Gde ti je država, Kaine?

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Globalna elita je osmislila „upravljani haos“ (koji je dao odlične rezultate) u skladu sa svojim interesima. Domogla se do tada nezamislivih resursa. No, sada je kreirala i „neupravljani haos“ u okviru kojega treba da se dočepa svih dobara i potpuno opljačka narode i države. Ova strategija se primenjuje u Iraku, Libiji, Siriji… Logika „neupravljanog haosa“ je jednostavna: „u mutnoj vodi hvataju se najveće ribe“, tj. haos daje najveće mogućnosti za proširivanje vlasti i bogatstva, i najvažnije − radikalno menja samu logiku razvoja čitavih društava

Evropskoj uniji odvija se permanentni rat razočaranog naroda i globalne (samoproglašene) elite. Ova tzv. elita uništava sve ono što se smatra civilizacijskim nasleđem Evrope i stanovnika ovog kontinenta. Žitelji Unije sve više osećaju na sebi „efekte uništenja“, rata na život i smrt, gde nema izbora jer se vodi borba do pobede jedne strane, bez mogućnosti kompromisa.

Sve države Unije su izložene ovom „duhu razaranja“ globalne elite. Mnogi Nemce smatraju najmoćnijom nacijom u EU. Međutim, Nemci su izloženi uslovima života „koji proizvode očajanje i frustraciju“, pre svega masovnom prijemu imigranata. Imigranti guše Nemce ne samo brojem već i svojom kulturom. Autohtono stanovništvo se povlači i trpi gubitke na svim frontovima: od religije, do jezika i politike. Nemaju mogućnost da izraze svoje (političko i drugo) nezadovoljstvo. Naime, iako je Nemačka formalno demokratska država, u kojoj bi građani trebalo da iskažu svoju volju (i nezadovoljstvo) izborom adekvatnih političara na državne funkcije, to nije moguće. Ako se pojavi takva partija koja bi da sluša narod, u medijima će se pojaviti kancelarka (Angela Merkel) i reći: „To su ljudi čija su srca puna predrasuda, hladna i čak ljubomorna.“ I „Pegida“ je označena kao teroristička organizacija. Tako je i u drugim zemljama Zapadne Evrope. Bivši švedski premijer je bio još radikalniji od Merkelove: „Švedska pripada imigrantima, a ne Šveđanima!“ U Skandinaviji se usvaja zakon koji zabranjuje kritiku imigracije! Dve godine ranije, Piter Saterlend, „otac globalizacije“, u govoru u Domu lordova rekao je da je „imigracija normalna pojava, neophodna za ekonomski rast, iako je to u nekim državama teško objasniti građanima!“ Saterlend takođe osuđuje one Evropljane koji produžavaju borbu za jedinstvo nacije, jer „Evropska unija mora da razruši takva osećanja“. Ovim zaključkom je završio izlaganje. Drugim rečima, Evropska unija ima ključnu ulogu u uništavanju nacionalnog identiteta Evropljana, i pri tome se ne govori ni o kakvoj teoriji zavere.

RAT ELITE S NARODOM Zaključak Monike Bartoševič, koja je autor pomenutih navoda za poljski portal Polonia Christiana, jeste da „ne treba dopustiti da Piteri Saterlendi pobede“. Ista autorka ovu nesvakidašnju situaciju opredeljuje kao „rat elite sa narodom“.

Sergej Pavin za ukrajinski portal h.ua, u članku pod naslovom „Ako je ‚elita‘, onda je protiv naroda“, ističe da sve što se danas događa potiče iz „centra“, no niko ne zna gde je on smešten. Delatnost mu je očigledno destruktivna, ali odsustvuju dokazi o njegovoj lokaciji. Centar „neupravljajućeg haosa“ je već na najvažnija mesta postavio svoje kadrove uz pomoć različitih mehanizama, pa i lokalnih parlamenata i zakonodavstava. Usvajaju se degenerativni zakoni, čak i u Evropskoj uniji, a njihov predlagač je neki neimenovani „vrhovni žrec“. Ti zakoni ruše prirodno, a štite neprirodno, ruše porodicu, moral…

Zašto nacionalne elite sa takvom radošću, lakoćom i čak zadovoljstvom predaju svoje narode i imovinu globalnoj, anacionalnoj, destruktivnoj i otuđenoj eliti? Fenomen nije baš nov. Iz svetske istorije znamo da je japanska elita krajem 80-ih i početkom 90-ih godina XX veka predala državne finansije Amerikancima. Tu je elita Jugoslavije, koja je (o)lako predala ovu državu, pa niz evropskih lidera koji su to isto učinili za SAD. Tu je i ruska (bivša) elita na čelu sa Gorbačovom, koja je sve predala Zapadu. Pa elita oko Gadafija, koja je predala Amerikancima i lidera, i državu sa svom imovinom. Zašto elite nezapadnih država pljačkaju svoje narode, a potom beže na Zapad? Ključno pitanje je, dakle, zašto to rade, što se pita i Mihail Deljagin u članku „Gde ti je država, Kaine?“ za portal kozaostra.mybb.ru.

[restrictedarea]

„OFŠORNA“ ELITA Deljagin ovu elitu naziva „ofšorna“ i citira oligarha Olega Kiseljeva, koji je rekao sledeće: „Ja nisam toliko patriota svoje države koliko sam patriota svog novca.“ Ova izjava, dakle, otkriva suštinu, a to je da se patriotizam elita rasplinuo do primitivizma. Sve je u količini novca na računu. „Ofšorne elite“ svoje države doživljavaju kao „trofejni prostor“ o kojem ne moraju da brinu.

Pojednostavljivanje komunikacija u okviru procesa globalizacije otkriva načine upravljanja stanovništvom, tačnije državama, ali i korporacijama, pri čemu se vidi da rukovodioci tajnih službi, nauke, medija i kulturnih institucija oblasti za koje su zaduženi potčinjavaju ličnim interesima, kako svojim, tako i onih što su ih postavili na funkcije. Dakle, danas imamo posla sa radikalno drugačijom svetskom elitom nego pre 20 godina.

Koje su osobenosti nove elite? Prvo, elita koja vlada državama, institucijama, zatim ogromnom imovinom i narodima, po pravilu, ne živi na teritoriji kojom vlada, već u hotelima sa pet zvezdica, zatvorenim rezidencijama (za obične ljude) a njihove interese štiti privatna vojska, tačnije, privatne vojne jedinice, čak do ranga brigada. Drugo, nova globalna upravljačka klasa otvoreni je protivnik država, odnosno postojanja državnih granica, ali i klasičnih državnih institucija. Treće, globalna klasa upravljača nema osećanje (državne) pripadnosti, ni utemeljen nacionalni i religiozni identitet. Takođe, ne prihvata obaveze. Nema svoj narod, nema birače, ali ni poreske obveznike. Zbog pozicije u odnosu na „tradicionalni, obični narod“, ona ga mrzi i ne podržava njegovu borbu za očuvanje nacionalne kulture i nacionalnog identiteta, pa ni teritorijalnog integriteta države u kojoj taj „tradicionalni etnos“ živi.

Pod uticajem elite (koja sve više dobija obeležja klase, jer se ne osećaju pripadnicima nijednog naroda, niti države, već „globalne upravljačke klase“) propada tradicionalna država i njen sistem, a državna imovina se pod izgovorom privatizacije (navodno, država ne ume da dobro upravlja imovinom) oduzima od stanovništva. Tako se stvara materijalna baza njihove moći, a slabi jedna zemlja i siromaši njen narod. Samim tim, interesi običnih građana su nezaštićeni, pri čemu, ako ih ko i pomene, biva ismejan, jer nije moderno, a ni poželjno brinuti se za njih.

MEDIJI ĆUTE, ALI… Protiv elite danas se dižu pobune, ali sutra možda poniknu i pravi, dobro osmišljeni ustanci i revolucije. Svedoci smo da se ljudi bune ne samo na severu Afrike i Bliskom istoku već i u srcu, tvrđavi „globalne upravljačke klase“ – SAD. Mondijalistički mediji ćute o ovim događajima, ali oni se nižu i građani dolaze do određenih saznanja o celokupnoj situaciji. Jedno od važnijih samosaznanja jeste da se elita otuđila od naroda, odnosno da je ona glavni neprijatelj normalnog života običnih ljudi. Bez obzira što „veliki i moćni mediji“ prećutkuju lokalne ustanke, svet se, na naše oči, menja i stupa u novu epohu koja se može nazvati nacionalnooslobodilačka borba različitih zajednica, društava (čak i podeljenih državnim granicama) protiv sverazarajuće globalne elite. Otpor razaranju globalnih upravljača mora ostaviti po strani partijske razlike (posebno levice i desnice) stvoriti nacionalnu solidarnost svih snaga koje žele da sačuvaju nacionalni identitet, prevazići druge podele    (vernici − ateisti, patriote − internacionalisti itd.) jer sve razlike gube značaj pred perspektivom socijalne bede, koju nameće otuđena elita „novih nomada“, navodi Mihail Deljagin u drugom članku na istu temu, a za portal svom.info.

Sledeća bitna odlika Nacionalnooslobodilačke borbe je sagledavanje ko su akteri događaja. Na primer, na Bliskom istoku sve je počelo uništavanjem Iraka, a nastavljeno je „Arapskim prolećem“, tačnije revolucijom u Tunisu. Cilj: borba za resurse. No, u Tunisu se nije sve i završilo po planovima globalnih upravljača. Ideja svetske elite „da resursi neke države pripadaju celom čovečanstvu, a ne tom stanovništvu“ (u prevodu, pripadaju korporacijama) nije dočekana sa odobravanjem. Naime, njihova logika je da moraju staviti pod kontrolu sva bogatstva, pa makar ih ne koristili. Važno je da ti resursi nikome ne donose korist, posebno ne državi i njenim žiteljima. Tako se objašnjava zašto su privatizacije neuspešne. Globalna elita ne želi da fabrike donose korist bilo kome osim njima. Čak i kad kupljeno (fabrika ili izvor nafte ili vode) ne radi − kupljeno je, stavljeno je pod kontrolu i donosi vlasnicima korist, jer su proizvodi (ili resursi) izvučeni sa tržišta, što stvara deficit, koji uvek poskupljuje nedostajuću robu (a vlasnik je isti).

Elita je osmislila „upravljani haos“, koji je dao odlične rezultate (za nju). Domogla se do tada nezamislivih resursa. No, sada je kreirala „neupravljani haos“ u okviru kojega treba da se dočepa svih dobara i potpuno opljačka narode i države. Ova strategija se primenjuje u Iraku, Libiji, Siriji… Logika „neupravljanog haosa“ je jednostavna: „u mutnoj vodi hvataju se najveće ribe“, tj. haos daje najveće mogućnosti za proširivanje vlasti i bogatstva, i najvažnije − radikalno menja samu logiku razvoja čitavih društava.

Odvajanje pripadnika globalne elite od klase i naroda iz kojih su potekli intenzivno je (osim kod Švajcaraca, u Vatikanu, Luksemburgu, Monaku i u novije vreme u Rusiji, gde predsednik Putin pokušava da ih nacionalizuje) što se vidi iz njihovog pristajanja na politiku „neupravljajućeg haosa“. Na Bliskom istoku „neupravljajući haos“ stvaraju tzv. islamski borci, odnosno savez globalne elite sa radikalnim islamistima. Islamski borci su se pokazali savršenim tvorcima haosa u savremenom svetu: od Bliskog istoka do Evropske unije i Balkana (Francuske, Holandije, BiH…) Na severu Afrike jedina država koja je uspela da izbegne „nove globalne nomade“ jeste Alžir, koji je brutalno sasekao islamski fundamentalizam. Ovome je svakako pomogao geopolitički položaj države i uloga dostavljača gasa Evropi u vreme sukoba sa Rusijom oko Ukrajine. Međutim, to je privremeno stanje i Alžir je samo trenutno ostavljen na miru. Nove udare na njegova bogatstva tek treba očekivati.

NAMENJENO RUSIJI „Neupravljana haotizacija“ namenjena je i Rusiji. Naime, suspendovanje i onemogućavanje isporuka ruske robe svetskom tržištu je jedna od varijanti. Agresijom na Libiju Zapad je onemogućio realizaciju velikih ugovora u oblasti nafte i gasa, izgradnje železnice, prodaje ruskog oružja (iznos u milijardama dolara) a kada ni to nije dalo očekivani rezultat, prešlo se na snižavanje cene nafte, na sprečavanje izgradnje gasovoda „Južni tok“… Sledeći korak, pored već raspaljenog rata u Ukrajini, koji je, jasno je, usmeren protiv Rusije, biće ubacivanje islamskih boraca u Federaciju radi izazivanja „neupravljanog haosa“.

Politika „neupravljanog haosa“ faktički je omogućena suspenzijom međunarodnog prava, koja se prvo primenila na prostoru SFR Jugoslavije, a nastavljena je 1999. godine agresijom NATO na Srbiju i Crnu Goru, Avganistan 2001. i Irak 2003. godine. Suspenzija međunarodnog prava u zapadnim medijima imenovana je kao „pranje normi ili pranje pravnih paragrafa“, što je izazvalo velike proteste. Danas, međutim, više niko ne protestuje i moguće je bilo koju normu ili zakon „oprati“, odnosno „isprati“. Agresija SAD i njihovih satelita na Libiju pokazala je da je u odsustvu međunarodnog prava moguće izmisliti nekakav problem ili konflikt koji zatim služi za napad i bombardovanje države i njeno „vraćanje u kameno doba“.

Da „kameno doba“ nije metafora samo za Libiju, dokazuju i podaci o namernom onemogućavanju stvaranja tehnologija za dalji prodor u kosmos i za besplatnu energiju. Umesto toga, stižu ebola i druge laboratorijske bolesti, 3D-televizori koji špijuniraju gledaoce, ajfoni i dijet koka-kola na bazi genetski modifikovanih proizvoda. Zbog toga neki analitičari misle da pozitivni razvoj događaja preko tehnoloških inovacija nije moguć. Naprotiv, ideja globalne elite je suprotna – „ograničavanje potrošnje stanovništva planete“, što znači „survavanje cele ekonomije planete u depresioni vrtlog“. „Ograničavanje potrošnje“ nije namenjeno samo za siromašne slojeve već i za srednju klasu, ključnu za širenje postindustrijske tehnologije. Srednja klasa se permanentno uništava u Africi, Južnoj Americi, na Balkanu, Bliskom istoku, ali i u Evropskoj uniji. Širom sveta ona se našla pod udarom globalne elite i na taj način joj je oduzeta sakralnost vrednosti. Ovde je posebno važan udar na demokratiju, kao imanentnu vrednost srednje klase. Naime, demokratija je postojala u ime srednje klase i za nju. Posle siromašenja, sistem se pretvara u (informativnu) diktaturu, zasnovanu na manipulaciji ljudskim mišljenjem. Globalna manipulacija mišljenjem vodi do procesa onečovečenja i decivilizovanja čovečanstva. Ljudske žrtve više ne izazivaju sažaljenje drugih ljudi, jer su Srbi, Rusi – „teroristi“, „diktatori“…

OTEŽAVAJUĆE OKOLNOSTI Otežavajuću okolnost za otpor „neupravljanom haosu“ predstavlja podeljenost naroda, jer još nije stvorena zajednička ideja koja bi ujedinila sve one što ne žele da se vrate „u kameno doba“, ističe nekoliko autora portala nfor.org.

Oni koji neće u „neupravljajući haos“ moraju se organizovati i pokušati da minimiziraju rušilačke posledice delovanja globalne elite. U drugoj fazi potrebna je borba za ozdravljenje države i povratak otete imovine (nacionalizacijom) kao i njeno postavljanje u funkciju razvoja, odnosno blagostanja čovečanstva. Ozdravljenje države znači i uklanjanje sa vlasti korumpiranih političara i birokratije (pretvorili se u sluge globalne elite). U tom smislu, sledeća mera je onemogućavanje „delegitimizacije izbora“ od strane svetskih upravljača. Iz politike „neupravljajućeg haosa“ jasno je da svaki izbori koji dovedu na vlast ljude i partije koji nisu potčinjeni globalnoj eliti bivaju delegitimizovani („obojenim revolucijama“ ili na druge načine; ovde mislimo i na namerno siromašenje, koje destabilizuje stanovništvo, ujedno delegitimišući vlast). Zato je važno sačuvati izbore kao način promene, odnosno izbora vlasti. Kako to izvesti, kada izbori postaju „nelegitimni“ odmah po objavljivanju rezultata, tj. ako narod nije „pravilno“ glasao, odnosno podržao eksponente globalne elite? Odgovor zahteva mudrost i dobru organizaciju, ali i proučavanje izbora u državama gde se narod uspešno odupro volji globalnih upravljača.

 

[/restrictedarea]

Protesti američkih farmera tokom prošle, 2014. godine, nisu privukli pažnju medija, iako su bili masovni i dobro organizovani. Poruka protestanata je glasila da svetska elita merama protiv poljoprivrede namerno hoće da narod gurne u glad i uništenje. Nemački seljaci su 19. januara 2015. takođe protestovali, jer politika Evropske unije urušava poljoprivredu i uvodi ih u problem bezbednosti povezan sa hranom. Posebno su tražili da se spreči nepotrebno i preveliko korišćenje hemikalija u proizvodnji hrane, navodi nemački portal wir-haben-es-satt.de.