Srpska hronika po Koraksiću

Etika javnog crteža

Piše Ljiljana Bogdanović

Karikaturista – mezimče društva i anfan teribl čijem se „iživljavanju“ klanjaju i njegovi ismejani i osramoćeni junaci – s dobrim razlozima uživa blagodeti idejne autonomnosti i nedodirljivosti. Ima, međutim, situacija kada kritičko nadahnuće karikaturiste postane tema kritičkog preispitivanja. Događaje koji su obeležili minule dve nedelje na domaćoj političkoj sceni ubrajamo u takvu „situaciju“, pa otuda i pitanje: Gde je moralna granica i šta je etička mera preko koje ne bi prestupio autor i umetnik Predrag Koraksić Koraks?

Subverzivno društveno delovanje u Srbiji ima danas i neuobičajene oblike. U tim i takvim slučajevima ono ne biva „samo“ osmišljena prevratnička delatnost već i umetnost složenog manipulisanja koliko javnom svešću, toliko i javnim mentalnim zdravljem. Ova domaća specifična veština psihosocijalne subverzije nije tajnovita, naprotiv – ona je javna, glasna, raširena, dobro plaćena, u određenom smislu i iz određenih moćnih izvora podsticana. Majstorija o kojoj je reč nesvodiva je na notorne tehnike ideološkog i propagandnog inženjeringa (premda sličnosti ima); ona je nešto čak i malo strašnije, budući da se najčešće kiti tobožnjom izuzetnošću kritičkog mišljenja, viteštvom angažmana i hrabrošću „osvešćenije“ pameti. Virtuozi ovakvog subverzivnog pristupa javnom mnjenju dovijaju se i neumorno napreduju u naumu da u polje javnih predstava unesu što temeljniji nered, da proizvedu opštu sluđenost i zbunjenost, čiji su gorki plodovi raširena nacionalna frustracija, masovna potištenost i anksioznost, apatija i depresivnost.

 

ZLOĆUDNE  METAFORE Protekli dani na političkoj sceni zemlje svedočanstvo su i uzoran primer nastojanja da spirala javnog ošamućivanja i košmara dobije oblik „normalnosti“, takoreći formu regularnih tokova života. Dogodilo se, naime, da u danu kada se u Beogradu objavljuje vest da je predsednik Srbije odlikovao načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Ljubišu Dikovića Ordenom belog orla sa mačevima prvog stepena (a deo opozicione stranačke elite ovaj događaj hitno i bez zazora pohvali kao „čin kojim je, u ime građana, iskazana zahvalnost za ono što je urađeno u odbrani istine, pravde i države Srbije“) u prestoničkim dnevnim novinama (nisu privatno vlasništvo!) istovremeno osvane karikatura, čije opako i obesno ruganje odlikovanom  nije, naravno, namenjeno samo njemu već – pre i važnije – auditorijumu koji će dodelu ordena pozdraviti. Umesto „zahvalnosti odbranjene otadžbine“, otvorenom grafičkom razglednicom, nimalo sofisticirano, karikaturista predočava svoju procenu, zapravo aluziju na zločin i zločinca, na jednu ličnu i kolektivnu nečistu savest i, sledstveno, na nečije stradanje (u ovom slučaju pretpostavljamo stradanje neprijatelja) i smrt. Čin javne subverzije u groteskom oplemenjenoj likovnoj formi adresiran je, kao i nebrojeno puta do sada, na najširi, a poznati krug primalaca. Na one koji će nad ovim prizorom ljutito negodovati, i druge koji će aplaudirati vitezu javnog crteža. Pošiljalac medijske kartočke je Predrag Koraksić Koraks, autor i komentator, a njemu je, navodno, jasno kome je odlikovanje zapravo dodeljeno. Uz metaforu koja je prepoznatljivo koraksovska, dakle nevino-zloćudna, predočava vojnika koji sa sve maskirnom uniformom i u podobiju princeze na zrnu graška muči jednu muku – on, zbog grehova, ne može da spava. Kako je „princeza“ ovdašnja, tj.  srpska, pa još ratnik i borac, grašak iz bajke postade – mrtvačka lobanja – „zrno“ koje žulja i nad kojim je nemoguće usnuti. Dosetka se, izgleda, mnogo svidela stvaraocu. Zaljubljen u nju, nastavlja potom da je umnožava i razrađuje sve dok zrno-lobanja nije u potonjim danima i grafičkim sočinjenijima postala umanjena i razvaljena Ćele-kula, koja se iskrala ispod sedam dušeka neumirene savesti… i u narednim radovima (reč je o stvaraocu neumornom, pa njegovi crteži srpske istorijske hronike iz dana u dan pune štampane i elektronske medije) otpuzala i prelila se u grobnicu raskopanu-neiskopanu (taman na polzu nekima što kopaju!) i u svoju igru smrti uvukla i mnoge druge aktere političkog života i prepričavanja istorijskih fakata.

[restrictedarea]

ZAŠTO JE VAŽNO… Danima je, dakle, Koraksić snažio svoju inicijalnu ideju, cedeći iz nje svaku „kap smisla“, a pod lupom su se, usput,  našla i sva druga odlikovanja koja je ovog februara dodelio predsednik Tomislav Nikolić. Posebno još jedno – ono dodeljeno profesoru Smilji Avramov. Pero ovog grafičko-etičkog konačnog sudilišta, čije se neopozive presude materijalizuju potezom sigurne ruke i jasnog moralnog svetonazora, na nemalo zaprepašćenje publike, pa čak i one u čiju blaziranost ne treba ni sumnjati – dojavilo je da se profesor Smilja Avramov, u svečanom špaliru tokom primanja ordena, našla u društvu sa Musolinijem i Hitlerom! Ima neka tajna veza,  izričit je karikaturista Koraksić. Ništa kao slika, a tek slika sa „snažnom“ političkom porukom! Pravo u – mozak! Profesor Smilja Avramov je Sretenjski orden prvog stepena inače dobila za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblasti naučne i prosvetne delatnosti. U obrazloženju se kaže i da ona nikada pravo nije podređivala vlastitim interesima  i da je, braneći međunarodno pravo, uvek branila pravdu. Da li je to momenat koji je povezuje sa nacističkim vođama, jesu li i oni zastupali neko, više svoje nego opštevažeće međunarodno pravo, a to činili principijelno i nesebično? Mnoštvo mogućih retoričkih pitanja čini se da zamagljuje samo jedno celishodno: gde su granice ovog moralnog „kapaciteta“, odnosno – kako je sačinjen etički kodeks pred kojim se osećaju odgovornim ova autorska kreativnost i ovaj jedinstveni grafički rukopis?

Predrag Koraksić danas, i odavno, u srpskom društvu ima status  ikone i autoriteta, u čiju se prozorljivost, mudrost, ispravnost i uopšte komentatorsku i analitičarsku kompetentnost ne sumnja. Istina, iz jednog nedeljnika je oteran, a koliko god se potom mrsilo i zataškavalo kako je navodno bio u pitanju tek nesporazum među istomišljenicima, jasno je isplivala istina da je ikona napukla baš tamo gde je najvažnije: na i – u pitanju razumevanja stvarnosti, koja je, rekoše mu već tada – 2005. godine, komplikovanija i složenija nego što to dopuštaju do besmisla i trivijalnosti svedena crno-bela poetika i kreativni i idejni dometi autora. Koraksića, međutim, nisu sačuvali od samog Koraksića (a bilo je takvih nauma i predloga) pa je on nastavio po svome. I stigao do ovog najnovijeg „stvaralačkog“ podviga, „ciklusa o visokom nacionalnom ordenju i uznošenju dobitnika“. Slučaj budi pažnju kao dvostruka paradigma: paradigma njegovog decenijskog angažmana, ali i uzorit slučaj subverzivne društvene igre koju, kao uhodanu praksu čudovišnog metodičnog „mešenja i kuvanja“ javnog mnjenja, već spomenusmo.

Evo kako to biva: najpre, prema važećem protokolu pulsiranja javnog života, Koraksovi komentari, odnosno presude bivaju brzom brzinom umnožene na portalima i društvenim mrežama (u štampanim medijima pride) potom se u blogosferi, u političkom „saobraćaju“, u komentarima javnih ličnosti, posebno manekena ovog svetonazora, sve dalje „razrađuje“ dok u jednom trenutku ne postane „neoboriva“ činjenica, stav i uverenje čija se validnost i ne dovodi u pitanje. Dok uticajni akteri političkog života nastupaju još tvrđe i ofanzivnije (pa tako Fond za humanitarno pravo saopštava kako ima nove, i naj-najnovije, dokaze o zločinačkom delovanju generala Dikovića na Kosovu, Liga socijaldemokrata Vojvodine upozorava da dr Smilja Avramov „nije bila samo jedan od ideologa već je i otvoreno podržavala politiku zločinačkog režima Slobodana Miloševića“) Koraksić svemu daje malo šarmantniju i navodno duhovitiju i „humaniju“ dimenziju. Tako se, uz podelu uloga, u mreži žive aktivnosti ovaj vrednosni stav instalira kao prividno ravnopravna činjenica u svojoj suštinskoj suprotstavljenosti drugačijem viđenju i interpretaciji činjenica, ukratko – drugačijem vrednosnom poretku, čiji je, u ovom konkretnom slučaju, trijumf upravo duboko i iskreno poštovanje za odlikovane. Javna šizofrenija je navedenom metodologijom ustoličena kao činjenica kojoj se ne može uteći ako se živi u ovoj zemlji. I još nešto, tako stvoreni paralelni svetovi ne koegzistiraju, već se isključuju, jer i ovaj koji doziva iz Koraksićevih karikatura, i drugi predstavljen u visokom uvažavanju odlikovanih pojedinaca, zapravo računaju na isti društveni prostor, na jednu društvenu zajednicu, jedan psihološki i socijalni „supstrat“. Svi uslovi za trijumf poretka u kojem subverzivna delatnost podrazumeva umeće uterivanja u neprolaznu konfuziju i egzistencijalnu zbunjenost u kojoj društvo treba – kao u kakvom somnambulnom transu – da živi ovom ne-prijateljskom koegzistencijom suprotstavljenih svetova ispunjeni su. Drugo je pitanje, i njime se ovaj osvrt ne bavi, koliko je zaista brojan i u svoju misiju iskreno ubeđen svet koji reprezentuje eminentni karikaturista. Izvesno je da Koraks u aktuelnoj autističnoj i besmislenoj subverzivnoj ceremoniji ima jednu od važnijih epizodnih uloga.

 

O TRAGIČNOM – TRAGIČNO Zloćudna pojmovna i vrednosna zakrivljenost ovdašnjeg javnog prostora ovim se ovde ne završava, kao što nije ni počela. Etička, moralna i vrednosna distorzija naše stvarnosti nije od juče, već je, zna se, nastala iz složenih istorijskih i političkih razloga pre mnogo decenija. Kako je bilo nekad tako je i danas. Ipak, u šizofrenoj podvojenosti javnog života jedan fenomen je bezmalo potpuna novost, ona je ravna revolucionarnom preobražaju u nešto što u ranijim vremenima,  sve do početka ovog milenijuma, svakako nije ni postojalo. Reč je o stavu i praksi prema kojoj je javna zaštita nacionalnih interesa, javno i neskriveno zalaganje za ideje patriotizma (onog, jel‘te „poslednjeg utočišta, zna se za koga“!) i nepomućeno uvažavanje nacionalnog stanovišta apsolutno neprihvatljiva činjenica i momenat koji po nosioca rečenih nepodopština za posledicu često ima javno izopštavanje i potonuće. U harmoniji sa ovim radikalnim obrtom je i neskrivena zaštita i slavljenje interesa koji su zapravo interesi druge zemlje, dakle strane ideologije, sistema vrednosti i kulture. U tom i takvom svetu, lekar treznih definicija – kako poštovaoci imenuju Koraksića, pravi novu istorijsku čitanku, nove rasporede i grupisanja. Sa lobanjama, sa vojnicima koji moraju naučiti novu doktrinu, dok neki drugi, među njima i najugledniji naučnici, moraju da utuve da će ih fundament njihovih etičkih nazora, prema ovim pravilima, odvesti pravo u zagrljaj okorelih nacističkih zločinaca. Koliko u Srbiji ima onih koji zaista veruju da je profesoru Smilji Avramov mesto pored Hitlera? Koliko ima onih koji veruju da ovaj karikaturista ne ide ispod dozvoljene mere? Verujemo da bi procenti iznenadili i samog autora, očito zaljubljenog u svoju interpretaciju istorije.

Koraksove karikature su svedočanstvo o jednoj tragičnoj epohi, kažu njegovi poštovaoci. To je tačno, ali – možda je umesno ovde dodati da je Koraks i postojani deo tragičnog sklopa tragične epohe! Ili – još određenije: karikaturista Koraksić jednom tragičnom vremenu  (do)daje svoj često još čemerniji pečat, svedočeći o događajima iz problematične perspektive, iz nedopustivo jednostrane, inscenirane, isilovane i zadato „pametno-progresivne“ vizure, koja za činjenice mari tek „koliko joj se slažu“ uz koncept koji se mora, i baš uvek, mora dokazati.

VREME JE STALO – DEVEDESETIH Za najbolje plaćenog, zvanično najrenomiranijeg političkog karikaturistu Srbije vreme je stalo. On je danas  navijač i politički aktivista, često brutalni i nemilosrdni glasnogovornik i agitator jedne političke, zapravo jasne ideološke opcije. Njen dosledan „proizvod“ su i karikature o kojima ovde govorimo. Negde devedesetih, kada je Koraks bio na vrhuncu svojih stvaralačkih moći („kreativno eksplodirao“, prema sopstvenom zapažanju) a u srpskom društvu bio postignut neobični konsenzus oko razumevanja događaja i nastupajućih epohalnih promena u društvu, te prirode poželjnih vrednosti kojima se stremi, uloge su bile podeljene. Karikaturista je svoju dobio, i kostim koji je tada navukao još uvek nosi. Da li je danas razumevanje događaja i šireg geopolitičkog konteksta devedesetih, koje su Srbiju i srpski narod dugotrajno unesrećile, upravo u kontekstu pomenutog ne-razumevanja, imalo uticalo na korigovanje  dogme rođene u predvečerje 21. veka? Kako za koga, svakako ne i za Koraksa. Njegova dogmatska istorijska čitanka, i u novom milenijumu i veku, i u novim okolnostima, samo je beskrajni reprint lekcija iz devedesetih. Miris buđi, memle, ples „kostura iz ormana“… Etika ovog javnog crteža, ovog slavljenog grafičkog rukopisa, samu sebe ne preispituje, ni za šta na svetu. Dogmatski um toj napasti samokritike i nije podložan. Naše mučeno, rekosmo i dobrano sluđeno društvo, to gleda nemo. Ne samo da toleriše već je sklono da slavi i neguje. Ni kritičkom rečju ne dira u toteme i idole drugosrbijanske. Tako malo ko mari, bar ne javno, da li slavni karikaturista zaboravlja da je i moral, i to u najboljem značenju ove reči, podrazumevajući kontekst karikature. Doseća li se iko da „moralno“ u ovom slučaju znači i da se u društvu teško pogođenom svim oblicima krize, pa i krizom i „rasklimavanjem“ bezmalo svih važnih egzistencijalnih pojmova, jednostavno ne sme poigravati i preigravati u njihovoj upotrebi i kreativnom „interpretiranju“? Za veličinu je dovoljno samo… biti velik.

[/restrictedarea]