Diznilend za finansijsku elitu

Iz Pariza za „Pečat“ Slavica Batos

U pariskom Centru Pompidu organizovana je prva evropska retrospektivna izložba Džefa Kunsa. Kralj kiča i najskuplji živi umetnik na svetu nudi nam sliku našeg vremena, u kojem dominiraju masovna kultura i san o lakom bogaćenju

Gotovo je sa predstavom o umetniku koji, zamrljan bojom i zanesen, prenosi na platno sopstveni doživljaj sveta, vodeći računa o lepoti kompozicije, o skladu boja, o harmonijama, o ritmovima. Umetnika ćemo ubuduće zamišljati ovako: sveže izbrijan i obučen u belo laneno odelo stiže u atelje, gde ga stotinak asistenata dočekuje kao što se dočekuje supervizor neke visoko specijalizovane laboratorije. Sve etape projekta na kojem ekipe saradnika trenutno rade precizno su definisane pa je, u skladu sa tim, i svakom asistentu poveren specifičan zadatak. Neki od njih rade isključivo na kompjuterima – razrađuju ideje vrhovnog kreatora i pretvaraju ih u izvođačke nacrte i prototipe. Na primer, kad se radi o slici kao konačnom proizvodu, idejno rešenje se digitalno obrađuje u skladu sa tonskim kartama, tako da se za svaku nijansu tačno zna receptura, koja se, dalje, prosleđuje tehničarima uposlenim na pripremanju boja.

Lako nam je zamisliti i ono što se dešava potom, jer, mnogo toga smo već videli u reportažama koje su preplavile francuske medije otkako je otvorena izložba Džefa Kunsa, u Centru Pompidu. Na jednoj od fotografija zaista su pokazani (nismo sanjali niti je to proizvela naša zlonamerna mašta) slikari-tehničari na skelama kako, držeći u jednoj ruci odštampani uzorak, drugom islikavaju parcelicu slike koja im je dodeljena.

Sada nam samo preostaje da odgonetnemo kojim putevima ovi umetnički proizvodi dospevaju u najprestižnije muzeje sveta i postižu na tržištu cene od deset, dvadeset, pedeset miliona evra. Mnogi danas žele da sebi razjasne to planetarno čudo, ali je još više onih koji priželjkuju da u njemu učestvuju, bar na neki posredan ili simboličan način. Kako inače objasniti rekordnu brojku od preko šest hiljada posetilaca izložbe svakog dana? Kvalitetom postavke? Teško. Njenom atraktivnošću? Možda. Socijalnim pritiskom da se ne ostane neobavešten o kulturnom događaju sezone? U svakom slučaju.

UMETNOST ZA NAROD   Šta je, dakle, to što je svaki Parižanin koji drži do svog ugleda obavezan da vidi i upamti na izložbi žive legende savremene umetnosti – Džefa Kunsa? Nakon što je odstojao sat-dva u redu ispred Centra Pompidu i platio ulaznicu od dvanaest evra, uzbuđeni kulturni konzument otkriva, u prvoj izložbenoj sali, kako je sve to počelo. U prozirnim vitrinama od pleksiglasa, okačeni su, na podlozi od svetlećih neonskih cevi, novi-novcijati Huver usisivači iz sedamdesetih godina. Odmah pored njih je još jedna serija već gotovih proizvoda, zeke i cvetovi od plastike na naduvavanje, živopisnih boja, postavljeni i naslonjeni na četvrtasta ogledala. Posetioca ovde već hvata laka zebnja da neće uspeti da shvati zbog čega bi ovi eksponati trebalo da mu budu zanimljivi. Srećom, u blizini je jedno sasvim izuzetno delo. Izuzetno po tome što, u nekoj vrsti zatvorenog akvarijuma, lebde tri košarkaške lopte marke Spalding. Kako lebde – ne zna se! U stvari, zna se, ali to je već viši stepen upoznavanja sa delom, za koji će biti potreban dodatni trud ili pomoć sa strane.

[restrictedarea]

Na izložbama savremene umetnosti vrlo često se sreću tzv. medijatori, ljudi obučeni i angažovani da umetnički neosvešćenim osobama osvetle put ka svetoj tajni. Prilikom jednog od svečanih otvaranja izložbe Džefa Kunsa (da, bilo ih je više, u zavisnosti od prestiža zvanica) novinari su imali čast da im vodič i tumač bude lično Bernar Blisten – direktor muzeja, kurator izložbe i umetnikov dugogodišnji prijatelj. On je prisutnima, između ostalog, objasnio šta je Kunsa inspirisalo da izradi uveličane kopije nekih poznatih reklamnih plakata. Umetnik je, prenosimo doslovce, „bio fasciniran otkrićem da što je proizvod običniji, to je plakat realističniji, razumljiviji. A što je proizvod sofisticiraniji, to je plakat apstraktniji“. Iz čega je izvukao sudbonosan zaključak da je „apstraktna umetnost primerena samo višim društvenim slojevima“. Iz te spoznaje direktno je proistekao stav da „umetnost treba približiti narodu“, stav oličen u seriji pod nazivom Banality (obične stvari). „Obične stvari“, to su one jevtine porcelanske figurice koje su, i dan-danas, neophodan detalj unutrašnje dekoracije mnogih stanova. Džef Kuns ih je samo uveličao i izradio u skupom materijalu. Najatraktivniji od tih „objekata“ je nešto što bi se, dok se ne pronađe jači termin, moglo nazvati apoteozom kiča: Majkl Džekson sa majmunčetom u krilu, od glaziranog porcelana, ofarban u belu i zlatnu boju.

Poseban prostor na izložbi rezervisan je za Kunsovu erotsku fazu. Tu se mogu videti fotografije koje predstavljaju umetnika u ljubavnom zagrljaju sa svojom bivšom suprugom, zvezdom porno-filmova Ćićolinom. Fotografije su osmišljene i realizovane krajnje profesionalno, ali zbog prevelike pažnje koja je ukazana anatomskim detaljima i fiziologiji seksualnog čina, ovaj deo postavke zabranjen je mlađima od osamnaest godina. Deca će, znači, morati da to potraže na internetu.

Samo nekoliko metara dalje, deca su, čini se, dobrodošla, pod uslovom da ništa ne pipaju. Tu jeste da se radi o igračkama, ali broj tata na planeti koji su te igračke uspeli da nabave može da se izbroji na prste. Milijarder Fransoa Pino, na primer, kome pripada jedna od pet verzija skulpture Balloon Dog – upravo ova sa izložbe, sa ucakljenom ružičastom politurom. Ova monumentalna skulptura, visoka i široka preko tri metra, uveličana je i, do u milimetar, precizna kopija jednog od onih balona u obliku kučenceta koji se obično prodaju na ulazima u luna-parkove. Njena cena je, prema izveštajima sa prošlogodišnjih aukcija, otprilike pedeset osam miliona dolara. To je najviša cena koju je ikad postiglo delo jednog živog umetnika.

Odavde pa nadalje, svi eksponati imaju najmanje sedmocifreni ekvivalent u novcu. Vidimo nekoliko poznatih likova iz stripova i crtanih filmova (Popaj, slonče Dambo…) izlivenih u nerđajućem čeliku i ofarbanih lakovima sa izluđujuće visokim sjajem, igračke za vodu na naduvavanje, takođe od obojenog metala – ali koje ni najveštije oko ne može da razlikuje od onih pravih, iz robne kuće, izvestan broj slika velikog formata, na kojima su, u hiperrealističkom maniru, islikani i izmešani zajedno proizvodi masovne potrošnje i najpoznatija dela iz istorije umetnosti – sve skupa nonšalantno prežvrljano…

I, na kraju, kao kruna izložbe, nekoliko remek-dela klasičnog vajarstva (kopije odlivene u gipsu) na koja je Džef Kuns takođe stavio lični pečat, bilo u vidu one politure drečavih boja, bilo u vidu pridodatih plavo lakiranih kugli – još jednog simbola američkog masovnog ukusa. Na ovaj način Džef Kuns pokazuje i dokazuje da je njegovo delo ne samo duboko ukorenjeno u istoriju civilizacije nego je čak nadgrađuje u kreativnom pogledu i oplemenjuje altruizmom.

EROTIKA I USISIVAČI Smislenost i koherentnost ovakvog jednog životnog puta ne može nikoga ostaviti ravnodušnim. Mnogi su Džefa Kunsa pitali kada je zapravo osetio u sebi taj stvaralački poriv, koji će učiniti da početak XXI veka bude obeležen i njegovim imenom.

Umetnost ga je, na ovaj ili onaj način, oduvek interesovala – saznajemo iz mnogobrojnih stručnih tekstova i intervjua. Rođen je 1955. godine, u pensilvanijskom gradiću Jork. Otac mu je bio ugledan prodavac nameštaja i dekorater, pa su tako prvi pojmovi o estetici nužno bili vezani za ukus američke middle class: ogledala, lampe, baštenski patuljci, svetleće kugle… Ova idilična atmosfera sređenog života potrajaće sve do upisa na studije umetnosti, kad mladi Džef otkriva nadrealističko slikarstvo i Jungovu teoriju nesvesnog, tj. otkriva da slikarstvo ne služi samo da se popune zidovi u dnevnoj sobi nego da se njime može izraziti i nekakav unutrašnji svet. Na slikama iz tog vremena, umetnik u povoju bavi se intenzivno arhetipima, snovima, sopstvenom podsvešću. Osetivši da je na putu da postane veliki nadrealista, javlja se lično Salvadoru Daliju, koji, zaintrigiran entuzijazmom i samopouzdanjem mladog čoveka, pristaje da sa njim provede ceo jedan dan na Menhetnu. Tog dana kocka je bačena: Džef Kuns konačno ima tačnu viziju o tome šta želi da bude i kakvim životom želi da živi. Želi da bude umetnik, da izgleda kao umetnik, da se ponaša kao umetnik, da zarađuje kao umetnik. Jedino što još ne zna, to je kakva umetnička dela bi mogao da pravi.

U tome će mu pomoći jedan od njegovih profesora na čikaškom Umetničkom institutu, s kojim se sprijateljio i koji ga je povremeno upošljavao kao pomoćnika na izradi slika. Student se profesoru dopadao (Kuns će se uvek, svima, dopadati) ali nevolja je bila u tome što nije voleo da se prlja a teško je podnosio i mirise vezane za praktičnu stranu umetničkog posla. Rešenje je ipak nađeno. Rešenje se uvek nađe kad, s jedne strane, postoji dobra volja a, s druge, jaka umetnička ambicija. Profesor je svom miljeniku ispričao kako je izvesni Marsel Dišan otkrio da već gotovi, industrijski proizvodi mogu da se upotrebe u umetničke svrhe. Potencijalna umetnička dela su svuda oko nas, treba samo probrati i ubediti svet da je to to.

Od svega što se moglo naći po samoposlugama i robnim kućama (drugi izvori sirovina nisu dolazili u obzir, iz higijenskih razloga) Kunsovom umetničkom senzibilitetu najviše su odgovarale igračke na naduvavanje u obliku cvetova. Kasnije će objasniti da je razlog tome verovatno bio snažan erotski naboj koji izbija iz ove vrste predmeta. Erotska inspiracija odigrala je presudnu ulogu i u izboru usisivača, za narednu ready-made seriju, ali, ispostavilo se da umetnička publika nije bila osetljiva na tu vrstu argumenta. Trebalo je bolje razraditi koncept ili smisliti nešto atraktivnije.

Tih kasnih sedamdesetih, Džef Kuns još uvek nema nikakvog uspeha kao umetnik, ali posmatra svet oko sebe, posebno umetničke zvezde poput Salvadora Dalija i Endija Vorhola. Njihova popularnost učvršćuje ga u ubeđenju da umetničko delo samo po sebi, izolovano od ličnosti autora i društvenog konteksta, nije nikakva garancija za uspeh. Da bi se približio epicentrima umetničkih događanja, zapošljava se kao činovnik u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. Tamo je zapažen pre svega po svom ekstravagantnom izgledu: šarene košulje i prsluci jarkih boja a, umesto kravate, portikle ukrašene cvećem od plastike lične proizvodnje. Jednog dana, kad je u muzej došla delegacija ruskih kolekcionara, direktor je dao nalog da se pitoreskni službenik skloni sve dok se ne obavi posao sa uvaženim gostima. Ti isti Rusi danas plaćaju milione za Kunsova dela, saznalo se iz pouzdanog izvora.

Plata je u muzeju bila mala, na planu korisnih poznanstava nije se dogodilo ništa bitno a novi umetnički projekat, Equilibrium (gorepomenute lopte u akvarijumu) zahtevao je ozbiljne investicije. Dvadesetpetogodišnji Džef Kuns se, tako, zapošljava privremeno kao trejder na Njujorškoj berzi. Uspeva da reši i tehnički problem u vezi sa projektom, tako što se obraća za pomoć ni manje ni više nego dobitniku Nobelove nagrade za fiziku Ričardu Fejnmanu, koji uspeva da uspostavi ravnotežu između mase košarkaških lopti i tečnosti u akvarijumu. Delo „funkcioniše“ u svakom pogledu i mladi umetnik već privlači pažnju pojedinih galerista i kolekcionara. Od presudnog značaja biće susret sa Ileanom Sonabend, koja u njemu vidi oličenje duha nove epohe, novog Endija Vorhola. Moćna i iskusna galeristkinja brzo uviđa da Džef Kuns ima sve osobine koje su za jednog umetnika neophodne da bi se isplatilo lansirati ga na tržište: ambiciozan je, pun energije, uporan, samouveren, inteligentan, mlad, atraktivnog izgleda i ponašanja… a i delo mu nije nezanimljivo. Osim toga, situira se na liniji pop-arta, koji je pomalo Ileanina životna priča.

POP-ART NIJE PLAGIJAT Ileana Sonabend  (1914–2007) bila je supruga, a nezavisno od toga, i dugogodišnja saradnica jednog od najvećih galerista svih vremena, legendarnog Lea Kastelija – koji je ostao upamćen po izjavi da ne veruje u modernu umetnost nego u snažne ličnosti. Prevrat koji se desio u umetnosti, šezdesetih godina prošlog veka, ustoličenje nove umetničke paradigme, koja je kao cilj i posledicu imala dominaciju američkog kulturnog modela, prvo u Evropi a zatim i u ostatku sveta – u velikoj meri njemu dugujemo. Zaljubljenik u umetnost otkako zna za sebe, Leo Kasteli (1907–1999) Jevrejin austrougarskog porekla, rođen je u Trstu, mladost je proveo u Parizu da bi, s dolaskom nacizma, prebegao u Njujork i počeo da radi za američku tajnu službu. Kada je 1957. otvorio galeriju i uspeo da, za samo nekoliko godina, preorijentiše američke muzeje, fondacije, mecene i kolekcionare sa evropske na američku avangardu, mnogi su se pitali u kolikoj meri je tu odigrala ulogu CIA, tj. njen novac i uticajne sfere.

Godine 1964. Kastelijev štićenik Robert Raušenberg dobija Grand Prix na Venecijanskom bijenalu. Tako američka umetnost ulazi u Evropu na velika vrata. Krici protesta i indignacije čuju se na sve strane: „sramota“, „podvala“, „propast“, „svetogrđe“, „atentat na ukus i na zdrav razum“, „blaćenje svetlih tekovina“, „mračna zavera“… Za to vreme, Ileana Sonabend otvara galeriju u Parizu i promoviše, u srcu Evrope, iste one umetnike koje je Kasteli lansirao u Americi: Džaspera Džonsa, Roja Lihtenštajna, Endija Vorhola. Ubrzo će se i nekoliko pariskih galerista prikloniti novim strujanjima. I više nikad ništa neće biti kao što je bilo.

Avangardne pokrete koji su se pojavili od šezdesetih godina pa naovamo danas označavamo uopštenim i opšteprihvaćenim nazivom „savremena umetnost“ (eng. contemporary art). Ona se od svoje prethodnice, „moderne umetnosti“ (eng. modern art) razlikuje po nekim suštinskim karakteristikama, tako da je svako poređenje uzaludno i beskorisno. Na primer, savremena umetnost u potpunosti ignoriše sve što spada u estetički aspekt kreacije. Takođe, ona ni u kom slučaju nije izraz umetnikovog unutrašnjeg sveta. Njen cilj nije ni da bude gledana (zato su komični svi oni posetioci koji na izložbama hoće da ostave utisak da nešto „kontempliraju“) nego da se o njoj govori, to jest, finije rečeno, da podstakne na razmišljanje. Džef Kuns malo odstupa od ove paradigme a videćemo odmah i zašto.

Džef Kuns, kao i većina umetnika pop-arta, spada u onaj segment savremene umetnosti koji se naziva „postmodernizam“. Za razliku od „modernizma“, koji u centar kreacije stavlja estetiku i lični pristup, to jest traganje za neobičnim, originalnim formama i izrazima, postmodernizam dopušta korišćenje već postojećih formi, bez obzira na to da li su one preuzete iz istorije umetnosti ili iz masovne kulture – ili iz oba izvora istovremeno, kao što često radi upravo Džef Kuns. Prosta činjenica da on uvodi novi pogled na preuzete sadržaje čini od njih novo umetničko delo. Od publike, a posebno od kopiranih, tj. „citiranih“ autora, očekuje se da se konačno obrazuju po tom pitanju i da prestanu da love pozajmice i plagijate umesto da razmišljaju o onome što je umetnik hteo da kaže.

Karakterističan za ovu problematiku je incident koji se dogodio upravo u vezi sa Džefom Kunsom i njegovom izložbom u Centru Pompidu. Skulptura Fait d‘hiver morala je biti povučena sa izložbe zbog optužbe jednog grafičkog dizajnera da je Kuns do tančina iskopirao scenu sa njegove reklame za robnu marku Naf-Naf. Uključujući čak i naslov. Kao dosledan postmodernista i sledbenik Marsela Dišana, Kuns će se lako odbraniti: upravo činjenica da je zadržao naslov pobija svaku sumnju da se radi o krađi. Naprotiv, on je kopiranu scenu – koja je, na neki način, već postala opšte dobro – ugradio u novi umetnički kontekst i time joj, štaviše, ukazao čast.

Osamdesetih godina, kada su nastale i pomenuta reklama i njen „plagijat“, Džef Kuns je uživao bezrezervnu podršku Ileane Sonabend i njene galerije. Vratimo se još malo u to vreme. Ileana je u reinkarnaciju pop-arta počela da ulaže veliki novac. Trebalo je platiti majstore za izradu skulptura, angažovati poznate kritičare za članke u visokotiražnoj štampi, organizovati prijeme za bogate kolekcionare… ukratko, staviti u pogon celu jednu mašineriju, bez koje je Art Business mrtvo slovo na papiru. Slično onome što je Kasteliju uspelo sa Raušenbergom (ubacio ga je u muzej čak pre nego što mu je organizovao prvu izložbu i poslao ga u Veneciju) uspelo je i Ileani sa njenim štićenikom – Kuns će ubrzo izlagati u Whitney Museum-u. Njih dvoje su prvi shvatili značaj institucija za stvaranje i održavanje renomea nekog umetnika. Kasnije će se to obilato primenjivati u pohodu američkih umetnika na Evropu. Dokaz: Džems Kuns prvo u Versaju, pa u Centru Pompidu, a od pre neki dan i u Luvru.

Za pomenutu izložbu u Njujorku, koja je bila posvećena medijskoj kulturi, Kuns je osmislio filmski plakat ogromnih dimenzija, na kojem su on i Ćićolina, romantični i golišavi, prikazani kao nosioci glavnih uloga u imaginarnom filmu Made in Heaven. Ovaj plakat možemo videti u Boburu, kao i sve one žešće verzije poziranja sa porno-suprugom, koje su odmah za njim usledile. Iz priloženog nam je, pre svega, jasno koliko je za jednog savremenog umetnika važno da bude i medijski interesantan. Nećemo ići dotle da kažemo da je smisao za marketing bio od presudnog značaja za Kunsovu karijeru, ali ju je u svakom slučaju podržao. Bogati kolekcionari, najpre oni iz delokruga Ileane Sonabend a potom i ostali, dali su se osvojiti tom neodoljivom mešavinom bezazlenosti, perverzije i poslovnog duha. Počeli su da ulažu novac u taj glamurozni kič i dalje se sve odvijalo po pravilima koja su laicima uglavnom nepoznata. Po pravilima koja sa suštinom umetnosti nemaju nikakve veze.

ART BIZNIS Svake godine, specijalizovani anglosaksonski časopisi, Art Review i ARTnews, objavljuju listu sa sto najuticajnijih ljudi u domenu savremene umetnosti. Na njoj su: umetnici čija su dela najskuplje prodavana i koji su ušli u najprestižnije kolekcije i galerije, galeristi čiji su umetnici dostigli rekordne cene i ušli u postavke velikih svetskih muzeja, kolekcionari koji poseduju najskuplja dela najprestižnijih umetnika, direktori aukcijskih kuća koje su ostvarile najveći profit, savetnici čije mišljenje uvažavaju svi prethodno pomenuti (koji za svoje klijente često obavljaju i praktične poslove oko kupovina i transakcija) direktori muzeja, kustosi i kuratori koji su realizovali najspektakularnije izložbe, najtraženiji i najskuplji kritičari i teoretičari koji pišu tekstove za kataloge, monografije i časopise… Naslućujemo da je ovo prilično zatvoren krug ljudi, koji su ponekad jedni drugima konkurenti, ali čiji su interesi isprepleteni a stil života identičan. Ono što ih sve povezuje jeste prestiž koji im donosi „bavljenje umetnošću“, prestiž koji često – ne uvek, ima i svoju finansijsku zaleđinu.

Ako analiziramo vokabular vezan za savremenu umetnost, vrlo često ćemo naići na reč investicija. Umetnost je, naročito u poslednjih dvadeset pet godina, postala jedan od najunosnijih biznisa. Čak i ako izuzmemo malverzacije u vezi sa izbegavanjem plaćanja poreza, pranje nelegalno zarađenog novca i slično, ostaje činjenica da novac uložen u neke umetnike i dela može da ostvari profit i do hiljadu posto. Ova nova igra na sreću je postala toliko popularna da ukupna vrednost transakcija u oblasti umetnosti već počinje da se izražava u milijardama. Svi akteri u toj igri sanjaju o tome da otkriju budućeg Dejmiena Hersta, Takašija Murakamija, Žan-Mišela Baskiju, Džefa Kunsa… Obilaze umetničke kvartove po Kini, Indoneziji i bivšim zemljama sovjetskog bloka, kupuju, deponuju – najčešće u skladištima bescarinskih zona – i čekaju da baš njihov broj izvuče premiju. Ponekad pokušavaju da svoje otkriće plasiraju na tržište, ali ta igra je skupa, nju mogu sebi da priušte samo pomenutih „sto veličanstvenih“.

Za kolekcionare, i art-biznismene uopšte, savremena umetnost ima mnogobrojne prednosti u poređenju sa klasičnom ili modernom. Delima savremene umetnosti teško je odrediti objektivnu vrednost, tako da su pogodna za sve vrste finansijskih špekulacija i malverzacija. Važna stavka je i činjenica da su umetnici živi, što znači da je, s jedne strane, obezbeđen kontinuitet proizvodnje, a s druge, olakšana kontrola tržišta. Džef Kuns, na primer, proizvodi dela u dogovoru sa svojim galeristima i kolekcionarima. To je neophodno jer izrada svake njegove monumentalne skulpture košta više miliona dolara. Svaki potez je unapred isplaniran: kupci su manje-više poznati, marketinška kampanja obezbeđena, izložbe dogovorene. Čak i ako se neko starije delo „slučajno“ pojavi na javnoj prodaji, možemo biti sigurni da su i prodavac i budući kupac prošli kontrolu moćnika čiji su interesi u pitanju.

Kontrola je, kao i uvek, utoliko lakša ukoliko je moć koncentrisanija. Zna se da je kolekcionar Fransoa Pino istovremeno vlasnik aukcijske kuće Christie‘s i dva privatna muzeja. Njegov savetnik i desna ruka, Filip Segalo, najpoznatiji je svetski posrednik u privatnim kupoprodajama ali i umetnički savetnik nekolicine najbogatijih ljudi na planeti (Romana Abramoviča, između ostalih). Galerista Lari Gagosijan – trenutno najuticajniji na svetu, uključen je u igru oko Kunsa već više od dvadeset godina, a kad se kaže Gagosijan, onda se tu podrazumevaju i svi ostali „najveći“ širom planete.

Postati kolekcionar savremene umetnosti znači, istovremeno, i obezbediti ulaznicu za svojevrsni VIP klub, biti učesnik umetničko-mondenskih događanja kakvi su sajmovi u Bazelu, Majamiju, Šangaju ili Londonu, prisustvovati glamuroznim vernisažima i koktelima na jahtama milijardera, družiti se sa finansijskom i medijskom elitom… ili joj se samo približiti. Veliki kolekcionari pojavljuju se na stranicama people štampe, rame uz rame sa holivudskim zvezdama, fudbalerima i pevačima. Pomno se prati svaki njihov korak i potez i to se momentalno reperkutuje, kako na kandidate za prvi elitni krug (novopečene bogataše iz Kine ili Rusije, na primer) tako i na sledbenike, imitatore i pomodare iz zemalja trećeg sveta.

Snobizam i profitabilnost ulaganja nisu, naravno, jedini razlozi popularnosti savremene umetnosti. Nove generacije, bez obzira da li se radi o trejderima velikih svetskih banaka ili o maturantima obrazovanim po novim školskim programima, nemaju više neophodna predznanja iz istorije, mitologije, književnosti… da bi razumele kontekst u kojem su nastale slike Goje ili Pusena i da bi, eventualno, u njima uživale. Estetičke finese je bolje da i ne pominjemo. U tom pogledu aktuelna umetnost je mnogo pristupačnija. Zabavna je, šokantna, senzacionalistička, provokativna i, kao takva, primerenija ukusu današnjeg čoveka. Konzumira se lako i brzo iako se mnogima čini da je hermetična, budući da „počiva na filozofsko-sociološkim postulatima“. Ali, ko god se bar malo udubio u taj, toliko važni, prateći intelektualni „diskurs“ shvatio je da se on svodi na nekoliko formula, koje se mogu savladati za jedno popodne. Najefikasnija među njima je – umetnik preispituje svoje vreme!

Ako ovaj, toliko puta odslušani refren samo malo preformulišemo, dolazimo do nepobitne istine: kakvo vreme takva i umetnost. Naše vreme ima umetnost na sopstvenu sliku i priliku, umetnost kakvu zaslužuje.

[/restrictedarea]

  zaйmы onlaйn na kartu sročno zaйm pod 1 procentbыstro zaйm na kartu sberbankabыstrый zaйm stavropolь