Presuda koja je Srbiji dodatno otvorila oči

Piše Ratko Dmitrović

Hrvatska je nezadovoljna, gotovo ogorčena presudom u Hagu, i već istoga dana predočen je plan kojim će službeni Zagreb naterati Srbiju da prizna agresiju na Hrvatsku i navodni zločin genocida koji je u toj agresiji počinila. Naravno, radi se o uslovljavanjima Srbije na evropskom putu

Završeno je onako kako smo, budimo realni, i očekivali: hrvatska tužba za genocid nije dobila podršku Međunarodnog suda pošto je upućena na pogrešnu adresu, a i da je stigla tamo gde je trebalo, opet ne bi dobila zeleno svetlo jer genocida prema Hrvatskoj i Hrvatima jednostavno nije bilo, ni od JNA ni od Srba. Zločina da, genocida ne.

Drugo očekivanje odnosi se na kontratužbu Srbije: ko je razuman gajio i delić nade da bi, nakon svega što smo preživeli, svih nepravdi, podmetanja, laži, kampanja zasnovanih na izmišljotinama, jedan međunarodni sud mogao da stane na stranu Srbije, odnosno da presudi u korist Srba, proglašavajući taj narod žrtvom. To u ovom i ovakvom svetu ne biva.

ODAVNO PRESUĐENO Srbima je odavno presuđeno, još početkom devedesetih, i svaki potez koji bi postavke iz tog vremena menjao bio bi ravan velikom čudu a čuda se u međunarodnoj politici vrlo, vrlo retko događaju. Posebno ih nema u odnosima velikih prema malima. Hoću da kažem da je svaka nada na srpskoj strani da bi sudanija u Hagu mogla poroditi osud makar etničkog čišćenja Srba sa prostora Hrvatske bila više od iluzije.

Možda su Srbi iz Hrvatske i imali neke šanse da određene procese izvan prostora Balkana skrenu u svoju korist – što dokazuje jedan aktuelni sudski slučaj u Americi, sa Srbima Krajišnicima kao jednoj od strana – ali to bi podrazumevalo jedinstvo, sistematičnost, disciplinu, stavljanje opšteg iznad kolektivnog a to Srbima, svesni smo, nije svojstveno. Zvuči čudno, da ne kažem frapantno, da nijedno udruženje Srba proteranih iz Hrvatske za sve ove godine nije podnelo tužbu Međunarodnom sudu u Hagu (ili gde je već moguće) i tamo, ako ništa drugo, skrenulo pažnju na tragediju koja ih je zadesila. Da ne spominjemo u svemu ovome državu Srbiju i njeno indolentno ponašanje.

NADMOĆ HRVATSKE Šta sada? Hoće li i u kojoj meri presuda iz Haga odrediti buduće odnose Beograda i Zagreba? Šta može da se promeni u pozitivnom, a šta u negativnom pravcu?

Odnosi Srbije i Hrvatske odavno ne zavise od Beograda; nivo komunikacije, otvorenost, bliskost… određuje Hrvatska i tako će, plašim se, i ostati. Hrvatska je još devedesetih, u ono vreme kada su formulisane postavke o apsolutnoj krivici Srba i Srbije, o zločincima Srbima i ostalim kao žrtvama – uzela inicijativu i ne ispušta je. To će se nastaviti jer niko i ne pokušava da promeni tok stvari. Prećutnim prihvatanjem krivice koja im je nametnuta sve dosadašnje postmiloševićevske vlade u Beogradu su se pred Hrvatskom „iskupljivale“ ćutanjem i ustupcima. Posledica toga je i ova situacija da hrvatske firme u Srbiji kontrolišu veće delove proizvodnje hrane, izdavačku delatnost, da su vlasnici nekoliko desetina značajnih brendova stvorenih u Srbiji. Istovremeno, nijedan poslovni čovek iz Srbije nije u Hrvatskoj mogao, niti može, da započne ozbiljan posao.

Dakle, u moguće pozitivne posledice haške odluke Srbi ne treba ništa da knjiže jer to na njihov konto pristići neće.

JEDINSTVEN SLUČAJ Ono negativno počelo je da se događa pre izricanja presude u Hagu. Najpre je uoči predsedničkih izbora (pobedila Kolinda) Ustavni sud Hrvatske objavio odluku kojom je ukinuo presudu Branimiru Glavašu za zločine počinjene nad Srbima u Osijeku a dva dana pre izricanja presude u Hagu Glavašu je dozvoljeno da se iz Bosne, gde je kao državljanin BiH po sopstvenom izboru izdržavao kaznu, vrati u Osijek. Tamo ga je dočekalo oko dve hiljade ljudi, priređen je koncert u njegovu čast a sam Glavaš se obratio prisutnima i hrvatskoj javnosti, što pretnjama, što opomenama. Jedinstven slučaj u svetu da se osuđeni ratni zločinac dočekuje ovacijama (ne u dnevnoj sobi, već na središnjem gradskom trgu) i da u tom slavlju učestvuju lokalne vlasti i estradni umetnici.

Postoje neoborivi rezultati istrage, izjave svedoka, nesporno utvrđena istina da je Glavaš ratni zločinac, ubica, čovek koji je u ratno vreme činio zlo prema Srbima u Osijeku, postoji, rekoh, i sudska presuda, ali sve to nije dovoljno hrvatskoj javnosti da ovog čoveka makar medijski izoluje, ako već država nema snage da ga tretira onako kako zaslužuje – kao ratnog zločinca.

Odnos prema Glavašu samo je jedno od lica novog hrvatskog fašizma, neoustaštva koje trese hrvatsku državu i o kojem otvoreno priča sve veći broj tamošnjih intelektualaca.

Hrvatska je pobedom Kolinde Grabar Kitarović nad Ivom Josipovićem dodatno otklizala udesno; u manjim mestima ponovo se otvoreno koketira sa ustaštvom, duh Endehazije sve je prisutniji, jačanje HDZ-a deluje ohrabrujuće na nosioce takvih pojava, tim pre što ulje na ustašku vatru izjavama dolivaju i Kolinda i šef HDZ-a Tomislav Karamarko. Njih dvoje, primera radi, otvoreno podržavaju protest hrvatskih branitelja, koji traje evo već nekoliko meseci i sveo se na logorovanje grupe dragovoljaca i učesnika rata u šatoru postavljenom nedaleko od ulaza u Sabor i vladu Hrvatske.

One noći kad su objavljeni rezultati predsedničkih izbora Kolinda Grabar je, odmah po okončanju pobedničkog govora, otišla do branitelja da ih pozdravi i pruži punu podršku. A zbog čega ovi protestuju? Sada je savršeno jasno. Najviše se na početku spominjao socijalni status, da bi kroz izvesno vreme, a to je bilo veoma brzo, bio ispostavljen zahtev vladi da zaustavi svaku dalju istragu o zločinima koji su činjeni od strane hrvatske vojske. Zoran Milanović, predsednik vlade, ne popušta i umesto da im izađe u susret, ovih dana hrvatsko javno tužilaštvo otvorilo je proces protiv penzionisanog generala Željka Sačića, zbog prikrivanja zločina počinjenog u akciji „Oluja“, u Gruborima kod Knina. Tada je ubijeno šestoro Srba, uglavnom starijih od 70 godina.

Nije za potcenjivanje podatak da je nekoliko čelnih ljudi ovog protesta iz Zagreba otputovalo u Osijek, na doček Branimira Glavaša, gde su ga publici predstavili kao heroja koji je branio Slavoniju i Baranju od „srbočetničke agresije“.

SRBIJI PREDOČENA UCENA Dakle, osnovna teza hrvatskih branitelja, a to je došlo iz nekih desnih intelektualnih krugova, glasi: vojska koja se brani ne može da počini ratni zločin. Sve što je urađeno u odbrambenom ratu čisto je i ne može se smatrati zločinom. Ovo, razume se, otuda što Hrvatska i skoro sve i jedan Hrvat smatraju da je u ratu devedesetih Srbija bila agresor, a Hrvatska žrtva.

Jezivo je što takav stav sve češće nalazi svoje mesto u hrvatskoj javnosti i kada je Drugi svetski rat u pitanju pa se već čuju glasovi da ustaše nisu mogle počiniti zločine prema Srbima jer su Srbi oružano ustali protiv NDH.

Hrvatska nikada nije prošla proces deustašizacije. Ideologija ustaštva nije razobličena, o njenoj suštini govorilo se s pozicije ideologije, partizanska suđenja ustaškim zločincima jesu delovala umirujuće na Srbe i istinske hrvatske antifašiste, ali kažnjavanje zločinaca, izvršilaca zločina nije isto što i obračun s ideologijom. Otuda sve ovo što se danas događa u Hrvatskoj, otuda onaj strašni antagonizam koji su Srbi devedesetih pokazali prema samostalnoj hrvatskoj državi. Ne zato što bi ona bila samostalna, već zato što je bila neoustaška, podignuta i postavljena u duhu Endehazije. To je ostalo da živi do danas i živeće sve dok sami Hrvati ne smognu snage da u korenu saseku svaki oblik ispoljavanja ustaštva.

U Splitu je, evo ilustrativnog primera, podignut spomenik poginulim braniteljima Devete bojne HOS-a na kojem je uklesan i ustaški uzvik „Za dom spremni“. Ko to pipne, kazali su lokalni fašisti, koštaće ga glave. Splitski gradonačelnik, Ivo Baldasar, naslednik Željka Keruma, inače funkcioner Milanovićevog SDP-a, kaže da mu ne pada na pamet da to uklanja. On veli da mu je poznato da su i ustaše uzvikivale „Za dom spremni“ (obavešten čovek, mora se priznati) ali dodaje kako su mu neki kazali da je to, u stvari, stari hrvatski domoljubni pozdrav, pa stoga on ne bi da se zamera crnokošuljašima iz Devete bojne. Inače, taj spomenik je podignut prošle godine a otkriven je uz ustašku ikonografiju i klicanje Pavelićevim zločincima Bobanu i Francetiću. Usred Splita.

Izricanje presude u Hagu otvorilo je službenom Beogradu dodatne vidike na ono šta ga u bliskoj budućnosti čeka na putu ka vratima Evropske unije, bar kad je Hrvatska u pitanju. U specijalnoj emisiji na Hrvatskoj televiziji, organizovanoj povodom okončanja suđenja u Hagu, Srbiji je jasno predočena ucena; ako želite saglasnost Zagreba za članstvo u EU, moraćete pred javnosti Evrope priznati da ste izvršili agresiju na Hrvatsku, počinivši pritom zločin genocida.

Ovu ideju najpre je izneo advokat Luka Mišetić, šef tima koji je u Hagu branio i odbranio generale hrvatske vojske Gotovinu, Čermaka i Markača a nadovezao se pomalo zaboravljani Vladimir Šeks. Istoga dana i Vesna Pusić, ministar inostranih poslova Hrvatske, odgovarajući na pitanje novinara kako će se Hrvatska ubuduće postavljati prema Srbiji, rekla je da Srbiju čeka obaveza ispunjenja svih zahteva koju pred nju bude stavljala Evropa a svakako i Hrvatska.