Crni dim iz Bele kuće

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Politički blef Vašingtona ili ozbiljna rešenost da se u ionako eksplozivnu ukrajinsku situaciju dolije (još) ulja na vatru: vest o mogućoj i skoroj isporuci američkog oružja Kijevu izazvala veliku uzbunu u Berlinu, koju nije stišalo ni naknadno uveravanje iz Bele kuće da je to samo „jedna od opcija“ a da se prednost i dalje daje diplomatskom rešenju i pregovorima

Zvanični Berlin je dočekao informaciju po pravilu „uvek dobro obaveštenog” Njujork tajmsa o tome kako bi uskoro mogla da usledi velika isporuka američkog oružja Ukrajini s neskrivenom i naglašenom zabrinutošću. Taj potez je protumačen kao neočekivan i radikalan zaokret u politici Vašingtona i opasno dolivanje ulja na vatru u ionako eksplozivnu ukrajinsku situaciju.

Naš stav bio je i ostao da nema vojnog rešenja za ukrajinsku krizu, saopštila je kategorično kancelarka Angela Merkel, posle susreta sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom u Budimpešti (ponedeljak) naglašavajući, takođe kategorično, da Nemačka, koja, inače, u svemu pomaže i podržava Kijev, neće to činiti i slanjem oružja.

Više oružja, više žrtava Kancelarkinu izričitost potvrdio je i pojačao šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer: postoji samo diplomatsko rešenje, više oružja znači samo još više žrtava, poručio je „američkim prijateljima“.

I Nemcima je, dakako, znano, više i bolje nego drugima, koliko je američka administracija, od  samog početka, angažovana u rasplamsavanju ukrajinske krize i (po)tajnim isporukama specijalne vojne opreme ukrajinskoj armiji. Uzbunu je izazvala, međutim, najava Njujork tajmsa da Bela kuća namerava da ode korak dalje u (opasnoj) eskalaciji sukoba. U opticaju je ovoga puta, i neskriveno, masovna isporuka navodno samo defanzivnog „oružja za ubijanje“, pri čemu su u prvom planu protivtenkovske rakete (uz izviđačke, špijunske dronove) u vrednosti od (čak) tri milijarde dolara.

Nagoveštenu  „drastičnu promenu“ dosadašnjeg stava američke administracije jedan broj nemačkih političara doživljava kao „pucanj u ionako teško uspostavljeno i rovito evropsko jedinstvo“ kad je reč o politici prema Moskvi: neće svi, naime, biti spremni i raspoloženi da slede Vašington u eskalaciji krize. Krize koja se, i bez toga, označava najopasnijom posle Drugog svetskog rata, za mnoge opasnijom od one kubanske iz 1962. godine, kada se svet zaista našao na ivici nuklearnog rata.

Dramatizacija i eskalacija I sada se, sve je očiglednije, svet nadnosi nad ambis a jedan broj eksperata upozorava da nismo, kako stvari teku i opasni događaji se ubrzavaju, ako razum ne prevlada, daleko od pustošne i razarajuće „nuklearne noći“.

U prvim reagovanjima na „alarmantnu“ informaciju Njujork tajmsa, s neskrivenom zabrinutošću i kritičnošću oglasili su se predstavnici svih nemačkih parlamentarnih stranaka, na vlasti i u opoziciji. Više „slojevite disonantnosti“ bilo je u medijskim nego u političkim interpretacijama sadržaja informacije uticajnog američkog političkog dnevnika.

Predstavnik (vladajuće) Socijaldemokratske partije (SPD) i poslanik u Bundestagu zadužen za spoljnu politiku i bezbednost Nils Anem upozorio je da su „pregovori, iako spori i teški“, jedino „ispravan put“, isporuka oružja znači samo dodatnu dramatizaciju i eskalaciju.

[restrictedarea]

Predsednik Odbora za spoljnu politiku u Bundestagu, Norbert Retgen, član konzervativne (takođe vladajuće) Hrišćansko-demokratske unije (CDU) saopštava da je „veoma zabrinut“ zbog mogućeg „cepanja Zapada“: različito pozicioniranje zapadnih zemalja, u slučaju i povodom eventualne isporuke američkog oružja Ukrajini, bilo bi „ravno Putinovom uspehu“.

Predstavnik (opozicione) „Levice“ Volfgang Gerke naglašava da Evropska unija ne bi smela da prihvati „torpedovanje diplomatskih napora“, a jedan od prvaka stranke „Zelenih“ (opozicija) Jirgen Tritin upozorava da bi američki potez predstavljao igru s vatrom i početak trke u naoružanju opasnije od one iz vremena Hladnog rata.

Potpredsednik Evropskog parlamenta (liberal) Aleksandar Lambsdorf uveren je da bi isporuka američkog oružja samo pothranila nadu i zabludu Kijeva da se konflikt može rešiti vojnički.

 

Oružjem na oružje Ima, istina, i glasova u pojedinim medijskim komentarima, ali i među političarima, koji iznose mišljenje da se „oružje (u ovom slučaju ofanziva ‚ruskih separatista‘ na istoku Ukrajine) može zaustaviti samo oružjem“.

Poznati diplomata, bivši nemački ambasador u Vašingtonu Volfgang Išinger „ima razumevanja“ za „američko razmišljanje“ o isporuci oružja: ponekad je potrebno posegnuti za jačim sredstvom i snažnijim pritiskom kako bi se „izdejstvovao mir“. Išinger ne vidi problem u činjenici da se zvanični Berlin oštro protivi američkoj nameri. To bi, kaže, mogla da bude „podela poslova“.

Ovaj iskusni diplomata, koji se angažovao u rešavanju jednog broja velikih kriza (imao je i „recept“ za rešavanje odnosa između Beograda i Prištine po (nekadašnjem) modelu „dve Nemačke“) poslednjih godina vodi čuvenu Minhensku konferenciju o bezbednosti. Konferencija će ove godine biti, gotovo isključivo, u znaku (i senci) ukrajinske krize i dramatičnih nagoveštaja iz Vašingtona. Skup počinje u petak (kad se ovaj broj „Pečata“ bude našao pred čitaocima) a u mnoštvu učesnika, zvučnih imena i položaja, naći će se, pored ostalih, potpredsednik SAD Bajden, predsednik Ukrajine Porošenko i ruski šef diplomatije Lavrov.

 

Reagovanje iz Moskve Nemački mediji (i političari) su, inače, pomno osluškivali reagovanja iz Moskve na vest o mogućoj isporuci američkog oružja Kijevu. Prenete su, tako, reči ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova da je to samo potvrda činjenice na koju je Moskva sve vreme upozoravala: Vašington je otpočetka uključen u ovaj konflikt, u iniciranje puča (protiv legitimno izabranog šefa države Janukoviča) koji je predsednik Obama interpretirao kao benignu „smenu vlasti“, a sada se to angažovanje samo pojačava.

Sudeći po načinu na koji su se oglasili eksperti iz Moskve, mogao bi se steći utisak da je američka namera više zabrinula zapadnjake nego same Ruse.  Aleksej Arbatov, šef Centra za međunarodnu bezbednost pri Ruskoj akademiji nauka, kaže da bi to bilo najdirektnije uključivanje Sjedinjenih Američkih Država u rat. Za takvo oružje, koje Vašington namerava da isporuči Kijevu, potrebni su tehničko osoblje i specijalci koje Ukrajina nema. Bilo bi, dakle, neophodno (direktno) angažovanje američkih vojnika i trupa, a za to je Obami, da bi „dobro razmislio“, potrebno vreme.

 

Naknadna objašnjenja To je, možda, podstaklo jednog nemačkog komentatora da se zapita je li možda u pitanju samo američki blef, uz opasku da će upravo to pokušati da odgonetne sama Merkelova na predstojećem susretu s Barakom Obamom, u ponedeljak u Vašingtonu: u svakom slučaju jedna „dežurna tema“ – ukrajinska kriza – samo je dodatno i dramatično podgrejana.

Nju neće moći (previše) da „ohladi“, kao što nije uspelo da osetnije stiša političko uzbuđenje u Berlinu, ni naknadno objašnjenje iz Vašingtona (utorak) kako Obama ne razmišlja da „u bliskoj budućnosti“ liferuje oružje Kijevu. Sankcije su, za sada, najdelotvornije sredstvo pritiska na Moskvu, saopštio je  savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost Ben Rouds.

Visoki zvaničnik Bele kuće je, ne demantujući direktno informaciju Njujork tajmsa, rekao da će, kad je reč o ovoj temi, za predsednika biti posebno važan („ključni“) susret sledećeg ponedeljka sa nemačkom kancelarkom, „najvažnijim američkim partnerom“ u ukrajinskoj krizi.

Dim i vatra Sama Merkelova odlazi na put u Vašington očigledno dobro pripremljena: bila je u neposrednoj telefonskoj vezi s Putinom, Olandom i Porošenkom. Možda će tek posle ovog susreta biti jasnije koliko je u crnom dimu nad Belom kućom (na šta upućuje informacija Njujork tajmsa) bilo zaista i (prave) vatre.

Vatra se, i bez toga, potpaljuje oko ukrajinskog bureta baruta: NATO vrši grozničave pripreme u traganju za „adekvatnim odgovorom“ Rusima. Glavna tema ministarskog sastanka (ministri odbrane) NATO članica u Briselu (5. februar) prema najavi hamburškog Špigla, jeste pitanje kako odgovoriti na „nuklearne pretnje“ Rusije. Za „nimalo rutinski“ sastanak u glavnom štabu zapadnog vojnog saveza pripremljena je analiza sve učestalijih incidenata na granicama alijanse.

Rusi, očigledno, ne sede skrštenih ruku. NATO zvaničnici se, naime, žale da ruski borbeni avioni „testiraju“ budnost protivnika: obruše se prema teritoriji pojedinih NATO članica (najčešće, navodno, na Baltiku) pa se, u poslednjem trenutku, vrate u međunarodni vazdušni prostor. Alijansa je, prema pisanju Frankfurter algemajne cajtunga, bila u minuloj godini prinuđena da više od sto pedeset puta podiže svoje lovce – presretače, četiri puta češće nego 2013.

Zapadne vojne stručnjake „posebno zabrinjava“ činjenica da se sve učestalije suočavaju sa naletima ruskih strateških, supersoničnih bombardera (TU-22M, TU-95X) koji mogu da nose rakete s nuklearnim bojevim glavama.

Nemački mediji pišu kako je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu najavio da će Moskva pojačati letove i izviđanja duž ruskih granica, posebno u dva strateški važna prostora, na Atlantiku i Pacifiku.

I zapadni vojni savez ubrzava grozničavo pripreme za pretvaranje privremenih snaga za brza dejstva u stalne ofanzivne formacije, koje bi brojale oko pet hiljada vojnika, uz snažnu podršku „sa vode i iz vazduha“. Ideja o formiranju „elitnih odreda“ nastala je s eskalacijom ukrajinske krize radi povećanja NATO borbene gotovosti usmerene ka Rusiji: kriza u Ukrajini osokolila je jastrebove alijanse, koja je, pre toga, sve više bivala (ne samo finansijski) nepodnošljiv balast za njene članice.

[/restrictedarea]