Žuti karton

Piše Nikola Vrzić

Otkud sada sukob u Srpskoj naprednoj stranci, kad stranka čvrsto drži sve poluge vlasti u svojim rukama, i da li je taj sukob sada okončan samo taktičkim primirjem? Odgovor je kod Zorane Mihajlović i njenog dirigenta, onog na koga aludira savetnica predsednika Republike

Ivici Dačiću, lideru Socijalističke partije Srbije, može se prigovoriti mnogo šta, zapravo, skoro sve, ali ne i nedostatak vrlo prefinjenog i sasvim istančanog njuha za politički marifetluk; toj svojoj zadivljujućoj sposobnosti snalaženja u srpskoj političkoj kaljuzi, uostalom, on uglavnom ima i da zahvali što je, inače ničim zasluženo, i dalje tu gde jeste. Tako, dakle, iskusni i sposobni Ivica Dačić krajem prošle nedelje je, preporučujući mu se, istovremeno i javno, iz urođenog talenta za opstanak u spomenutoj kaljuzi a možda čak i iskreno, upozorio Aleksandra Vučića, premijera Srbije i predsednika Srpske napredne stranke: „Nikada nismo radili niti ćemo raditi protiv vlade u kojoj sedimo. Neka Vučić razmisli da li ga brane neki iz njegove partije koji su brzi na obaraču kada treba napasti SPS, ali nisu tako brzi kada treba odgovoriti nekim moćnicima iz sveta, opoziciji ili, recimo, Šešelju.“ A Šešelj na to momentalno replicira preko Tvitera, kao da pojašnjava ko su neki iz njegove partije na koje je Dačić upozorio Vučića: „Pogodila me je vest da je Vučić raskrinkao Zoranu Mihajlović kao šešeljevku u vladi Srbije. Prebaciću je u Dačićeve redove da tamo rovari.“

 

PET ELEMENATA SUKOBA Ne radi se ovde o vezi Zorane Mihajlović i Vojislava Šešelja – nje, uostalom, nema, Šešeljeva ironija oko toga je sasvim uverljiva – već o tome što je Zorana Mihajlović dovedena u kontekst rovarenja unutar SNS-a, protiv njenog (svog) predsednika…

A tu je i širi kontekst. Ponajpre, Aleksandar Vučić novu 2015. godinu otvara na zanimljiv način, najavljujući na TV „Pink“ da ćemo biti „izloženi pritiscima i to nije nikakva tajna“, da „nije nikakva tajna“ ni da će otvaranje pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom biti politički uslovljeno ali da – pomalo paradoksalno, jer nam „članstvo u Uniji ostaje strateški cilj“ – ne smatra da je „najvažnije pitanje“ kada će nam i koliko tih pregovaračkih poglavlja ove godine biti otvoreno, što sve zajedno može da se protumači i kao najava da neće pristati na sve što EU od njega zatraži a to je pak, istovremeno, i najava njegovog sukoba sa briselskom unijom.

Drugi element je sukob unutar SNS-a koji, s početkom godine, postaje sve očigledniji, što možda svedoči i o jačanju intenziteta tog sukoba. Tek što je prošao Božić, 9. januara hitna sednica Predsedništva SNS-a. „Novosti“ tada javljaju: „Sukobi unutar SNS-a biće najdominantnija tema iznenadne sednice Predsedništva te stranke, a lider Aleksandar Vučić spremio je žestoku kritiku najbližih saboraca. Prema našim informacijama, pored krupnih državnih pitanja, spoljnopolitičkih izazova i pritisaka iz Brisela, Vučić će staviti na dnevni red i trvenja između naprednjačkih ministara i visokih funkcionera partije.“ Spomenuti su u nastavku teksta i „međusobni ratovi oko udomljavanja svojih kadrova u državnom aparatu“, sukobi Nikole Selakovića i Nebojše Stefanovića (zbog štrajka advokata) Nebojše Stefanovića i Bratislava Gašića (zbog događaja na gej paradi i prebijanja premijerovog brata Andreja Vučića) Zorana Mihajlović i njeni „pojedini neodmereni istupi u javnosti“… Tek, da nezvanična informacija „Novosti“ ima osnova, moglo se zaključiti i iz Vučićeve izjave posle sednice: „Apelovao sam na članove Predsedništva SNS-a da se ujedine u želji da pomognu Srbiji i da prevaziđu neslogu ako ona postoji.“ Vučićev apel, međutim, ne proizvodi željeni (očekivani) efekat, i već 16. januara, sednica Glavnog odbora SNS-a na kojoj se Vučićev apel pretvara u pretnju: „Predlažem da donesemo odluku da oni koji se bore za poziciju unutar stranke tako što se svađaju i unose nered u državu i u stranku odmah budu isključeni iz SNS-a.“ Pri čemu je, imajući tu pretnju u vidu, javnu packu udario samo Zorani Mihajlović: „Prvi koji bude rušio stranku na ovaj način biće kažnjen. I u pravu je Zorana Mihajlović kada kaže da može sve da kaže. Ali, zna se gde mogu da se iznose takvi stavovi.“ A i prethodno, na novinarsko pitanje da li je nezadovoljan Zoranom Mihajlović, Vučić nije rekao da nije njome nezadovoljan, već samo: „Ja sa Zoranom razgovaram uvek otvoreno, kao i sa svim ostalim članovima Predsedništva, i sve što imam da im kažem ja im kažem u lice.“

[restrictedarea]

Treći element šireg konteksta koji pokušavamo da osvetlimo jeste medijska kampanja koja se – evo, već mesecima – vodi protiv predsednika Srbije Tomislava Nikolića, kampanja u kojoj je poslednja epizoda zona zabranjenog leta iznad Bajčetine. Zašto smo uvereni da je reč o kampanji, a ne o opravdanom izveštavanju kritičke javnosti, bez obzira na to što prostora za kritiku Nikolića i njegovog okruženja nesumnjivo ima? Zato što list koji u ovakvom izveštavanju prednjači, „Blic“, sličan nivo kritike i doslednosti u toj kritici ni izbliza nije iskazivao prema Nikolićevom prethodniku Borisu Tadiću, naprotiv. A da uzrok te upadljive razlike ne leži (samo) u tome što je „Blic“ voleo prethodnu a ne voli aktuelnu vlast, svedoči upravo blagonakloni odnos „Blica“ prema Zorani Mihajlović, no, o tome nešto kasnije.

Četvrti element naslanja se na prethodni. To je javni sukob Zorane Mihajlović i Tomislava Nikolića, oličenog u njegovoj savetnici za medije Stanislavi Pak. Zorana Mihajlović je sukob otvorila za javnost u intervjuu „Nedeljniku“. „Vrlo je važno da predsednik Srbije daje podršku vladi. On to deklarativno govori, a onda daje izjave koje nisu i ne čine se kao podrška vladi. Zaista bih volela da vidim više energije u predsedniku Srbije, jer nam je svima potrebna. A sigurna sam da on tu energiju ima…“, kazala je Mihajlović, sa „da“ odgovorila na direktno pitanje da li su „ti energični Vučićevi, a oni manje energični Nikolićevi“, dok je na drugo direktno pitanje, da li bi na sledećim predsedničkim izborima ponovo glasala za Nikolića, odgovorila začuđujuće uvijeno: „Glasanje je tajno.“ Odgovorila joj je Stanislava Pak, ličnim optužbama – „nedostatak osnovnog vaspitanja“, „kad lošem čoveku daš vlast koju nije zaslužio ili osvojio, on prvo ubija oca“, „kritikovati čoveka koji ti je dao šansu, to nije spojivo sa srpskim moralom“ – ali i ozbiljnim pitanjima – „Šta je stvarni motiv gospođe Mihajlović da se pridruži orkestriranoj kampanji protiv predsednika? Dirigent je dao znak?“ – i jednako ozbiljnim optužbama da „nije moralan ni ministarkin pokušaj da preko pojedinih tabloida plasira priču o postojanju sukoba između predsednika i vlade… Neko treba da kaže gospođi ministarki da je kampanja tabloida protiv predsednika, u kojoj učestvuje (…) samo početak udara na državu, udara čiji je krajnji cilj rušenje premijera i preuzimanje najveće stranke“.

I, najzad, tu je i peti element šireg konteksta, koji nas zapravo vraća na onaj prvi. Vučićev sukob sa EU, koji je bio nagovešten na TV „Pink“, postao je otvoren, makar i na samo verbalnom nivou ali nivo nikad nije samo verbalan, prošlonedeljnim okršajem srpskog premijera sa EU namesnikom u Srbiji Majklom Devenportom i portparolkom iz Evropske komisije Majom Kocijančić, o kojem smo opširno pisali prošle nedelje. Važna napomena u vezi sa tim sukobom: dok su mnogi čelnici SNS-a podržali Vučića u tom sukobu, što iz refleksa, što iz poltronstva, što iz želje da mu pomognu, nije to sad važno, upadljiv je bio izostanak reakcije ministarke koja inače ne propušta priliku da odreaguje na bilo šta što će je dovesti u medije, dakle Zorane Mihajlović, a ni reakcija ministarke nadležne za EU, Jadranke Joksimović, nije bila mnogo drugačija – dok je Vučić optuživao Evropsku uniju da finansira laži protiv njega, njegova ministarka Joksimović našla je za shodno samo da kaže da je „i za samu demokratiju važna transparentnost procesa. U tom smislu vidim ovu ‚polemiku‘. Uvek je bolje imati otvoren i pošten dijalog sa našim partnerima, posebno zato što je Srbija iskreno i strateški okrenuta evrointegracijama. Sve teške reforme koje preduzimamo zbog bolje budućnosti svih nas pokazuju da smo dinamično i napredno društvo i da smo ozbiljan kandidat za članstvo u EU“, i tom bujicom fraza siromašnih smislom ne samo da nije podržala svog premijera i stranačkog šefa već je i svoju lojalnost u njegovom sukobu sa EU zapravo izrazila Evropskoj uniji a ne prvom čoveku svoje vlade i stranke. A sve nas to pak vraća na onu Dačićevu izjavu o „nekima iz njegove partije“ koji „nisu tako brzi kada treba odgovoriti nekim moćnicima iz sveta“, pri čemu treba imati u vidu i da ministarka Zorana Mihajlović reče da „Dačić sve što kaže, ne kaže tek reda radi, da bi ispalo šarmantno i duhovito“… I nema sumnje da, sa Dačićevim upozorenjem ili i pre njega, Vučiću nije promakla reakcija Zorane Mihajlović i Jadranke Joksimović, koja, evo, nije promakla ni nama, a i sama ministarka Mihajlović reče, „odlično se slažem sa Jadrankom Joksimović, često zajednički nastupamo“…

 

DIRIGOVANJE AMBICIJAMA Ovo su, dakle, elementi onoga što nam se događa. Ima li među svima njima uzajamne veze? Odnosno, sasvim direktno: da li je nesloga u vrhu SNS-a samo proizvod naraslih ambicija i ličnih trvenja stranačkih funkcionera oko plena, to jest države, ili je pak podstaknuta i spolja? Što bi čitavoj priči očigledno dalo i mnogo ozbiljniju dimenziju.

Prva varijanta ima smisla već i zato što su političke partije u Srbiji, ako su ikada i bile, odavno prestale da budu sabirni centri zanesenih idealista, sabranih zajedničkim htenjem da nam društvo promene nabolje. Već su idealisti, ako su to ikada i bili, kroz partije počeli da se bore da samo njima bude bolje, i nema mnogo osnova za sumnju da se u tome Srpska napredna stranka mnogo razlikuje od ostalih. Uostalom, da nesloge u vrhu SNS-a ima, pisalo se u srpskim medijima i prošle godine, dok sukoba sa EU nije bilo ni u naznakama kakve, priznavali to ili ne, postoje danas. Da li su, s tim u vezi, moguće narasle ambicije Zorane Mihajlović uzrok njenog sukoba sa osnivačem SNS-a i predsednikom Srbije? „Informer“, koji slovi za bliskog vladajućoj partiji, nedavno je Zoranu Mihajlović i nazvao „srpskom Kolindom Grabar“, novom predsednicom Hrvatske, tvrdeći da aktuelna ministarka saobraćaja mašta o Andrićevom vencu, dok je „Danas“ objavio: „Zorana Mihajlović demantuje da ima ambicije da se kandiduje za predsednika Srbije na sledećim izborima, uprkos tome što je juče takva mogućnost nezvanično potvrđena ‚Danasu‘ iz samog vrha stranke. Mihajlovićeva ističe za naš list da joj neko to ‚namerno namešta‘.“

Ali šta ćemo sa pitanjem Stanislave Pak, da li je „dirigent dao znak“? Šta ćemo sa Fejsbuk tvrdnjom poslanika SNS-a Vladimira Đukanovića, „podele nam podstiču oni koji sa strane sufliraju pojedinim i našim funkcionerima da po medijima pričaju o navodno dva tabora – Vučićevom i Nikolićevom. Kao, razlika im je u energiji“, što je bila sasvim jasna aluzija na Zoranu Mihajlović? Da li se dirigent i oni koji sa strane sufliraju izmišljaju da bi bili potegnuti kao oružje u sukobu protiv Zorane Mihajlović koji nesumnjivo postoji? Možda, ali, činjenica jeste da se Zorana Mihajlović nije usudila da stane protiv Evropske unije u zaštitu svog premijera, o kome inače ne propušta priliku da izgovori neku nežnu reč. Činjenica je i da je u „Vikiliksovim“ depešama američke diplomatije kao insajderski sagovornik američkih diplomata bila registrovana još kada je bila samo savetnica u vladi Srbije i potom savetnica Milorada Dodika, i malo je verovatno da je interesovanje američkih službenika za insajderske informacije Zorane Mihajlović nestalo kada je ona postala ministarka i članica Predsedništva najmoćnije stranke u Srbiji. Činjenica je i da je Zorana Mihajlović, i sa srpske i sa ruske strane, javno optuživana za opstrukciju gasovoda „Južni tok“, što se pak savršeno uklapalo u američke planove sa „Južnim tokom“. Činjenica je takođe, kada je pušten Vojislav Šešelj iz haškog pritvora a ministar Aleksandar Vulin optužio Amerikance da će pokušati da Šešelja iskoriste za destabilizaciju Srbije, da je Zorana Mihajlović kazala da „dolazak Šešelja apsolutno nema nikakve veze sa stabilizacijom i destabilizacijom zemlje“, čime je zapravo stala na stanovište američke ambasade koja je i sama saopštila da u Vulinovoj tvrdnji o destabilizaciji Srbije „apsolutno nema istine“. Činjenica je, najzad, i da Zorana Mihajlović u „Blicu“ i bratskom tabloidu „Alo“ ima više nego blagonaklon tretman – teško je pronaći tekst u tom listu koji je prema ministarki kritičan, a ponajbolji primer „Blicovog“ stava je njegova novogodišnja naslovna strana sve sa antologijskim, do bljuvanja od prizemne snishodljivosti, fotosešn humanitarnim intervjuom na drugoj i trećoj stranici – dok istovremeno isti list, u nemačko-švajcarskom vlasništvu i pride plaćen iz Evropske unije, kako je to ove srede otkrila „Politika“, vodi žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića i Aleksandra Vulina koja je, nekako, otpočela baš kada se Vulin usudio da SAD optuži za destabilizaciju Srbije i pozove na razmišljanje o promeni našeg državnog kursa…

 

NOVI SAŠA RADULOVIĆ Sve ove činjenice, elem, daju osnova za sumnju da Zorana Mihajlović jeste tuđinski, (ino)strani projekat, na čijem se medijskom profilisanju radi ozbiljno. Količina informacija o njoj – nije joj ravan nijedan od ostalih naprednjačkih ministara i članova Predsedništva – obezbedila joj je prepoznatljivost; nedostatak negativnih informacija o njoj treba pak da posluži izgradnji njenog dobrog imidža u javnosti. Uostalom, zapitajmo se: zašto fijasko u izboru kandidata za direktora Železnica Srbije koje inače spadaju u njen resor – najpre je predložen Zdravko Jokić, vlasnik firme čiji su računi blokirani tri godine, a od njegovog se imenovanja odustalo tek kada je ta informacija dospela do javnosti – kritička javnost nije iskoristila za kritiku svoje omiljene ministarke, nego je, čak, „Blic“ (opet „Blic“) ustvrdio da se od Jokićeve kandidature odustalo upravo zahvaljujući Zorani Mihajlović, koja je prošlog petka „neposredno pred sednicu Predsedništva SNS-a o saznanjima informisala premijera i doneta je odluka da se, ipak, odustane od predloženog kandidata“…

Ako Zorana Mihajlović jeste politički i medijski projekat naših zapadnih prijatelja, koja joj je namena? Strategija ovih naših prijatelja mogla bi da ima nekoliko faza: u prvoj, potrebno je razdvojiti predsednika i premijera i pritom predsednika medijski masakrirati. Ne toliko zbog samog predsednika, već da bi premijer ostao sam, a time i manje otporan na prijateljske pritiske koje je i sam najavio u spomenutom gostovanju na TV „Pink“. U sledećoj fazi nastupa Zorana Mihajlović, kao moguća alternativa premijeru unutar SNS-a, u slučaju njegovog nečim izazvanog, prinudno dobrovoljnog povlačenja sa vrha stranke i vlasti. S tim što je aktuelni sukob otvorio i novu, makar i teorijsku mogućnost: ako bi Aleksandar Vučić Zoranu Mihajlović izbacio iz stranke, što je danas mnogo manje nezamislivo nego pre dve nedelje, Zorana Mihajlović imala bi dobru šansu da stane na čelo antivučićevske a prozapadne opozicije. Nešto kao Saša Radulović, insajder koji je Vučiću okrenuo leđa, s tim što Zorana Mihajlović ima i mnogo veću medijsku prepoznatljivost, i bolje izgrađen imidž, i čvrste veze sa Zapadom, a i opozicija ionako nema, i još zadugo neće imati, nikog boljeg za taj posao…

U svakom slučaju, Aleksandar Vučić je prošlog petka Zorani Mihajlović dao žuti karton, svojevrsni ukor pred isključenje, i pride je javno podržao Tomislava Nikolića, čoveka s kojim je Zorana Mihajlović ušla u javni sukob. Zorana Mihajlović je ukor primila ćutke, ali ova borba verovatno nije okončana nego je samo nastupilo taktičko primirje. Sada slede pritisci. Šta će biti ako im se Aleksandar Vučić suprotstavi? E, tada će se pokazati na kojoj strani leži lojalnost Zorane Mihajlović, da li je osumnjičena nepravedno ili s pravom, i na koga je ono mislio Ivica Dačić, koji „sve što kaže, ne kaže tek reda radi, da bi ispalo šarmantno i duhovito“…

[/restrictedarea]