NATO legije sanjaju Moskvu

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Rusi poseduju i koriste brojne sofisticirane sisteme i taktike, koji nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa metodama ratovanja iz doba Drugog svetskog rata, kakve i danas primenjuju Ukrajinci

Kocka je bačena – ukrajinski parlament, Vrhovna rada, usvojila je deklaraciju kojom Rusiju naziva zemljom-agresorom. Sledeći korak koji bi mogao da usledi jeste proglašenje ratnog stanja, što je u nadležnosti predsednika Petra Porošenka. On, međutim, izgleda, nije oduševljen takvom idejom, jer bi svu vlast i moć dobrovoljno prebacio „partiji rata“, odnosno vojnim i paravojnim liderima i premijeru Arseniju Jacenjuku, koji ni do sada nisu naređenja primali od njega, već iz netransparentnih zapadnih koridora moći. Još jasnije rečeno, NATO legije, kako je kijevske snage nedavno nazvao ruski predsednik Vladimir Putin, sada bi još više podigle glavu, ništa im više ne bi stajalo na putu u njihovim snovima o pohodu na Istok. Odgovornost za sve to pala bi, naravno, na Porošenka kao nominalnog šefa države. U paketu sa proglašenjem ratnog stanja ide i objava rata Rusiji, mada bi na Zapadu najviše voleli da taj korak načini Putin.

Zato već duže od godinu dana ne prestaju bestijalni zločini nad ruskim stanovništvom, zato su u Kijevu pogaženi i Ustav i zakoni, domaći i međunarodni. Zato NATO nemilice snabdeva svoje ukrajinske legije oružjem, novcem, ratnim materijalom, kao i propagandnom i podrškom u međunarodnim organizacijama. Zato su u građanskom sukobu u Ukrajini morale da stradaju desetine hiljada ljudi, dok ih je milion ostalo bez krova nad glavom. Zato propada već četvrti talas ukrajinske mobilizacije zaredom, jer su mnogi mladići shvatili da ih „njihova“ vlast, neobučene i dezorijentisane, smišljeno šalje u klanicu iz koje nema povratka. Spas od rata ukrajinska deca traže upravo kod „agresora“, bežeći u Rusiju.

 

PRITISAK SVE JAČI Ako se Porošenko nećka da svoje snage, kao i 1941. godine, pokrene putem „ukrajinske slave“, ima ko da ga podstakne. NATO legije kucaju i na njegova vrata sa vrlo jasnim upozorenjem. Ponovo su gorele gume protekle nedelje, opet se nasilje izliva na kijevske ulice. Sve je jači pritisak na ukrajinskog predsednika, ali i na evropske zemlje koje su još uvek neopredeljene u konfliktu Zapada i Rusije. „Vrhovna rada Ukrajine priznaje Rusku Federaciju za državu-agresora i poziva međunarodne partnere Ukrajine da ne dopuste nekažnjivost krivaca za zločine protiv čovečnosti, počinjene od početka ruske agresije na Ukrajinu“, stoji u Deklaraciji parlamenta u Kijevu. Nije prvi put da ukrajinska strana optužuje direktno Rusiju za finansijsku i tehničku, kao i podršku Novorusiji u ljudstvu. Moskva uvek odgovara da za sukob nije odgovorna, niti u njemu na bilo koji način učestvuje, ističući da ne postoje nikakvi dokazi za takve optužbe.

[restrictedarea]

To ipak nije dovoljno. „Ruska agresija“ je postala opšteprihvaćen pojam na Zapadu, pa se američki predsednik Barak Obama osmelio ovih dana u intervjuu Si-En-Enu da direktno potvrdi da je Vašington bio „posrednik u transferu vlasti u Kijevu“. Do sada je Obama uvek isticao da je reč bila o „suverenom i demokratskom  pravu ukrajinskog naroda“ i nikada nije pominjao svoje „posredničke usluge“. Ovo je posebno problematično, ako se ima u vidu da se nije radilo o „transferu“, već o oružanom prevratu. Putinove odluke u vezi sa Ukrajinom bile su pogrešne i proizvod su improvizacije, dodao je američki predsednik. „Putin je doneo odluku u vezi sa Krimom i Ukrajinom, ne zato što je imao neku veliku strategiju, već suštinski zato što su ga zatekli nespremnog protesti na Majdanu, kao i bekstvo Janukoviča.“

Obama svakako preteruje, jer je ceo svet znao da su Viktoru Janukoviču dani odbrojani, čak i mesecima pre nego što su protesti na Majdanu počeli. I „Pečat“ je o tome više puta pisao, pogotovo u 2013. godini, kada smo isticali da je za Janukoviča, ako želi i najmanju šansu da ostane na vlasti, jedini izlaz da što pre pristupi savezu sa Moskvom. On je to, naravno, i učinio, ali prekasno. Ni njegovo bekstvo nije moglo biti iznenađujuće i  naš list je u jeku protesta objavio da će Janukovič biti nasilno svrgnut do kraja Olimpijade u Sočiju. U martu 2013, osam meseci pre protesta na Majdanu, pisali smo da bi „uz podršku Zapada, lako mogla da usledi nova ‚obojena revolucija‘“.

 

OSTVARENA PREDVIĐANJA Početkom oktobra 2013, skoro dva meseca pre početka revolucije na Majdanu, objavili smo i tekst pod naslovom „Ukrajina može u NATO, ali bez Krima“, u kojem, između ostalog, stoji da žrtva ukrajinskih evrointegracija može postati „Veliki sporazum“ Rusije i Ukrajine, „kojim Moskva priznaje postojeće ukrajinske granice, i unutar njih – poluostrvo Krim i strateški važnu luku Sevastopolj, naseljene većinski proruskim stanovništvom, koje uživa autonomiju i gotovo ne priznaje centralnu vlast u Kijevu“. Tada smo precizno naveli: „Verovatno je dovoljna i mala kapisla da Krim proglasi još veći stepen autonomije, pa čak i otcepljenje. Nije isključeno da bi putem Krima krenuli i drugi istočni, proruski regioni Ukrajine. Kijev bi tada morao da interveniše kako bi sprečio raspad države, ali bi se i Moskva umešala da zaštiti 17 miliona Rusa koji žive u Ukrajini. U slučaju takvog, neželjenog scenarija, raspad Ukrajine teško da bi iko mogao da spreči.“

Pa kako je onda Putin bio iznenađen, ako su mediji širom sveta o tome pisali unazad nekoliko godina? Ne samo što nije bio iznenađen, kao što tvrdi Obama, već su svi scenariji pažljivo modelovani u Kremlju. U pravcu otcepljenja Krima krenulo se još pre deset godina, kada su u Kijevu prvi put došle na vlast proameričke „narandžaste“ snage, jer je Moskvi postalo jasno da ta pobeda znači NATO bazu u Sevastopolju u veoma skoroj perspektivi. Ako je iko bio iznenađen pripajanjem Krima Rusiji, onda to može biti samo Obama, koji verovatno nije verovao da će Putin ipak imati smelosti da to učini i tako zalepi bolnu šamarčinu „liderima slobodnog sveta“.

CILJEVI KONFRONTACIJE Ali, šta sada predstoji? Upravo kao što su napisali u svojim rezolucijama i deklaracijama u Kijevu, Briselu i Vašingtonu, Rusija je za njih agresor kojeg treba zaustaviti svim mogućim sredstvima, pa i ratnim. Tačnije, pre svega ratnim. Zato su već formirane ukrajinske NATO legije. Glavni cilj konfrontacije je u tome da se ozbiljno naruši imidž Rusije u svetu kao miroljubive države, a da se sankcijama i manipulacijama cenom nafte uruše njeni ekonomski kapaciteti. Suštinski, to je svetski hibridni rat bez ograničenja. Činjenica da Zapad i Istok u poslednje vreme, prvi put po okončanju Hladnog rata, povlače brojne i opasne poteze bez ikakvog konsultovanja, a kamoli odobrenja druge strane, ukazuje da je vrag odneo šalu.

Međutim, direktna ukrajinska objava rata Rusiji bila bi sulud potez. I potpunom laiku je jasno da Kijev ne bi izdržao dugo u sukobu sa drugom (a po mnogima, prvom) najmoćnijom vojnom silom sveta. Ako ukrajinske trupe ne mogu da savladaju malobrojne i relativno slabo naoružane ustanike Novorusije, kako uopšte zamišljaju svoju borbu protiv Rusije. Nije tajna da Rusi poseduju i koriste brojne sofisticirane sisteme i taktike, koji nemaju gotovo nikakve dodirne tačke sa metodama ratovanja iz doba Drugog svetskog rata, kakve i danas primenjuju Ukrajinci. Elektronskim sistemima najpre se izbacuje iz stroja sve što koristi struju, zatim se prekidaju komunikacije protivnika, pa slede masovni udari savremene avijacije i hiljade lansiranja visokopreciznih raketa. I tek potom, ako neprijatelj još uvek nije zapao u potpunu paniku i predao se – slede vazdušni desanti i napad kopnenim trupama iz nekoliko pravaca istovremeno. I sve to sa desetinama, a po potrebi i stotinama hiljada ljudi, letelica i oruđa.

U ovom smislu ilustrativan je rat na Kavkazu iz 2008, kada je Moskva za samo četiri dana potpuno slomila solidnu armiju Gruzije – koju je NATO prethodno pripremao četiri godine za rat. I pored očiglednog uspeha, vojni i politički vrh Rusije isticao je brojne nedostatke i propuste u sopstvenoj organizaciji i pripremljenosti trupa, odnosno slabosti koje su isplivale na videlo tokom kavkaskog konflikta. Zbog toga su u poslednjih sedam godina izvršene korenite promene u Oružanim snagama RF, a njihova obučenost, modernizacija i materijalno-tehnička opremljenost podignute na znatno viši nivo. Tako bi rat Ukrajine, odnosno onoga što je od nje ostalo, protiv Rusije bio unapred osuđen na propast. Sa druge strane, Moskvi ne pada na pamet da svoju vojsku angažuje na teritoriji susedne zemlje, već sve prepušta organizovanim snagama samoodbrane Novorusije. Pokazalo se, za sada, da su one više nego dovoljne da razbiju ukrajinske NATO legije, koje mogu samo da sanjaju da će ikada stići do Moskve. U slučaju da ipak krenu, taj rat će se voditi u Kijevu. Planovi u Kremlju i za ovakav rasplet već postoje.

[/restrictedarea]