Šamari iz Brisela

Ukidanje srpskog pravosuđa na Kosovu i Metohiji predstavlja novi korak ka trenutku u kojem će nam i zvanično biti istaknut zahtev da priznamo nezavisnost svoje južne pokrajine. Zašto Srbija žuri da ispuni zahteve organizacije čija je budućnost sve neizvesnija?

Imali smo čitavih deset meseci da se odmorimo od normalizacije odnosa sa onim Kosovom koje je jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije. Ali odmor je završen, i u nastavak normalizacije krenulo se s obiljem nove radne energije pa je, u noći između ponedeljka i utorka, već na prvom sastanku premijera Srbije i tog Kosova, Aleksandra Vučića i Ise Mustafe, neočekivano potpisan sporazum o problemu postojanja srpskog pravosuđa u južnoj srpskoj pokrajini. Rečima dopisnika američkog Radija „Slobodna Evropa“ iz Brisela Rikarda Džozvijaka: „To je zaista veliko iznenađenje, jer se mislilo da će to biti više susret nego sastanak. Kada su oko 18 časova otpočeli sastanci, svi su govorili da će sve biti gotovo do 22 sata, da će se malo razgovarati sa predstavnicima Srbije, malo sa predstavnicima Prištine, zajednički susret i gotovo. A onda, odjednom, već je bilo dva sata ujutru i shvatili smo da se unutra odvijaju pravi politički razgovori, a ne samo upoznavanje… Na kraju, jutros su se dogovorili oko pravosuđa… U ovom trenutku nije jasno šta će biti naredna tema, ali napredak je ostvaren i to veći nego što se očekivalo.“
[restrictedarea]

AMERIČKA PREDIGRA Ostvareni napredak imao je artiljerijsku predigru u vidu američke kampanje protiv Vučića i njegove vlasti, kampanje začinjene pretnjom srpskom premijeru da će proći kao (bivši) predsednik Ukrajine Viktor Janukovič ako načini izbor koji se SAD-u ne dopada. Predigra za nastavak dijaloga 9. februara se, pored toga, ovih dana odvijala i licem u lice, neuobičajeno učestalim susretima srpskog premijera s američkim odnosno evroatlantskim zvaničnicima. Vučić i američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi sastali su se 3. februara i „razmenili mišljenja uoči nastavka pregovora Vlade Srbije i privremenih institucija vlasti u Prištini“, pa se 6. februara na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu Vučić sastao sa gensekom NATO-a Jensom Stoltenbergom koga je „informisao o nastavku dijaloga sa Prištinom“ a Stoltenberg je „pozdravio nastavak dijaloga Beograda i Prištine“, usledili su 7. februara sastanci sa pomoćnicom državnog sekretara SAD Viktorijom („j…š EU“) Nuland koja je „podržala evropski put Srbije i nastavak dijaloga Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU“ i istog dana sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom – oboje su se sastali i sa Mustafom, i Nuland je „izrazila podršku SAD novoj Vladi Kosova u dijalogu o normalizaciji međudržavnih odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“ – da bi se i dan posle napretka u Briselu, 10. februara, Vučić ponovo sastao sa Kirbijem ali i sa zamenikom Nulandove za evropska i evroazijska pitanja Brajanom Hojtom Jiom, i „američke diplomate čestitale su predsedniku Vlade Srbije na parafiranju Sporazuma o pravosuđu prošle noći u Briselu, i ocenile da je postignut veliki uspeh koji potvrđuje posvećenost Vlade Srbije dijalogu sa Prištinom“… Kako li su zaista tekli ovi razgovori? Predsednik SAD Barak Obama: „Mi povremeno moramo da zavrćemo ruke državama koje neće da urade ono što nam je potrebno da urade.“
No, vratimo se u Brisel. Napredak o kome govori dopisnik Džozvijak, veliki uspeh koji spominju američke diplomate, taj dakle napredak u normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, sastoji se u dogovoru da srpsko pravosuđe u južnoj srpskoj pokrajini i definitivno bude ukinuto, i da bude zamenjeno pravosuđem nezavisnog Kosova. Uzgred, to znači da je dosadašnje, kakvo-takvo, postojanje srpskog pravosuđa u južnoj srpskoj pokrajini zapravo bilo nenormalno, a to nenormalno stanje sada je normalizovano uspostavljanjem kosovskog pravosuđa na čitavoj teritoriji pokrajine…

KOSOVSKI ZAKON Istini za volju, ovonedeljni sporazum o pravosuđu ne predstavlja suštinski nov sporazum, već razradu tačke 10 „Prvog (briselskog) sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, onog sporazuma koga su 19. aprila 2013. parafirali tadašnji premijeri Srbije i Kosova, Ivica Dačić i Hašim Tači: „Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova…“ Ali novi dokument, s naslovom „Pravda“ („Justice“) ne predstavlja samo sprovođenje u delo 10. tačke Prvog briselskog sporazuma, već i Zakona br. 03 L-199 od 22. jula 2010, Zakona o sudovima Kosova, koga je „dekretom br. DL-047-2010, dana 09.08.2010.“, proglasio (tadašnji) predsednik Republike Kosovo, dr Fatmir Sejdiju…
„Kosovski zakoni primenjivaće se u pravosudnim institucijama u skladu sa Prvim sporazumom“, kaže tačka 1 ovonedeljnog sporazuma iz Brisela. Već sledeća tačka, pak, pokazuje da su drugi izvor sporazuma kosovski zakoni o sudovima i tužilaštvima; ona predviđa postojanje „jednog osnovnog suda i jednog osnovnog tužilaštva za region Mitrovice“, baš kao što i stoji u članu 9, stav 2.7 spomenutog kosovskog zakona o sudovima, te u odgovarajućem zakonu o tužilaštvu Kosova. Da li se Srbiji barem izašlo u susret time što je, u tački 4 sporazuma, predviđeno osnivanje ogranaka mitrovačkog osnovnog suda u Zubinom Potoku i Leposaviću (a uz njih i u Srbici i Vučitrnu)? Ne. Član 10 stav 5 kosovskog zakona: „Osnovni sud u Mitrovici ima sledeće ogranke: ogranak u Leposaviću za Opštinu Leposavić; ogranak u Vučitrnu za Opštinu Vučitrn; ogranak u Zubinom Potoku za Opštinu Zubin Potok; ogranak u Srbici za Opštinu Srbica.“ Štaviše, iako je u Vladi Srbije 27. jula 2013. Vučić rekao da su prištinske vlasti pokušale da izdejstvuju da sud u Mitrovici dobije ogranke i severno i južno od Ibra u Južnoj Mitrovici, Srbici i Vučitrnu ali da se to neće dogoditi („Na mala vrata su pokušali trik koji ne znam gde može da prođe. Ja sam odrastao u Bloku 45, tamo to ne može da prođe.“) očigledno, desilo se upravo to što su prištinske vlasti i zahtevale i što je, uostalom, u skladu s njihovim zakonom. Baš kao što je u skladu s njihovim zakonom i to što će u sudu biti i Srba i Albanaca, jer (član 5 stav 2 Zakona o sudovima Kosova) „sastav sudstva treba da odražava etnički sastav mesne nadležnosti svakog suda“, tako da je zapravo jedina pomalo utešna odredba ovonedeljnog sporazuma to što će (tačka 13) „predsednik Osnovnog suda u Mitrovici biti kosovski Srbin sa severa Kosova“, a to je pak važno jer (tačka 6) „na Kosovu, predsednik Osnovnog suda odlučuje o raspodeli predmeta“ te je za očekivati da će Srbin, kao predsednik suda, dodeljivati srpskim sudijama da sude Srbima… Nasuprot tome, tačka 14 navodi da će „glavni tužilac Osnovnog tužilaštva u Mitrovici biti kosovski Albanac“.
Sve u svemu, ovonedeljnim je sporazumom i pravosudna vlast nezavisnog Kosova sprovedena severno od Ibra skroz do Jarinja i Brnjaka, do centralne Srbije, čime je Kosovo nastavilo da zaokružuje svoj suverenitet i državnost nauštrb srpskog suvereniteta i državnosti. I ovaj je sporazum, da se ta ključna stvar ne izgubi iz vida, logičan i neizbežan korak ka poslednjem činu ove naše drame, to jest, uzajamnom priznanju Srbije i Kosova. Odavno smo ukazali na depešu američke diplomatije 10BRUSSELS85 koja kaže „da je međusobno priznanje cilj“ tekućih pregovora Srbije i Kosova, u međuvremenu je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao da je takvu poruku dobio od EU komesara za pregovore o proširenju Johanesa Hana, a sada su potvrde baš ovakvog raspleta došle i sa dve najudaljenije tačke na svetu, iz Vašingtona i iz Moskve. Senator Kristofer Marfi, o kome smo pisali prošle nedelje, govorio je i o svom oktobarskom susretu s premijerom Srbije, i, kako je rekao, svom sagovorniku je tada preneo da „neće postati lakše“, da će „poslednjih nekoliko koraka (u vezi sa Kosovom) biti najteži“, „pa možete da ga priznate i odmah“. Dok je, s nešto više stila, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov konstatovao: „Problem Kosova još predstavlja ozbiljan izazov, budući da se pokrovitelji Prištine zalažu za stav da priznanje državnosti Kosova bude ‘cena prijema’ Srbije u Evropsku uniju. Beograd bi u vezi sa svim ovim trebalo da donosi nezavisne odluke.“

USLOVI I PERSPEKTIVE Iščekujući konačni zahtev da priznamo nezavisnost Kosova, pošto smo Prvim briselskim sporazumom već uspešno kupili odluku o otvaranju pregovora sa Evropskom unijom („datum“) – „Da Srbija nije potpisala Briselski sporazum, pregovori još ne bi bili otvoreni“, priznao je u utorak prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić – ovonedeljnim je sporazumom o pravosuđu premijer Vučić pokušao da kupi otvaranje barem nekog od 35 pregovaračkih poglavlja o (eventualnom) pristupanju Srbije EU; rekao je, naime, da se nada da će ovaj dogovor „dati jedan novi zamajac i evropskom putu Srbije“, te da će biti još jedan signal da je „Srbija bliže otvaranju“ prvih pregovaračkih poglavlja.
Ako je ovonedeljni sporazum sa Isom Mustafom predstavljao šamar iz Brisela srpskom pravnom poretku, kao što i jeste jer je njime prekršen Ustav Srbije koji zahteva da pravni poredak na čitavoj njenoj teritoriji bude jedinstven i nedeljiv, samo dan i po kasnije usledio je i novi šamar iz Brisela. Upućen je premijeru Vučiću, preko službenog glasnika evroatlantskih interesa u Srbiji („Blica“); sporazum o pravosuđu, piše ovaj glasnik, nije dovoljan čak ni za otvaranje makar i jednog od 35 pregovaračkih poglavlja. Uslova da se to dogodi „ima još najmanje šest“. „To saznaje ,Blic‘ iz više zapadnih diplomatskih izvora, koji naglašavaju da je briselski dogovor o pravosuđu ,važan korak‘, ali ne i poslednji, za odluku o otvaranju poglavlja 35 posvećenog Kosovu. Nemačka insistira da upravo kosovsko poglavlje bude prvo otvoreno u pregovorima o članstvu Srbije u EU, a kao uslov traži ,punu primenu‘ Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa.“ Ovih šest uslova su inače, tvrdi „Blic“, postizanje dogovora o Zajednici srpskih opština (na tome insistira i Srbija), pozivni broj za Kosovo, energetika, uspostavljanje stalnih graničnih prelaza između Srbije i Kosova, ukidanje Civilne zaštite na severu Kosova i, šesti, otvaranje mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, pri čemu na ovih pet insistira i albanska strana, ističući rešavanje tih pitanja kao uslov za razgovor o formiranju Zajednice srpskih opština…
Ali okrenimo se suštini čitave priče, koja se svakako ne vrti oko rasporeda koraka koje ćemo napraviti, sve ovako ne priznajući Kosovo, dok ga konačno ne priznamo. To – priznanje nezavisnosti Kosova – od nas traži Amerika kao glavni sponzor kosovske nezavisnosti, a za njom i, vazalno, EU. Zauzvrat nam se nudi maglovita perspektiva učlanjenja u Evropsku uniju, maglovita zato što se EU ničim nije, niti će se ikada, obavezati da nas zaista i primi u svoje članstvo. Pri čemu ni samo članstvo u EU, ako bi do njega i došlo, ničim ne garantuje i bolji život kao eventualnu kompenzaciju za prodato Kosovo, o čemu uostalom sasvim ubedljivo svedoče primeri Grčke, Španije, Portugalije, Rumunije, Bugarske, Hrvatske… To je jedna dimenzija naše situacije. Druga: prethodni srpski režim, Borisa Tadića, načinio je ključnu grešku, i pitanje Kosmeta odmrzao u trenutku u kojem su evroatlantski sponzori kosovske nezavisnosti (još) uživali u uglavnom neokrnjenoj hegemoniji nad čitavim svetom, što će reći da je taj momenat za odmrzavanje kosmetskog konflikta za Srbiju bio i najnepovoljniji. Aktuelna vlast Aleksandra Vučića nastavila je putem koji su joj utrli prethodnici, i taj je put svoju dosadašnju kulminaciju doživeo Prvim briselskim sporazumom. Ali u međuvremenu je svet počeo ozbiljno da se menja. Evroatlantska, američka hegemonija počela je da se krnji još kada u Siriji nisu uspeli da urade ono što su prethodno uradili u Libiji. Rusija je, posle toga, i zvanično izazvala američku prevlast zalažući se za novi, policentrični svet i pritom, tokom prošle godine, ušla u sveobuhvatan i sve dublji savez sa Kinom, i to baš kada je Kina pretekla SAD i postala vodeća svetska ekonomija. Istovremeno je, kao alternativa MMF-u i njegovim kreditima, Razvojna banka BRIKS-a sve bliža početku svog rada dok se, nasuprot tome, EU, suočena s mogućim grexitom, već postojećom ekonomskom krizom zbog koje je i pribegla štampanju novca bez pokrića a bivši predsednik američkog FED-a Alen Grinspen ovih dana predviđa i potpuni nestanak evra, EU suočena sa gubicima izazvanim sankcijama Rusiji te dubokim unutrašnjim trvenjima zbog tih sankcija i ukrajinske krize, nalazi u žestokoj krizi sopstvenog identiteta i niko više ne sme da garantuje da će Evropske unije uopšte i biti za, recimo, pet godina. Što se pak SAD tiče, ukratko, postoje brojni upozoravajući signali da je berza na Vol Stritu pred pucanjem gorim od onog iz 2008, a situaciju im dodatno pogoršava sve izglednija mogućnost da će dobar deo sveta odustati od dolara kao obračunske jedinice u međusobnim plaćanjima – taj proces je uveliko u toku – a upravo na dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti, a ne na vojsci, i počiva najveći deo američke moći i globalne hegemonije. Sve u svemu, današnji svet veoma se, veoma razlikuje od sveta u kojem živimo od pada Berlinskog zida, a umnogome je različit i od sveta u kojem smo živeli pre samo tri ili četiri godine. Ono što je za nas ponajbitnije, moć onih koji nas teraju da priznamo nezavisnost Kosova ozbiljno je dovedena u pitanje. Na ishod ove globalne borbe za prevlašću, naravno, ne možemo da utičemo. Ono što nesumnjivo moramo a valjda i možemo, jeste da sačekamo i da vidimo kako će se ta borba okončati. Zato što može da se okonča i u našu korist. I zato bi najpametnija strategija naših pregovarača bila da otežu, i da otežu, i da, rečju, učine sve suprotno od onoga što su počinili u noći između prošlog ponedeljka i utorka. Zato što posle noći može i da nam svane, a za predaju Kosova ionako nikad neće biti kasno…
[/restrictedarea]