Smrt bibliotekama – živeo kapitalizam!

OD ANTIUTOPIJE DO STVARNOSTI

Piše Vladimir Dimitrijević

Ako je smisao biblioteka da čitaocima pozajmljuju knjige i ako čitaoci stalno dolaze uglavnom po nova izdanja, a novih knjiga nema – zašto bi postojale biblioteke?

Godine 1953, američki pisac Rej Bredberi objavio je antiutopijski roman „Farenhajt 451“ (temperatura na kojoj počinje da gori hartija) koji govori o društvu budućnosti. U njemu su ljudi okupirani svuda prisutnom 3D televizijom u boji (žena glavnog junaka, Reja Montaga, neprestano gleda sapunice, pada u depresiju, kljuka se barbituratima) žive i rade kao roboti, imaju bankomate – i ne čitaju. Ništa ne sme da se čita da se roboti ne bi probudili kao ljudi. Glavni junak je „vatrogasac“ – pripadnik „specijalne policije“ u oblasti kulture, koja otkriva i spaljuje knjige, kao i kuće u kojima su knjige nađene. Montag se pobuni protiv sistema i nađe grupu izgnanika iz društva, koji velika dela, od Homera i Biblije do Dostojevskog, uče napamet i predaju ih budućim pokolenjima. Roman završava nuklearnim ratom, nakon kojega čuvari pamćenja ljudi idu ka novom početku.

„OSLOBOĐENI“ KNJIGA Kada je pisao roman, Bredberi nije znao da su u SSSR-u, kako svedoči V. Giljarovski u knjizi „Moskva i Moskovljani“, zaista postojali ljudi zaduženi za spaljivanje zabranjenih knjiga. Nije znao da je u Gulagu bilo mnogo onih koji su čitave knjige (naročito Sveto pismo) znali napamet. Nije znao da je Nadežda, udovica Osipa Mandeljštama, čuvala stihove svog muža – u glavi.

No, kapitalistička Imperija ima mnogo pouzdaniji način da se oslobodi knjiga i čitalaca nego što je spaljivanje: ona, recimo, ne da novac za biblioteke. U  knjizi „Gledaj dugo i netremice“, koju je kod nas objavio „Arhipelag“, pesnik Čarls Simić piše o činjenici da se javne biblioteke u SAD masovno zatvaraju, jer su „nepotrebne“ i za njih nema para. To je još jedan plod neoliberalnog kapitalizma, koji uništava sve humano u ime „slobodnog tržišta“ i kojem su potrebni roboti sa 3D ekranom u mozgu, a ne čitaoci koji misle.

[restrictedarea]

Naravno, i Srbija ide postepeno, ali ozbiljno ka američkom modelu „nepotrebnosti“ javnih biblioteka. Ne pišem ovo napamet. Pred sobom imam „Pregled sredstava iz budžeta osnivača za kupovinu knjiga i periodike u matičnim javnim bibliotekama u periodu 2008–2015“, koji je objavila Narodna biblioteka Srbije. Ko ne zna, da zna: matične biblioteke su centralne biblioteke neke oblasti, smeštene u većim gradovima. One se staraju, između ostalog, o manjim bibliotekama u okruženju, snabdevajući ih knjigama. Kojih, doduše, nema, osim na kašičicu. Šta iz pomenutog dokumenta možemo pročitati?

IZBAVITELJSKA „PJESAN“ Kako rekosmo − za knjige nema para. Recimo, 2012. Biblioteka u Subotici je od sredstava za nabavku knjiga i časopisa koja je tražila dobila samo 11,2 odsto; Biblioteka u Zrenjaninu 2,8 odsto; Biblioteka u Smederevu 13 odsto; Biblioteka u Kruševcu 18 odsto; Biblioteka u Leskovcu 4,3 odsto. Godine 2013, Biblioteka u Kragujevcu je od traženih sredstava za nabavku dobila 4,1 odsto; Biblioteka u Nišu 12 odsto; Biblioteka u Vranju 8,2 odsto; biblioteke u milionskoj prestonici, Beogradu, 4,2 odsto… Godine 2014, Valjevo je dobilo 4,2 odsto, Čačak neverovatnih 22,1 odsto (petinu od traženog, što je čudo!) Jagodina 4,1 odsto. I tako dalje, i tome slično. Apsolutni rekorder nedobijanja para za nabavku knjiga je Matična biblioteka u Kosovskoj Mitrovici: od 17,8 odsto godine 2008, došli su do toga da 2012. i 2013. dobiju nula odsto traženog, a 2014. samo dva odsto (sad su im, za ovu godinu, obećali 300 hiljada dinara, što je 11,5 odsto traženog).

Svojevremeno je, u pesmi „Naučite pjesan“, Miodrag Pavlović pozivao svoje sunarodnike da „u ratu ovom koji sećanje briše“ nauče izbaviteljsku „pjesan“. Između ostalog, i iz knjiga. Ali, za knjige nema para (za gej paradu ima). Za vreme komunizma, bilo je cenzure, ali je bilo i knjiga. Ali, posle 5. oktobra, neko se setio efikasne metode da biblioteke budu proglašene za nepotrebne: ne dajte im pare za nabavku. Jer, ako je smisao biblioteka da čitaocima pozajmljuju knjige i ako čitaoci stalno dolaze uglavnom po nova izdanja, a novih knjiga nema, pa nema (ko hoće, neka ode da kupi, mada oni što čitaju često nemaju para za takav užitak) – zašto bi postojale biblioteke? Da dodamo i ovo: postupak bibliotečkih javnih nabavki je, u tranzicionoj Srbiji, otežavajuća okolnost, jer naručeno stiže sa mesecima zakašnjenja, što, recimo, nagrađivanu beletristiku, aktuelnu u trenu naručivanja, brzo čini zastarelom. Uostalom, na mestu biblioteka bi možda bolje funkcionisale kladionice, sa velikim 3D ekranima koji neprestano prenose utakmice i reklamiraju pivo.

Kažu da su Čerčilovi saradnici, za vreme rata protiv Hitlera, tražili smanjivanje budžetskih izdataka za kulturu i obrazovanje. Čerčil je odgovorio: „Pa za šta se onda borimo?“ I nije pristao. Očito, Srbija nije Engleska za vreme Drugog svetskog rata. A nema ni Čerčila.

[/restrictedarea]