„Ideologija“ beznađa

Dragomir Anđelković 

O tome kuda nas vodi autistično, apatično i egoistično ponašanje velikog dela vlasti i opozicije

Srbija je nesumnjivo u izuzetno teškom položaju. Tu se ne radi o pesimizmu, već o ogoljenom realizmu. Geopolitički: nalazi se u zoni dominacije onih koji očito smatraju da je za njih dobro da srpski faktor bude podeljen i slab, a sa kulminacijom „ukrajinske krize“ pokazalo se da su nerealne (odmah da priznam, uključujući i moje) nade da će prodor Rusije biti toliko intenzivan da će usled toga međunarodno okruženje brzo postati znatno povoljnije po nas. Ekonomski: utonuli u neoliberalne snove, vrteći se u glibu prljave tranzicije, tokom postpetooktobarske „decenije plus“ protraćili smo gotovo sve što je vredelo i sada se bez izgrađenog iole efikasnog ekonomskog i bilo kakvog drugog sistema očajnički koprcamo dok je privredna situacija iz dana u dan sve gora. Demografski: ubrzano izumiremo a mlađi deo populacije se konstantno iseljava čineći odnos radno sposobnog i izdržavanog (ili u skorijoj budućnosti takvog) stanovništva dodatno nepovoljnim; što se tiče Srba u okruženju Srbije, oni su izloženi žestokim asimilacionim pritiscima i postepeno se tope. Kulturno-identitetski: (neo)titoistički i (neo)jugoslovenski virus po inerciji nastavlja da nas razjeda a ništa se sistematski ne preduzima u cilju njegovog suzbijanja. I tako bismo mogli da nastavimo da zajedno „kukamo“ do kraja teksta, ali od toga nema koristi.

 

POGUBNE KRAJNOSTI Ni od naricanja nad sudbinom i depresivnog prepuštanja stihiji, ni od neosnovanog patriotskog optimizma – država nema vajde. Ona je samo na strani onih koji psihološki (leče „dušu“) ili demagoški (grade političke karijere) od toga lično profitiraju. Tim pre tako stoje stvari sa onima koji se suštinski priklanjaju okupacionim trendovima i usvajaju, makar po posledicama, antisrpske vrednosne okvire, odnosno aktivno rade u prilog po nas nepovoljnom unutrašnjem i spoljnjem poretku. Pritom, sada ne govorim o istinskim antinacionalnim uverenjima karakterističnim za „našu“ anti-Srbiju, već o priklanjanju liniji manjeg otpora.

U okolnostima u kojima se nalazimo jedino nacionalno-racionalno je u nekoj meri i na nekim poljima sarađivati sa postmodernim okupatorima i tako s jedne strane kupovati vreme, a s druge koristiti ga da država ojača. Besmisleno je ići glavom u zid, kao što je na drugoj strani medalje samoživo navodno kupovati vreme od okupatora a ne koristiti ga produktivno za naciju (tada se radi o pravljenju ustupaka na njen račun radi puke lične vlasti).

[restrictedarea]

Mnogo toga sada ne možemo, ali bez obzira na oskudna sredstva možemo da se propagandno, pa u nekoj meri i finansijski (po uzoru na ruski program) te pravno (npr. Zakon o abortusu kakav postoji u nekim evropskim zemljama kao što je Island, koji ga ne zabranjuje ali ga destimuliše jer nameće da se prođe kroz sistem savetovanja sa psiholozima, sveštenicima… i tako probudi savest i dodatno o svemu razmisli) – posvetimo borbi protiv bele kuge. U stanju smo da povedemo politiku identitetsko-kulturne konsolidacije, usvajajući odgovarajuće programe i dovodeći nacionalno posvećene kadrove. Međutim, ni prvo ni drugo, ni nalik tome treće ili četvrto ne radimo!

Ili samoubilački ignorišemo probleme od kojih zavisi opstanak nacije pa smo stigli do toga da nam je natalitet na istorijskom minimumu. A nemamo mnogo vremena da nešto sistemski počnemo tu da radimo jer smo sve starija nacija, a kada se u tom pogledu pređe neka crta, malo toga može da se uradi. Ili pak stvari pogoršavamo iz raznih sitnih lično-partijskih interesa (kako bi bila kupljena anti-Srbija ili poslata poruka nekome u svetu da je oficijelni Beograd usvojio tzv. „evropske vrednosti“) pa imamo plimu postavljenja ljudi – od stranih savetnika do domaćih „eksperata“ – na razna mesta bitna za kulturno-identitetsku politiku i nacionalni interes, kao da je na vlasti LDP iz epohe svoje najveće antisrpske ostrašćenosti.

Činjenica je da je takvom politikom razbijena homogenost anti-Srbije, tj. otupljena je njena oštrica. No, kakvu korist od toga ima država? Anti-Srbija prestaje da bude opasnost za državni vrh (koji nije potekao iz njenog miljea) ali to se plaća infiltriranjem u državni sistem mnogih njenih vrednosti (možda i brže i više nego dok je veći deo vlasti proizlazio iz njenih redova). To je za državu gore od frontalnog sukoba sa onima kojima je sve srpsko mrsko.

 

EKONOMSKE IRACIONALNOSTI Za rečeno kriv je oficijelni Beograd koji kao da je autističan kada se radi o suštinski bitnim stvarima za opstanak nacije koje su u domenu njegove moći. Lutajući u magli reformi, izgleda da iskreno misli da će sve samo od sebe da se reši kada bude uspostavljen efikasniji sistem i pokrenuta ekonomija. To je pogrešna kalkulacija. Bogate i uređene zemlje poput Nemačke imaju problem i sa belom kugom, i sa identitetom kao i mi, ako ne i veći od nas.

Time se treba posvećeno baviti a ne stvar prepuštati (neo)liberalnoj stihiji. Ni kada se omogući građanima da mnogo bolje žive nego što je slučaj kod nas, neće se izlečiti pomenute (post)moderne bolesti. Štaviše, kada uporedno sa tzv. idejnim „evropskim razvojem“ i ekonomskim progresom metastazira egoizam i sa njim skopčan antivrednosni okvir (gej i antinacionalna propaganda i tome slično) – situacija za opstanak nacije postaje još gora nego kod nas. Ona mnogima više uopšte ne deluje bitno pa radi jeftine radne snage, održanja penzionih fondova, očuvanja cena nekretnina – sasvim je svejedno da li izvorni evropski narodi kojima se pripada (koji su stvorili države što čine EU) – polako postaju manjina u moru doseljenika druge vere, rase i kulturnog nasleđa.

Drugo – da se vratimo na ludu nadu u svestranu korist od lečenja privrede – do sada i nemamo uspeha na ekonomskom polju. Nema sumnje da se usiljeno pokušava da se tu nešto učini, ali za sada situacija – da sada ne ulazim u razloge – ne da nije bolja već je sve gora. Da od ekonomskog preporoda po automatizmu očekujemo spas, kao što smo videli, besmisleno je. Doduše, teorijski se stvaraju povoljnije osnove da se kasnije sistemski uhvatimo sa suštinskim problemima. No, vreme za takva očekivanja ističe. Da je već mnogo učinjeno na polju privrednog preporoda, još bi ostalo prostora za pretpostavke da će to biti odskočna daska i za ostalo. Međutim, ekonomska situacija nam je progresivno sumorna pa ako budemo čekali da nju prvo popravimo, pa se uhvatimo ukoštac sa drugim problemima, doživećemo kao narod potpunu marginalizaciju.

 

BUĐENJE ENTUZIJAZMA  Da bi se išta uradilo u cilju spasavanja nacije, već sada sve, baš sve od ekonomije do prava, mora sistematski da se stavlja u funkciju osnovnog nacionalnog prioriteta: spasavanja narodne supstance i očuvanja države. Sve drugo je manje bitno od toga. Neko će reći, pa za to nam trebaju resursi. Tačno, ali i sa malo toga se može postići nemalo rezultata. I obrnuto. Bitan je cilj. Šta imamo – imamo. Pitanje je kako i zašta ih koristimo. Ako definišemo jasne nacionalne ciljeve usmerene ka spasavanju nacije, moguće je napraviti tome posvećenu održivu konstrukciju od onoga što imamo. Pri tome, takav pristup može da bude pokretački impuls i za sve ono što je sada naš društveni prioritet a tu ne postižemo nikakve rezultate (kao npr. na ekonomskom planu o kojem smo govorili).

Bez entuzijazma nije moguće postići bilo šta. A mi smo nekako utonuli u potpuno beznađe i koješta radimo jer tako navodno treba, a niti verujemo u uspeh, niti smo mu stvarno posvećeni. Srpskom društvu treba jak stimulans koji bi ga izvukao iz letargije i pokrenuo. On ne može da proizađe iz cilja da npr. 2016. godine imamo rast bruto domaćeg proizvoda od dva odsto. Nacija se na tim osnovama ne mobiliše a bez pristupa politici koji baš nju podrazumeva na temeljima velike nacionalne nade – nema nam spasa.

O tome bi valjalo da dok još može, razmisli i vlast, ali i opozicija. Kao što je vlast utonula u „ideologiju beznađa“ na jedan način, to su u drugom vidu učinili i mnogi u opoziciji. Po inerciji, radi svoje duše ili pak iz demagoških pobuda – pričaju (i to često vrlo tiho i na način da čuju samo njihovi već postojeći fanovi) o velikim stvarima koje sada nisu moguće. Šta god mislili i želeli, mi u sadašnjim nepovoljnim geopolitičkim okvirima malo toga velikog možemo da učinimo u vezi sa KiM, tešnjim povezivanjem sa zonom evroazijskih integracija, prevazilaženjem nametnutih državnih granica na Drini (što ne znači da treba da idemo u drugu, kapitulantsku krajnost). Međutim, možemo da uložimo sve snage u nametanje izvodljivog programa demografske konsolidacije i ostalog o čemu smo pričali.

 

NACIONALNO FOKUSIRANJE Jedna od tema kojima bi valjalo da se bavi opozicija, i to sa namerom da pokrene proces nacionalne mobilizacije kako u cilju pritiskanja vlasti, tako i realizacije važnih zadataka, to je odnos prema Srbima u regionu. Tu se možda i najbolje, u kontekstu nedavnih susreta od Hrvatske do Makedonije i Slovenije, vidi dominantna matrica nacionalno ispraznog delovanja. Beograd radi na regionalnom pomirenju i saradnji kako bi zadovoljio vodeće evropske centre moći, tj. u skladu sa nečim što nam je nametnuto kao neizbežni obrazac ponašanja. I nije problem u regionalnoj saradnji, koja je za nas dobra iz raznih razloga, od ekonomskih do bezbednosnih, već u tome što se zanemaruje njen najvažniji deo. To je zaštita vitalnih srpskih interesa.

Bilo tako što bi se na prvom mestu postavljalo pitanje ugroženog srpskog stanovništva, što se i u slučaju Hrvatske (gde je neoustaštvo eskaliralo) čini vrlo stidljivo, a kada se radi o Crnoj Gori, gde je u toku kulminacija procesa građenja novog identiteta kao antiidentiteta srpskim korenima – što podrazumeva zatiranje srpskog nasleđa i užasan pritisak na građane koji i dalje ne žele da se odreknu svog Srpstva – ne čini se uopšte. Zbog lično-partijskih i ko zna kakvih još veza oficijelnog Beograda i Podgorice, prvi potpuno zanemaruje naše nacionalne interese u primorskoj srpskoj zemlji od velikog istorijskog i geopolitičkog značaja za koncept integralnog Srpstva. Dok druga, nekada srpska prestonica sve agresivnije gazi srpske interese. I nikom ništa. A to je jedna od tema gde bi nacionalno svesna opozicija morala da deluje odlučno i da konstantno vrši pritisak kako na vlast, tako i u cilju osvešćivanja društva.

Nema nam spasa ako nastavimo da radimo tako, tj. da se valjamo u blatu beznađa pričajući bajke i očekujući da će nam nešto pasti sa neba. Ako opijeno produžimo da se, reda radi, bavimo onim što ne možemo, da zanemarujemo pravi pristup onome što bar delimično možemo, te da propuštamo da se stvarno poletno usredsredimo na ono što je već sada u zaokruženom obliku realno ostvariti – sigurno ćemo propasti! Krajnje je vreme da kao sumanuti mačak prestanemo da jedino jurimo sopstveni rep, od republičkih do lokalnih izbora pa nadalje, sve do dubljeg nacionalnog utonuća u živo blato. Kada se radi o (bar delu) vlasti, to mora da se prekine kako bi pokušala da pokrene naš nacionalni brod u spasonosnom smeru (zašta nikada nije kasno). Kada se radi o opoziciji, kako bi doprinela tom poslu ili pak što pre pokrenula politički proces (koji se sada vrti u mestu na način što pogoduje statusu kvo) u smeru ostvarive smene vlasti koja ga se adekvatno ne prihvata.

[/restrictedarea]