Предах у Минску

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Садашња кијевска власт не може опстати уколико Украјином завлада мир, јер је економска и социјална ситуација толико тешка да режим, без спољног непријатеља, не би издржао дуже од неколико месеци

О чему су 17 сати разговарали у Минску Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Петро Порошенко – можда ће заувек остати тајна. Извесно је једино да главна тема њихових разговора није био документ са 13 тачака и једном фуснотом, назван „Комплекс мера за спровођење Минских споразума“. Јер, овај папир био је готово у потпуности усаглашен још пре него што су лидери Француске, Немачке, Украјине и Русије стигли у белоруску престоницу. Пре би се рекло да је једна од тема разговора била како решити питање Дебаљцевског „котла“, у којем се данас налази неколико хиљада украјинских војника у тоталном обручу армије Новорусије. Јер, ако сви они изађу из Дебаљцева без оружја и са подигнутим рукама, како захтевају устаници, онда ће се Порошенко наћи на великим мукама, као „издајник и губитник“. Отуда је јасно да је за њега велики проблем да изда такво наређење, већ ће их радије пустити да се сналазе како знају. Са друге стране, устаницима не пада на памет да оне који су са оружјем упали на њихову земљу из окружења пусте да са тим истим оружјем и изађу. То би био не само губитак вредних трофеја за заплену него и непоштовање према стотинама сопствених погинулих бораца.

 

ГЛАВНА ПИТАЊА У чему се онда састоји учинак „Минска 2“ и која је била његова сврха? Шта сваки од учесника добија, а шта губи? Да ли ће овај документ донети трајни мир Украјини и Европи? Рекло би се да су најважнија питања, која нису званично ни споменута – неулазак Украјине у НАТО и спречавање испорука америчког наоружања Кијеву. У случају да се Запад оглуши о ова два кључна захтева Москве, рат широких размера био би неизбежан. Оба ова процеса увелико трају и то је оно што највише плаши Европљане. Путинов став да Русија неће узмаћи ни по цену рата Меркелова и Оланд покушали су да „омекшају“ у Минску. Руски лидер је још једном показао флексибилност и изашао у сусрет „европским партнерима“, притискајући лидере Новорусије да стишају војну офанзиву и још једном дају шансу миру. Уколико ни овога пута примирје не успе, треба очекивати да Украјина склизне у тотални рат.

За армију Донбаса ово примирје неће бити проблем чак ни ако буде прекршено, јер су већ довољно очврсли, добро су опремљени и наоружани и тачно знају шта им је чинити. Већ у првим данима примене споразума из Минска, постало је јасно да његове основне одредбе нису поштоване, а неке од њих вероватно никада и неће. На пример, није заживела тачка 1, у којој се захтева „тренутни и потпуни прекид ватре и његово строго извршавање“, почев од 00 часова и 00 минута 15. фебруара. Жестоке борбе су настављене, пре свега на подручју опкољеног Дебаљцева, али се на другим деловима фронта углавном поштује. Зато је могуће да ће, после пада Дебаљцева, ипак наступити прекид ватре, што за снаге самоодбране Донбаса може бити веома погодно.

[restrictedarea]

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА СНАГА САМООДБРАНЕ Протоколом из Минска предвиђено је одвођење тешке артиљерије на безбедно растојање од линије раздвајања, од 50 до 140 километара, у зависности од врсте наоружања. Споразумом је одређено и да ће се у Доњецкој и Луганској области одржати локални избори, по украјинским законима, али ће на овим територијама важити специјални статус. То је дефинисано као „децентрализација“, али предвиђена је, тачком 11, промена украјинског Устава како би се тај статус дефинисао, што значи да не може бити речи о козметичким променама. Између осталог, ради се о језичкој аутономији, стварању одреда „народне милиције“ што у преводу значи легализацију снага самоодбране, као и гаранцију да изабрана и постављена лица у ДНР и ЛНР не могу бити смењена одлуком Кијева.

Минским споразумом потврђени су суштински сви принципи за које се Москва залагала од почетка кризе. Иако Путин није један од потписника документа, у њега су уграђени ставови које је руски председник износио и пре годину дана, исто као и данас. То је пре свега становиште да исток Украјине има право на сопствени пут развоја, услед државног преврата у Кијеву. Исто тако, неопходна је уставна реформа Украјине, уз очување њеног територијалног интегритета – наравно, без Крима, који је неповратно отишао. Сви ови принципи могу се, директно или индиректно, прочитати у оба споразума из Минска. Ово указује да криза није ни близу завршетка, јер би у супротном све ове ставове морали да прихвате и Американци, што би био њихов пораз не само у Украјини већ и у Европи. Они ће радије опструирати све мировне напоре, као и до сада, и наставити са притисцима на чланице ЕУ и НАТО како би изолација Русије била потпуна.

По свему судећи, треба очекивати да ће САД, ако не одмах, онда у скоријој перспективи, ипак заузети позицију да Кијеву треба испоручити „смртоносно оружје“. Разлог што се за сада с тиме застало треба тражити у противљењу водећих земаља ЕУ, пре свих Немачке и Француске, које зазиру од увлачења својих држава у ратни сукоб против Русије. Упркос томе што западна пропагандна машинерија непрекидно „меље“ Путина још од марта 2011, када је одбио „предлог“ америчког потпредседника Џозефа Бајдена да се повуче са власти („Печат“ бр. 157) политика Русије и њеног лидера и даље има солидан број присталица у Европи. Зато се наставља информативни рат Америке против Русије.

Све док је тако, нема наде да ће превладати мир. О томе сведочи и најављена „помоћ“ ММФ-а Украјини, у обећаном износу од четири милијарде долара годишње у периоду од 2015. до 2018, али ће то овој држави бити довољно само толико да (још увек) скроз не потоне. С обзиром на то да је за макар минимални напредак Украјини потребно бар три пута више новца, јасно је да нема ни говора о побољшању стандарда грађана. Према проценама експерата, најмање половина овог новца завршиће у џеповима владајуће класе. Све што евентуално претекне биће трошено за потребе војске.

 

СПИСАК ПРОВОКАЦИЈА Мински споразум садржи двосмислене формулације и стога се не може говорити о томе да он представља трајно решење. На пример, одређено је да ће Украјина до краја 2015. године поново да успостави контролу над око 400 километара границе, који су данас на територији ДНР и ЛНР. У тексту се, међутим, додаје да ће се то десити „у сагласности“ са ДНР и ЛНР, и то тек постизањем свеобухватног политичког решења. Како сада стоје ствари, далеко је још од политичког решења, као што је и крај 2015. далеко. Исто то важи и за „одлазак свих иностраних војски са територије Украјине“. Неко би одмах помислио да се ради о руској војсци, али на украјинској страни ратује велики број страних плаћеника из Европе и Америке. Да ли ће они, и када, напустити Украјину, велико је питање, јер нема никаквих назнака да ће се то десити. Такође, ако Порошенко под територијом Украјине подразумева и Крим, онда треба знати да га руска војска неће никада напустити.

Порошенко је пристао на двосмислене и недоречене формулације, али је премијер Арсениј Јацењук био потпуно јасан. Он ултимативно не допушта никакву амнестију за борце Новорусије, како је предвиђено тачком 5 Минског споразума. Он захтева успостављање пуне власти Кијева „у сваком граду и сваком селу“ Донбаса. Он тражи потпуно распуштање устаничке армије и пуну контролу свог режима над границама Новорусије. И не само то: Јацењук захтева од Русије да му исплати репарације, јер је „уништила Донбас и мора да га обнови својим средствима“! Овај отворени списак провокација допунила је и Европска унија, која је 16. фебруара ипак увела додатне санкције Русији, односно проширила списак личности које је ставила на своју „црну листу“. Под ембаргом се нашао чак и легендарни совјетски певач Јосиф Кобзон – због своје одлучности да одржи концерте у Луганску и другим градовима Донбаса.

Зато изгледа да Брисел и Кијев једном руком потписују мир, а другом пуне пушку. Минск је, по свему судећи, само предах у рату и треба очекивати да ће борбена дејства пре или касније бити обновљена. Садашња кијевска власт, која своју животну енергију црпи на конфронтацији са Русијом, не може опстати уколико Украјином завлада трајни мир. Економска и социјална ситуација је толико тешка и експлозивна да кијевски режим, без спољног непријатеља, не би издржао дуже од неколико месеци – пре него што би народ поново изашао на улице. Зато ће они опет напасти, овог пута опремљени још смртоноснијим оружјем које стиже прекоокеанским бродовима. Тада ће украјинско буре барута детонирати пуном снагом од које ће се заљуљати цео континент.

[/restrictedarea]