Meksikanizacija Holivuda

NAJVAŽNIJA SPOREDNA „STVAR”: Dodeljeni Oskari 2015. godine

Piše Vladislav Panov

Trijumf meksičkog sineaste Alehandra Gonzalesa Injaritua i njegovog ostvarenja „Čovek ptica“ jedan je od detalja po kojem će se pamtiti finale ovogodišnje borbe za Oskare

Opet se dogodila najvažnija sporedna stvar na svetu: dodeljeni su Oskari. I ova, 87. dodela te tako bitne nagrade prošla je u raspoloženju usiljene opuštenosti i umišljenoj atmosferi „neizvesne izvesnosti“, odnosno u podrazumevajućoj, obaveznoj i očekivanoj paradi izveštačenosti na najvećem vašaru taštine, egocentričnosti i narcisoidnosti u kojem, navodno, uživa pola svetske populacije, a direktno svoje vreme kvalitetno troši prosečni podanik TV-globalizacije u preko sto zemalja. Za publiku kraj malih ekrana ova je revija tradicionalnog godišnjeg vrednovanja umetnosti u velikom svetu filmskog biznisa nešto što se ne može i ne sme propustiti. Kada se tome doda i od medija obožavano šepurenje zvezda u skupocenoj dizajnerskoj odeći na crvenom tepihu pred ulazak u dvoranu u kojoj se promovišu novi oskarovci, zadovoljstvo za mase gotovo da dobija katarzične razmere. Opčinjenost publike ovom manifestacijom, čija se dramaturgija, sled radnji, zbivanja i lakonski ležernih, naizgled duhovitih komentara ne menjaju godinama, fascinantna je.

Trijumf „Čoveka ptice“ Razume se, i ovogodišnje su filmske holivudske igre imale svoje pobednike. Kako su nominacije sugerisale (po devet za filmove „Čovek ptica“ i „Grand Budapest hotel“) tako su ovi glavni kandidati u trci za Oskarima svoj pohod do slavodobitničke večnosti i završili. Podelili su trijumf sa po četiri osvojene statuete Američke akademije za filmsku umetnost i nauku. Ipak, mnogo je više razloga za zadovoljstvo imao meksički sineasta Alehandro Gonzales Injaritu, koji je jednim udarcem – filmom „Čovek ptica“ – uspeo u istoj večeri da se domogne čak tri Oskara jer je njegov film proglašen najboljim, a dopunio je vitrinu slave i kao režiser i koscenarista. Uzgred, postao je glavna tema za potkusurivanje među liberalnim dušama uvek otvorenog i brižnog za sve i svakoga srca i onima koji to nisu. Prepirka je buknula oko toga da li je uvređen na nacionalnoj osnovi kada ga je prijatelj Šon Pen, zvezda, inače, jednog od njegovih prethodnih hitova, teške drame „21 gram“, pred milijardu ljudi nazvao kučkinim sinom i upitao se ko mu je dao zelenu kartu. Sve u šali, naravno, mada onoj koja zahteva istinsku produhovljenost i smisao za crnohumornu provokaciju. Nije, dakle, bio to momenat za principijelne borce za jednakost nacija i boja kože i njihove nežne uši. Ovogodišnja oskarovska nepravda nosi ime Majkla Kitona, s kojim je ponovljen tradicionalni niz apsurda u dodeljivanju ovih nagrada. Injarituov najbolji film godine, koji je to postao zahvaljujući najpre doprinosu svog protagoniste, nije doneo Oskara upravo njemu! U seriji nepravdi prema ljudima koji su se istakli veličinom talenta i nadahnućem, a one traju od kada se ovo priznanje dodeljuje, neprepoznavanjem Kitonovog životnog dela dosegle su novi nivo neuviđavnosti i nestručnosti onih koji su bili u prilici da odlučuju.

[restrictedarea]

Novi, mladi voditelj ceremonije Oskara, Nil Patrik Haris, glumac koji peva, igra, priča viceve i bez potrebe pokazuje kako zbog humorističnog štimunga ume da se skine do gole kože i više puta u toku večeri skače iz jednog skupocenog u drugo, još skuplje odelo, takođe je bio na meti napada nezadovoljnika zbog trapavog narušavanja ugleda i moći principijelnih gostiju od imena i značaja. Mada, njegovi su „otrovni“ komentari bili previše providno pripremljeni i do nepodnošljivosti snishodljivi, a infantilni humoristički kapacitet iritantno odbojan, pa su napadi zbog pomenutih otrova i navodnih vređanja u najmanju ruku čudni. Jedino što je Haris uspeo te večeri da dokaže jeste zašto je od svojih vunderkind početaka, kada je bio član ekipe višegodišnjeg komercijalnog sitkoma, u potpunom zaboravu.

Borba za ženska prava Noć Oskara je imala i svoj vatreni aktivistički momenat. Dosledno i uvek napredno liberalno usmerenje holivudskog establišmenta i njegovog poslušnog življa dobilo je ove godine novu temu za vojevanje. Posle gej revolucije u kojoj je Holivud odigrao ključnu ulogu, navodnih zalaganja za poštovanje rasne i verske pripadnosti, konačno su na red došle i žene. Pitanje je postavila Patriša Arket, koja je u minutima za zahvaljivanje, komentarišući svog Oskara za najbolju sporednu ulogu (za doprinos u filmu „Odrastanje“) istakla nepravičnost tretmana savremene žene u čitavom američkom društvu s posebnim naglaskom na nejednakosti u tretmanu i plaćanju žena i muškaraca u Holivudu. Njena je aktivistička tirada naišla na skoro histerično oduševljenje i oskarovski odglumljenu podršku od strane Meril Strip na čelu egzaltirane publike. Ovogodišnji izbor glumačkih pretendenata za Oskara nazvan je Beli Oskar, naravno od strane „obojenih“ holivudskih profesionalaca jer su njihova „obojena“ sabraća potpuno izostavljena iz svih glumačkih kategorija, što se nije dogodilo već nekoliko decenija. Ali tu frapantnu nedoslednost (zar uz prihvatanje principa jednakosti rasa uopšte može da se istakne ovako rasistička zamerka?) Holivud je nadoknadio poštovanjem druge svoje davnašnje doslednosti. I ove je godine, naime, nastavljena tradicija nagrađivanja glumaca koji su igrali hendikepirane likove. Obe glavne uloge su bile upravo tumačenje takvih osoba. Džulijen Mur je briljirala u teškoj drami „I dalje Alis“, u kojoj je dočarala strahote obolevanja od Alchajmerove bolesti, a Edi Redmejn je pokazao kako izgleda život sa dijagnozom Lu Gerigove bolesti u filmu o mladim danima čuvenog fizičara Stivena Hokinga, „Teorija svega“. I koliko god da je nagrađivanje ovo dvoje tumača obolelih osoba bilo predvidljivo i očekivano toliko je moglo da se pretpostavi da će biti prisutno Akademijino prepoznavanje značaja dokumentarca o Snoudenu, „Građanin četiri“, kojem su dodelili Oskara za najbolji dugometražni dokumentarni film. Iako je reč o antidržavnom liberalnom aktu podrške izdajniku i kriminalcu, što je za američku vlast Snouden zapravo, ona nije izostala. Nominacija za Oskara je pretvorena u nagradu, pa je Snouden, koji, naravno, nije prisustvovao dodeli jer bi sigurno bio uhapšen, uzdignut na pijedestal aktivističkih lidera od posebnog značaja, baš kao što je to nekada bilo sa manje opasnim, ali i dalje za vlast neprijatnim Majklom Murom. Sve je delovalo detinjasto i neuverljivo, pa je Snoudenova hrabrost u demaskiranju lažljivog establišmenta i njegovih opresivnih „zaštitnih“ institucija koje sistematski špijuniraju sve i svakoga ozbiljno okrnjena kukavičkim smandrljavanjem površnih aktivističkih komentara autora koji su umesto njega, odnosno u njegovom odsustvu, primili Oskara. S druge strane, Akademijino priznanje za najbolji film godine van engleskog jezičkog područja očekivano je zaobišlo ruskog kandidata i prethodnih meseci navodno glavnog pretendenta za osvajanje tog priznanja, „Levijatan“. Pristalice teorija zavere to objašnjavaju strahom merodavnih glasača da bi „Levijatanov“ trijumf mogao da se pokaže kao politički nekorektni hazard ili nepatriotski čin. Otud je, avaj, RTS-ov nagoveštaj da bi ovaj film mogao da bude pobednik, u njihovom emitovanju ispred početka prenosa dodele Oskara, potpuno promašen.

Ukupan utisak, dakle, o poslednjoj „noći Oskara“ je uobičajeno nepovoljan. Previše je bilo svega čega treba da bude malo ili nimalo: holivudske raskoši, kiča i sapunice. I dosade. Previše razvučena ceremonija predstavljala je zamašni izazov za pažnju publike. Zanimljivo je, inače, da je uvek dobro nagrađivano nastojanje da se uzdigne osećanje američkog patriotizma i ratobornosti skoro potpuno zaobiđeno kada je reč o autoru drame o najuspešnijem ubici za državu, snajperisti iz redova Mornaričkih foka, čiji je životopis ovekovečio stari ratnik Klint Istvud u svom filmu „Američki snajperista“. S obzirom na nominacije i očekivanja, on je jedan od najvećih gubitnika ove godine, baš kao što je to i njegov glavni glumac pošto se u istoriju Oskara upisao u teško dostižnom negativnom kontekstu. Bredli Kuper je tri puta zaredom uspevao da se domogne nominacije za glumačkog Oskara i sva tri puta mu je izmakao. Ipak, ako ništa drugo, Meksikanci imaju razloga da se raduju. Drugu godinu zaredom imaju nekog svog na krovu Holivuda, a to nije mala stvar, čak ni u svetu jednakosti, pravde i ravnopravnih prilika za sve koji bi da konzumiraju ustavno pravo da pojure za srećom. Meksikanizacija Holivuda je počela?

[/restrictedarea]

Nagrade

Najbolji film:

„Čovek ptica“

Najbolja režija: Alehandro Gonzales Injaritu za „Čoveka pticu“

Najbolja muška uloga: Edi Redmejn

(Teorija svega)

Najbolja glavna ženska uloga: Džulijen Mur

(Još uvek Alis)

Najbolja sporedna muška uloga: Džej Kej Simons (Ritam ludila)

Najbolja sporedna ženska uloga: Patriša Arket (Odrastanje)

Najbolji adaptirani scenario: Grejem Mur za „Igru kodova“

Najbolji originalni scenario: Alehandro Gonzales Injaritu i trojica saradnika

za „Čoveka pticu“

Najbolji strani film: „Ida“ (Poljska)

Najbolji dugometražni dokumentarni film: „Građanin četiri“

Najbolja muzika: Aleksandar Despla

(Grand Budapest hotel)

Najbolja pesma: „Slava“ iz filma „Selma“

(Džon Stivens i Lorin Li)