U se i u svoje kljuse

Dragomir Antonić 

Zalud su hvale evrounijatskih i belosvetskih hohštaplera o tome kako Srbija sprovodi bolne reforme i ide pravim putem. Trista po tuđoj zadnjici ništa nije

Istina oslobađa, starozavetna je izreka. Tačna kao i većina misli zapisanih u starostavnim knjigama. S druge strane, u istim knjigama, piše da laž zapetljava i zagorčava čovekov život. Između ove dve istine protiče ovozemaljski život. Kako ćemo ga provesti u mnogome od nas zavisi.

 

ZATO SE PIŠU I ČUVAJU KNJIGE Možemo se ponašati kao da od nas sve počinje i da se sa nama i završava. Znamo da nije istina, ali smo sami načinili izbor. U pravu smo ako posledice našeg izbora snosimo sami. Šta smo izabrali to smo i dobili. U svakom drugom slučaju kad posledice našeg izbora snose i drugi, onda se ne smemo povinovati isključivo sopstvenom interesu, željama, znanju i iskustvu, već moramo imati na umu iskustva naših prethodnika kao i saznanja naših savremenika. Zato se pišu i čuvaju knjige, izdaju časopisi, novine, organizuju javne rasprave na televiziji, vode rasprave u Akademiji nauka, Parlamentu, vladi, a sve sa željom da se pronađe rešenje za ljudsku zajednicu odnosno državu.

„Svaka ljudska zajednica“, pisao je Milenko Filipović (1902-1969) „bez obzira da li je mala ili velika, nastoji da se kao takva održi i raspolaže i sredstvima, i načinima kojima osigurava to svoje održavanje, koje može da bude dovedeno u pitanje kako dejstvom spoljašnjih neprijatelja tako i dejstvom manjih grupa i pojedinaca iznutra, iz same zajednice“ („Čovek među ljudima“, SKZ, Beograd 1991. str. 292). Kako se vodi računa o maloj zajednici, tako se isto mora voditi računa i o široj zajednici – državi. Oni koji vode državu – ministri, premijer, predsednik – moraju voditi pre svega računa o njoj i građanima koji u njoj žive. To im je jedini zadatak. Drugog nemaju. Pohvale ili pokude stranaca i drugih dušebrižnika su nebitne ako se država klima a životi njenih građani  dovode u pitanje zbog siromaštva, nezaposlenosti, neobrazovanja, nemogućnosti lečenja i drugih egzistencijalnih stvari.

[restrictedarea]

ZALUD SU HVALE Zalud je, bar što se građana tiče, tapšanje ministara i premijera po ramenu, razne hvale evrounijatskih i belosvetskih hohštaplera o tome kako Srbija sprovodi bolne reforme i ide pravim putem. Trista po tuđoj zadnjici nije ništa, kaže narodna poslovica. Činjenica da građani Srbije žive loše i živeće sve lošije ne pogađa evrounijatu Mekalistera ili nekog iz Svetske banke. Zašto bi ih i pogađalo. Ne žive u Srbiji, a njihove plate zavise samo od toga hoće li vlast naterati na ispunjavanje naloga koje su im dali ili ne. To je jedino merilo njihovih rezultata i po tome će ih bodovati njihovi poslodavci. Nema tu mesta ni za kakva kvaziprijateljstva ili razumevanje. Nalog je izdat i mora se poštovati. Penzije i plate se moraju smanjiti, 188 preduzeća zatvoriti (spisak je dostupan. Objavila ga državna agencija i to latinicom iako je dužna da poštuje ćirilicu). Navodno preduzeća ne rade ili proizvode gubitke. Verovatno je to tačno, ali koji dobitak donose Ministarstvo, kancelarije i stotine agencija za saradnju sa evrounijatima, kad  svi javno govore i oni što tapšu po leđima i oni koji su zbog toga radosni da su šanse da Srbija bude među evrounijtama pre 2020. godine nikakve. Neće biti ni kasnije, ali to nije zvanično mišljenje.

 

BACANJE PARA U PROVALIJU Znači vlasti i svi drugi znaju da narednih pet godina finansiranje tih kancelarija i agencija je jednostavno bacanje para u provaliju,(oko dve milijarde evra) ali im nimalo ne smeta da te novce otimaju od penzionera, nastavnika, lekara, vojnika, policajaca i drugih državnih službenika. Važno je da stranci aplaudiraju našoj beslovesnosti. Pritom nam se smeju, na svakom koraku ponižavaju, bezočno otimaju Kosovo i Metohiju, čak i njima odane i poslušne Srbe drže u zatvoru, Vojvodinu proglašavaju za susednu državu, a na Srbe i Republiku Srpsku bi valjalo da zaboravimo. O Srbima u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji se ne sme ni govoriti. Oni za neku godinu jednostavno neće ni postojati. Zahtevaju da se odreknemo i saradnje sa Rusijom, odnosno da našu spoljnu politiku prema tom jedinom viševekovnom savezniku „uskladimo sa evrounijatskom“. Moglo bi ovako unedogled, ali je besmisleno, jer sve ovo znate. Pitanje, koje se jednostavno nameće, je šta uraditi? Odgovor je takođe, jednostavan – U se i u svoje kljuse, uz Božju pomoć i stare, proverene, prijatelje. Onako, kako se ponašate kad sami u nevolju zapadnete, tako bi sad kolektivno valjalo da se ponašamo. Udružite se sa prijateljima, Bogu pomolite, i iz nevolje se na kraju izađe. Tako bi i država, odnosno Ministarstvo za lokalnu samoupravu valjalo da uradi. Da ono što je do pre šest decenija prošlog veka u Srbiji bilo, ponovo vrati.

 

[/restrictedarea]