Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Jovan Dušanić
Zbog čega smatram da je za Srbiju put ka evropskim integracijama pogrešan i da ne odgovara našim nacionalnim interesima, tim pre što članstvo u EU pretpostavlja i prethodno učlanjenje u NATO
Objavljujemo izlaganje na Forumu „Spoljnopolitički dijalozi: države Zapadnog Balkana na putu ka evropskim integracijama“, održanom u organizaciji nemačke Fondacije „Hans Zajdel“ i njenog partnera u Srbiji, beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu (Tara, 10−12 februar 2015. godine). Kancelarija Fondacije „Hans Zajdel“ u Beogradu otvorena je u martu 2001. godine i njeni partneri u Srbiji su: Kancelarija za evropske integracije Vlade Republike Srbije, Služba za upravljanje kadrovima Vlade Republike Srbije, Ministarstvo finansija Republike Srbije/Uprava carina, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Kriminalističko-policijska akademija i Institut za međunarodnu politiku i privredu
Smatram da je za Srbiju put ka evropskim integracijama, kojim je (bezalternativno) krenula, pogrešan i da ne odgovara našim nacionalnim interesima, pogotovo što članstvo u EU pretpostavlja i prethodno učlanjenje u NATO. U isto vreme, Srbija treba da teži što boljoj saradnji sa EU i zemljama njenim članicama, te da preuzima mnoge evropske standarde, ali se u reformisanju sopstvene države mora, pre svega, oslanjati na sopstvene snage.
Tema ovog panela glasi: Ima li EU alternativu za zemlje Zapadnog Balkana? Pošto imam velike rezerve i prema samom terminu „Zapadni Balkan“, a smatrajući da su problemi Srbije za nas najvažniji, fokusiraću se na pitanje srpskog puta ka EUropskim integracijama. S druge strane, više pažnje pokloniću i paroli naših političara da za Srbiju „EU nema alternativu“.
PERIFERNO PITANJE EU Uvažavajući naziv ovoga panela kako ga je definisao organizator, reći ću da mislim da je pitanje Srbije i uopšte proširenja EU na ovaj deo Evrope jedno periferno pitanje kojim se EU ozbiljno ne bavi jer je preokupirana mnogo većim i značajnijim problemima sa kojima se suočava i za koje ne uspevaju da nađu adekvatna rešenja. U ekonomskom smislu, to su zabrinjavajuća dugotrajna ekonomska stagnacija, ogromna nezaposlenost – naročito mladih, brz rast zaduženosti mnogih zemalja članica, kriza evrozone… a u političkom – najavljeni referendum u Velikoj Britaniji o izlasku iz EU, pobeda „Sirize“ u Grčkoj i jačanje radikalnih političkih opcija u većini zemalja EU, problemi u EU vezani za migraciju i proklamovanu multikulturalnost, haotična politička situacija u susedstvu (Ukrajina, Severna Afrika, Bliski istok)…
Da je dalje širenje periferno pitanje za EU, jasno govori i činjenica da Evropska komisija umesto komesara za proširenje sada ima komesara za susedstvo, te da su predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i komesar za susedstvo Johanes Han zvanično izjavili da za vreme njihovog mandata neće biti proširenja.
Očigledno da je za EU proširenje na Srbiju potpuno neaktuelno, drugorazredno i periferno pitanje, a ukoliko se ono nekada i aktuelizuje, predstoji nam dug i mukotrpan put koji će nas voditi od drugorazrednog i perifernog pitanja do drugorazredne članice EU sa statusom periferije, u kojem se danas nalaze naši susedi Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska.
[restrictedarea]Već sada je sve očiglednije raslojavanje zemalja članica EU u nekoliko koncentričnih krugova, odnosno različitih nivoa. U nepovoljnijem položaju nalaze se bivše socijalističke zemlje, a među njima naročito balkanske i moglo bi se reći, pravoslavne države. Nedavno je Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske (i nekadašnji visoki predstavnik UN i EU u Bosni i Hercegovini) izjavio da je Rusija 90-ih godina HH veka (kada je predsednik bio Boris Jeljcin) bila bolja država nego danas (kada je predsednik Vladimir Putin) jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima, a danas stremi pravoslavlju: „U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin demonstrira privrženost ne međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. Njegova podrška Asadu u Siriji može se objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“
Šta Srbiju čeka na EUropskom putu da bi postala drugorazredna ili trećerazredna članica EU sa statusom periferije?
Propisani kriterijumi za prijem u članstvo u EU (usvojeni na Samitu u Kopenhagenu 1993. godine i dopunjeni 1995. godine kriterijumom iz Madrida) prilično su uopšteni i nedovoljno jasni i do sada su neke zemlje postale članice EU a da nisu ispunjavale ni te osnovne kriterijume. Primer su naši susedi, Bugarska i Rumunija, koji su pre svega iz političkih razloga primljeni u NATO i EU. U isto vreme, za Srbiju se traži ne samo da ispuni uslove koji su propisani i za druge države nego je izložena stalnim ucenama i postavljanju novih i novih uslova.
Štaviše, kada se ispune jedni, postavljaju se novi ucenjivački zahtevi. Dugo su nas zvaničnici iz EU (ali i naši političari) ubeđivali da je puna saradnja sa Haškim tribunalom jedini dodatni (pred)uslov, pa kada je sa time završeno, pojavio se novi – Kosovo i Metohija. Kada i to „odradimo“, verovatno će na red doći Vojvodina, Raška… Pre dva dana mogli smo da pročitamo i izjavu Ivice Dačića (koju prenosi Tanjug) da je „napredak u evropskim integracijama političko pitanje, te da Srbija očekuje da joj neko pristupi iskreno, da nema pokretne mete i ciljeve i da nam se svaki put, kada ispunimo neki od ciljeva, ne postavlja novi cilj“.
U pregovorima o pristupanju EU Srbija još nije otvorila nijedno od 35 pregovaračkih poglavlja, a za svako otvaranje, kao i zatvaranje poglavlja potrebna je eksplicitna saglasnost svih članica EU. Znači, svih 28 članica EU mora da bude za otvaranje i zatvaranje svakog od 35 pregovaračkih poglavlja, te je za završetak pregovora potrebno da preskočimo 1960 (28 h 35 h 2) prepona, odnosno da dobijemo saglasnost svih zemalja članica EU.
Mada je Evropski savet još 2013. godine odlučio da se otvore pristupni pregovori sa Srbijom i ubrzo posle toga je održana i prva Međuvladina konferencija, mi još nismo u mogućnosti da savladamo prvu od 1960 prepreka koje nas očekuju. Pre dva dana smo ovde slušali od naših sagovornika iz Nemačke da je za otvaranje Prvog poglavlja 27 članica EU, ali da jedna nije saglasna. Nezvanično, sada otvaranje Prvog pregovaračkog poglavlja blokira Nemačka – nezadovoljna tempom kojim teče „normalizacija“ odnosa između Beograda i Prištine.
Ovoga puta nas blokira Nemačka, a kasnije će to, iz nekih drugih razloga, činiti neka druga država: Holandija, Švedska, Danska, Estonija… I tako ukrug. Da ne spominjemo susedne države članice EU, od kojih svaka ima pretenzije prema nama – pitanje statusa njihovih manjina, rešavanje granica i slično. Ne treba isključiti ni mogućnost (ma koliko to sada neverovatno zvučalo) da, kada u celosti „normalizujemo“ odnose sa Prištinom kako to od nas zahtevaju, nova država Kosovo bude pre nas primljena u članstvo, te da i od njene saglasnosti zavisi naš EUropski put.
Naša (srpska) takozvana elita je obolela od Stokholmskog sindroma…
kada se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge,
pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje,
pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji…
Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć,
duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani,
mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi,
dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu,
gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.
Milovan Danojlić
ALTERNATIVE I PARTNERSTVA Koliko će put Srbije ka EUropskim integracijama trajati i šta će ostati od naše zemlje i naroda (i da li ćemo to biti uopšte mi) kada na sve ucene i ustupke pristanemo, možemo samo da pretpostavimo. I pored toga, naši političari nas i dalje ubeđuju kako „EU nema alternativu“, mada bi državna mudrost nalagala da se ne stavlja sve na jednu kartu, kao i to da se rizici umanjuju ako se imaju uvek spremna alternativna rešenja. To je gubitnička pregovaračka pozicija, za koju se naše vlasti već tradicionalno opredeljuju.
Odmah posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000.) nove vlasti u Srbiji su se postavile u gubitničku pregovaračku poziciju tvrdeći da „EU nema alternativu“ i bez rezerve nas prepustile na milost i nemilost Zapadu. Uveravale su nas kako ćemo sada (posle 2000. godine) u novom „partnerskom odnosu“ sa Zapadom brzo ostvariti stabilnost i razvoj, te da to ne bi bilo moguće postići bez pomoći Zapada i bez naše demokratske vlasti. Setimo se samo kako su tada nove vlasti sa nipodaštavanjem govorile o saradnji sa Moskvom i Pekingom. Ali u tim novim odnosima i suverenitet se morao deliti „partnerski“ između spoljnih i unutrašnjih aktera. Novo „partnerstvo“ dovelo je do sve većeg urušavanja suvereniteta Srbije, spoljne regulacije i novih oblika dominacije i ucenjivanja.
Danas jasno vidimo kako to novo „partnerstvo“ nije bitno izmenilo odnos Zapada prema Srbiji, te da za njega nije od presudne važnosti da li u Srbiji ima posla s režimom Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Ivice Dačića ili Aleksandra Vučića. Zbog toga mnogima danas sve uverljivije zvuči tvrdnja da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije.
Sada se država gradi na novim pravilima potčinjavanja, a mehanizmima spoljne regulacije reprodukuje se sve slabija srpska država, koja poprima karakteristike klasičnog protektorata. Tako su spoljni akteri (zapadni „partneri“) postali sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti, a unutrašnji akteri (domaće političke „elite“) dolaze i silaze s vlasti, u velikoj meri na temelju spoljnog legitimiteta. Time se može objasniti i činjenica da se manje od polovine građana Srbije (prema poslednjim istraživanjima, 44 odsto − kako nas je ovde obavestila generalna sekretar-ka Evropskog pokreta u Srbiji) izjašnjava za članstvo u EU, a da su za to sve parlamentarne (u Skupštini Srbije nema nijednog poslanika koji je protiv EUropskog puta) i većina vanparlamentarnih političkih partija.
Zbog takvog „partnerstva“ danas smo, nažalost, svedoci da Srbija sve više gubi politički kompas i državno dostojanstvo. Sve je vidljivije kako se Srbija, koja je formalno suverena država, ponaša kao protektorat, a većina njenih političkih „lidera“ neodoljivo podseća na tužni karneval vazala, dok u isto vreme Republika Srpska, entitet u Bosni i Hercegovini, koja je istinski protektorat, u praksi demonstrira veći stepen suverenosti, a njen politički lider ponaša se kao državnik.
Mada Srbija deklarativno u svojoj spoljnoj politici ima četiri strateška stuba – dva zapadna (Brisel i Vašington) i dva istočna (Moskvu i Peking) − ona se u praksi suštinski oslanja, tačnije rečeno, vezana je za dva zapadna stuba – EU i SAD, i sva važnija pitanja rešava uz njihovu asistenciju (tačnije, po njihovom diktatu). Tako smo prihvatili da se rešavanje pitanja Kosmeta iz Saveta bezbednosti (gde smo imali podršku Moskve i Pekinga) prenese na Brisel (a suštinski i na Vašington) gde niko nema razumevanja za naše interese i direktno radi protiv njih.
Postavlja se jedno sasvim logično pitanje: Kako to da su nam važnija dva zapadna od dva istočna stuba, kada EU i SAD i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne spominjemo svetske ratove i nacistička, ali i saveznička bombardovanja naše zemlje – tako je srpske gradove na najveći pravoslavni praznik Vaskrs 1941. godine zverski bombardovala Nemačka, a na Vaskrs 1944. godine naši anglo-američki saveznici) otvoreno rade protiv interesa Srbije i srpskog naroda? Ove zemlje već skoro četvrt veka uporno i dosledno rade na dezintegraciji države Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske. Devedesetih godina HH veka dva zapadna stuba našu zemlju držala su pod ekonomskim sankcijama, a potom izvršila i agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi nam od 2000. godine nametnula vođenje takve ekonomske politike koja je zemlju lišavala vlasništva nad najvažnijim resursima kojima raspolaže i vodila je u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.
Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina, koje nam bar ne odmažu u zaštiti naših vitalnih interesa, dok u isto vreme, SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje stalnim pretnjama, ucenama i kaznama? To postaje još neverovatnije danas, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, kada se balans sila pomerio, a i dalje će se pomerati, od dva zapadna u korist dva istočna stuba.
Već sada zemlje BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) daju četvrtinu globalnog proizvoda, a krajem ove decenije predviđa se da će on dostići trećinu svetskog BDP. Kina će uskoro od SAD preuzeti lidersku poziciju u svetskoj ekonomiji. Navodeći to, glavni ekonomista Pricewaterhouse Coopers, Džon Hoksvort (u studiji: John Hawksworth, The World in 2050) predviđa da će „2050. godine BDP zemalja takozvane ‚Velike razvijajuće sedmorke‘, a koju čine zemlje BRIK – Brazil, Rusija, Indija, Kina – te Meksiko, Indonezija i Turska, biti za četvrtinu veći nego BDP grupe sedam sadašnjih najrazvijenijih zemalja, takozvane G7 − SAD, Japan, Nemačka, V. Britanija, Francuska, Kanada i Italija“.
Međutim, i aktuelna srpska vlada (kao i prethodne od 2000. godine) ubeđuje nas da „EU nema alternativu“ bez obzira na činjenicu da se na Zapadu vode široke diskusije o tome da li će evro moći da opstane zbog ogromnih ekonomskih problema, u kojima su se već našle neke zemlje članice evrozone (Grčka, Španija, Portugalija) a to uskoro može zadesiti i druge. Ovih dana, lideri vodećih zemalja EU tvrde da će nestanak evra značiti i kraj EU.
Zemlje Evropske unije suočile su se poslednjih godina sa ozbiljnom (ekonomskom i političkom) krizom i danas se znatno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina. Ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija čak i povoljno razvijala) nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kojem se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti, a može se postaviti i logično pitanje: Da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član) a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se bezalternativno uputili?
Srpski virus
Vodeći savremeni srpski istoričar, akademik prof. dr Milorad Ekmečić, objavio je januara 2011. godine u „Pečatu“ tekst „Mi smo za Ameriku narod koji u sebi nosi opasan virus“, u kojem, između ostalog, piše:
„Današnju američku strategiju prema Srbima je formulisao Dejvid Gompert 1994. godine, u avgustovskom broju vodećeg časopisa za spoljnu politiku Forejn Afers, iza kojeg stoji Stejt Department. Gompert je bio potpredsednik Rand korporacije, član Nacionalnog saveta bezbednosti predsednika Buša i formalno član američke vlade u korporaciji koja inače izrađuje američku strategiju. U članku ‚Kako poraziti Srbiju‘ Gompert je napisao: ‚Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije mora posle određenog vremena da obori beogradski režim: omogući bolje rešenje. Industrijski slom i upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene… Izolacija i beda moraju proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koji žele da za Srbe nađu mesto u društvu nacija. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude iskorenjen virus koji ona u sebi nosi.‘
Naša istorijska sudbina je u ovoj rečenici da Srbija u sebi nosi virus svetskog zla. To je samo na drugi način formulisana filozofija Fridriha Naumana iz 1916. godine, da su Srbi trajan evropski remetilački faktor. Razlika je samo u činjenici da je jedan član zvanične američke vlade to preformulisao, da Srbi u sebi nose neki rušilački virus koji se spolja mora lečiti…
Mi smo za američku politiku ostali narod koji u sebi nosi opasan virus. Na sastanku sa Izetbegovićem, 30. avgusta 1994. godine, Tuđman je trebalo da ispuni američko uputstvo koje je Izetbegović, po povratku iz Vašingtona, nosio. Mora se stvarati savez Hrvata i muslimana, jer Amerika hoće da mi odradimo Srbe na zapadnom dijelu Balkana, ukoliko neki mirni sporazum sa Rusima ne bude moguć. Tuđman je bio obavešten da u američkoj politici polaze od toga da kad bi Srbi bili ruski saveznici, da bi se obnovio pokret otpora kao u vreme prošlog Svetskog rata. Za njih je partizanski pokret bio srpski nacionalni otpor, a ako bi se obnovio, onda ne bi bilo dovoljno sto hiljada američkih vojnika, nego pola miliona.
Srbija nikada ne može do kraja ispuniti američke i zapadne zahteve za promenama, jer su strateška polazišta u podlozi celog ponašanja još daleko i zavise od mogućeg rata sa Rusijom… Dave nas u malom zabranu, gde je strateški glavni protivnik Rusija. Rastakaju nas iznutra, da ne budemo u stanju da stojimo na svojim nogama. Jedan je glumac nedavno lepo rekao da nam je vojska danas kao lovačko udruženje. Našu crkvu cepaju iznutra. Veštačko srpsko javno mnjenje, stvarano od nevladinih organizacija, odgaja regionalne elite, koje bi trebalo da zamene nekadašnju jedinstvenu nacionalnu elitu …
Dok američki stratezi budu muku mučili sa pitanjem kako da unište virus zla koji Srbi u sebi nose, opasnost za njih od gerilskog rata – u nekom novom sukobu sa Rusijom – će biti realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava, vođa njihovih nevladinih organizacija i javno srpsko mnjenje koje oni stvore je paučina na vetru. Varaju se američki stratezi kad misle da će ih unutrašnjim rastakanjem srpske politike, kulture, stila života osloboditi obaveze da na Balkan šalju pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize njihovih odnosa sa Rusijom.“
Povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, istoričar dr Miloš Ković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu („Politika“, 9. 06. 2013.) između ostalog, piše:
„Na državnicima je da razumeju suštinske promene u međunarodnim odnosima, a sada i ovde je, čini se, važnije da se upitamo kakve su to ideje vodile Srbe 1914. godine. Bar kada se govori o tadašnjim vodećim pripadnicima srpskih upravljačkih elita, o vođi radikala Nikoli Pašiću, prvaku samostalaca Ljubi Stojanoviću, vođi naprednjaka Stojanu Novakoviću, ili prvim ljudima liberala Vojislavu Veljkoviću i Stojanu Ribarcu, koji su o tome ostavili jasne tragove.
Uprkos svim njihovim međusobnim razlikama, reč je o vrlo svesnoj i artikulisanoj odluci da se sačuva sopstvena, mukom stečena, nacionalna država, da se ne dozvoli da u velikim, susednim imperijama Srbi budu ponovo tretirani kao ljudi drugog reda, kao predmet nacionalne asimilacije…
Zato u Srbiji, gle čuda, nije bilo nijedne značajne političke stranke spremne da prihvati pozive iz krugova oko Franca Ferdinanda i britanskog publiciste Roberta Vilijama Siton-Votsona, da se Srbija dobrovoljno pripoji ‚razvijenijoj‘, ‚kulturnijoj‘ i ‚uređenijoj‘ Austro-Ugarskoj.
Još je neobičnije bilo to što su tadašnji vodeći srpski intelektualci, školovani na najprestižnijim univerzitetima Zapada, od socijaliste-radikala i frankofila Jovana Skerlića, do konzervativnog liberala i anglofila Slobodana Jovanovića, suočeni s neprijateljstvom ili ravnodušnošću velikih sila sa Zapada, zagovarali okretanje Srbije ka – Rusiji.
Krajnje je vreme da se zapitamo: da li bi nas ovi ljudi priznali za svoje potomke?“
[/restrictedarea]
Celokupno stanovništvo mora početi da promišlja o egzistencijalnim činiocima i kakva je realnost da se oni ostvare.Ponašamo se kao “kalimero”, i žalimo se na stanje koje je za većinu puko preživljavanje.Kada smo izlazili na glasanje i promenu vladajuće stranke,nažalost celo promišljanje nam se na tome i završilo.Kao da nismo znali ko su ljudi koji čine sadašnju vladu.Ne postoje pogubnije stvari od letargije i nedostatka želje o sabornosti bez ikakvih stranačkih primesa.Stranke svih profila agresivno nastupaju i bez obzira na “suštinske” razlike sve su ponovo ujedinjene oko jedinog cilja, a to je vlast po svaku cenu.Davno je rečeno da političar jednu ruku drži u fekaliji a drugu u krvi, i od pamtiveka ništa se nije promenili niti će.Potrudimo se da sačuvamo više digniteta kod sebe, ma koliko nas to koštalo, bar će mo se slobodno pgledati u ogledalo i biti više zadovoljni sobom.
Svako od nas ko i malo ume ozbiljnije, na osnovu činjenica, da promišlja o svojoj budućnosti a samim tim i o budućnosti Srbije, ne sme da izostavi činjenice koje je u predhodnom članku izneo gospodin Dušanić. Narvno, polazeći od toga, postavlja se pitanje šta su srpski nacionalni interesi koji bi svaku zemlju, pa i Srbiju, morali da opredele na putu svog daljeg razvoja, pre svega ekonomskog a onda i političkog. Stim u vezi postavlja se osnovno pitanje šta je Srbiji potrebno, a šta nam nude tzv. političke elite u poslednjih 15. godina. Srbiji je potrebno iznad svega što je moguće brži privreni razvoj usmeren pre svega ka izvozu. Drugo, potrebno je tržište. Da bi se ispunio prvi uslov potrebni su iznad svega energenti, gas, nafta itd. koje mi, narvno , nemamo u potrebnim i dovoljnim količinama, a nema ga ni EU. Dakle, to je prvi razlog da mi tamo nema šta da tražimo! Šta nam od toga nudi EU? Tržište svakao, pod određenim uslovima, mi njima carinu za naše proizvode, a oni nama to isti ali bez carine. Drugo, umesto ozbiljnih investicija koje bi potekle privredni razvoj oni nude kredite sa visokim kamatama i tako nam stavljaju dužničku omču oko vrata od koje se generacije neće oslobodoti.
Kada i koja privreda će proizvesti višak vrdnosti da vrati pereko 20 milojardi eura duga koji trenutno imamo i za koje vreme? To nezna niko, a i dalje se zadužujemo! Svaka vlada do sada je stavila na vrat građanima Srbije od dve do tri milijare novog duga. To je njihov novi izum savremenog porobljavanja malih naroda. Kad na sve to dodamo poslednju agresiju NATO pakta, pa samim tim i EU kao njegovog dela, koji su nam u potpunosti razorili privredu, fabrike, infra strukturu, pobili hiljade nedužnih ljudi, oteli deo teritorije, postavljase pitanje: a sa kim to mi ulazimo u nekakav savez koji do juče bi naš krvni neprijatelj, a koji je sad odjednom postao prijateljski i nema ALTERNATIVU! Kako je poznato U Srbiji postoje i druge političke opcije koje imaju baš tu ALTERNATIVU koja je nama neophodno potrebna a o kojoj ne možete da čujete ni reč ni u jednom mediju osim u emisiji PITANJA I ODGOVORI, na TV Palma Plus. Alternativa je, dakle, na ISTOKU. Zašto? Pre svega tamo postoji ogromno tržište na kome smo mi veoma mali igrači jer nemamo dovoljno proizvoda koji su tamo potrebni a i konkurentni, ali na kome mi izvozimo bez carina. Energenti koje EU i samo uvozi odatle, su na toj strani i mi moramo zbog svoje ekonomije i nacionalnih interesa da se okrenemo tom tržištu. Drugi razlog, možda i najvažniji, što nam sa te strane ne dolaze nikave UCENE ni u političkom, vojnom, niti bilo kom drugom smislu. Treći i možda najvažniji razlog okretanju Srbije na Istok je naša zajednička crkva. Četvrti razlog je vezan za našu bezbednost kao male zemlje. Nikada u istoriji ni jedna vojska sa istoka: Ruska, ili bilo koja druga nije ratovala protiv Srbije, naprotiv pomagali su u oslobađanju od Evropskih osvajača, nacista itd. kad god je to bilo potrebno. Ruski Car, kome je nedavno podugnut spomenik u Beogradu, izgubio je presto zbog Srbije. Pa da li bi to učinio bilo koji vladar iz EU?Ne, nebi ni jedan. Eto dovoljno razloga za Alternativu koja se zove ISTOK, da ne kažem Rusija i ne samo Rusija, to je nadam se opšte poznato!
Zasto sam za Istok ane za EU? Ako nas niko ne spasi sa suludog puta sticicemo u Evropu koja ce izgledati otprilike ovako:”ucicemo”u Evropu kolektivno sa Bosnom, Crnom Gorom, Albanijom, Kosovom, Makedonijom i TURSKOM. Evropu ce podeliti na zonu A/ Nemacka, Italija, Britanija,Francuska,Spanija,Belgija, Holandija, Irska, Luksenburg, Danska,Svedska,Austrija,Portugal, Malta Zona B/Poljska(sa dominantnom ulogom)Estonija,Latvija, Litvanija,Ceska, Slovacka, Madjarska, Rumunija i zona C sa TURSKOM sa dominirajucom ulogom, Bugarskom i ostatkom nesrecnika. I sta tu mozemo da ocekujemo? Usled slobodnih (ne branjenih-ne kontrolisanih granica) veliki demografski priliv u Srbiju, sto za 30 godina ce nas pretvoriti u manjinski narod u nasoj zemlji. Pokusavam da zamislim ko ce se naselavati do Nisa i cija ce se zastava vijoriti. Zbog svega sto nam se desava od Prvog Balkanskog rata pa do dana danasnjih smatram da u ovakvom okruzenjhu nas spas je prihvatiti ruku Rusije okrenuti se istoku i Pravoslavlju i onima kojima Pravoslavlje ni je meta unistavanja.Neka me pametni ljudi (i posteni) isprave ako gresim.
Juče sam na TV-u saznao da nam samo za tzv. poglavlje 24., valjda je to pitanje Ekologije, treba 11,5 miljardi Eura, a gde su ostala poglavlja i koliko ona koštaju?To za sada niko nezna. Pa gde ćemo mi da nađemo toliki novac? Ako na to dodamo i ostala poglavlja, Bog sveti zna koliko će to koštati, ma da to znaju oni koji treba da znaju, samo neznaju oni koji treba to da plate tj. mi, NAROD? Ako na sve to dodamo da ulazak u tzv. EU podrazumeva i obavezan ulazak u organizaciju NATO ubica, onda mi zasta nije jasno ko je u ovoj zemlji normalan? Ove koji su na vlasti, ja za ni jednog od njih nisam glasao, ali smatram da oni koji su ih izabrali da li su im mandat da nas predstavljaju u Skupštini Srbije i da pre svega zastupaju naše nacionalne interese, koji nažalost ni do danas nisu jasno definisani, kako u zemlji tako i prema tzv. međunarodnoj zajednici, ma da mi nije jasno šta tačno znači pojam međunarodna zajednica? Zašto ovi Evro fanatici ne saberu koliko košta svako poglavlje. tj ispunjavanje tzv. kriterijuma EU i to jasno saopšte narodu, pa da na to dodamo trenutni dug od preko 20. milardi eura i da onda znamo za koliko narednih vekova možemo da vratimo toliko novac. Na kraju, zašto se ne raspiše REFERENDUM, da se narod izjasni da li želi ulazak u taj evropski cirkus ili ne, pa da onda arčimo nepostojeći novac na razno-razna poglavlja, u koliko narod kaže DA, u suprotnom okrenimo se našem nacionalnom identitetu, našim nacinalnim interesima i da vidimo ko u tome može da nam pomegne. Kaubojci sa zapada to sigurno neće, jer su do sada sve uradilii da nam izbrišu istorijsko pamćenje, nacionalni svet i kulturu, uništili našu ekonomiju, pobobili toliko naroda itd.,jednostavno od Srbije napravili koloniju. Da li na to pristajemo?!Očigledno neki DA! KO? Pa oni za koje je ulazak u evrposki cirkius jedina alternativa!Gde su ostali, šta oni misle i koliko nas ima?
dakle referendum nema alternative.
kada je CH politicarima bilo dosta argumentacija pro ili kontra, e onda su posegnuli za ovim instrumentom i kao sto je poznato CH nije u EU. isti slucaj sa kupovinom ratnih aviona.
Sto znaci rukovodeci kadar nije mozgovodeci personal jedne drzave nego je zaduzen za analizu problema (i to javnu ), a onda narod odlucuje plebiscitom o tome sta se dalje desava.
Sigurno ne po principu : ” Mi smo izvukli maksimum”, a niko u Srbiji sem Vucica i Dacica pojma nema sta je de facto maksimum.
ne u nato ni u uniju srbiji nije tamo mestu jer se zlocinci nikad nece ufatiti koji su klali po kosovu i srp krajini
Ja mislim da nas ima mnogo koji smo protiv Eu i NATO, ali ova vlast to ne uvažava. Svi argumenti dosada pobrojani, govore u našu korist ali izgleda da političari vode neku svoju logiku. Očigledno je da su u pitanju njihovi lični interesi: dobra nameštenja, putovanja, bogaćenja a po svoj prilici i dolari. Ako imate priliku pročitajte knjigu POTPUNA PREVLAST od WILLIAMA ENGDAHLA, pa će vam mnoge stvari postati jasnije
ZNA SE DA PRE ULASKUA U EU IDE REFERENDUM, A NEMA TOG REFERENDUMA KOJI NEMOŽE DA SE NAMESTI (ULAZAK ŠPANIJE U NATO)
Referendum je jedina prava stvar, on garantuje da je to narod zeleo i hteo. Drugo mi nikada nikoga nismo napadali i uzimali, oni to i danas rade. Istok (Bratska Rusija) i Kina su nam jedina alternativa i mi moramo jednom reci odlucno ‘Ne’ Evropi koja nas je totalno razbucala i sad se pravi dan nam zeli pomoci. Komentar gospodina Prof.Dr. Bozinovica govori mnogo i mi moramo napokon da vratimo znanje i kulturu rada na nivo koji garantuje buducnost nasoj deci i generacijama. Izdrzali smo mi i duze jaram na vratu pa mozemo i ovaj demokratski koji nam oni namecu.
Dugovi koje nam oni nude i mi ich stvaramo, su gori od jarma.
Buducnost nam lezi u radu i samo radu, ne u pesmi i ekzibicionizmu pevaljki i bolesnih medija koji nam sugerisu zaradu i bogatstvo preko noci, vratimo se srpskim vrednostima kiji su nam ostavljeni u pokolenjima i napravimo korak u pravcu preporoda i jevandjelja.
Digne mi se pritisak na 250 kad citam ove clanke. A o komentarima i da ne govorim. strasno
Toliko neznanja, nesvsnosti, …s vama takvima, ova nacija i ne zasluzuje bolje
Da, referendum će biti nameštaljka tipa 51%. Ovo treba bojkotovati. Po pisanju profesora Božinovića dani referenduma će se izjednačiti sa 27.Martom 1941.god. S tim što će nas tada bombardovati sankcijama i svakako ekonomskom represijom, vizama, blokiranjem imovine.. sve što je bilo dok ne svrgnu režim koji će reći 51% za! Onda malo daju pare, povoljne kredite…štap i šargarepa, kuvana žaba…
Gospodine Patriota i gospodine Cane, svama takvima nevernim Tomama nema napretka u ovoj zemlji. Nasa nacija ne zasluzuje takve kao gospodin patriota koji kritikuje a ne izjasnjava se, Koje neznanje i Kakve ;nesvsnosti; ?? o cemu pricate.
Gospodinu Canetu preporucujem da izadje na Referendum jer se svaki glas broji pa neka vecina odluci. Dosta je bilo Komunizma i diktature, ne treba nam ni ova zapadna diktatura pod okriljem demokratije. Narod treba da odlucuje kao i u svajcarskoj i drugim zemljama svojim glasanjem i svojim jasnim izjasnjavanjem. Pa ako nas zbog Toga bombarduju ili ugnjetavaju onda ce pokazati svoje pravo lice demokratije. Ne moze nam ni biti zao ako nismo ni probali!!
Mi kao mali narod ako se ne povinujemo ZAPADU nestacemo i sta onda….ZAJEBITE PATRIOTIZAM i razmislite koliko bi ovaj narod bolje ziveo da se priklonio ZAPADU….Nazalost ucili smo na svojim greskama ali nikad nije kasno…ZA SRBIJU U EU….Sa Nato samo partnerstvo….
ko nije živeo u toj ez nezna ko je taj narod koliko vredi ikoliko mrze dođoše.A ima nas poltrona,ulizica i mojekakvog šljama koji lobira za ez ,a nezna da bi ulaskom u tu tvorevinu mi bi izgubili identitet ipostali ono što su oni nikogovići .