Predah u Minsku

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Sadašnja kijevska vlast ne može opstati ukoliko Ukrajinom zavlada mir, jer je ekonomska i socijalna situacija toliko teška da režim, bez spoljnog neprijatelja, ne bi izdržao duže od nekoliko meseci

O čemu su 17 sati razgovarali u Minsku Vladimir Putin, Angela Merkel, Fransoa Oland i Petro Porošenko – možda će zauvek ostati tajna. Izvesno je jedino da glavna tema njihovih razgovora nije bio dokument sa 13 tačaka i jednom fusnotom, nazvan „Kompleks mera za sprovođenje Minskih sporazuma“. Jer, ovaj papir bio je gotovo u potpunosti usaglašen još pre nego što su lideri Francuske, Nemačke, Ukrajine i Rusije stigli u belorusku prestonicu. Pre bi se reklo da je jedna od tema razgovora bila kako rešiti pitanje Debaljcevskog „kotla“, u kojem se danas nalazi nekoliko hiljada ukrajinskih vojnika u totalnom obruču armije Novorusije. Jer, ako svi oni izađu iz Debaljceva bez oružja i sa podignutim rukama, kako zahtevaju ustanici, onda će se Porošenko naći na velikim mukama, kao „izdajnik i gubitnik“. Otuda je jasno da je za njega veliki problem da izda takvo naređenje, već će ih radije pustiti da se snalaze kako znaju. Sa druge strane, ustanicima ne pada na pamet da one koji su sa oružjem upali na njihovu zemlju iz okruženja puste da sa tim istim oružjem i izađu. To bi bio ne samo gubitak vrednih trofeja za zaplenu nego i nepoštovanje prema stotinama sopstvenih poginulih boraca.

 

GLAVNA PITANJA U čemu se onda sastoji učinak „Minska 2“ i koja je bila njegova svrha? Šta svaki od učesnika dobija, a šta gubi? Da li će ovaj dokument doneti trajni mir Ukrajini i Evropi? Reklo bi se da su najvažnija pitanja, koja nisu zvanično ni spomenuta – neulazak Ukrajine u NATO i sprečavanje isporuka američkog naoružanja Kijevu. U slučaju da se Zapad ogluši o ova dva ključna zahteva Moskve, rat širokih razmera bio bi neizbežan. Oba ova procesa uveliko traju i to je ono što najviše plaši Evropljane. Putinov stav da Rusija neće uzmaći ni po cenu rata Merkelova i Oland pokušali su da „omekšaju“ u Minsku. Ruski lider je još jednom pokazao fleksibilnost i izašao u susret „evropskim partnerima“, pritiskajući lidere Novorusije da stišaju vojnu ofanzivu i još jednom daju šansu miru. Ukoliko ni ovoga puta primirje ne uspe, treba očekivati da Ukrajina sklizne u totalni rat.

Za armiju Donbasa ovo primirje neće biti problem čak ni ako bude prekršeno, jer su već dovoljno očvrsli, dobro su opremljeni i naoružani i tačno znaju šta im je činiti. Već u prvim danima primene sporazuma iz Minska, postalo je jasno da njegove osnovne odredbe nisu poštovane, a neke od njih verovatno nikada i neće. Na primer, nije zaživela tačka 1, u kojoj se zahteva „trenutni i potpuni prekid vatre i njegovo strogo izvršavanje“, počev od 00 časova i 00 minuta 15. februara. Žestoke borbe su nastavljene, pre svega na području opkoljenog Debaljceva, ali se na drugim delovima fronta uglavnom poštuje. Zato je moguće da će, posle pada Debaljceva, ipak nastupiti prekid vatre, što za snage samoodbrane Donbasa može biti veoma pogodno.

[restrictedarea]

LEGALIZACIJA SNAGA SAMOODBRANE Protokolom iz Minska predviđeno je odvođenje teške artiljerije na bezbedno rastojanje od linije razdvajanja, od 50 do 140 kilometara, u zavisnosti od vrste naoružanja. Sporazumom je određeno i da će se u Donjeckoj i Luganskoj oblasti održati lokalni izbori, po ukrajinskim zakonima, ali će na ovim teritorijama važiti specijalni status. To je definisano kao „decentralizacija“, ali predviđena je, tačkom 11, promena ukrajinskog Ustava kako bi se taj status definisao, što znači da ne može biti reči o kozmetičkim promenama. Između ostalog, radi se o jezičkoj autonomiji, stvaranju odreda „narodne milicije“ što u prevodu znači legalizaciju snaga samoodbrane, kao i garanciju da izabrana i postavljena lica u DNR i LNR ne mogu biti smenjena odlukom Kijeva.

Minskim sporazumom potvrđeni su suštinski svi principi za koje se Moskva zalagala od početka krize. Iako Putin nije jedan od potpisnika dokumenta, u njega su ugrađeni stavovi koje je ruski predsednik iznosio i pre godinu dana, isto kao i danas. To je pre svega stanovište da istok Ukrajine ima pravo na sopstveni put razvoja, usled državnog prevrata u Kijevu. Isto tako, neophodna je ustavna reforma Ukrajine, uz očuvanje njenog teritorijalnog integriteta – naravno, bez Krima, koji je nepovratno otišao. Svi ovi principi mogu se, direktno ili indirektno, pročitati u oba sporazuma iz Minska. Ovo ukazuje da kriza nije ni blizu završetka, jer bi u suprotnom sve ove stavove morali da prihvate i Amerikanci, što bi bio njihov poraz ne samo u Ukrajini već i u Evropi. Oni će radije opstruirati sve mirovne napore, kao i do sada, i nastaviti sa pritiscima na članice EU i NATO kako bi izolacija Rusije bila potpuna.

Po svemu sudeći, treba očekivati da će SAD, ako ne odmah, onda u skorijoj perspektivi, ipak zauzeti poziciju da Kijevu treba isporučiti „smrtonosno oružje“. Razlog što se za sada s time zastalo treba tražiti u protivljenju vodećih zemalja EU, pre svih Nemačke i Francuske, koje zaziru od uvlačenja svojih država u ratni sukob protiv Rusije. Uprkos tome što zapadna propagandna mašinerija neprekidno „melje“ Putina još od marta 2011, kada je odbio „predlog“ američkog potpredsednika Džozefa Bajdena da se povuče sa vlasti („Pečat“ br. 157) politika Rusije i njenog lidera i dalje ima solidan broj pristalica u Evropi. Zato se nastavlja informativni rat Amerike protiv Rusije.

Sve dok je tako, nema nade da će prevladati mir. O tome svedoči i najavljena „pomoć“ MMF-a Ukrajini, u obećanom iznosu od četiri milijarde dolara godišnje u periodu od 2015. do 2018, ali će to ovoj državi biti dovoljno samo toliko da (još uvek) skroz ne potone. S obzirom na to da je za makar minimalni napredak Ukrajini potrebno bar tri puta više novca, jasno je da nema ni govora o poboljšanju standarda građana. Prema procenama eksperata, najmanje polovina ovog novca završiće u džepovima vladajuće klase. Sve što eventualno pretekne biće trošeno za potrebe vojske.

 

SPISAK PROVOKACIJA Minski sporazum sadrži dvosmislene formulacije i stoga se ne može govoriti o tome da on predstavlja trajno rešenje. Na primer, određeno je da će Ukrajina do kraja 2015. godine ponovo da uspostavi kontrolu nad oko 400 kilometara granice, koji su danas na teritoriji DNR i LNR. U tekstu se, međutim, dodaje da će se to desiti „u saglasnosti“ sa DNR i LNR, i to tek postizanjem sveobuhvatnog političkog rešenja. Kako sada stoje stvari, daleko je još od političkog rešenja, kao što je i kraj 2015. daleko. Isto to važi i za „odlazak svih inostranih vojski sa teritorije Ukrajine“. Neko bi odmah pomislio da se radi o ruskoj vojsci, ali na ukrajinskoj strani ratuje veliki broj stranih plaćenika iz Evrope i Amerike. Da li će oni, i kada, napustiti Ukrajinu, veliko je pitanje, jer nema nikakvih naznaka da će se to desiti. Takođe, ako Porošenko pod teritorijom Ukrajine podrazumeva i Krim, onda treba znati da ga ruska vojska neće nikada napustiti.

Porošenko je pristao na dvosmislene i nedorečene formulacije, ali je premijer Arsenij Jacenjuk bio potpuno jasan. On ultimativno ne dopušta nikakvu amnestiju za borce Novorusije, kako je predviđeno tačkom 5 Minskog sporazuma. On zahteva uspostavljanje pune vlasti Kijeva „u svakom gradu i svakom selu“ Donbasa. On traži potpuno raspuštanje ustaničke armije i punu kontrolu svog režima nad granicama Novorusije. I ne samo to: Jacenjuk zahteva od Rusije da mu isplati reparacije, jer je „uništila Donbas i mora da ga obnovi svojim sredstvima“! Ovaj otvoreni spisak provokacija dopunila je i Evropska unija, koja je 16. februara ipak uvela dodatne sankcije Rusiji, odnosno proširila spisak ličnosti koje je stavila na svoju „crnu listu“. Pod embargom se našao čak i legendarni sovjetski pevač Josif Kobzon – zbog svoje odlučnosti da održi koncerte u Lugansku i drugim gradovima Donbasa.

Zato izgleda da Brisel i Kijev jednom rukom potpisuju mir, a drugom pune pušku. Minsk je, po svemu sudeći, samo predah u ratu i treba očekivati da će borbena dejstva pre ili kasnije biti obnovljena. Sadašnja kijevska vlast, koja svoju životnu energiju crpi na konfrontaciji sa Rusijom, ne može opstati ukoliko Ukrajinom zavlada trajni mir. Ekonomska i socijalna situacija je toliko teška i eksplozivna da kijevski režim, bez spoljnog neprijatelja, ne bi izdržao duže od nekoliko meseci – pre nego što bi narod ponovo izašao na ulice. Zato će oni opet napasti, ovog puta opremljeni još smrtonosnijim oružjem koje stiže prekookeanskim brodovima. Tada će ukrajinsko bure baruta detonirati punom snagom od koje će se zaljuljati ceo kontinent.

[/restrictedarea]