred neke mečeve u Kraljevu. Prvi sam dobila, jer sam dobro izudarala devojku koja me pre toga pitala – Znaš li ti ko sam ja, a od drugog, sa pomenutom Oliverom, odustala sam jer sam znala da više nemam energije da je pobedim. I ona je ponovo digla nos misleći da je jača od mene. Kad smo imale sledeću borbu u Zaječaru, sela sam u auto, prebila je tamo i vratila se u Beograd.  Toliko je plakala da je to bilo strašno.

Koliko ste zlatnih medalja do sada uzeli?

Mnogo, zaista mnogo. Samo na prvenstvu Srbije u A, B i C klasi uzimala sam godišnje makar po tri zlatne medalje, jer radila sam sve discipline i u proseku imala najmanje po jedan meč mesečno. Nažalost, poplava je odnela mnoge moje medalje, a pehare koji su mi ostali prenela sam u Češku. Ali, ima dosta dokumentarnog materijala na SOS TV kanalu. Bila sam i prvak Balkana, prvak Svetskog kupa, vicešampion Evrope, „bronzana“ u svetu. I radila sam sve discipline osim ultimat fajta. I na kraju, kao kruna moje karijere, došao je boks. Drago mi je što je ženski boks 2012. konačno u Londonu ušao u olimpijadu, ali mi je žao što mi profesionalci ne možemo da nastupamo na olimpijadi.

Dakle, vi ne odustajete od toga da budete najbolja žena u muškom sportu, čak i po cenu slomljenog nosa?

Apsolutna je istina da ja uvek želim da budem najbolja u svojoj profesiji i da na putu do ostvarenja te želje nemam nikakav strah. A videla sam mnoge muškarce koji su morali da popiju nešto žestoko pred ulazak u ring. Ja taj problem, definitivno, nemam. Istina, bilo je teških momenata, naročito kada sam imala slomljen nos i nisam mogla da dišem, a nedostatak kiseonika izaziva gušenje. To je veoma neprijatan, rekla bih, čak, strašan osećaj. Ali, sve sam to nekako prevazišla, ostala sam i opstala u ringu. I ne vidim zašto bi boks bio isključivo muški sport. Ponekad me neki muškarci koji dolaze kod mene na trening i leče svoje komplekse pitaju šta ja tražim u ovom sportu i ne mogu da veruju da sam ostvarila tolike uspehe a da privatno uopšte nisam agresivna. Tako razmišljaju uglavnom neostvareni ljudi, skeptični i puni predrasuda, dok ne vide moj trening i ne osete moj sparing.

Pre nego što ste otišli u Prag, u Srbiji ste boksovali 10 godina. Ima li neki meč iz tog perioda koji ne možete da zaboravite?

Ima, naravno, i sećam ga se sa posebnim zadovoljstvom. Bilo je to vreme kada sam počinjala sa profesionalnim boksom i polako napuštala kik boks i ful kontakt, a mi smo bili pozvani u Sarajevo i ja dobila meč sa prvakinjom Švajcarske. Ona je izgledala kao Švarceneger, bila je sva u mišićima i imala mnogo mečeva iza sebe. Svi su očekivali i priželjkivali da me pregazi, jer ja sam bila samo debitant, istina sa oko 150 mečeva. Znali su i da dolazim sa ful kontakta, ali nisu znali da većinu mečeva završavam „na ruke“. I to im je bila velika greška. Bio je to meč od šest rundi, a ja sam dotad radila najviše tri i sve su oni to računali kao prednost Švajcarkinje. Međutim, desilo se da sam je ja „samlela“. Bio je tada i meč za svetsku titulu jednoj devojci, pa su tu noć u Sarajevu bili i supervizor, i predsednik Federacije. Svi su došli da me upoznaju jer nisu verovali kako sam uspela da pobedim njihovu favoritkinju. Tako smo tu, u Sarajevu, zainteresovali neke važne ljude i Amerikanac Rajan Vizov mi je rekao da ću ja sigurno biti svetski prvak za neko vreme. Ja sam mu poverovala, bez rezerve!

Znači, ostvarili ste titulu svetskog šampiona?

Jesam! Taj meč u Sarajevu bio je 2008, a mi smo već u julu 2011. i ponovo u novembru 2011. uzeli po titulu svetskog šampiona u kategoriji od 76 kilograma, koju smo 2012. godine branili. Sad smo iz porodičnih razloga imali jednu dužu pauzu, posle koje ćemo otići u kolevku profesionalnog boksa, Ameriku, gde smo našli prvakinju na teškoj vagi za koju imam reference po VBC savezu. To je jedan od najjačih saveza, veliki izazov za nas, i svakako najprestižnija titula. Sad se ponovo spremam za taj susret i sa velikim zadovoljstvom očekujem meč sa Amerikankom u aprilu ili maju ove godine, i u Pragu pred češkom publikom!

Šta možete da obećate vernim navijačima, koji će i ovoga puta da vas podržavaju dok se borite pod srpskom trobojkom i himnom „Bože pravde“?

Najmanje što mogu da obećam je da ću tući Amerikanku kao NATO Srbiju. Istina, ja u ruci nemam osiromašeni uranijum, ali mogu da udarim aperkat razoran kao američka bomba.

Hoće li meč sa Amerikankom, u tom slučaju, biti vrhunska završnica u vašoj karijeri?

Nadam se da hoće, izuzev ako se dogodi da ženski profesionalni boks uvrste u Olimpijadu u Riju 2016. godine. Ali, maksimum će svakako da bude ovaj VBC tokom 2015. godine, prema kojem smo išli postepeno ali sigurno.

 

[/restrictedarea]

 Igram na sve ili ništa

Kada trener protivnice viče – Udri je, razbi je, ja krećem da igram na sve ili ništa. Na meču u Nemačkoj protiv njihove predstavnice, crnkinje, Nemci su u prvoj i drugoj rundi navijali za nju, a u trećoj su joj već vikali – Vrati se u Afriku! Ona je pobedila, a novinari su dolazili da mi kažu da sam ja pobednik meča i tražili da im Milutin i ja damo majice. Njima se svidelo što sam ja visoka i plava. Za taj meč sam skinula 10 kilograma i prvi put u životu igrala 10 rundi, što trener Nemice nije mogao da shvati.

„Šminka“ za šminku

Nikada se ne šminkam za meč, ali sam boksovala sa devojkama koje su ulazile u ring „ful“ našminkane. Kad mi se njihova šminka razmaže po beloj majici, ja odmah nastojim da i ja njih „našminkam“. Neke se oblače i u razne kostime, poput supermena ili Hajdi haljinice, a najveća moja ekstravagancija bila je šorts sa suknjicom iznad, opšivenom čipkom, kao oprema za tenis. Najvažnija nam je frizura, jer od udarca u glavu razleti se kosa, a to može da bude veoma nezgodno. Zato se šišamo kratko, ili pletemo sićušne pletenice.  zaйm na kartu kredit plюs onlaйn zaйmzaйm nočьюzaйm kotorый daюt vsem