Cipras i levica su plaćenici kapitala

Specijalno Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Cipras i njegovi partijski drugovi su pioni kapitala, puke „karakterne maske“ (Marks) puki agenti proizvodnje: oni obavljaju programiranu funkciju opozicije njegovom veličanstvu kapitalu

Cipras: levica je sa evrom; levica je sa kapitalom i sa gazdama; levica je izdala Marksa i radnike. Sa takvom levicom nema više potrebe za desnicom. To je levica koja želi da sruši mere štednje održavanjem evra: da ukloni efekat ostavljajući uzrok, što je nemoguće – rekao bi uzvišeni Dante – „i jedno drugome nikako ne pristaje“ (Dante, Pakao, 27. pevanje, stih 120 – prim. prev).

Pitanje je, dakle, samo jedno: glupost ili izdaja? Ja sam sklon drugom odgovoru: izdaja. Izdaja jedne levice čije je oružje iz borbe protiv kapitala preusmereno da se bori za kapital, čiji je proleterski univerzalistički monoklasizam preusmeren u univerzalističko imperijalističko bombardovanje u ime ljudskih prava (srpska braća ga se sećaju, 1999. godina je bila nedavno) a borba za socijalna prava pretvorena je u borbu za gej brakove kao krajnju moguću emancipaciju. Srp i čekić su preobraćeni u dugu: tome nema ništa da se doda, bojim se.

Sve ovo bi bilo smešno da nije za plakanje. To je epohalna istorijska tragedija. Okvir kojem je sve više nalik ideja levice (sa Ciprasom na čelu!) u zajedničkoj uobrazilji nije više Četvrta država Pelica Volpeda već Urlik Edvarda Munka: međutim, lice unakaženo bolom i ovekovečeno u nekontrolisanom kriku je lice Antonija Gramšija, ubijenog po drugi put, nakon fašističkog zatvora, od strane istih političkih snaga koje su izdale njegovu poruku i osramotile njegovu uspomenu.

Paradoks je u tome što je Ciprasova levica danas, s jedne strane, nasledila nanos inercionog konsenzusa legitimizacije iz opozicione ostavštine ugašene Komunističke partije i, s druge strane, koristi ga usmereno na prevođenje komunističke generacije šezdesetih i sedamdesetih u pravcu postepene funkcionalne „akulturacije“ (sekularne, relativističke, individualističke i uvek spremne da brani intervenističku teologiju ljudskih prava) na neodgovornu suverenost ekonomije i finansijske diktature. Mnogi otpadnici, pokajnici i poslednje pristalice levice su lišeni svih vrsta istorijskog i političkog legitimiteta, ali i dalje imaju inercioni identitet koji može biti eksploatisan kao resurs konzervativne mobilizacije. Oni se kreću u vakuumu, nesvesni toga: kao kojot Vili koji juri u prazno, a tek kada se zaustavi da pogleda gde je, neizbežno pada dole.

Ciprasova levica je front idealne opozicije za protivljenje njegovom veličanstvu Kapitalu. U svom vršenju kritike koju je tržišni kosmos odavno metabolizovao, mnogi bičevaoci postojećeg društva a la Cipras vrše samo jednu jedinu, uvek istu dvostruku funkciju apologetike indirektnog tipa upravo tog društva. Njihova dresirana kritika, savršeno uklopljiva u proces organizovane manipulacije, prikriva sopstvenu apotropejsku (grčki: apotropej – amajlija, sredstvo protiv uroka – prim. prev.) prirodu u odnosu na kritiku kakvu vladajući poredak ne prihvata. Njihova kritika već metabolizuje neoliberalni poredak (evro, finansije, depolitizacija, uklanjanje suvereniteta itd).

Cipras i „Bilderberg levica“ neutrališu promišljanje, bar u javnom mnjenju, prave antisistemske kritike. Na ovaj način, do javnosti i univerzitetske kulture dopiru samo bezopasne ideje koje su već organske u samom sistemu, ali se podmeću kao apsolutno „najopasnije“, stvarajući iluziju da se poklapaju sa maksimumom moguće kritike.

Dokaz je to što su danas jedine zaista „opasne“ ideje, odnosno nespojive sa postburžujskim ultrakapitalističkim pojmom Zeitgeist (duh vremena – prim. prev.) one koje se podudaraju sa punim povraćajem nacionalnog suvereniteta (ekonomskog, političkog, kulturnog, vojnog) kao neophodnim korakom za stvaranje univerzalizma emancipacije, sa praktičnom deglobalizacijom i geopolitičkom preorijentacijom protiv civilizacije dolara. A umesto njih, mislioci koje diktatura oglašavanja proglašava za najopasnije nude bezazleni altermondijalizam umesto deglobalizacije, pitomi multikulturalizam ljudskih prava umesto nacionalnog suvereniteta, satanizaciju diktatora i „država ološa“ umesto pomenute geopolitičke preorijentacije. Krećući se unutar granica političke korektnosti određenih sistemom, oni kritikuju sadašnjost tonovima koji, što više imaju radikalni prizvuk, to više konsoliduju vlast u njenom samoslavlju kao netranscendentne i demokratske vlasti. Bez obzira da li oni to znaju ili ne, Cipras i njegovi partijski drugovi su pioni kapitala, puke „karakterne maske“ (Marks) puki agenti proizvodnje: oni obavljaju – ponavljam – programiranu funkciju opozicije njegovom veličanstvu kapitalu.

Kakve veze ima gospodin Cipras sa Marksom i Gramšijem? Naravno, nikakve. Cipras je prisustvovao finansijskom genocidu svoga naroda čiji je uzrok evro: on je Grk. I, svejedno, želi da zadrži evro: ne prođe ni dan da ne uverava finansijske elite o svojoj želji da ne dira u evro. I na ovaj način nudi sjajno svedočanstvo – ako je ono uopšte potrebno – da se Marks i Gramši nalaze u istom položaju u odnosu na današnju „Ciprasovu levicu“ prodatu kapitalu, kakav imaju Hristos i Beseda na gori u odnosu na vatikansku banku IPR (IOR, Istituto per le Opere di Religione – Institut za pitanja religije – prim. prev).

Ne treba misliti da ja ovo govorim zbog predrasuda: jer Cipras je već bio na raskrsnici. Stvari koje on kaže protiv štednje, protiv neoliberalizma, protiv finansija neprikosnovene su. Pisac ovih redova ih podržava u potpunosti. Nevolja je u tome da se ne može boriti protiv neoliberalizma, štednje i finansija ostajući u Evropi evra. Boravak u evru znači prepuštanje vlasti u ruke ekonomskoj vojnoj hunti, istoj onoj koja je izvršila finansijski genocid nad grčkim narodom. Radi čega bi ta vojna hunta morala da čuje Ciprasove razloge? Radi dijaloga i „komunikativnog delovanja“ (Habermas)? Vladari nikada nisu dozvolili da ih potčinjeni u nešto ubede, a Cipras bi trebalo da to zna. Jedini način da se uspe jeste da se vladarima oduzme puška koju čvrsto drže u ruci i kojom ucenjuju Grčku: to je upravo sistem evra; baš to što Cipras kaže da želi da spasi! Nedavno je Cipras dokazao svoju potčinjenost finansijskim moćnicima i gospođi Merkel: prihvatio je diktate Evropske unije i vratio se u Grčku pognute glave. Uz stihove jedne italijanske pesme iz šezdesetih godina prošlog veka (peva je Bobi Solo – prim. prev.): „Bilo je lepo sniti, ništa se više ne može uraditi.“

Prevod sa italijanskog Dragan Mraović