DEJAN SAVIĆ /dirigent/ NAŠA KULTURA KUĆA OD APSURDA

Razgovarala Mila Milosavljević

Povodom spornog Nacrta zakona o kulturi, doskora sam smatrao da ga je moguće amandmanima i intervencijama popraviti, no posle najnovijih izmena i formulisanja predloga koji bi trebalo da ide na skupštinsku raspravu, uveren sam da će Nacrt zakona morati da se piše ponovo, kao i da je najbolje da to učine ozbiljni i zainteresovani akteri za ovu nama suštinski važnu oblast

Narodno pozorište je jedna od poslednjih institucija u kulturi u Srbiji koja se još uvek opire uticaju klanova i društva, što pod plaštom sumnjive ideologije i nekakvih novih kvaziavangardnih stavova zapravo najčešće i u najvećem broju kriju sasvim druge, mnogo prozaičnije i materijalnije motive, a pod maskom politizovanog teatra ozbiljne tehničke i zanatske nedostatke, kao i ispraznost ideja i manjak kreativnosti. Ovo se odrazilo i na proceduru oko konkursa za novog upravnika Nacionalnog teatra. Ta priča je, međutim, daleko od kraja jer je bitno povređena procedura izbora, a osim toga predložen je kandidat koji, po svedočenju upućenih, ne zadovoljava kriterijume. Na vidiku su prigovori, pritužbe i zakonsko procesuiranje, tako da ćemo videti kako će se stvari odvijati dalje i da li će to Ministarstvo i vlada prihvatiti i dozvoliti ovakav razvoj događaja. S dobrim razlozima mislim da neće, s obzirom na to kako se vlada do sada odnosila prema ovome problemu i prema mogućnosti, da ne kažem opasnosti, da verovatno najveća i najsloženija institucija kulture ode u pravcu potpuno suprotnom od pozitivne politike koja se danas aktuelizuje i zagovara, kaže u intervjuu za „Pečat“ Dejan Savić, upravnik Narodnog pozorišta.

Stanje u srpskoj kulturi je katastrofalno. Kako vi ocenjujete trenutnu situaciju i šta mislite zašto je tako?

Ja ne spadam u one koji tako olako potežu kvalifikacije te vrste… no, da stanje nikako nije dobro i da mora i može da bude mnogo bolje i drugačije, potpuno je očigledno. Dve su mogućnosti u vezi sa tim pitanjem: jedna je da vlada i premijer od svojih ozbiljnih i nimalo lakih obaveza ne mogu da stignu da u pravoj meri vode računa o kulturi, čemu u prilog govore konstantna varničenja u sferi kulture i informisanja. Druga je mogućnost, međutim, ona, u koju ipak manje verujem, da je to deo smišljene i ciljane aktivnosti određenih klanova i udruženja, formalnih i neformalnih, koji pak koriste okolnost da je državno rukovodstvo opravdano isuviše okrenuto važnijim i većim problemima. Čitava situacija na kraju može da se posmatra kao deo šireg smišljenog plana, što nikako ne bi bilo dobro i bilo bi pogubno i za kulturu Srbije, u krajnjoj liniji i za državu. Međutim, ako je u pitanju prva pretpostavka, ona koja se odnosi na manju brigu za kulturu i prosvetu jer su ova dva sektora nepravedno na repu događanja po važnosti merenoj kroz izdvajanje iz budžeta i nekakav projektovani opšti značaj, smatram da je pravi trenutak da se trgnemo. Da reagujemo i pomognemo da se u te resore postave ljudi savesni, radni i stručni, koji umeju da odgovore zahtevima tih oblasti, i da tako sprečimo jedan opasan sunovrat što nam preti na svim poljima, a sve to kao posledica srozavanja i opadanja kulture i kulturnih vrednosti. Kultura ne sme da se shvati kao nečije, pa čak ni ministrovo (ma ko to bio) privatno vlasništvo i oblast sa kojom se može, bez društvene kontrole i sopstvene, ali i opšte odgovornosti, raditi šta se hoće, kako se hoće i raspolagati ogromnim materijalnim a pogotovo nematerijalnim resursima ovog sektora po svome nahođenju. Nažalost, veliki deo aktuelne problematike u kulturi korene ima upravo u takvom neodgovarajućem, neozbiljnom i površnom odnosu prema suštini i potrebama kulture i očekivanjima građana od ove sfere života.

[restrictedarea]

Nacrtom novog zakona o kulturi najugroženije su, može se reći, nacionalne ustanove kulture. Kakav je vaš stav o ovom pitanju?

Kada govorimo o ovoj temi, ne zaboravimo da imamo jedan prefiks – nacionalna ustanova kulture. Za Narodno pozorište to znači obavezu i odgovornost upravo u prezentovanju domaćeg stvaralaštva na svim poljima: u dramskoj umetnosti, gde je to prirodno stanje, u baletu, gde se takođe možemo pohvaliti domaćim autorima, ali i u operskoj umetnosti, što doskora nije bio slučaj – samo u prethodnih nekoliko sezona na scenu su postavljena četiri operska naslova domaćih kompozitora. Taj prefiks, međutim, primera radi, ima i Beogradska filharmonija, koja je za sve vreme direktorskog mandata aktuelnog ministra kulture više nego sporadično i slučajno na repertoaru predstavljala domaće kompozitore, domaće dirigente, domaća dela, za tih dvanaest sezona. Uz to, uz sve pozitivne implikacije na umetničkom planu, moram da podsetim i na podatak da je prošlogodišnje gostovanje Filharmonije u Americi finansirano iz budžeta koji je nepravedno podeljen, tako da je ispalo da nacionalni orkestar, koji ima trideset koncerata godišnje, ima isti budžet kao Narodno pozorište sa šest stotina predstava, što je apsurdno. Ako mi ne plasiramo i angažujemo domaće umetnike, ko će? Iz mnogih poteza i kadrovskih rešenja aktuelnog ministra proizlazi da jedan takav stav preti da postane dominantan i u drugim oblastima kulture i umetnosti, što će zatomiti domaće stvaralaštvo koliko god se za njega deklarativno zalagali. Što se samog Zakona o kulturi tiče, izlišno je o njemu govoriti – naime, doskora sam smatrao da ga je moguće amandmanima i intervencijama popraviti, no posle najnovijih izmena i formulisanja predloga koji bi trebalo da ide na skupštinsku raspravu, uveren sam da će morati da se piše ponovo, od strane ozbiljnih i zainteresovanih aktera za ovu nama suštinski važnu oblast, takođe da se njegova konačna forma usvoji uz ozbiljnu i argumentovanu raspravu.

Kako vi gledate na činjenicu da su Nacrt zakona o kulturi pravili isključivo pravnici te da na njegovom konstruisanju nije angažovan nijedan umetnik niti pak predstavnik nekog od reprezentativnih umetničkih udruženja?

Koliko smo se obradovali kada je zakon o kulturi postao realnost, odnosno kada je počeo rad na njegovom oblikovanju toliko smo sada u očajanju zbog mogućnosti da bi on u ovoj formi mogao da bude usvojen. To je samo još jedan dokaz odnosa Ministarstva kulture prema svom sektoru, koji ne donosi napredak niti pozitivne pomake, da ne govorim o daljim koracima i o derivatima ovog zakona koji predstavljaju zakon o (Narodnom?) pozorištu, muzičko-scenskim delatnostima, vizuelnoj umetnosti, kinematografiji itd, kojih nema ni u najavi. Osim krupnih zamerki, tu su i manje važna rešenja i predlozi, koji pokušavaju da se uguraju na mala vrata i u senci ovih krupnijih tema (i propusta). Primera radi, zna se da su upravni odbori, kao relikti jednog prošlog vremena, imali samo jedan zadatak, a to je da vrše partijsku kontrolu nad direktorima institucija kulture, programskim predlozima i uopšte dešavanjima u institucijama kulture. Aktuelni zakonski predlog upravo ojačava poziciju upravnih odbora kao organa potpuno suvišnih i nepotrebnih u umetničkim institucijama. Mi smo dali predloge da se ukinu upravni odbori i da se ponovo formiraju umetnički saveti po istom principu a to znači pola uglednih umetnika iz kuće, pola eminentnih stvaralaca u kulturi sa strane, koji bi pomagali u svemu onome u čemu direktorima ustanova, odnosno upravnicima treba pomoć, savet i predlog: o umetničkom repertoaru, o programu, o podelama i umetnicima, o mišljenju stručne javnosti, ma šta to značilo, i najzad o reakcijama i odgovoru publike. Naravno da bi ostao nadzorni odbor, koji je organ vlade i koji bi vršio nadzor i kontrolu, i to bi bilo normalno rešenje koje je važilo i pre devedesetih i koje je uvreženo u celom kulturno afirmisanom i umetničkoj tradiciji okrenutom svetu. Među nesuvislim idejama jeste i ta da upravnik ili direktor ustanove ne može da se bavi umetničkim radom, potom i izmene u načinu izbora rukovodilaca ustanova kojima se ministru potpuno neosnovano daju prevelika ovlašćenja. Ove krupne, ali i manje probleme su na sreću uočila umetnička udruženja, savezi i stručni i verzirani pojedinci, tako da predlozi ove vrste, kojih ima još, sigurno neće proći i sama njihova realizacija neće biti prepuštena isključivo pravnicima i njihovoj su(ro)voj terminologiji, te ljudima koji, uz uvažavanje struke i uz dužno poštovanje, uopšte ne mogu da prepoznaju umetnički i stvaralački proces i njegove osobenosti kao takve.

Sporni Nacrt zakona o kulturi pogađa mnoge, a baletske umetnike čak u potpunosti briše iz sfere umetnosti. Šta mislite o tome?

Među intervencijama u Nacrtu novog zakona o kulturi od strane Narodnog pozorišta jeste i ona koja se odnosi na izostavljanje pojma „balet“ iz zakona, što je naišlo na opšte zgražavanje baletskih umetnika, brojnih ljubitelja i poznavalaca ove umetničke oblasti. Mi moramo da podsetimo da balet ipak ima neki primat nad plesom, modernom igrom, cirkuskim predstavama, densom i drugim formulacijama na koje smo naišli u predlogu. Stiče se pomalo neprijatan utisak da taj zakonski propust dobrano vuče i podseća pomalo na ono društvo s početka naše priče, na pošast zvanu klanovi. I opet, Narodno pozorište uporno godinama pokušava da reši problem sa odgovarajućim zakonskim rešenjem za penzionisanje baletskih umetnika, dostojnim njihovog značaja i uloge u umetničkom i kulturnom životu svoje sredine. Uz malu ili simboličnu pomoć nadležnog, ali i drugih ministarstava, ovaj „problem svih problema“ kada je baletska umetnost u pitanju traži da se zarad otvaranja mogućnosti mladim i novim umetnicima, zarad potrebe podmlađivanja ansambala, zarad obaveze održavanja i prikazivanja repertoara na najvišem umetničkom nivou, u narednom periodu nađe odgovarajuće rešenje. Ponavljam, samo pozorište je ponudilo nekoliko rešenja, ako bude dobre volje, biće i napretka na ovome polju.

Stiče se utisak o vladajućoj praksi nebrige o temeljima sopstvenog nacionalnog identiteta na mnogim poljima, počev od jezika i pisma. Imamo primere država koje imaju ozbiljne nacionalne savete u okviru svojih vlada i oni okupljaju vrhunske stručnjake na planu očuvanja jezika, kulture, tradicije.Zašto je kod nas drugačije? Postoji naime Nacionalni savet za kulturu, no ta činjenica se nekako nije odrazila u praksi.

Jedna Mađarska ima specijalno odeljenje Akademije nauka i umetnosti koje se bavi iznalaženjem adekvatnih mađarskih izraza za reči što ne postoje na mađarskom jeziku. Jezički stručnjaci u Hrvatskoj, angažovani u okviru posebnog tela, nastoje da svaki „strancizam“, svaku novu reč pronađu u starom govoru, a ako je nema, tvore adekvatnu reč na svome jeziku. Ja ne kažem da to u nekom smislu nije malo preterano, međutim, treba da imamo u vidu da se ovde radi o poslednjoj članici EU i da im tamo niko nije prigovorio zbog toga. Smatram da je veoma važno čuvati svoj jezik i svoje pismo i to treba da bude naš prioritet. Kada sam prvi put došao na mesto upravnika Narodnog pozorišta, zatekao sam jednu poprilično konfuznu situaciju kada je upotreba pisma u pitanju. Uveo sam pravilo da se cela prepiska odvija na ćirilici a da zvanični strani jezik bude engleski. Smatrao sam da smo, kao ustanova kulture od nacionalnog značaja, dužni da čuvamo ćirilično pismo, ionako je u našoj zemlji oko nas svuda latinica. Mislim da ovo treba da bude zadatak i obaveza svih ostalih ustanova i institucija kulture, a to je, uostalom, i naša ustavna obaveza. Što se Nacionalnog saveta za kulturu tiče, setimo se da su prve reakcije ovog tela bile veoma burne i ispravne, i u najvećem broju slučajeva veoma kritične prema potezima Ministarstva. Kada su videli da od zastupanja potpuno ispravnih ali dijametralno suprotnih stavova od Ministarstva dobijaju samo uglavnom negativne medijske reakcije, članovi Nacionalnog saveta počeli su da daju ostavke. Ministarstvo se zbog toga pak nije nimalo zabrinulo, već je pozamenjivalo one koji su napustili Nacionalni savet kooperativnijim članovima, tako da sada imamo Nacionalni savet za kulturu koji praktično ne radi ništa, ne oglašava se i skoro da ne postoji… a poslova ni započetih, a kamoli dovršenih, koliko hoćete: formulisanje kulturne politike, strategija razvoja kulture, prilagođavanje zakonskih odredbi i institucija kulture propisima EU, da pomenemo samo one najvažnije. Pri tome, da ne bude da samo kritikujemo, digitalizacija je svakako dobar projekat, uprkos medijskim spekulacijama i sumnjama u postojanje nepotizma i dodeljivanja državnih sredstava po rođačkom kriterijumu.

Očigledno je da, kada je kultura u pitanju, imamo neadekvatnu kadrovsku politiku. Šta mislite o tome?

Moram da kažem da to zavisi od čoveka koji trenutno vodi našu kulturu, to je u velikoj meri stvar njegovog izbora. Mada, meni su, priznajem, ti njegovi izbori i kriterijumi, koji se baziraju ponajmanje na stručnim, umetničkim, ljudskim vrednostima, rezultatima rada i stavovima stručne i obične javnosti, potpuno nejasni. Da krenemo najpre od onih koji su na samom početku Tasovčevog ministarskog mandata bili (opravdano?) ushićeni njegovim dotadašnjim radom i imali velika očekivanja od njega – trebalo bi da čujemo danas te iste ljude šta misle o ovom izboru. Pošto poznajem i pratim kretanja i odnose u našoj kulturi i umetnosti, gde sam prisutan duže od 30 godina, znam da je teško pronaći nekoga ko će i dalje podržavati stavove ministra osim retkih njegovih istomišljenika koji bi, čak i oni, jedva nešto pozitivno rekli o učinku njegovog rada. Mnogo toga aktuelni ministar je nasledio od prethodnih (zakon o kulturi u nacrtu, zakon o informisanju u završnoj fazi, „Kreativna Evropa“ pred potpisivanjem) mnoge aktivnosti predstavljaju redovne delatnosti Ministarstva koje obavljaju i niži službenici (Kolektivni ugovor, ugovori sa institucijama kulture) opet mnoge aktivnosti služe same sebi i predstavljaju obične marketinške trikove, a njih je, nažalost, ponajviše. Ukratko, radi se o čoveku koji je ekscentričan samo zato da bi bio ekscentričan, s tim da iza sebe, spram tog egocentrizma, nema i genijalnost jednog Salvadora Dalija. Tako da imamo to što imamo, ministra koji usred borbe sa poplavama išara grafitima unutrašnjost zaštićene zgrade Ministarstva pa liči na garažu ili podzemni prolaz (posebno je pitanje zašto do danas te fotografije, koje putuju mesecima društvenim mrežama, nijedan medij nije objavio). Jedan ovakav čovek pogrešnog profila za ministra, što je logično, bira i biraće kadrove spram sebe i shodno sebi. Kako to izgleda, vidi se na primeru Narodnog pozorišta: na predlog ministra postavljen je Upravni odbor, koji, uz častan izuzetak, predstavlja poniženje za ovu instituciju, pri čemu članovi ovog organa ni ne dišu dok ne pitaju ministra. Mahom su to ljudi koji će ga hvaliti a ja, očigledno, ne spadam u tu grupu, pa je to jedan od razloga našeg neslaganja. Ono što njega takođe kod mene iritira jeste činjenica da sam godinama, po opštoj oceni, uspešan upravnik Nacionalnog teatra, pri tome ostvarujući značajnu međunarodnu umetničku karijeru. Ipak, podsećam da je vlada, kao završna instanca pri imenovanju kadrova, u nekoliko navrata uspela da spreči određena imenovanja koja su stvarala problematične i traumatične situacije u najavi, što je povoljna okolnost.

Nazire li se u sektoru kulture rešenje? Ima li nam nade, zapravo?

Mi se u kulturi, po onoj narodnoj da „riba od glave smrdi“, dosta uzdamo u rekonstrukciju vlade. Mislim da je ovde potreban prilično radikalan zahvat, koji će biti moguć čim dođe do ustoličenja novih ličnosti u kulturi. Takođe se uzdamo u to da ovaj put neće biti raznoraznih sumnjivih intervencija niti kupovanja vremena, da neće biti uključivanja časovnika koji služe samo tome da se pokaže kako će dotični, koji ih je postavio, biti tu i za nekoliko godina da te časovnike isključi. Situacija u kulturi je takva da se nešto strašno brzo upropasti i da treba dva do tri puta više vremena da se oporavi, ali to je jedan proces koji je za kulturu redovan i normalan. Tu jednostavno treba da dođe neko ko će pravedno da sagleda postojeću situaciju u ovom sektoru i da sve postavi na svoje mesto, počev od kadrovskih rešenja. To će, po mom mišljenju, biti jedna od obaveza eventualnog novog ministra kulture. Mi ovde nepotrebno pravimo pitanje oko čelnih ljudi koji su dužni da sprovode nove namere nove vlade i to se očituje naročito u sferama gde smo najuspešniji – u kulturi, prosveti, sportu. Šta su obaveze koje nisu ni pokrenute? Pored već pomenutog formulisanja kulturne politike, to su strategije razvoja kulture, prilagođavanja zakonskih odredbi i institucija kulture propisima EU, takođe i borba za bolji društveni i materijalni položaj kulture (ponovo smo na istorijskom minimumu u izdvajanju iz budžeta za ovu oblast) aktivnosti u prilog poboljšanju uslova rada i penzionisanja kulturnih poslenika, borba za van  institucionalna umetnička udruženja i njihov bolji status u državi, reafirmisanje amaterizma kao izuzetno važne oblasti u vaspitavanju mladih, revitalizovanje zapuštenih kulturnih prostora (bioskopi, domovi kulture, koncertne i druge dvorane) i mnogo toga drugog.

U nizu nesuvislih predloga u Nacrtu novog zakona o kulturi je i ukidanje nacionalnih priznanja. Kakav je vaš stav o ovom pitanju?

Uz opasnost da se pomisli da imam nešto protiv svog starog drugara Ivana, što ne odgovara istini, opet moram da podsetim da je ovu ideju upravo on artikulisao i sproveo u zakonsku odredbu. Ja bih ga podsetio, pre svega, da su i njegov i moj otac bili u prvoj generaciji ponosnih i čestitih zaslužnih nosilaca tog velikog priznanja. Uzgred, podsećam da mlađi Tasovac, otkad je postavljen za ministra, nije kročio svojom nogom u Narodno pozorište, gde je taj isti njegov otac, veliki dramski umetnik Predrag Tasovac, uspešno radio preko četrdeset godina. Predlog o ukidanju nacionalnog priznanja, uz opravdanje da je ono devalvirano nekolicinom dobitnika koji ga navodno ne zaslužuju, ne stoji: neuporedivo više u ovoj zemlji ima zaslužnih umetnika, ljudi koji bi, da nemaju nacionalnu penziju, jedva sastavljali kraj sa krajem, ili nisu ni došli u situaciju da budu predloženi za tu nagradu. Razumem da je ovaj namet državi težak, ali smatram da treba samo da promeni formu i da se zadrži, jer sve ozbiljne države znaju za nacionalna priznanja i posebne zasluge. Nažalost, kod nas i dalje postoji veliki broj ljudi koji su u svojim profesijama ostvareni, ali nedovoljno priznati i nagrađeni. Ovde nije reč samo o materijalnom nego i o nematrijalnom doprinosu, koji se parama ne može platiti, o odnosu države prema stvaraocima koji su pronosili slavu ovog naroda i ove zemlje u svetu i omogućili pravljenje jedne bolje slike o Srbiji, na šta smo danas opravdano toliko osetljivi.

Vratimo se, za kraj, Narodnom pozorištu i vašoj osnovnoj delatnosti. Kako ocenjujete stanje u našem Nacionalnom teatru danas?

Kada se setim prvog mandata svog upravnikovanja u Narodnom pozorištu, pomislim na trenutak, kada sam, posle godinu i po dana, zatekao prvi put svoj prazan sto, bez papira za potpisivanje i drugih dopisa, akata, žalbi, pohvala… Budući da ga je pre toga, počev od postavljenja, bilo u hrpama, shvatio sam da sam toga dana kao upravnik uspeo da savladam ovaj veliki, divni organizam. Rezultati rada bili su tada više nego impresivni: vratili smo 60 miliona dinara duga, utrostručili sopstvene prihode, vratili publiku u sale, ukratko, uredili pozorište kao uzornu umetničku instituciju. Sada, kada sam u drugom mandatu, trebalo mi je ne više od dve nedelje da se podsetim. Narodno pozorište sam na samom početku zatekao u prilično lošem programskom stanju, sa značajno poremećenim međuljudskim odnosima, nepotpuno rekonstruisano sa krovom koji prokišnjava, Scenu „Raša Plaović“ bez grejanja, zatim radove bez upotrebne dozvole, sa čime smo se mučili veoma dugo. Kako smo seli, usledio je požar, čijim posledicama smo se bavili godinu dana. Ono na čemu smo odmah insistirali bilo je da se ljudima vrati zadovoljstvo, elan, motivacija, vera u ono što rade. Nastojali smo da, koliko god možemo, podmladimo i osvežimo ansamble, te da našoj publici pružimo ono što ona zaslužuje. Rezultat svih tih napora ogleda se u činjenici da smo dosegli rekordnu posećenost Narodnog pozorišta od preko 150 000 gledalaca. Obnovili smo i međunarodnu saradnju, rešili skoro dvadesetak sudskih sporova koje smo zatekli sporazumom, dijalogom i što je najvažnije, ne na štetu kuće, u svakom trenutku smo u finansijskom plusu i po nekoliko desetina miliona dinara, tako da je borba za našu kuću ujedno i borba za njene fondove, programe i ljude, kao i za ideje, umetničke i poslovne, od kojih ne odstupamo. Danas je Narodno pozorište jedna respektabilna ustanova, koja ima velika dostignuća, velike ansamble i umetnike u svim sektorima i koja sa ponosom nosi taj prefiks – nacionalna. Narodno pozorište ima takav program i takve sadržaje, otvorene i pristupačne svim generacijama i ukusima publike. To znači da su tu i Nušić, i Šekspir, i Dostojevski, i Molijer, ali i antika, barok, avangarda, moderna. Narodno pozorište mora biti kapija kroz koju se ulazi u čarobni svet umetnosti. Uz to, odgovaramo svim obavezama koje pred nas stavlja vlada i na taj način imamo mogućnost da zauzmemo jedno ozbiljno i veoma važno mesto koje nam pripada na kulturnoj mapi Evrope i u okviru svoje zemlje, gde kao nacionalni teatar sarađujemo sa svim srodnim kućama. Narodno pozorište pripada svim građanima Srbije.

Kako stvari stoje u vezi sa međunarodnom saradnjom?

Međunarodna saradnja jedan je od prioriteta Narodnog pozorišta. Veoma smo ponosni na najavu naše saradnje sa HNK iz Zagreba, kao i sa Operom i Baletom iz Tirane, stoga što, između ostalog, i na ovaj način nastojimo da ispratimo tendencije vlade u pravcu izgradnje dobrih međususedskih i odnosa u regionu, Evropi, svetu. Ovo je prilika da pokažemo koliko je, u stvari, kultura važna i koliko može da prokrči put u povezivanju i saradnji država i naroda. Inače, naši ansambli gostovaće sa svojim predstavama ove godine širom sveta – Opera gostuje u Rumuniji, Hrvatskoj, BiH, drama ide u Tursku, na Kipar, u Rumuniju, a Balet u Alžir i Argentinu. Moram da spomenem i podatak da je ove godine opredeljenje države da se štedi, tako da su sredstva za međunarodnu saradnju uključena u programske aktivnosti (čitaj – nema ih) ali ćemo se snaći i uspeti da realizujemo svoje planove i na ovome polju, pa makar i u skromnijem obimu nego do sada ili nego što smo planirali i očekivali.

 

[/restrictedarea]