Majdan – feudalizam umesto demokratije

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Posle ukrajinskog prevrata feudalci-tajkuni su zemlju opljačkali i razvukli u privatne džepove, demontirali socijalnu, pravnu i demokratsku državu, uveli militarizaciju društva i privrede

Godinu dana posle svrgavanja ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, majdanski pobednici započeli su otvorenu svađu oko plena. Šta je „Majdan“ zapravo doneo Ukrajini – feudalizaciju umesto demokratizacije – najbolje se vidi iz toga što lokalni bosovi, poput gubernatora Dnjepropetrovske oblasti Igora Kolomojskog, u ostvarivanju svojih ličnih ciljeva ne prezaju ni od pretnje i upotrebe fizičke sile prema predstavnicima države. Umesto sile prava, zavladalo je pravo sile, a to se moglo i naslutiti posle antiustavnog prevrata 22. februara prošle godine. Realni šef je onaj koji ima više novca i više najamnih vojnika, spremnih da po njegovom naređenju pucaju u bilo koga – od sopstvenih građana na istoku zemlje, do pripadnika državnih organa.

Za čoveka poput Kolomojskog, za koga se tvrdi da u sastavu svoje pretorijanske garde ima u svakom trenutku na raspolaganju najmanje 2 000 ljudi sa dugim cevima i teškim naoružanjem, ne prestavlja problem da svoju silu demonstrira u centru Kijeva. On šalje jasnu poruku predsedniku Petru Porošenku (koji ga je u sredu, svojim ukazom, formalno smenio), premijeru Arseniju Jacenjuku i drugim, slabijim tajkunima – da se od sada njegova reč ima slušati. U suprotnom, armija, policija i Služba bezbednosti Ukrajine (SBU) moraju razoružati plaćenike Kolomojskog koje je ovaj doveo u Kijev, što neće biti nimalo jednostavno.

 

NAJVEĆI RATNI PROFITER Neskriveni sukob između dvojice ukrajinskih oligarha i vodećih političara, Porošenka i Kolomojskog, tinja još od izbora prvog za šefa države prošle godine, ali je oštra faza započela posle potpisivanja Minskih sporazuma o prekidu vatre na istoku zemlje. Po svemu sudeći, ako ih već plaća, Kolomojski ne dopušta svojim vojnicima da sede besposleni, već želi da ih iskoristi u ličnim obračunima. Pošto je do sada preko svoje poslovne imperije, „Privat grupe“, privatizovao najveće delove ukrajinskog biznisa i stavio šapu na njih, a pre svega celokupni naftni sektor, Kolomojski želi da zacementira pozicije koje je stekao istiskujući čitav niz manjih biznismena. Oni su se sada ujedinili oko Porošenka, ali izgleda da je dockan – Kolomojski na čelu svojih falangi maršira na Kijev.

On je gospodar života i smrti ogromne Dnjepropetrovske oblasti, ali njegovi ljudi su na čelu svih regiona koje ulaze u sastav takozvane „Nove Rusije“, od Dnjepropetrovska do Odese. Ovu veliku regionalnu moć i formalnu kontrolu nad polovinom Ukrajine Kolomojski sada želi da nametne i u Kijevu i da tako potvrdi status najmoćnijeg čoveka u državi. Već i sama činjenica da su Porošenko i Jacenjuk primorani da protiv Kolomojskog podignu MUP, vojsku i SBU dokazuje da njegovo vreme tek dolazi. Naravno, ukoliko ga konkurentski oligarsi pre toga ne eliminišu, ili ne dobije crveni karton od svojih zapadnih pokrovitelja…

O tome će ponajpre odlučiti ishod sadašnje borbe za kontrolu nad dva najveća naftna giganta: „Ukrnaftom“, vodećim proizvođačem nafte i gasa, i „Ukrtransnaftom“, preduzećem za transport nafte i naftnih derivata. U „Ukrnafti“ Kolomojski ima 42 odsto deonica, dok država poseduje 50 procenata plus jednu akciju; u „Ukrtransnafti“ država je stoprocentni vlasnik, ali je na čelu kompanije godinama bio čovek Kolomojskog. Ovakva, totalna kontrola nad „crnim zlatom“ omogućila je Kolomojskom da bude ekskluzivni snabdevač ukrajinske armije gorivom, pa se sa sigurnošću može reći da je on najveći ratni profiter, jer u uslovima borbenih dejstava potrošnja mnogostruko raste.

Međutim, prošle nedelje, Vrhovna rada donela je amandman po kojem nije više neophodno 60 odsto deonica za sazivanje skupštine akcionara, već je to moguće učiniti prostom većinom. Time je Kolomojskom iz ruku izbijen najjači adut koji je do sada koristio, ucenjujući godinama većinskog akcionara, državu. Kada je ovo pravo izgubio, poslao je svoje naoružane trupe iz Dnjepropetrovska u Kijev, gde su one zauzele zgradu „Ukrnafte“ i okovale je gvozdenim rešetkama koje sprečavaju bilo koga da uđe u objekat. Kako su preneli očevici, Kolomojski je naredio da se i iznutra takođe izgrade barikade i čelične rešetke i time zgrada pretvori u tvrđavu kako bi onemogućio pripadnike SBU da izvrše upad. A ako ga i izvrše, da budu ogromni gubici koje bi pritom poneli.

 

JAČI OD DRŽAVE Tako se pokazalo da je jedan čovek, za sada, jači od države, teritorijalno najveće i jedne od najmnogoljudnijih u Evropi. Ili što je pre moguće, da je serija „obojenih revolucija“ dovela do toga da se ova zemlja naprosto urušila i nije sposobna da spreči elementarno kršenje zakona ni u samoj prestonici. Zato je morao u sve da se umeša po mnogima realni šef Ukrajine – američki ambasador Džefri Pajet, koji je pozvao Kolomojskog na „privatni razgovor“. Posle je Pajet javno izjavio da je vreme da u Ukrajini prestane praksa „zakona džungle“. Međutim, ako je Pajet, kako ocenjuju analitičari, šef Porošenku, to i dalje ne znači da je i Kolomojskom, sa jakim vezama u onim vašingtonskim krugovima koji osporavaju autoritet predsednika Baraka Obame.

Posebnu pažnju izazvala je nedavna izjava Kolomojskog, koji se založio da se sa proglašenim republikama Donjecka i Luganska mora ostvariti direktan dijalog. Upravo to Porošenko uporno izbegava, smatrajući da bi tako priznao državni status DNR i LNR. Na taj način, Kolomojski – koji finansira i kontroliše bataljone „Azov“, „Ajdar“, „Donbas“, Dnjepar-1“, „Dnjepar-2“, kao i političko-paravojnu grupaciju „Desni sektor“ i sve regionalne strukture policije, armije i državne bezbednosti – žarište sukoba prenosi u Kijev. To je upravo ono na šta su brojni analitičari upozoravali: bez rata kijevski režim ne može opstati. Ako ga ne sruši Kolomojski, srušiće ga narod, a dnjepropetrovski oligarh može tu negativnu energiju vešto da koristi za svoje ciljeve. Sa druge strane, ako Kijev nastavi ratne operacije, doživeće sramni poraz na bojnom polju od snaga samoodbrane Donbasa. Zato režim u Kijevu, kao što je rečeno, ima samo dve mogućnosti: ili će uništiti Kolomojskog, ili mu se pokoriti.

 

ZAMENA DRŽAVE – FEUDALCIMA Baš ovaj slučaj ogolio je, čak i za sasvim neupućene, prirodu vlasti koju su Amerikanci instalirali u Kijevu. Državu sasvim otvoreno kontroliše grupa kriminalizovanih tajkuna, i svi „nacionalni interesi“ su prvenstveno njihovi interesi. Ista situacija bila je i u vreme predsednika Viktora Janukoviča, ali je on ipak nekako uspevao da se nametne kao prvi među jednakima, najjači oligarh, i uspostavi balans i red među moćnicima. U tome mu je prvenstveno na ruku išla podrška koju je dobijao iz Moskve, na šta Porošenko više ne može da računa. Otuda mu se i dogodio „marš na Kijev“ ojačalog Kolomojskog. Ukrajinski oligarsi dobro znaju da su državni resursi dramatično smanjeni u poslednjih godinu dana i da stara pravila više ne mogu da važe. Neko mora ostati kratkih rukava, a Kolomojski će učiniti sve da to ne bude on.

Na širem planu, posledica svega je potpuna zamena države feudalcima-tajkunima. Zato ne čudi što su oni dobili odrešene ruke da za samo godinu dana četvorostruko smanje životni standard građana, sve pravdajući se kako je „zemlja napadnuta“. Zapravo, zemlja je razvučena u privatne džepove, i izvršena je demontaža socijalne, pravne i demokratske države, uvedena militarizacija društva i privrede. U takvoj situaciji, više ne postoji nijedna društvena ili politička snaga koja bi mogla da promeni stvari nabolje. Proći će, ipak, još dosta vremena pre nego što Ukrajinci shvate da je „ruska pretnja“ njihova najveća šansa za preživljavanje, a ne nešto čemu se treba suprotstavljati. U tom smislu, vlade DNR i LNR čak i u ratnim uslovima mogu se smatrati za ideal socijalne pravde, solidarnosti i jednakosti, u poređenju sa današnjim Kijevom. Možda nije previše čudno što Kolomojski preti Porošenku nekim „separatnim pregovorima“ sa Luganskom i Donjeckom. Realno, iako nije proglasio otcepljenje od Kijeva, i Kolomojski ima svoje „nezavisne republike“ širom Ukrajine a Porošenko je toga dobro svestan. Bez novca u državnoj kasi, šanse kijevskog režima da sačuva jedinstvo zemlje ravne su nuli. Raspad sistema je očigledan.

U svemu ovome postoji još jedan, ne manje značajan aspekt. Kolomojski i njegove oružane snage predstavljaju najradikalniji deo ukrajinskog društva, koji počiva na ultranacionalističkim, a može se reći i neonacističkim idejama. Nisu slučajno Kolomojski i njegov partner iz „Desnog sektora“ Dmitrij Jaroš još pre nekoliko meseci stavljeni na poternicu ruskog tužilaštva. Ovi ljudi sada marširaju na Kijev, ali samo zato da bi stekli još više para i još više moći. Kolomojskog podržavaju takođe najradikalniji krugovi američke politike, jastrebovi poput Džona Mekejna ili Hilari Klinton, dok je Obamin favorit Porošenko. Zato ne treba isključiti da će, sa daljim jačanjem agresivnih političkih snaga u Vašingtonu, dobiti na još većem značaju ukrajinski ekstremisti – bilo da je to Kolomojski, ili neko od njegovih istomišljenika.