Poruka potpisana krvlju

Piše Filip Rodić

„Osvojićemo vaš Rim, slomiti vaše krstove i porobiti vaše žene. Ako mi ne stignemo na vreme, onda će naša deca ili naši unučići stići i prodavaće vaše sinove kao robove na pijaci“, pretnja je koju je još u septembru izrekao glavni portparol Islamske države šeik Abu Muhamed al-Adnani

U sedmom veku muslimanski kalif Omar Ibn-Hatab uputio je ultimatum poslednjem persijskom caru Izdegerdu III: „Ne predviđam dobru budućnost za vas i vaš narod osim ako prihvatite moje uslove i potčinite mi se (…) Obožavajte Alaha, tvorca sveta. Obožavajte Alaha i prihvatite islam kao put ka spasenju. Okončajte svoje politeističke običaje i postanite muslimani kako biste prihvatili Alaha kao svog spasitelja. To je jedini način da preživite i obezbedite mir za svoje Persijance. Učinićete to ako znate šta je dobro za vas i vaše Persijance. Potčinjavanje je jedina opcija. Alah ekber.“ U odgovoru, koji se čuva u Britanskom muzeju i koji bi trebalo da bude svetao primer kako se odgovara na ultimatume bezobzirne, bahate i brutalne sile, Izdegerd III je, pored ostalog, napisao: „Vi Arapi koji nemate nikakvog obzira za Božja stvorenja, koji nemilosrdno koljete, koji zlostavljate svoje žene i svoje kćeri žive zakopavate, koji napadate karavane i drumski ste razbojnici, koji ubijate, koji otimate žene, kako se usuđujete da nama, koji smo iznad tih zala, držite lekciju kako da obožavamo Boga?“ Na kraju podužeg pisma Izdegerd poručuje: „Ostajte u svojoj pustinji sa svojim ‚Alahom‘ i ne prilazite našim gradovima, jer vaša vera je užasna, a ponašanje životinjsko.“ Omar je uspeo da pobedi Izdegerda, uništi Persijsko carstvo i Persijancima nametne islam, ali ga njihovi naslednici, današnji šiiti, i dalje smatraju za izdajicu Muhameda i bezobzirnog ubicu. Nekima drugima, pre svega sunitskim ekstremistima i pristalicama Islamske države, očigledno je uzor. Jer, nedvosmisleno je da upravo njegovim putem idu oni koji brutalno kolju, siluju i otimaju sve one koji ne slave njihovog Boga, na njihov način, počevši od Jezida, koji su biološki, verski i kulturni naslednici Persijanaca i zaratustrijanizma, preko šiita i alavita, do hrišćana.

Progon Upravo hrišćanima je upućena najnovija poruka Islamske države i njenog kalifa Abu Bakira al-Bagdadija. Posle masakra sprovedenog nad Jezidima na severu Iraka, usledilo je masovno ubijanje Kurda i sada hrišćana, koji su, uz manje ili veće izuzetke, proganjani od kako je sunitski islam zavladao Bliskim istokom. I pre nego što se zvanično pojavila Islamska država, ekstremisti koji su se u Siriji, uz svesrdnu američku pomoć, borili protiv predsednika Bašara Asada ubijali su hrišćane i druge ne-sunite kada god bi imali priliku i to na najzverskiji mogući način. Jedan od najgorih pokolja dogodio se krajem oktobra 2013. kada su ovi borci za demokratiju i slobodu zauzeli drevni hrišćanski grad Sadad, koji se pominje još u Svetom pismu, i do smrti mučili 45 hrišćana, uključujući i žene i decu, opljačkali i uništili svih 14 drevnih crkava koje su se nalazile u ovom gradu. Arhiepiskop Selvanos Butros Alnemeh iz Sirijske pravoslavne crkve posle ovog krvoprolića zavapio je: „Zapomagali smo svetu za pomoć, ali niko nas nije slušao. Gde je hrišćanska savest? Gde je ljudska savest? Gde su moja braća? Mislim na sve one koji danas pate i pozivamo sve da se mole za nas.“

[restrictedarea]

Sporadična ubistva, otmice, pa i razapinjanja na krst, nemoguće je i nabrojati. Među otetima, čija je sudbina još nepoznata, jesu i dva pravoslavna episkopa kidnapovana aprila 2013.

Iako je, kao što vidimo, i do sada bilo pregršt surovih napada na hrišćane, najšokantniji je najnoviji slučaj ritualnog klanja 21 egipatskog Kopta koje su pristalice Islamske države zarobile u Libiji i čije su pogubljenje na jednoj plaži snimili kamerom uz naslov „Poruka potpisana krvlju za naciju Krsta“. Dok su ih klali, džihadisti su, kako je u svom tekstu o ovom masakru napisao Valid Šebat, bivši musliman i bivši član PLO koji se 1994. preobratio u hrišćanstvo, pevali jednu od svojih omiljenih pesama: „Ako se neverovanje zatalasa poput mora, mi ćemo doline napuniti crvenom krvlju… hodali smo mračnim noćima da bismo sekli i klali, sečivom osvete koja zatire one na koje smo besni.“ Šebat je, takođe, uspeo da rastumači i poslednje reči poklanih hrišćana. On navodi da su, pošto im je stavljen nož pod grlo, uzviknuli „Ya Rabbi Yasou“ (O moj Gospode Isuse).

Najveći deo muslimana zgraža se, kao i sav normalan svet, nad zverstvima Islamske države i ide toliko daleko da tvrdi da je Islamska država u stvari „neislamska“. S jedne strane, ovo je vrlo utešno, jer ubedljiva većina muslimana zaista ne podržava ovakvu nečovečnost, ali je s druge strane uznemirujuće, jer oni zatvaraju oči pred onim što zaista jeste i imaju „ružičastu sliku svoje vere“, tvrdi jedan od vodećih svetskih stručnjaka za islam, profesor na Prinston univerzitetu Bernar Hejkel. On napominje da većina muslimana doista zapostavlja „ono što je njihova vera istorijski i pravno zahtevala“. Hejkel, koji je delom libanskog porekla i koji je odrastao u toj zemlji, rekao je da su tvrdnje da je Islamska država iskrivila svete muslimanske tekstove „apsurdne“ i da tako nešto može reći samo onaj ko je potpuni neznalica ili se takvim predstavlja. „Ljudi žele da amnestiraju islam. To je ona mantra ‚islam je vera mira‘. Islam je ono kako se muslimani ponašaju i kako tumače svoje tekstove. Te tekstove dele svi suniti, a ne samo Islamska država, i ti momci imaju podjednak legitimitet kao i bilo ko drugi“, naveo je on. Prema njegovim rečima, Islamska država je samo podražavanje Muhameda podigla na nivo striktne obaveze i oživeli su tradicije koje su bile uspavane stotinama godina. „Ono što upada u oči kod njih nije samo doslovnost nego i ozbiljnost s kojom oni prilaze tim tekstovima. Tu ima prilježnosti, opsesivne ozbiljnosti koju muslimani obično nemaju.“

I doista, sledeći ideologiju tekfira (praksa da se islamski vernici ili pripadnici neke druge od avramovskih religija optuže za otpadništvo od vere, što omogućava njihovo ubijanje) Islamska država je posvećena tome da pročisti svet ubijajući veliki broj ljudi. Njihova praksa u potpunosti je u skladu s Kuranom koji, na primer, razapinjanje na krst navodi kao jednu od kazni predviđenih za neprijatelje islama. Porez koji nameću hrišćanima na teritorijama koje su osvojili, a čiji su život poštedeli, jasno je ukorenjen u devetom poglavlju (suri) Kurana „Al-Tavba“ gde se muslimani upućuju da se bore protiv hrišćana i Jevreja „sve dok ne plate džizju uz dobrovoljno potčinjavanje i osećanje potčinjenosti“. Ova pravila je nametnuo prorok Muhamed kojeg svi muslimani smatraju uzorom i koji je posedovao robove, navodi Hejkel. On ističe da vehabije iz 19. veka nisu bile bezobzirne i nemilosrdne u svom nasilju, ali da su oni bili okruženi muslimanima i da su osvajali teritorije koje su već bile islamske. „Islamska država, međutim, doista ponovo proživljava rani period islama“ kada su muslimani bili okruženi ne-muslimanima, odnosno neprijateljima. Primer toga da se oni osećaju poput kalifa Omara u sedmom veku jeste, pored izjave Al-Adnanija s početka ovog teksta, i činjenica da su se verski učenjaci Islamske države okupili kako bi razrešili pitanje ropstva jezidskih žena zarobljenih u ofanzivi na severu Iraka. Dilema je, naime, bila da li su Jezidi pagani ili otpadnici od vere, jer bi u ovom drugom slučaju morali biti pogubljeni. Zaključak ovog većanja bio je, kako je preneo bilten Islamske države Dabik, da „jezidske žene i decu treba podeliti među borcima Islamske države koji su učestvovali u operacijama u Sindžaru (severni Irak) u skladu sa Šerijatom“. „Porobljavanje porodica kafira (nevernika) i uzimanje njihovih žena za konkubine je čvrsto ukorenjen aspekt Šerijata i poricanje ili ruganje predstavljalo bi poricanje i ruganje Kuranu i propovedi proroka, i samim time i apostazu islama“, što se kažnjava smrću, zaključili su mudraci Islamske države.

Sejači zla Američki publicista i stručnjak za džihadizam srpskog porekla Srđa Trifković naveo je, odgovarajući na vapaj arhiepiskopa Selvanosa Butrosa Alnemeha, da u Beloj kući ili uredništvima vodećih zapadnih medija ne postoji „ljudska savest“ i da je to dokazana činjenica. „Problem, kojeg arhiepiskop Selvanos Butros Alnemeh izgleda da nije svestan, nije više puka indiferentnost zapadne elite u odnosu na predstojeći slom hrišćanstva na prostorima svog rođenja, nego njen aktivan, tekući i otvoreni doprinos tom padu. Kipar (1974) i Balkan (1991–1999) bili su vežba, Irak (od 2003. do danas) je konačan dokaz. U Siriji, Obamina administracija ostaje posvećena podržavanju pobunjenika – ah, da samo onih ‚umerenih‘, kao što su ubice hrišćana iz Slobodne sirijske armije, i to ne ‚uprkos tome‘ što će rezultat biti isti, nego upravo jer će biti takav“, kaže Trifković.

I doista, dosadašnji angažman SAD širom sveta, a posebno na Bliskom istoku, dokazuje upravo ovu tezu. Ne samo da je Vašington, manje ili više direktno, stvorio zlo koje danas oličava Islamska država nego je aktivno radio i radi na rušenju svakog sekularnog, odnosno prema inovercima iole tolerantnog režima u muslimanskim zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike.

O tome kako su SAD zaslužne za nastanak Islamske države nećemo sada detaljno pisati, jer je ovo pitanje već vrlo temeljno razrađeno u poslednjem periodu. Pored toga, geneza je vrlo jednostavna. Amerikanci su, da bi osujetili planove svog neprijatelja iz Hladnog rata, stvorili verske ekstremiste među avganistanskim mudžahedinima, koji su se po povlačenju sovjetskih trupa pretvorili u talibane i nakon građanskog rata preuzeli vlast u Kabulu. Talibani su iznedrili Al Kaidu koja je proširila ekstremističke vahabističke delatnosti širom sveta i internacionalizovala ovaj pokret. Iz delovanja Al Kaide, a zahvaljujući američkoj invaziji na Irak 2003, rađa se Al Kaida u Iraku koju je, do smrti 2006, predvodio brutalni Abu Musab al-Zarkavi. Potom su usledili ustanci, prvo u Libiji, čiji je vojni deo predvodio Abu Sufijan bin Kumu, pripadnik Al Kaide koji se nalazio u američkom zatvoru Gvantanamo sve do septembra 2007, kada je prebačen u Libiju, i u Siriji, gde su u borbi protiv Asada prednjačili ekstremisti iz Al Nusra fronta i Al Kaide u Iraku i Siriji, koji su se kasnije spojili u Islamsku Državu u Iraku i Siriji, iz koje je nastala današnja Islamska država. Ono na šta je sve vreme ukazivala logika direktno je potvrdio i bivši saradnik CIA Stiven Keli koji je rekao da su Islamsku državu stvorile i finansirale SAD i njihovi saveznici. „Finansiranje je dolazilo u potpunosti od SAD i njihovih saveznika. Da ljudi misle da je ovo neprijatelj kojeg treba napadati u Siriji ili Iraku potpuna je farsa, jer je očigledno da je to nešto što smo mi stvorili i mi kontrolišemo“, izjavio je on avgusta prošle godine. Lider šiitskog Hezbolaha, šeik Hasan Nasrala, otišao je korak dalje i, pored CIA, za podržavanje Islamske države optužio i izraelsku obaveštajnu službu Mosad. Osuđujući klanje Kopta, Nasrala je rekao da Islamska država služi interesima CIA i Mosada i da je Izrael jedina zemlja koja nije pogođena aktivnostima Islamske države i koja je ne smatra pretnjom.

Pored toga što su, kao što vidimo, još od sedamdesetih godina manje ili više otvoreno podržavale islamske ekstremiste čija su deca današnje zveri iz Islamske države (savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera Zbignjev Bžežinski čak je fotografisan sa vođom Al Kaide Osamom bin Ladenom 1981. godine u Pakistanu) SAD su aktivno rušile svaki bliskoistočni i severnoafrički muslimanski režim koji je bio iole sekularni, odnosno tolerantan prema „nevernicima“. Tako je Vašington, na primer, 2003. godine odlučio da, pored ostalog, zbog navodne umešanosti Bagdada u napade na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. i u okviru proklamovanog globalnog rata protiv terorizma, napadne Irak i uništi režim Sadama Huseina i njegove Baas partije. Koliko su, međutim, bile besmislene optužbe Vašingtona da Irak krije oružje za masovno uništavanje toliko nikakvog smisla nisu imale ni optužbe da je Sadam Husein imao bilo kakvu ulogu u terorističkim napadima na Ameriku. Naprotiv, da je Vašington hteo zaista da se osveti za ova nedela, pre bi trebalo da je napao Rijad, nego Bagdad. I to je dobro znao. Ne samo što je 16 od 19 terorista koji su učestvovali u ovom napadu bilo iz Saudijske Arabije, baš kao i njihov vođa Bin Laden, nego je dokazano i da je više članova saudijske kraljevske porodice direktno finansiralo ove teroriste. Jedan od terorista koji je preživeo napade, Zakarijas Masaui, posvedočio je da je za Bin Ladena pravio digitalnu listu donatora i da su se na toj listi, pored ostalih, nalazili tadašnji šef saudijske obaveštajne službe, princ Turki al-Fejsal, dugogodišnji saudijski ambasador u SAD i blizak prijatelj porodice Buš, princ Bandar bin Sultan i princ Al-Valid bin Talal. Sa druge strane, režim Sadama Huseina bio je do te mere sekularni, da je drugi čovek režima, Tarik Aziz, bio hrišćanin, što je i danas potpuno nezamislivo u nekoj muslimanskoj zemlji. Takođe, versko nasilje koje danas hara Irakom u Huseinovo vreme je bilo nezamislivo. Slično je i sa režimom Bašara Asada u čijoj su Siriji najnormalnije živeli pripadnici najrazličitijih verskih zajednica, dok sada, na delu teritorije koji kontrolišu pobunjenici ne samo da borci Islamske države spaljuju ljude nego i oni „umereni“ iz Slobodne sirijske armije hrišćane razapinju na krst. Ništa drugačije nije bilo ni sa režimom Moamera Gadafija, koji je, iako je bio vatreni musliman, poštovao i štitio i pripadnike drugih veroispovesti i aktivno se suprotstavljao islamskom ekstremizmu i Al Kaidi u svojoj zemlji. Posle njegove smrti i „dolaska Amerikanaca i demokratije“ ne samo da je nestao mir nego su kontrolu nad jednom polovinom zemlje uzeli ekstremisti iz „Libijske zore“, dok drugu polovinu kontrolišu ekstremniji ekstremisti iz Anšar al-Šarije i Sura saveta islamske omladine koja je deo Islamske države i kojima je najomiljeniji sport klanje hrišćana na plažama.

[/restrictedarea]