EU mazohizam ili rat protiv sebe

Dragomir Anđelković 

Kako se mađarska ili bugarska krv u Ukrajini žrtvuje radi interesa onih koji su pokrenuli novi pohod na Istok?

Logično je da svaka dobrovoljna zajednica, uključujući i zajednicu država, služi interesima svojih članica. Naravno, podrazumeva se kompromis kako bi različiti interesi bili pomireni, odnosno da bi u nekom pogledu, makar tamo gde im je najbitnije, svi profitirali. Ne može svakome uvek baš sve da bude po volji, ali je bitno da preovlađuju pozitivne posledice po članice. Ako nije tako onda čemu udruživanje? Baš to pitanje je svrsishodno postaviti kada posmatramo ponašanje Evropske unije u odnosu na tzv. „ukrajinsku krizu“. Tu se najbolje vidi besmisao EU sa stanovišta interesa mnogih država koje se nalaze u njenim redovima.

CIVILNI NATO  Do sada je na stranicama „Pečata“ mnogo puta bilo reči o tome koliku ekonomsku i energetsku štetu po EU – uključujući i njenu najmoćniju članicu Nemačku – izaziva uvlačenje te zajednice država u sukob sa Ruskom Federacijom. Saradnja sa Rusijom je, pogotovo u sadašnjim recesionim vremenima, bitan faktor ekonomskog oporavka i razvoja evropskih zemalja. Umesto da se u skladu sa interesima njihovih privreda i celokupnih društava ide u tom smeru, privredne spone sa Rusijom se na mnogim poljima opresivno prekidaju kako bi njoj, po cenu sopstvenih velikih gubitaka, bila naneta što veća šteta.

Slično je i sa politikom. Neosporna je činjenica da su SAD posle okončanja Drugog svetskog rata podržale i pomogle formiranje raznih vidova zajednica koje su fazno prerastale u EU, kako bi njihovo vojnopolitičko prisustvo na Starom kontinentu, odnosno oružano integrisanje sa državama njegovog zapadnog dela usmereno protiv SSSR-a, dobilo odgovarajuću nadnacionalnu ekonomsku i političku podršku. Nije se bez razloga dugo govorilo da je Evropska ekonomska zajednica „civilno krilo NATO“-a. Sa krajem Hladnog rata ta istina je, nesumnjivo uz pomoć sistematskih propagandnih napora, otišla u drugi plan. Napadno pričanje bajki o dobrobiti građana i država članica EU, marginalizovalo je istinu da ta Unija pre svega postoji radi evroatlantskih vojnopolitičkih integracija.

[restrictedarea]

Dok su hladnoratovski sukobi bili u jeku, odnosno u vremenu kada je (ne)osnovan strah od ekspanzije Sovjetskog Saveza bio jak, pomenuta istina je bila mnogo jasnija ali i za veliki deo populacije prihvatljiva. Ne samo političarima već i mnogim građanima, bilo je razumljivo plaćanje svestranog danka radi odbrane onoga što su mislili da je tzv. „slobodni svet“.  No, posle nestanka istočnog bloka situacija se ubrzano menjala. I to toliko da su u mnogim zemljama počele da preovlađuju želje da se izađe iz okupacione senke SAD, odnosno da se one pojedinačno ali i EU kao njihova zajednica, emancipuju od prekomorskog protektora.

Između ostalog i da se to sve evolutivno ne bi dogodilo, ključni evroatlantski centri moći izazvali su „ukrajinsku krizu“ i povodom nje sukob sa Rusijom, odnosno u njega su uvukli EU. Uz izmišljanje neke nove pretnje sa Istoka, članice Unije su munjevito vraćene u prošlost i stavljene u poziciju tuđeg topovskog mesa. Ako su zapadnoevropske zemlje i imale neki razlog da na to pristaju u drugoj polovini 20. veka, sada ga objektivno nemaju. Međutim, pokazalo se da su okupacioni mehanizmi i dalje dovoljno efikasni da brzo Briselu i prestonicama EU zemalja nametnu tuđe interese kao svoje, i to na uštrb autentičnih evropskih potreba.

 

RAT I IDENTITET Sve rečeno znamo. Ali dobro je toga se podsetiti i videti koliko stvari idu daleko i na polju žrtvovanja interesa sopstvene nacije u okruženju matične države. To je važno da shvatimo na tuđim primerima jer se za nas baš tu nalaze možda i najopasnije pretnje u kontekstu tzv. evrointegracija.

Ukrajina je duboko identitetski podeljena zemlja. Njen većinski narod je grana sveruskog drveta. Usled vekovnog poljskog i litvanskog uticaja, izdvojenosti iz zone ruskog državnog prostora, politike pokatoličavanja (direktnog ili indirektnog tj. unijaćenja), uobličile su se nemale razlike na ruskom etničkom području iz čega je proizašla podela na Velikoruse (Ruse u užem smislu), Maloruse (Ukrajince) i Beloruse. No, kod velikog dela pripadnika tih naroda i dalje je živa svest o zajedničkim korenima i još živom srodstvu sa drugim Istočnim Slovenima. Štaviše, i dalje je neretko prisutna i višeslojnost nacionalnog identiteta pa se mnogi Ukrajinci i Belorusi na neki način osećaju i Rusima (slično kao i u našoj Crnoj Gori, pogotovo pre nacionalnog raskola izazvanog crnogorskim separatizmom).

Čak i u okolnostima kada je došlo do propagandnog i svakog drugog raspirivanja ratnih strasti, stvari se nisu potpuno promenile. Otuda, pokušaji prevratničke vlasti u Kijevu, da masovno nateraju Ukrajince iz delova zemlje koje kontrolišu u efikasan rat protiv sugrađana na njenom istoku, ne daju dobre rezultate. I ne radi se tu samo o strahu od rata, već i o nespremnosti da se puca na one koji se ipak smatraju braćom. Da je tako može se zaključiti po tome što iako mnogi građani Ukrajine pokušavaju da pobegnu od mobilizacije, kada se ona dogodi i nekako budu prebačeni na ratište, dolazi do bitnih razlika u ponašanju zavisno od nacionalnog porekla.

U rat ne žele da idu ni ukrajinski Mađari, Rumuni, Poljaci ili Litvanci, koliko i Ukrajinci. Međutim, kada im navuku uniforme i utrape puške, pripadnici manjina su mnogo spremniji da odrade posao koji se od njih očekuje. Ispitivanja su pokazala da čak i kada su gurnuti u borbu ogroman broj ukrajinskih regruta i rezervista nije spreman da puca na svoje rusko-ukrajinske sunarodnike sa druge strane vatrene linije. Pripadnici manjina, kada je već njihova glava u pitanju, pokazuju mnogo veći ratnički entuzijazam.

MOBILIZACIJA MANJINA  Da čak ni ukrajinski Poljaci i Litvanci – koji su tradicionalno antiruski nastrojeni, odnosno njihove matične države vode politiku usmerenu protiv interesa Moskve – iz razumljivih ličnih razloga ne žele u rat, pokazuju česte pobune i protesti u njihovim naseljima tokom perioda kada je mobilizacija intenzivnija. Tim pre je tako u krajevima u kojima žive Bugari, Gagauzi (mali narod turskog porekla i jezika a pravoslavne vere i kulture slične bugarskoj), Moldavci, pa i Mađari ili Rumuni (da sada ne ulazimo i u međurumunske identitetske podele tj. u priču o Moldavcima i Rumunima). Tu uglavnom nema čak ni načelnog antiruskog naboja. Ipak, kada ne uspe bekstvo od uniforme i stigne se na front, iz pušaka u rukama manjina češće se zapuca neko iz onih koje drže Malorusi (sa izuzetkom ostrašćenih unijatskih i drugih antirusa).

Kijev je to shvatio i stoga je pristupio masovnoj mobilizaciji manjina. Uz patriotske pokliče, sve više Mađara, Poljaka, Bugara biva ugurano u kamione i preko centara za ekspresnu (do)obuku transportovano na ratnim plamenom zahvaćeni istok zemlje. Time pogođeni pripadnici nacionalnih manjina u Ukrajini pokušavaju da se odupru takvim trendovima raznim vidovima aktivnog samoorganizovanja, ali pod pritiskom državnih sredstava prinude malo toga uspevaju da postignu (osim individualnog bežanja i skrivanja od vojne obaveze). Nije baš mnogo pomogla ni podrška nekih od njihovih matičnih zemalja.

Poljska i Litvanija su spremne da radi istorijske mržnje prema Rusima (pre se radi o tome nego o aktuelnim geopolitičkim interesima) žrtvuju svoje manjine u Ukrajini. Međutim, Bugarska, Rumunija i Mađarska – nisu. Te zemlje su se usprotivile manjinskoj ratnoj politici Kijeva. Štaviše, Budimpešta je iskazala spremnost i na ozbiljno dizanje tenzija, uključujući i prekid snabdevanja Ukrajine gasom koji u okolnostima ruskih restrikcija u sve većoj količini do nje dolazi preko Mađarske. Ali sve je ostalo na rečima.

Brisel ne da nije podržao svoje članice čije manjine su ugrožene u Ukrajini već je očito i vršio pritisak na njih da preko svega pređu! Tako dolazimo do paradoksa da EU, koja navodno postoji zbog država koje je čine, žrtvuje njihove nacionalne ogranke u Ukrajini. I to nije sve. Jasno je da i EU, uprkos pričama da nije tako, učestvuje u tajnom snabdevanju Kijeva oružjem. Otuda, ne samo što se Mađari, Poljaci, Rumuni, Bugari, Litvanci – pripadnici EU manjina u Ukrajini – guraju na bojište, već se i raspiruje rat koji je već odneo nemalo njihovih života a ako kulminira izazvaće istinske reke krvi.

EU SAMOZATIRANJE Evropski establišment, nerazdvojno integrisan u redove anacionalne evroatlatnske elite, spreman je beskrajno da žrtvuje interese evropskih zemalja. To se najbolje vidi na primeru Ukrajine, gde se delovi EU naroda tretiraju kao topovsko meso. Danas oni u svojstvu manjina a sutra bi, ako zatreba, istu sudbinu imali i njihovi delovi u matičnim zemljama. Sve podseća na nacistički pohod na istok, u kome su uz Nemce i Francuzi, Flamanci, Italijani, Rumuni, Mađari i drugi evropski narodi bili slati u ratnu klanicu radi jedne sumanute ideologije a ne zbog svojih realnih nacionalnih interesa.

Dok se EU Evropljanima ponavljaju mantre da su se udružili radi „ispunjenja zajedničkih ciljeva“ od kojih će „i pojedinačno građani Evrope, i njihove države, imati veliku korist“ – jarkim dokazima se potvrđuje da se radi o nečemu drugom. O običnom danku – kako materijalnom tako i u krvi – evroatlantskim gospodarima. U pitanju su ne visokoparne „evropske vrednosti“ već puki NATO (neo)feudalizam. To treba da imamo u vidu kada slušamo bajke o EU, na koje se sada već sve manje skriveno nadovezuju i priče o neizbežnosti naše aktivne saradnje sa Atlantskim paktom.

Važno je pre nego što bude kasno da ozbiljno uzmemo u razmatranje koliko Srba živi u okruženju Srbije, odnosno da razmislimo da li su tu locirani naši vitalni nacionalni interesi Kada se npr. od Mađara – koji su vazda u očima vodećih zapadnih krugova imali mnogo bolji status od nas – zahteva da mirno gledaju stradanja svojih sunarodnika, šta bi se tek od nas očekivalo? I kakva je tu sudbina Republike Srpske, opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, očuvanja još živog srpskog karaktera Crne Gore?

Nije mudro srljati u sukobe sa jačima od sebe ali još gluplje je krotko se žrtvovati zbog njih. EU je stvorena kao politički okvir nekog vida vojne okupacije, a podrazumeva se da okupirani bivaju po potrebi žrtvovani radi ciljeva okupatora. Posle kraja Hladnog rata delovalo je da se nešto promenilo sa smislom EU ali sada je kristalno jasno da nije. Što bismo onda mi u takvim okolnostima srljali u okupacionu uniju? Kolaboracija, ma koliko bila bolna, ima smisao ako doprinosi opstanku ali ne i ako utire put za bržu propast. U redovima naše vladajuće i opozicione političke elite ima onih koji to ispravno shvataju i u skladu sa tim deluju, ali se plašim da su u velikoj manjini!

[/restrictedarea]