ŽUTI SEKTOR

Milorad Vučelić / glavni urednik

Ne smemo potcenjivati Amerikance. Pa tako ne smemo potcenjivati ni američkog senatora Kristofera Marfija koji je pre nekoliko dana uporedio Aleksandra Vučića sa Viktorom Janukovičem o čemu se podrobnije možete obavestiti u tekstu Nikole Vrzića „Pretnja senatora Marfija“ u ovom broju „Pečata“. Marfi razloge za ovakvo poređenje nije verovatno tražio u odista prečestim i krajnje nepotrebnim premijerovim nagoveštajima o svom mogućem odlasku s vlasti, nego u nečemu drugom.

Ali pođimo Marfijevim i ne samo njegovim tragom. Za nasilni odlazak sa vlasti Viktora Janukoviča „zaslužni“ su Majdan i „Desni sektor“ kao njegova centralna okosnica. U trenutku kada je Janukovič posle izborne pobede nad Viktorom Juščenkom odlučio da ne prihvati ucene Brisela i EU i da učini nešto u korist svoje države usledila je, u preciznoj sinhronizaciji sa zapadnim obaveštajnim službama i političarima, pobuna na Majdanu i legalni ukrajinski predsednik morao je da silom odstupi sa vlasti.

U Srbiji je došlo do izbornog poraza žutog kartela i on je razložen u čitavi niz organizacionih derivata, nusprodukata i surogata. Evidentna je njihova potpuna nesposobnost da sami sebe, iz delova nekadašnjeg i hiperorganizovanog kartela i neke vrste hobotnice, prevedu u stanje političke opozicije. Zato ove vrste opozicije u relevantnom i respektabilnom smislu i nema niti može biti. Ne može se u isto vreme biti fanatični pristalica evrointegracija bez alternative i politički protivnik vlasti koja sprovodi takvu ideologiju.

Ne može se praviti opozicija od „onih ljudi koji podržavaju opšte kretanje, ali osporavaju njegove domaće protagoniste“, kako kaže profesor Milo Lompar u intervjuu u ovom broju „Pečata“.

Tužno je stanje i u patriotskoj vanparlamentarnoj opoziciji – mislim na DSS i „Dveri“ – koje su se u svom tumaranju odvažile da protiv vlasti podrže Sašu Jankovića, zaštitnika građana, u njegovom pohodu na Vojsku Srbije. Ne žele, i neće, da vide da je rodno mesto ovakvih pitanja i zabrinutosti Parada Vojske Srbije u čast godišnjice oslobođenja Beograda od fašističkih okupatora i poseta ruskog predsednika Vladimira Putina čemu su se svojevremeno, i na sva usta, baš kao i većina naroda, radovali. Prevideli su čak i moguću inspiraciju poniklu iz saradnje našeg ombudsmana sa natovskim fondovima o čemu smo dokumentovano pisali u prošlom broju našeg lista.

Naknadno nam se, i sve češće, pojašnjavaju i obelodanjuju pravi razlozi za odlazak Vojislava Koštunice iz aktivne politike.

Činjenica je da je nadležni parlamentarni odbor jasno osporio nezakonite akcije pomenutog zaštitnika ili ombudsmana i uskratio mu podršku za njih. Taj odbor je deo parlamenta koji ga je birao i kojem je on odgovoran. Odluka toga odbora je krajnje relevantna u svakoj slobodnoj i nezavisnoj državi. Međutim, i njemu i svima onima koji ga podržavaju važnije je da je za njega zabrinuta jedna od portparolki EU Maja Kocijančič i da je po svemu sudeći ona za njih iznad parlamenta pa nam tako Saša Janković dođe kao neki neprikosnoveni okupacioni namesnik. On ovde nikome ni za šta nije odgovoran.

Ali, vratimo se na Majdan i žuti kartel i dotaknimo se skorašnjih pretnji ukrajinskim scenarijem. Žuti kartel je uz pomoć današnjih vlasti i dominantne političke stranke preveden i pretvoren u žuti sektor i zauzima veoma bitne i istaknute pozicije u vlasti. Pravi žuti ideološki amalgam, žuti sektor, smešten je u samo srce režima.

Pogodba je jasna: Mi vama od kojih smo izgubili izbore dajemo ideologiju i „stručnost“ a vi koji ste pobedili nama udelite vlast da bismo mi ostvarili svoje privatne i ideološke interese koji se trenutno iskazuju kao zajednički. Tako je deo žutog kartela pretvoren u žuti sektor.

Odmereno i uzdržano ali sa puno prava se kaže da se „politička i idejna udaljenost između sada najmoćnije stranke i onih na izborima poraženih pred našim očima preobražava u nove personalne saveze i koalicije“.

Nema više nikakve potrebe za Majdanom ili bilo čim nalik na ukrajinski scenario. Stvari mogu jednostavno i mirno i bez ikakvih izbora i snažne opozicije skliznuti u neko novo „stanje stvari“. I bez novih izbora žuti sektor će potpuno preuzeti vlast i obogatiti svoju kadrovsku lepezu sa sada nekim istaknutim i samo prividno „plavim“ naprednjacima koji će im požuriti u zagrljaj sa sve svojim izvornim žutilom. S jedne strane se kroz razne „nezavisne“ institucije nameću gotovo okupatorski zahtevi i diktati a s druge sama vlast kroz bezbroj personalnih imenovanja na najviše funkcije vrši jednu vrstu pounutrašnjenja tih istih naloga. Oni to i ne vide kao spoljne naloge nego preke naloge duha vremena kako bi to rekao jedan veliki filozof. Proverenim pripadnicima žutog sektora dakle ne treba tuđinski nalog jer on je već sadržan u ideologiji kojoj slepo služe. To je nešto kao Pavlovljev refleks. Nema potrebe dresirati već dresirane.

Nema kraja broju imenovanja na važne funkcije od evropskih kancelarija, pregovaračkih timova, preko Narodne banke, beogradskih vlasti pa sve do Narodne biblioteke i velikih izdavačkih kuća na koje je vlada postavila nekadašnje žute partijske funkcionere koji su se već jasno uobličili u žutom sektoru. Područje kulture postalo je pravi zabran žutog sektora. Tu se žestoko najavljuje novo okupljanje i povratak poznatih žutih asova. Povremeno se naravno propagandno i po zasluzi iskoriste dva-tri istaknuta imena iz redova nacionalne inteligencije ali oni u suštini posluže kao alibi za pospešivanje snažnih tokova samoponištavanja i samoporicanja.

Da nije reč o slučajnosti govori i to što se baš nigde dugo nije desilo da bude izabran neko ko ne pripada ovom jasno profilisanom ideološkom krugu. I nije tačno da ovde nije reč o partijskoj državi. Mi imamo partijsku državu u kojoj je najvažnija stara žuta članska ili ekspertska karta. To je prava iskaznica za ulazak u vlast i na odgovorne funkcije.

Sa ostacima žutog kartela se vodi politička polemika u parlamentu a u isto vreme se stvara personalna unija sa ogromnim brojem njihovih drugova koji su potpuni ideološki istomišljenici. Sa vajnim socijalistima je napravljena kadrovski uska politička koalicija ali je sa žutim sektorom napravljen snažan i širok personalni i ideološki blok. Ne treba uopšte više gajiti bilo kakvu iluziju da se tu nešto važno može promeniti. Ništa tu više nije slučajno i ništa se tu nekom nije omaklo. Prosto impresionira takva doslednost u kadrovskoj politici.

Ima u svemu tome i nekih dobrih strana. Recimo kada neka portparolka iz Brisela nešto lane protiv Srbije i premijera njene vlade odmorimo se bar četiri-pet dana od Vučićevih ministara i ministarki. Ni da pisnu. Počinemo tih nekoliko dana, a još da nema Aleksandra Vulina, bili bi to dani pravog opuštanja i uživanja.

Razloga za ovakvo ponašanje vlasti ima i u nekoj dubljoj fascinaciji žutim sektorom i drugosrbijancima. Zavodljivo deluju njihove pohvale. Tako je pre dve nedelje u „Politici“ pripadnica nevladinog sektora Nataša Kandić bez ikakvih rezervi pohvalila svoju saradnju sa premijerom Aleksandrom Vučićem i predsednikom Tomislavom Nikolićem koji su, zajedničkim snagama, u njen „Rekom“ odmah imenovali sudiju Sinišu Važića kao zvaničnog predstavnika predsednika Republike. To su propustili da urade neki drugi predsednici „u regionu“, ali oni nisu. I sada se postavlja pitanje da li su naš predsednik i naš premijer pročitali činjenice, dokumenta i argumente (koje niko nije pobio) o velikim i raznolikim zloupotrebama u „Rekomu“ koje je „Pečat“ objavio u pet nastavaka. I da li je to na njih uticalo da preispitaju svoju odluku ili se zapitaju narušava li stanje u toj organizaciji i njihov ugled. Ili, tako ishvaljeni od Fonda za humanitarno pravo, čekaju da odgovaraju na neku novopodignutu lažnu optužnicu protiv Vojske Srbije ili generala Dikovića. Odakle tolika potreba naših najviših državnih funkcionera da se dodvore eminentnim pripadnicima ovog ideološkog kruga? A da u isto vreme odbijaju da znaju da su oni bili i ostali čvrsti deo žutog sektora za koji će pak uvek biti samo presvučeni radikali iz kojih sipa „retorika devedesetih“. Koliko će oni daleko otići u tom flertu koji se neumitno pretvara u pravu i iskrenu ljubav? A gde ima ljubavi…

Posebnu veštinu zavođenja, pa tako i zavođenja naših vlastodržaca, žuti sektor je razvio terorom pretpostavki, predrasuda i stereotipa nad činjenicama, istinama i argumentima. Reč je o pravom sistemu u kojem se pojavi jedna laž i falsifikat zaodenut u nekakav naučni rad ili knjižicu. Taj uradak onda dobija recenziju ili prikaz u nekoliko medija koji su inače sistematski okrenuti protiv svakog ko zastupa srpsko stanovište. Sledi i jedna ili dve nagrade. Nagrađeni to koristi da se sa pijedestala nagrađenog obruši na svakoga ko mu nije po volji i ko mu se baš kao i Srbi gadi. Zatim sledi neki novi uradak koji se poziva na prethodni falsifikat ili laž, kao na nešto krajnje referentno. I tako po nekoliko puta da bi na kraju dobili čitav sistem laži i stereotipa zaodenutih u deo nauke i teorije. Slede nagrade i tako ukrug. Stvari se umnožavaju geometrijskom progresijom. Nema stvarnog uvida niti kreacije ali ima opsene prostote i velike fascinacije takvom vrstom učenosti.

Danas su najveći i neupitni uglednici samo oni koji su svoj ugled stekli boraveći na važnim položajima u vreme vladavine Saveza komunista i kada se nesmetano moglo doktorirati na temi „Značenje ograde koju je drug Tito izradio u Sisku dok je ondje bio šegrt“.

Kod pripadnika žutog sektora ima još nešto što potpuno fascinira one koji su na izborima postali politički pobednici. To je lakoća s kojom prelaze na stranu vlasti. Istaknuti radikalski prvaci znaju koliko im je muke, vremena i mnogo čega drugog, kao i sazrevanja, trebalo da izvrše važnu političku promenu. Kao što znamo, te su promene i teške i dramatične i večna su tema i inspiracija za literaturu. Pronicljiviji pogled i sada može zapaziti tu živu protivrečnost i muku kod nekih pojedinaca. A kada su prelasci u žuti sektor u pitanju to nije inspiracija ni za loš strip.

Ideologija i interesi žutog sektora su i osnovna matrica naših centralnih medija. Nije tu reč o nekakvoj poslušnosti ili neposlušnosti, vajnoj hrabrosti ili kritici vlasti ili novinarskoj znatiželji ili još manje o nekom istraživačkom i objektivnom informisanju. Postoji osnovna i stereotipna pretpostavka i polazni žuti ideološki stav koji je proglašen osnovnim postulatom i kuku i lele svim pojedincima, činjenicama i argumentima ili drukčijim mišljenjima koji im se nađu na putu.

Kao i kod današnjih vlasti, prava žutog sektora su neprikosnovena i podrazumevajuća, kao što se može videti i u Vojvodini, a sve drugo je sporno. Ko ima Žuti sektor, ima čemu da se nada.