Pad Amerike

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Sve više država, u manjoj ili većoj meri, pokazuje ozbiljne znake neposlušnosti „jedinoj svetskoj supersili“, koja svetu više ne može ništa da isporuči – osim same sile

Državni sekretar SAD Džon Keri, povodom 22. februara, godišnjice protivustavnog prevrata u Kijevu, čestitao je novim vlastima „praznik“ – koristeći ukrajinski nacionalistički poklič iz Drugog svetskog rata. „Danas smo zajedno sa Ukrajinom, sećajući se žrtava koje je položila ‚Nebeska stotina‘. Mi vidimo napore koje narod Ukrajine ulaže za dostizanje uspeha u ovoj teškoj godini“, podsetio je Keri na oko stotinu ljudi ubijenih na Majdanu u Kijevu i oko njega, tokom tromesečnih demonstracija. Nikada, naravno, nije utvrđeno ko ih je likvidirao, ali je indikativno da su ljudi ginuli najviše baš u trenucima kada je bilo neophodno da obračun sa tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem eskalira i da se radikalizuje. Iako su, bez dokaza i suda, sve ove smrti stavljene na dušu bivšem šefu države, istragom je utvrđeno da su mnogi od njih pobijeni iz lovačkog naoružanja, ali i od ruke misterioznog snajperiste koji je redom rešetao i policajce i demonstrante.

 

KERIJEV „POZDRAV“ I PARALELE Ocenjujući da se „Ukrajinci ujedinjuju kako bi odredili svoju budućnost“, Keri je poručio: „Mi vam se pridružujemo, i kažemo: ‚Slava Ukrajini. Amerika je sa vama‘.“ Ovaj pozdrav „Slava Ukrajini!“, kao i otpozdrav „Herojima slava!“, masovno je korišćen na Majdanu, ali su ga  prvi uveli pripadnici Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) i Ukrajinske ustaničke armije (UPA) tokom Drugog svetskog rata. Njihov lider bio je Stepan Bandera, a osim upornog rada na rušenju sovjetske države, ukrajinski nacionalisti dičili su se i lojalnošću Adolfu Hitleru. Vrhovni sud RF novembra prošle godine zabranio je delovanje UPA na teritoriji Rusije, proglasio ju je ekstremističkom i uneo u registar zabranjenih organizacija. Zato Kerijev „UPA pozdrav“ Kijevu ima isto značenje kao kada bi šef ruske diplomatije Sergej Lavrov pisao „Alah ekber!“ na svom Tviter profilu i čestitao 11. septembar pripadnicima Al Kaide. To se, naravno, nikada neće desiti, jer je Rusija civilizovana država.

Kerijev ispad, međutim, signalizira nešto drugo – Amerika drastično gubi svoje pozicije u svetu, na sličan način kao i Nemačka posle 1943. godine. Podsetimo se kako je to bilo. Posle februarske pobede 1943. u ključnoj Staljingradskoj bici (17. jul 1942. – 2. februar 1943.) sovjetske jedinice prelaze u kontraofanzivu i do kraja godine oslobađaju Kijev (novembar 1943.) a tokom 1944. i Krim i zapadnu Ukrajinu, pa kreću dalje ka Balkanu, centralnoj Evropi – i Berlinu. Hitler je shvatio da poraz u Staljingradu predstavlja, ne samo simbolični, preokret u dotadašnjem toku rata. Zato u aprilu 1943, samo dva meseca posle Staljingrada, odlučuje da formira ukrajinsku SS diviziju, nazvanu „Galičina“. U njene redove stupaju „ukrajinski nacionalisti“, onako kako se u današnje vreme formiraju ukrajinska „Nacionalna garda“ i dobrovoljački bataljoni „Azov“, „Donbas“, „Ajdar“ i drugi.

[restrictedarea]

Ako bi se povlačila paralela, ne može se izbeći analogija između američke podrške nacionalistima u Kijevu danas i nemačke podrške njihovoj ideološkoj sabraći tokom Drugog svetskog rata. U oba slučaja ujedinjavala ih je mržnja i krvava borba protiv „Moskalja“. Kako sada vidimo na primeru Kerija – ujedinjuje ih i pozdrav „Slava Ukrajini“. To je znak da Vašington prelazi na „plan B“, odnosno na formiranje svoje „ukrajinske divizije“ – isporuku savremenog naoružanja Kijevu. Isto je činila i Nemačka posle poraza pod Staljingradom, opremivši i naoružavši desetine hiljada ukrajinskih vojnika za boj protiv Moskve. U ovom slučaju, moglo bi se uporediti proleće 1943. sa prolećem 2015. godine.

 

STRATEŠKA POBEDA RUSIJE Ali, pre proleća je bio februar. Staljingrad i Donbas. Na najvišoj zgradi u Debaljcevu 18. februara 2015. podignuta je zastava Novorusije, što je označilo konačno proterivanje kijevskih snaga i zauzimanje strateške raskrsnice puteva između Donjecke i Luganske Narodne Republike. Suštinski, ovaj trenutak predstavljao je i potpuni trijumf ustanika i prvu veliku stratešku pobedu Rusije u odmeravanju snaga sa SAD na ukrajinskom tlu.

Sadašnji trenutak „Pečat“ je najavio još u junu prošle godine, kada su snage kijevske hunte zauzimale, jedan za drugim, gradove Novorusije i kada je mnogima izgledalo da je sve potpuno izgubljeno. U tekstu „Donbas – novi Staljingrad“ („Pečat“ br. 323) između ostalog smo zapisali: „Oni su sada, Donbas i Lugansk, u ulozi novog Staljingrada – tačke preokreta, sa koje je Rusija krenula u kontranapad. Na toj tački palo je milion ruskih života, ali nije pala Rusija. Izgledalo je da je sve beznadežno i da spasa nema, ali bio je to samo najtamniji trenutak noći, posle kojega je počela da sviće zora.“

U veoma sličnoj situaciji nalazi se Moskva danas, kao i posle Staljingrada. I u sličnoj situaciji je sada i Amerika, kao i Nemačka februara 1943. godine. Rusija je u prethodnih godinu dana podnela ogromne žrtve, koje se, na sreću, ovog puta ne mere milionima izgubljenih života, već izgubljenim milijardama dolara. Vašington je do krajnjih granica pritisnuo Moskvu, ali je ona odolela svim napadima. I pobedila u Donbasu, koji je svoju cenu takođe platio, sa više od 10 000 civilnih žrtava i milion i po izbeglica. Sada Vašingtonu preostaju samo dve mogućnosti, kao i Berlinu 1943. godine. Ili će da se povuku i priznaju poraz, ili će se još više angažovati u Ukrajini kako bi odložili krah. A to preti razbuktavanjem sukoba, koji može prerasti u nuklearni. I opet Amerikanci ne mogu pobediti. Rusi drže sve karte u rukama, a američka imperija, upravo na ukrajinskom frontu – počinje da se ruši.

Na to je ukazao i Sergej Lavrov ove nedelje, u svom govoru u Savetu bezbednosti UN, kada je rekao da je „otvoreno podsticanje protivustavnog prevrata posledica trke za iluzijom globalne hegemonije“. Da je reč o „iluziji hegemonije“, smatraju i drugi analitičari. Mnogi od njih ocenjuju da je nedavno održana Minhenska konferencija o bezbednosti – ista ona na kojoj je Putin pre osam godina oštro istupio protiv dominacije SAD u Evropi – pokazala svu slabost američke spoljne politike. Amerika je uvukla u rat ne samo Ukrajinu i Rusiju već posredno i čitavu Evropu, ali nema nikakvu ideju kako da okonča ovu krizu. Zbog toga, čak i najbliži saveznici sve češće iskazuju sopstvenu, različitu poziciju povodom Ukrajine, ali i u vezi sa – veoma osetljivim – pitanjima energetskih koridora i energetske bezbednosti.

Tako je i Angela Merkel, koja je još letos prihvatila tvrdu liniju Vašingtona prema Moskvi, uoči pregovora u Minsku čvrsto nastupila protiv američkih isporuka naoružanja Kijevu, što se još pre samo dve nedelje činilo kao gotova stvar. Naravno, ove isporuke Merkelova nije i ne može da spreči. Moguće je da će im se i sama pridružiti posle izvesnog „opiranja“, ali je Berlin tek jedna od sve brojnijih evropskih prestonica koje pokušavaju da se izbore za sopstvene interese. Čak i ako se Nemačka ostavi po strani, na tlu Evrope iscrtava se ruska „energetska transverzala“, koja vodi iz Turske, preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, ka Austriji i Italiji.

Sve ove države, u manjoj ili većoj meri, pokazuju ozbiljne znake neposlušnosti „jedinoj svetskoj supersili“, koja svetu više ne može ništa da isporuči – osim same sile. Reč je o zemljama koje imaju neobično bogatu istoriju i tradiciju i svaka od njih je u datom trenutku odigrala ključnu ulogu u velikim događajima svoje epohe. Zato bi preko okeana neko ipak trebalo da se zamisli kada se sve ove države i narodi, ma kako bili mali u poređenju sa Amerikom, nađu zajedno na okupu, ujedinjeni oko neke ideje. U ovom slučaju, reč je o projektu gasovoda „Južni tok“, odnosno „Turski tok“. A posebno kada se ove zemlje okupljaju oko Rusije…

 

ZAPEČAĆENA SUDBINA SAD Kada je reč o sili, danas više nije Vašington jedini koji je u stanju da je projektuje, prvi put posle završetka Hladnog rata. Rusija ima veoma ozbiljne potencijale u ovoj oblasti, apsolutno uporedive sa američkim. Posle početnih uspeha u ukrajinskoj avanturi, proameričke snage, iako brojčano višestruko moćnije, potpuno su izgubile dah u oružanom sukobu. Oba puta kada su snage Novorusije prelazile u totalnu kontraofanzivu, u septembru i u februaru, Putin bi pristajao na obustavu vatre u Minsku. Zašto? To niko pouzdano ne zna, ali je izvesno da proruske snage u potpunosti kontrolišu situaciju.

Ukrajinska armija je razbijena i demoralisana, državna kasa opustošena, a ruski komentatori ovu zemlju već odavno zovu Ruina. Možda se u tome i krije glavni razlog – Putin ne želi silom da osvaja teritorije, već čeka da Ruina shvati da je svaka borba uzaludna i da je po želji Vašingtona samu sebe uništila. To će biti i poraz Amerike. „Mi vam se pridružujemo, i kažemo: ‚Slava Ukrajini. Amerika je sa vama‘“, rekao je Džon Keri. Sudbina američke imperije je vezana za kijevski režim i ona će biti zapečaćena na ukrajinskom frontu.

[/restrictedarea]