Evropa između rata i mira

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Mirovni plan za Ukrajinu mora ispuniti osnovne ruske zahteve: uspostavljanje demilitarizovane zone od najmanje 50 kilometara, davanje Donbasu autonomnog statusa i garancije nepristupanja Kijeva NATO

Trenutak istine se približava. Američki predsednik Barak Obama zapretio je Rusiji da će, u slučaju da najnovija runda minskih pregovora o Ukrajini ne uspe, pribeći isporukama „smrtonosnog oružja“ Kijevu. Iz Moskve odgovaraju da bi takav potez Vašingtona bio krajnje neodgovoran i da bi imao nepredvidive posledice. Rusi takođe poručuju da bi snabdevanje kijevske strane američkim naoružanjem predstavljalo direktnu pretnju njihovim nacionalnim interesima. „Mogućnost isporuka smrtonosnog oružja jedna je od varijanti koje se razmatraju. Mi ćemo o tome da raspravljamo sa Nemačkom i drugim saveznicima“, istakao je Obama. „Ja za sada nisam doneo odluku o isporukama oružja Ukrajini, ali sam tražio od svojih savetnika da razmotre takvu mogućnost, u slučaju da diplomatija ne uspe“, rekao je šef Bele kuće i tako ostavio otvorenom najzlokobniju od svih varijanti daljeg razvoja ukrajinskog konflikta.

Koliko je američka ideja isporuka naoružanja dobra, najbolje govori i to – ko se za nju najviše zalaže. Među takvima je i bivši gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, koji je iz čista mira raspirio Kavkaski rat 2008. godine. Ovog puta je uveren da će ratna sreća okrenuti Rusiji leđa. „Glavni problem Ukrajine je zastarelo protivtenkovsko naoružanje. Ali, SAD poseduju novije i ako ga isporuče i Ukrajina uništi prvih 50 ruskih tenkova, sve će biti sasvim drugačije. Duh ukrajinskih vojnika je najbolji u svetu i ako im se pruži neophodno znanje, obuka i oružje, oni mogu i celu Rusiju da osvoje. Gruzijski oficiri koje su obučavali Amerikanci sada ne samo što treniraju ukrajinske vojnike već i sami učestvuju u borbenim dejstvima“, pohvalio se Sakašvili i dodao da je Ukrajina „privržena demokratskim vrednostima, koje su za Amerikance najvažnije“.

[restrictedarea]

Migrena u Parizu i Berlinu Međutim, u Evropi ne misle svi kao Sakašvili. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland poslednjih dana pokušavaju da spreče scenario eskalacije sukoba sa „nepredvidivim posledicama“, na koji upozoravaju Rusi. Posebno je zanimljiva pozicija Francuza. Nedavno suočen sa terorističkim napadom koji je ličio na otvoreno upozorenje Parizu da ne skreće „sa linije“, Oland se nalazi u delikatnoj situaciji. Sa jedne strane, on se radije ne bi zamerao Amerikancima. Tako se i ponaša od početka ukrajinske krize, pristavši i na uvođenje sankcija Rusiji i na blamažu sa neisporučivanjem već plaćenog nosača helikoptera Moskvi. Sa druge strane, sve teža ekonomska kriza čini svoje – rejting francuskog predsednika ostavlja malo nade u njegovu političku budućnost. Otuda i nezadovoljstvo građana i jačanje Olandovih direktnih konkurenata: patriote Marin le Pen i politički vaskrslog Nikole Sarkozija.

I Le Penova i Sarkozi imaju gotovo identičan stav prema Rusiji, koji se suštinski razlikuje od Olandovog – oboje smatraju da Francuska i Evropa moraju da neguju najtoplije odnose sa Moskvom, a da Vašington ne treba u to da se meša. Sarkozi je prekid u odnosima Rusije i Evrope nazvao ovih dana „tragedijom“. „Prekid prijateljskih odnosa sa Rusijom sigurno nije ono što zaista želi francuski narod. Ako to žele Amerikanci, to je njihovo pravo i njihov problem. Ali, interesi Amerikanaca i Rusa nisu interesi Evrope i Rusije. Mi ne želimo obnavljanje hladnog rata između Evrope i Rusije“, naglasio je bivši predsednik Francuske i dodao da se „ne sme osuđivati Krim zbog toga što je izabrao Rusiju“. „Ako je Kosovo imalo pravo na nezavisnost od Srbije, kako se može govoriti, koristeći jednake dokaze, da Krim nije imao pravo da izađe iz sastava Ukrajine kako bi se pripojio Rusiji“, zapitao je Sarkozi.

Ove reči, svakako, nisu muzika za američke uši. Potpuno je jasno da je za savez sa Rusijom opredeljen čitav desnokonzervativni politički spektar Francuske, koji je dodatno ojačao u poslednjih godinu dana. Praktično, ako Oland želi da vodi antirusku politiku, on će u tome ostati prilično usamljen, a posebno imajući u vidu tradicionalno bliske odnose Moskve i Pariza. Drugim rečima, čak i ako se kriza između Evrope i Kremlja ne bude još više pogoršavala, to i dalje neće ići na ruku Olandu, jer Francuzi znaju da od dobrih odnosa sa Rusijom zavisi mir i blagostanje na čitavom kontinentu.

Dotle, Angela Merkel oseća ne samo Olandovu nelagodnost već i pritisak nemačkih privrednika i intelektualaca, pre svega onih sa levice, koji takođe traže diplomatska, a ne ratna rešenja. Tako i treba tumačiti njene napore da igra ulogu svojevrsnog „šatl diplomate“, na relaciji Vašington – Brisel – Kijev – Moskva. Da i njoj podmeću klipove u točkove, najbolje se vidi po plasiranju vesti „iz pouzdanih izvora“ kako je navodno isporučila ultimatum Vladimiru Putinu – ili dogovor o Ukrajini, ili pooštravanje sankcija!

Zvanično, međutim, lideri Francuske i Nemačke izložili su pojedine elemente plana za Ukrajinu, koji za Rusiju ne moraju biti neprihvatljivi. Radi se o kompromisnom planu, koji ispunjava osnovne ruske zahteve. To su: uspostavljanje demilitarizovane zone u dubini od 50 do 70 kilometara od linije razdvajanja i davanje Donbasu autonomnog statusa unutar Ukrajine. Kao treće, nezvanično se pominju i garancije nepristupanja Ukrajine  NATO-u. Sva tri elementa, u zavisnosti od njihove konkretizacije, čine osnovu za minimum ruskih interesa. Što, naravno, ne znači da će se to i desiti – sve realne inicijative su do sada bile sabotirane iz Vašingtona. Amerikanci su od početka ukrajinske krize, dok je još Viktor Janukovič bio na vlasti, prednost davali eskalaciji, umesto smirivanju sukoba. Nema nikakvih garancija da bi ovog puta moglo da bude drugačije.

Ekonomski faktor Postoji, ipak, važan faktor koji bi mogao da utiče na smirivanje situacije. To je ekonomija. Ako se zna da se šteta od zapadnih sankcija i ruskih kontrasankcija već meri desetinama milijardi dolara i svakim danom se uvećava, onda bi svest o tome mogla snažnije da podstakne aktere na kompromis. To se pre svega odnosi na evropske zemlje, koje trpe najveću štetu od smanjenja trgovinske razmene sa Rusijom, blokiranja investicija i gubitka ruskog tržišta u celini. Evropske privrede, većinom orijentisane ka proizvodnji visokog stepena finalizacije i brendirane robe, teško podnose pad prodaje i probleme sa isporukama energenata i sirovina. Već se formirala grupa zemalja unutar EU koja se jasno protivi aktuelnom kursu u odnosima sa Rusijom. Ovi procesi će tek dobijati na zamahu, uprkos sve izraženijim američkim naporima za disciplinovanje neposlušnih.

Američka pozicija je najzanimljivija. Sa jedne strane, jaka je struja, predvođena senatorom Džonom Mekejnom i njegovim istomišljenicima u obe vodeće američke stranke, što zahteva još oštriji kurs prema Moskvi, uključujući sve nove i nove sankcije i isporuke najsmrtonosnijeg mogućeg oružja svima koji su voljni da ga upotrebe prema Rusiji. Sa druge strane, veštačko obaranje cene nafte na svetskom tržištu bolno je udarilo ne samo američke saveznike sa Bliskog istoka već i samu Ameriku, koja već godinama uvećava sopstvenu proizvodnju „crnog zlata“. U uslovima ekonomske krize, gubitak stotina milijardi dolara od prodaje nafte teško se može pravdati Obaminim pokušajima da „gospodin Putin shvati da vodi pogrešnu politiku“.

Jer, na gospodina Putina ove mere još uvek ni najmanje ne deluju, uprkos tome što i Rusija gubi veoma mnogo od poremećaja na energetskom tržištu. Rusija i dalje, uz određene korekcije svoje ekonomske politike, može nekoliko godina da preživi čak i sa cenom nafte od 40 dolara, što bi svakako ubilo mnoge druge zemlje izvoznice nafte. Za samo poslednja dva meseca, američke kompanije zatvorile su oko četvrtinu svojih bušotina nafte iz škriljaca i njihovi gubici i dugovi se sada dalje gomilaju. Zato je bio sasvim očekivan skok cene nafte prošle nedelje, koja je već premašila 50 i kreće se ka 60 dolara za barel. Ako se cena vrati na 80, Rusija će ponovo moći svoj budžet da balansira sa suficitom bez zahvatanja iz deviznih rezervi. To bi bio vidljiv poraz Obame.

Pred Amerikancima i Evropljanima sada su dva moguća puta. Ili da „uvuku rogove“ i posvete se onome od čega se živi, ili da zaigraju na sve ili ništa i nastave preskupu i opasnu konfrontaciju. Sa najverovatnijim ishodom da će na kraju ipak dobiti – ništa. Zato se i pojavila prva ozbiljnija pukotina između Francuske i Nemačke sa jedne, i SAD-a sa druge strane. Pariz i Berlin složno viču: ne oružje Kijevu, ne Ukrajinu u NATO. Od toga koliko će ostati čvrsti u narednom periodu, zavisiće pre svega njihova sudbina. Do sada se nisu baš pokazali, osim u provociranju Rusije. Jedno je, ipak, sasvim sigurno i nedvosmisleno: Putin dalje neće ustupiti ni za korak. Takve namere ne pokazuje ni Obama. Smrtonosno oružje vreba svoju šansu. Trenutak istine se približio.

[/restrictedarea]